Путеви ка утопији: Мој живот у Југославији и још понешто

уторак, 25. децембар 2007.

Ја сам лепо живео у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Моја породица је била просечна породица средње класе. Родитељи су нормално радили. Брат и ја само нормално ишли у школу. Имали смо довољно за један добар живот. Храна је у Југославији била одличног квалитета. Одећа и обућа врхунски. Не видим ниједан разлог зашто би, на пример, фармерке биле боље од обичних панталона, осим некаквих комплекса. Издавашто је у Југославији било, такође, добро. Ишли смо скоро сваке године на море, а са школом врло често и на планину. Моја школа је ишла и у једно село поред Крагујевца које се зове Трмбас и где је била нека врста одмаралишта, где се ишло и ван одлазака на зимовање у специјално одмаралиште на Копаонику. У школи нам је било добро, имали смо дневни боравак, ужину, одлично организовану наставу. Били смо пионири и носили смо црвене мараме на којима је било написано име нашег пионирског одреда „Милица Милојковић - Плава”. Поред црвених марама, носили смо и плаве титовке са петокраком звездом. И поред свега тога нисмо били комунисти, већ деца и школски дани и детињство су нам лепо пролазили. У мојој школи је била и саобраћајна секција, тако да смо имали и мале милицијске униформе и опасаче и мале таблице са знаком „Стоп”. Оно што је било најбоље у свему томе је да смо били обучени како да регулишемо саобраћај на пешачким прелазима близу школе, то јест да помажемо да људи и деца прелазе улицу. Једанпут нас је наставник Ћине водио и на слет у Београду на стадион „ЈНА” у тим малим униформама саобраћајне милиције. Касније смо без икаквих проблема куповали плоче и касете са западном музиком. Ми смо прво имали „Фићу”, а после „Кеца”. Моји родитељи су имали приватну својину, то јест плац близу Крагујевца, где смо направили прво једну, дрвену викендицу, а касније другу, зидану од цигле. Ту смо проводили дане свога детињства, на чистом ваздуху, здраво се хранећи, пијући чисту бунарску воду, бавећи се спортом и играјући се рата. Једном смо се брат и ја играли рата и ишли и пуцали по једној ливади изнад плаца. Он је био Ахунбајев, а ја Јенакијев. Јесте да је једно време било некаквих ограничења у куповини уља, шећера и још неких намирница, али то није било тако страшно, а и брзо је прошло. Крагујевац је био сигуран град, без криминала, без наркоманије. Навијали смо за Раднички и са звучника је одзвањала навијачка песма „Црвени качкети”. Навијачи се нису били међусобно. Раднички је био, углавном, друголигаш, а понекад и прволигаш. Ја и сада навијам за мој Раднички, али сада се певају неке друге навијачке песме, а навијачи себе називају „Црвеним ђаволима” и бију се са другим навијачким групама. Раднички више није ни друга лига. Али, сада сви имамо право гласа. Од технике смо куповали телевизоре домаће производње и ништа нам није фалило. Брат и ја смо имали грамофон који је произвела словеначка „Искра” и он је сасвим добро свирао. Од мојих другова и другарица нико није гладовао и сви су живели слично као ја. Поштовали смо своје учитеље, наставнике и професоре. Учитељица Севдалина је понекад ударала шамаре онима који нису баш добро учили или су били претерано немирни и нико није долазио у школу да се буни због тога. После школе, често смо остајали да играмо фудбал. Такође, често смо играли фудбал и на паркингу испред зграде и лопта је ударала у кола која су ту била паркирана. Неки од станара су се помало и бунили, али врло, врло ретко. Нико није писао наређења на вратима од зграде да је деци забрањено да се играју около зграде, већ да могу да се играју само за на то предвиђеним местима. Били смо слободни.

Као деца, брат и ја смо често ишли код бабе и деде, који су имали кућу у граду и кућу и имање на селу. Тамо нам је исто било лепо и могли смо да видимо праве кокошке и прасад, а код деде и бабе у Војводини, коње, краве, гуске и патке. Многа деца су за време летњег распуста ишла у село. Деца на западу немају село, а не знају ни како изгледају праве кокошке, прасад, коњи, краве, гуске и патке. Деца на западу често морају да раде преко лета да би се навикавала на будућност која их чека, а и зато што родитељи морају да отплаћују кредит за стан или кућу од иверице која је понекад облепљена споља фасадном циглом, а понекад и не.

Мој отац је био члан Савеза Комуниста Југославије, али није био никакав функционер, нити је био залуђен за комунизам. Једноставно, то је тада било тако и ништа више.

Касније, после средње школе, ја сам студирао у другом граду од онога где сам живео и студије су биле бесплатне, осим књига. Становао сам приватно и моји родитељи су то без проблема плаћали. На мом факултету је било доста студената и имали смо леп студентски живот. Имали смо студентску мензу где су се студенти хранили и један киоск у граду где су се могли купити храна и пиће за студентске бонове. Касније када је почео распад Југославије и када нам је запад ударио санкције, није било као за време социјализма, али сам завршио студије. Студентски живот ми је био један од најлепших периода у животу.

Иначе, родитељи су нас од малих ногу васпитавали да марљиво учимо и да радимо. Ту мислим и на физички рад. Када су родитељи купили плац, брат и ја смо помагали у прављењу викендица. Касније смо радили и преко студентске задруге.

Моје порекло је србско, сељачко и са очеве и са мајчине стране и ја сам поносан на то.

Ја сам служио војску, која се тада звала Југословенска Народна Армија. Био сам у војсци годину дана у Мостару и ништа ми тамо није било тешко да радим. Нисам се плашио војске. У моје време, у војску нису ишли само они који су имали здравствене проблеме, а таквих је било врло мало. У моје време било је срамота не служити војску.

Ја нешто нисам слушао народну музику. Углавном сам слушао поп и рок музику. Једна од првих група које сам слушао је био легендарни крагујевачки рок састав „СМАК”. Онда сам мало слушао и „Дееп Пурпле”, а затим Мајка Олдфилда. Касније сам више слушао музику Новог таласа, како домаћу, тако и страну.

Не видим ниједан разлог да ја треба било коме да се извињавам због живота који сам живео. Моји родитељи никоме нису нанели никакво зло, већ су нормално живели и радили. Брат и ја никоме нисмо нанели никакво зло. Земља у којој сам рођен није нападала друге земље и убијала народ по њима.

Ја сам овде писао и писаћу још о томе како сам живео у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, а не о идеологији, али могу и о томе.

Ја нисам комуниста и никада нисам ни био комуниста. Комунисти су убијали људе после Другог Светског рата и ја сам против тога. Следио сам чупавог Вука Драшковића који је подбуњивао народ по Србији и причао лажи типа: „Богати појединци значе богато друштво.”. Чиста лаж. Истина је да богати појединци значе само богате појединце, али друштво је сиромашно. То сам видео када сам дошао у Канаду. Једно време сам се бавио Равногорским покретом, али то ми није блиско. Није ми блиска „домаћинска” Србија у којој је једно од највећих налазишта руде бакра у Бору и Мајданпеку за време Краљевине Југославије припадало Французима. Ближа ми је по неким стварима она „недомаћинска” Србија, то јест Југославија, где је тај исти рудник бакра у Бору и Мајданпеку, за време комуниста, национализиван, то јест враћен народу.

Ја сам љотићевац. Равногорство ми је сувише млако, сувише европејско, сувише прозападно. Велика политичка идеја је идеја коју је имала румунска „Легија Светог Архангела Михаила” и њен вођа Корнелије Зелеа Кодреану.

Ја сам против комунизма, али сам за социјализам и то онај национални. Комунизам је имао јако лоших, ригидних ствари и против сам њих, али је имао и јако добрих ствари. Постоји само један начин за национално помирење, а то је онај како су то урадили Руси - у центру Москве могу се видети и Православни крстови и петокраке, али председник Русије се крсти и стоји на Светој Литургији и нема више међусобних оптужби и пребацивања. Мислим, има их али промотери тих међуруских оптужби и пребацивања су маргинализовани. Нема више извињавања због комунизма, социјализма, национализма, евро-азијства и чега све не. Нема више понижавања Русије и Руса! Сада Русија устаје и више је ништа не може зауставити! Устаје сада мајка свих Православних народа и свих народа жедних правде! Руски мач ће ускоро расецати окове које је запад поставио многим народима света! Одјекиваће ускоро оно: „Зовите Александра! Зовите Александра!” из истоименог филма „Александар Невски”, Сергеја Ејзенштајна! Устаје Света Русија!

И ми Срби треба да се угледамо на нашу браћу Русе и да више прекинемо међусобне оптужбе и пребацивања. То је пут националног јединства. То је једини нормалан и здрав пут.

Какве БРЕ инвестиције? Када је капиталиста инвестирао у неког другога осим у себе? Никада. Капиталиста увек инвестира само у себе и ни у кога више. На сву срећу има и оних капиталиста који су део своје непоштене зараде поклонили и поклањају онима који немају ништа или имају мало, мада је то често повезано са смањивањем износа пореза који треба да плате, али ајде, боље и то, него ништа. Али, ако је Карл Маркс, за ишта био у праву, онда је то за вишак вредности.

Иначе, Краљевина Југославија је могла да изнајми тим који би радио на покретању производње у руднику бакра у Бору или чак да га да на одређено време као концесију, али да се такво светско рудно богатство да странцима који ће да убирају профит, то је, по мени, било потпуно недомаћински. По мени је домаћински оно што ради Фидел Кастро на Куби. Хоће странци, капиталисти у нешто да „инвестирају” на Куби? Добро. Може. Али, само као концесија, то јест на неки временски период. Рецимо, 20 година. Нека странац, капиталиста направи хотел и нека га користи. Наравно, има да плаћа порез држави у којој је уложио свој новац. Али, после 20 година, до виђења, хотел се национализује и кубанска држава наставља да га користи, а зарада иде за добро кубанског народа.

И ја сам 90-тих година у Србији, док сам се борио против Слободана Милошевића, причао те причице, које сам чуо од србских тадашњих опозиционих вођа, те причице о светлој капиталистичкој будућности Србије. Причао сам како у Србији неће бити боље све дотле док мач отказа не буде висио изнад главе сваког Србина. А онда сам отишао на запад, у Канаду и - крк! Видим да су кошуље које је правио „Рудник” из, беше, Горњег Милановца или одела и капути које је правио београдски „Беко” бољег квалитета од светски извикане робе исте врсте, а над главама радника у фабрици „Рудник” из Горњег Милановца није висио мач отказа. Па, чекај мало, онда сам се питао зашто смо ми онда демонстрирали 10 година по улицама Србије. Да бисмо правили ово ђубре од робе што се продаје на западу? Да бих имао право гласа? Ма, не треба ми право гласа. Нећу да гласам, али хоћу да једем храну која није пластична и хоћу да купим зимске ципеле које не пропуштају воду. Не треба ми велики, сјајни парадајз који нема ни укус, ни мирис, већ ми треба обичан мали, црвени парадајз који расте у башти на плацу мојих родитеља у једном селу поред Крагујевца, а који има тако леп и укус и мирис. Не требају ми педерске, „фенси” ципеле из неког бутика који се налази у неком од блештавих тржних центара у Торонту, већ ми требају обичне ципеле које не пропуштају воду које прави „Пеко”.

Мене моја учитељица Севдалина никада није ударила, али зато јесте наставник Ђура који нам је предавао физичко, а и наставник Ћине који нам је предавао ОТП (Опште Техничко Образовање) и нисам имао никаквих проблема са тим. Сећам се, после часова физичког васпитања, уђемо у свлачионицу и деремо се. Наставник Ђура нас опомене једном, можда, пар пута, а ако ми не прекинемо, он онда улети и, онако, како ког стигне, млатне и изађе из свлачионице, а у свлачионици остане мир и наше смејуљење... Слично је било и на часовима ОТП-а (Опште Техничког Образовања). Ако постанемо много немирни и гласни, после неколико опомена, наставник Ћине, устане и млатне нас мало и све се смири... Тако је то некада било...

Мирна Бачка, три срца јуначка...

:)

Ипак, коначно су почели да нас разбијају после Титове смрти. Тада је кренуло велико отварање Југославије према западу, а претходница западњаштва је била западна популарна култура и подкултура. Сви смо имали прилике да гледамо светске поп и рок звезде на чувеном концерту „Лајв Еид”, који је организовао Ирац Боб Гелдоф у Лондону у Великој Британији и, ако се добро сећам, у Филаделфији у САД. Борба против расистичког режима Питера Боте у Јужноафричкој републици и оно чувено „Фри Мандела! Фри Мандела!”. Тако је почело завршно идеолошко тровање народа Југославије, а после тога је уследио крвави распад земље, подстрекиван са запада.

4 comments:

tragac је рекао...

Potpuno razumem sve sto si napisao jer sam i sam imao slican zivot a sada imam drugaciji u USA. Ne kazem da je ovaj zivot mnogo bolji ili mnogo losiji nego je jednostavno drugaciji i s' obzirom da nisam rodjen ovde teze se prilagodjavam. Nije mi uspelo da se potpuno prilagodim na neke stvari ni posle 10 godina a neke stvari su mi se opet svidele od prvog dana ovde.

Uglavnom prijatelju nema mnogo svrhe za zaljenjem za proslim vremenima, slican zivot tome koga si opisao se trenutno zivi u Sloveniji (imam prijatelje tamo) i ja cu se mozda seliti tamo sa novcemo koji sam ustedeo ovde.

Da li si ti jos uvek u inostranstvu (Kanada?) i da li planiras povratak negde u Evropu ili cak mozda u Srbiju?

Usmeri energiju na pozitivno razmisljanje i planiranje kako da povratis deo tog zivota o kome sa zaljenjem pises. Mnogo tvojih postova ima negativnu energiju prema zapadu sto je uzaludno trosenje vremena i gubljenje zivaca -- u nekom smislu zapad te je porazio ako toliko brines o njemu...

Srecna nova 2008 i puno zdravlja i srece i da ti zivot bude bolji mozda i na nekom drugom mestu...

Анониман је рекао...

Допада ми се твоја прича. У њој се осјећа много носталгије, жала за нечим што је прошло и много љубави према отаџбини.
Читајући ове редове, осјетих мирис мог срећног дјетињства, моје младости проведене тамо далеко и мирис бехара мог родног града гдје Срба на жалост више нема.
Имаш много дара за писање, требало би то да искористиш.

Анониман је рекао...

U ovoj divnoj prici se osjeca mnogo ljubavi prema otadzbini.
Po tvojim diskusijama na politici,
rekla bih da imas mnogo dara za pisanje. Iskoristi to.
Sto se tice tvog jeda u ovoj tudjoj zemlji, znaj samo da nisi sam. Ima nas mnogo, koji smo mozda dosli i prije tebe a koji ni dan danas ne mozemo da se pomirimo sa mnogim stvarima. Cudni su putevi Gospodnji, ko zna gdje nas sudbina ceka i gdje cemo se jos pomijerati.
Svo dobro od Gospoda i od mene.

Svetlost Vostoka је рекао...

Хвала вам на коментарима.

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP