Изађи на црту, реци не западу: Пустош, пепео, "мртве душе"...

"Застанимо начас да бисмо навели краћи пример. Џон је био успешан књиговођа у великом предузећу. Неко му је предложио да се подвргне психоанализи и чинило се да је мотивисан да долази на сеансе зато што, како је изјавио током прве од њих, заиста осећа да нешто недостаје његовом животу који, иначе, посматран споља, изгледа сјајно. Пристао је да долази два пута недељно. Највише је говорио о својој усамљености: имао је тридесет две године, био је неожењен и без дуготрајних веза са женама. Искрено, али некако уздржано, говорио је о својим параноидним анксиозностима, о свом изгледу, мужевности, својим скривеним хомосексуалним осећањима и фантазмима и о жељи да води егзотичан живот негде у иностранству. Игнорисао је све аналитичареве коментаре. Једног дана дошао је с цигаром у устима. Од аналитичара који није пушио затражио је упаљач. То га је мало изнервирало, али онда је испричао шта је сањао: био је у возу - у брзом међуградском возу; у његовом купеу било је мало људи и сви су личили на воштане фигуре. Претпостављам да су били мртви, рекао је. Била је зима, али једно дрво остало је живо. То је закључио по томе што се то дрво зеленело, док је остало дрвеће било сиво. Тај сан ни на шта га није асоцирао и он није имао појма шта би све то могло да значи. Када је аналитичар нагласио да то једно зелено дрво из сна можда значи да за њега има наде, пацијент се гласно насмејао: "Наде, како то мислите има наде?!". Поново се насмејао и казао да он, у сваком случају, не верује у снове. Међутим, кад је аналитичар постепено, током многих сеанси, покушао да протумачи омнипотентну имагинарну природу таквог начина живота као нешто иза чега се скрива мртвило душе, пацијент је платио за све сеансе и више се није појавио.

Аналитичар је можда могао на неки бољи начин да третира Џонову одвојеност од његових властитих осећања. Џон је одустао од анализе зато што су његови омнипотентни механизми одбране били разоткривени. Његов подругљив смех представљао је пражњење, избацивање свих оних немира који би могли да одведу у депресију, а који су везани за његов живот, његову усамљеност и скривени страх од емотивне реалности, те за недостатак солидарности са самим собом и са другим људима."

Ово је класичан пример једног западњака који помиње британски психоаналитичар Роб Ведерли у својој књизи "Колапс културе".

Слично се понашају и они Срби емигранти који када се суоче са реалношћу која постоји испод имиџа, то јест маске коју им је запад навукао са њиховим пристанком. Они се, једноставно, окрену и оду не желећи више да причају са вама, јер не могу да поднесу чак ни подсећање на старог Себе. Они који су још у фази кувања у пакленим кујнама запада и који још осећају како се пече старо Ја, посежу за радикалним средствима као што су тешке речи и жестоки борбени став у корист новог, преображеног Себе. Они острашћено бране "живот по западу", покушавајући да оправдају губитак Себе и утапање у свет мрава.