Ноћни перон

Ноћни перон

Седим потпуно сам на дрвеној клупи на перону изнад реке. Нигде никога. Ноћ је. Једном давно сам мислио о том перону и та слика се стално враћала с времена на време. Све је исто. Само сам ја остарио. Ноћ је црна. Изнад мале железничке станице у клисури су црна брда. Свет је у мраку. Са оне стране реке је пут који води кроз клисуру. Гледам свице, фарове аутомобилских светала како промичу. Да ли се то срећа вози на точковима? Сигурно, да. Да ли треба да наиђе неки воз ускоро? Не знам. Некада давно сам мислио о том перону, како седим сам у мраку и чекам. Чекам дуго. Док се не зачују кораци. У ноћи по путу, одјекују кораци. Погледам низ пут. Види се да неко иде. Кораци се приближавају. То је нека жена дуге црне косе. То је требала да буде вечна драгана. Али није. Вероватно су сви возови већ прошли и остала је само тишина.

Ту, на рубу реке, испод црних брда, на празном, ноћном перону, испод звезда, док седим на дрвеној клупи, потпуно сам, у потпуном мраку слушам како куца било света и све што је било и све што је прошло претвара се у неухватљиви осмех који је сан доброта, осмех вечне драгане оде ка звездама...