Павле Евдокимов о руској духовности, руској идеји и Светој Русији

Одломци из књиге "Христос у руској мисли" Павла Евдокимова:

"Тако су Грци примили хришћанску веру душом која је већ била углачана истанчаном културом њихових предака. Насупрот томе, Хришћанство у Русији је засађено у девичанско тло, нетакнуто ни античком, нити било којом другом културом. Ни Омир [Хомер] ни Виргилије нису били саставни део почетне смесе руске свести. Крштење и катихизација, литургија и икона, од самог почетка су снажно обликовали народни дух, уводећи га у свет хришћанских вредности које су већ постојале. Читајући Псалтир, руски је дечак учио писменост, а библијски и литургијски језик обликују језик народа, дајући тон словенском говору: прва свесна, зрела и национална мисао, од самог почетка има своје место у хришћанској школи, а циљ јој је да усвоји величанствено наслеђе православне Византије.

Ипак, пријемчивост људског духа никада није пасивна. Она је увек нека активна делатност, лични одговор на позив. У том стваралачком чину настаје човек, стиче самосвест и размишља о свом уделу. Цариградски патријарх, Свети Герман је рекао: "Са Христом, васцело небо силази на земљу". Руска душа ће заувек остати потресена тим виђењем. У њему она пре свега види човекољубље Божије, неизрециву љубав Божију према људском роду.

...

Већ се види како се руска култура, од својих почетака, храни на јединственом извору вере, и то у толикој мери да чак и струјања XVIII века и касније која ће се супротставити Цркви, као што је, на пример, нихилизам шездесетих година XIX века, не би могла бити схваћена кад се не би довела у везу са овим истим и јединственим извором. У различитим, па чак и у изопаченим облицима, изражава се непрестана жеђ за Апсолутним, тежња чисто мистичке природе.

Ова мистичка основа, органски својствена руској души, добро се слаже са једном посебном цртом Православља, наиме да је најмање нормативни облик Хришћанства, слабо преводив у појмове. Православни никада нису имали много наклоности за "summe theologiae", нити за схоластичке системе. Свако претеривање у прављењу формула и дефиниција изазива спонтано неповерење. Православље нема потребу за формулисањем, већ потребу да се не окива у формуле. Ми имамо урођено уверење које долази од отаца Цркве, да није добро спекулативно се бавити тајнама, већ да је боље сагледавати их, препуштати се просвећењу, прожимању њиховом светлошћу. Када се не подвргава рационализовању, тајна постаје извор просвећења.

...

У овом светлу поима се православна мистика која сва извире из текста Светог Петра (2.Пт.1,4): да кроз њих постанете причасници божанске природе, "Божије светости" (уп.Јев.12,10), у условима Божанског живота, што значи да је земаљско стварно само у мери у којој учествује у небеском. Због тога руски сељак, излазећи у поље да сеје, или кад жели да ископа бунар у близини своје куће, позива свештеника како би благодаћу Божијом осенио све што у своме животу чини, да би се ставио у њено материнско окриље и да би Христа примио у посету. О овој присности са Божанским говори Љесков у приповеци "На крају света", у којој описује саму душу православног мисионарског става. Један државни чиновник се чуди одбијању свештеника мисионара да на брзину покрсти урођенике, али на крају схвата да је његов став сасвим јеванђелски. Свештеник, отац Киријак, одбацује сваку административну бригу, а пре свега сваку статистику, и труди се да урођеницима омогући да својом руком осете милостиву љубав Христову у најнезнатнијим деловима служења: "Нека почну, - говорио је, - тако што ће дотаћи руб ризе Христове, нека осете Његову безмерну љубав, а онда ће их сам Господ очарати..."

Једна таква непрестана присност са небеским смешта човека на границу два света, обликује један у суштини мистички менталитет, "заражава" његову душу заувек, да тако кажемо, апсолутом Божанске правде. Тако схватамо да се за Русе све што је само временско и земаљско показује бљутавим и маловредним. Према Верђајеву, руска идеја никада није идеја једне цивилизације, устоличена у спољњем лежишту историје - то је идеја коначног и свеопштег спасења, преображавања света и бивствовања. Она је живот, не у његовим вредностима које претходе "послетку", него у откривењском есхатону. Руски човек је или са Богом или против Бога, али никада без Бога. Од свог атеизма, један нихилиста шездесетих година прошлог века је направио божански апсолут. Касније, за Лењина, Богданова, Плеханова, марксизам је био јеванђеље, универзална порука спасења за све. Требало је разумети империјалистичку паролу Лењина: "Истина совјета не може успети у једној земљи, јер је она по својој природи месијанска. Она треба да преобрати цео свет".

...

Чувени руски максимализам, неодољива жеља да се превазиђу сва ограничења и да се сагледају сви понори, није ништа друго до стална и неугасива жеђ за Апсолутним. Код једног Руса, као и код Платона, корен душе је овешен о Бесконачно. Достојевски је категоричан: без јединога потребног [уп.Лк.10,42], без вечности, без бесконачности и без апсолута, пре или касније, руски човек ће одбацити оно што је само споредно, временско, релативно. Ако је потребно, он ће уништити историју и добровољно утонути у ништавило.

Можда је овај максимализам пројекција бескрајних степа на унутарњи крајолик руске душе, која објашњава њен отпор према поделама и ограничењима. Руска реч простор је речита. Она означава безгранично пространство које тако добро илуструје Чеховљева новела под насловом "Владика". После своје смрти, лишен свих владичанских ознака и свега што ограничава, спутава и отежава, поново поставши млад и бодар, владика корача зеленим пољима и удише дубоко и радосно тај бескрајни простор. У овом светлу треба разумети бројне побуне у руској историји, стварање козаштва, пригушени отпор народа духу власти и свакој администрацији која је увек туђа души, будући да жели да омеђи, да ограничи њене слободе. Оно што се често назива "апокалиптичним менталитетом Руса" нема ничег заједничког са радозналошћу да се сазна "датум" краја света. То је начин постојања окренут чак и у појединостима свакодневног живота ка оном последњем, једна урођена навика да се сваки проблем поставља у светлости краја, тј. целосног смисла постојања.

...

Излазећи из вода крштења, руски народ се одређује и даје себи име - не Лепа Русија, нити Велика Русија, већ Света Русија. Овај назив нипошто не означава неку стварно достигнуту светост Руса, него изражава начело њихове историје. Према Достојевском, он жели да искаже да је идеал Апсолутнога једина снага која покреће народе.

...

Руска философија је од самих почетака темељно историософска: то је философија историје и њеног смисла, усредсређена на човека и његову историјску судбину. Критицизам и скептицизам никада нису били озбиљно искушење за руску мисао која традиционално полази од јединства теоријског и практичног ума, гносеолошких функција разума и аксиолошких функција срца, познања једне чињенице и интуитивног проницања у њен смисао. За Канта, сазнање је могуће само у границама чулног искуства, и религија је истинита само у границама разума. Прочитавши "Критику чистог ума", Чаадајев је назива апологијом адамовског ума, доктрином палог и изопаченог ума.

...

Пламено тражење, жеђ за присношћу са небеским, у Русији су изазвали појаву националне потребе, сасвим посебну љубав према поклоничким путовањима по светим местима. Историчар Кључевски у своју листу друштвених класа уноси и "поклонике", "боготражитеље", праву друштвену категорију људи о којима се (тј. о њиховом смештају и храни) на њиховим путовањима Христа ради брине месно становништво. Повремено, читави слојеви становништа се дају на велики пут, крећући у светилишта, манастире, места јављања Божијег. Ваљало им је ходити пешице, тамо где је то могуће, чак и када се ишло у Палестину, превасходно Свету Земљу. Била је то управо неодољива унутарња потреба да се човек нађе на местима где се благодат [Божија] пројављивала тако да се могла додирнути и опипати. Људи су имали потребу да додирну свето, да осете близину светиње, да бар за тренутак поживе у озрачју Царства небеског, у светлости невечерњег дана.

...

Ово боготражитељско искуство многих поколења руског народа је оставило дубоког трага и надахнуло убеђење да је свака власт, као и свако поседовање, упрљано грехом. Ни власт ни богатство никада нису нашли никакво верско оправдање. Русија је имала своју класу управљача, чиновника, земљовласника и трговаца, али никада није упознала никакву "буржоаску идеологију". Племићи-велепоседници или богати трговци, пред лицем јеванђелске правде, у дубини своје душе мишљаху да је боље разделити своје богатство сиромашнима и поћи у туђиновање, постати бездомни боготражитељ. Философ Сковорда, Шидловски, пријатељ младог Достојевског, песник Аполон Григорјев, Толстој, Соловјов и толики други постали су "боготражитељи" као и старац Макарије из "Младића", осећајући снажан порив ка бездомном поклоништву. У народу се ствара дубоко убеђење да земља - alma mater, мајка хранитељка - припада само Богу, да се са земљом не може шпекулисати, да се не може куповати и продавати. Московски сабор, у XVI веку исто каже за иконе. Оне нипошто не могу бити роба: њихова продаја је забрањена.

Исто тако, у Русији никада није виђен никакав култ моћи или снаге. Розанов бележи да би руски народ на Ничеове речи: "Ако видиш слабог који пада, гурни га", одмах рекао: "Какав нитков! То може само један Немац!"

Чинови и титуле никада нису били на високој цени у животу Русије. У "Идиоту" Достојевског, чињеница да је Мишкин - кнез, нема никаквог значаја, сем можда да подвуче извесну изрођеност. Први руски револуционари су сви потицали из племства - "декабристи" из времена Николаја I, Риљејев, кнез Кропоткин, гроф Толстој, Бакуњин, Лавров, чак и Лењин - сви су били руски племићи, што сасвим противречи марксистичком принципу економског порекла друштвених класа. Руско племство је масовно ишло против сопствених економских интереса.

"Легенда о Александру I" каже да му је погреб био лажан и да је Александар, не би ли окајао грех власти, грех царске моћи, постао старац-духовник у Сибиру. Ово предање данас многи историчари сматрају историјском истином. Бољшевици су отворили гроб и нашли царски ковчег празан. Према теорији словенофила, народ се ослобађа бремена власти (која представља неопходност националног живота, али је ипак грех) на тај начин што га пребацује на плећа једног јединог човека - цара.

У свести народа, прави ауторитет, особито духовни, не састоји се у владавини принуде, него у слободи која ослобађа. Због тога власт није функционална, него лична. Такво је порекло "установе" стараца, обичних монаха, а понекад и лаика, или чак "јуродивих Христа ради", који вернике руководе под непосредним вођством Духа Светога и често немају никакав свештенички чин, никакав атрибут власти. Патријарси и владике долазе к њима тражећи савет и просвећење, које и добијају захваљујући њиховој харизматској светости. На овом ступњу, једина права власт је власт љубави, а једини ауторитет је ауторитет сведока. Свети Павле величанствено дефинише православно виђење власти: Не као да господаримо над вером вашом, него смо помагачи ваше радости.

Све што је формално, јуридичко, руској души не говори ништа. Свака униформа, функција, администрација, лишена је душе, и отуда безлична. Страни путници су били изненађени особитим сажаљењем руског народа према робијашима и затвореницима, које су Руси увек звали "несрећницима". Урођено јеванђелско осећање одбија свако формалистичко задовољавање правде. За руску свест, проблем пакла је пресудан. Виђење праведника који уживају у свом блаженству посматрајући мучење у паклу је недопустиво. Берђајев бележи да би прост руски човек рекао да би тада боље било да сви заједно одемо у пакао, него да будемо раздвојени."

Мислим да су ови изводи веома важни да би се разумела стварна природа и вредност Русије и руске идеје у светској историји. У том историјском ковитлацу, руски народ је са свим својим успонима и падовима, стао на страну воље за светошћу, за разлику од Европе која је стала на страну воље за моћ.

Ја сам на овом свом интернет дневнику доста благонаклоно писао о уређењу друштва по духовним принципима, на чијем се челу налази свештенички ред, а у овом тексту налазимо идеју која можда за један корак даље надилази то уређење друштва на челу са свештеничким редом, то јест са "установом" стараца, то јест обичних монаха коме по духовне савете одлазе и они који имају атрибуте било какве власти. То је можда још један корак ближе првобитном стању у коме је човек живео у Рају, када, како је то лепо рекао Павле Евдокимов "На овом ступњу, једина права власт је власт љубави, а једини ауторитет је ауторитет сведока". И пошто је у овом тексту поменут и однос Руса према Немцима кроз коментар руског философа Петра Чаадајева на књигу немачког философа Емануела Канта "Критика чистог ума", ево да цитирам и шта је о Немцима написао велики руски философ Николај Берђајев: "За друге је немачки идеализам и морао на крају крајева у пракси да роди жудњу за светском моћи и владавином - од Канта до Крупа води директна линија.". И тај однос Руса према Немцима у светлу онога што су рекли Петар Чаадајев и Николај Берђајев је уједно и однос Истока према Западу. Исток - окренутост ка Апсолуту, воља за светошћу, Запад - окренутост ка земаљском, воља за моћи. Ја бирам Исток.