Вечерас у Москви...

Кренуо вечерас после посла да купим преносни „хард-диск” у тржни центар „Гарбушкин двор” или краће „Гарбушку”. Иначе, пише се „Горбушка”, али Руси „акају”, то јест „о” често изговарају као „а”. Као на пример, Москва, они изговарају „Масква”.

Притисла зима. Лед на улицама. Ту је негде око -11, -12...

Иначе, „Гарбушка” је огромно место одмах поред станице метроа „Багратионовскаја”, које кад уђете унутра изгледа као лавиринт. То су тесно нанизане мале или средње радње у којима се продаје сва могућа техника овог света. Радње, радње... Па, онда рачунари, штампачи, мобилни телефони, дискови... Па онда опет радње, радње... Па опет рачунари, штампачи, мобилни телефони, дискови... Радње, радње, рачунари, штампачи... И тако у бескрај... Лавиринт...

У „Гарбушки” се јасно види разлика између Истока и Запада. Два света, две философије. Ево како изгледа продаја у „Гарбушки”. У свакој радњи је продавац, који је често и газда. На средњем делу који је шири као неки мали трг унутар тржног центра, стоје момци који вас запиткују шта вам треба. Значи, не морате да идете много да се цимате да тражите нешто. Момци су ту и могу врло брзо да вам нађу место, то јест радњу где се продаје то што тражите. А сви су повезани. И сви знају све. А можете и сами да тражите. Ко како хоће. Помоћ је ту, а ви изаберите шта вам више одговара. И ту се одмах нађе момак који ме пита шта ми треба. Ја му кажем треба ми „внешниј жосткиј диск” и одведе ме човек негде у тај лавиринт. И дођемо ми тако у једну лепу радњу. Значи, тај момак је одрадио свој посао. Довео ме ту и „всјо”. Међутим, није „всјо”. Тада на сцену ступа Велики Исток. Момак који ме довео само је кратко рекао продавцу у радњи шта ми треба. Продавац полако устаје иза пулта и излази у радњу. У том тренутку момак који ме довео ме пита ти си из Југославије? А уопште нисамо причали одакле сам. Значи, одмах ме препознао одакле сам по тврдом акценту. Ја му кажем да сам из Србије. Југославија више не постоји. Онда момак заврће рукав и показује ми доњи део подлактице. Ја видим црвенкасте бројанице са малим крстићем. Личе ми на наше. Он ме пита јел знам шта је то? Ја га гледам пар секунди и кажем му на србском - бројанице. Он ме гледа. Изгледа да није разумео. Ја му онда кажем на руском - „ћотки”. Разумео је. Он ми онда каже да је то за 33 греха. Пошто бројанице имају 33 чвора. Ја га гледам пар секунди. Онда му кажем да то није за 33 греха, већ за молитву. Све у реду. Момак ми пружа срдачно руку и одлази. Лако купујем „внешниј жосткиј диск”.

Хоћу да купим и један Земфирин ДВД са снимком њеног чувеног концерта у „Зеленом позоришту”, а који је режирила њена добра пријатељица Рената Литвинова. Крећем да га тражим по „Гарбушки”, по лавиринту. Није га лако наћи. Питам на пар места, али немају. На следећем месту где питам човек који ради одлази ко зна где у лавиринт и враћа се после пет минута са ДВД-ом. Купујем га.

Крећем ка излазу. Наилазим опет на момка који ме одвео до првог места где сам купио „внешниј жосткиј диск”. Стоји са неким људима. Пита ме онако успут да ли сам купио. Кажем да јесам. Пружа ми руку. Одлазим полако. Виче за мном „Православље!” Док одлазим, осмехујем се, окрећем главу до пола и подижем руку са стегнутом песницом...

То је Русија, браћо, другови...

Свој са својима...