Које је друштво било на вишем степену, палеолитско или данашње?

"Првобитно друштво благостања
Маршал Салинс

“Зашто да обрађујемо земљу када на свету има толико монго-монго ораха?” — Кунг-Сан (Бушмани)

“Барем један аустралијски народ, Yir-Yiront, не прави лингвистичку разлику између рада и игре.” — L. Sharp, 1958; овде напомена бр. 11

Увод

Ако је економија суморна наука, онда би проучавање економије ловаца и сакупљача требало да буде њена најнапреднија дисциплина. Скоро без изузетка подразумевајући да је живот у Палеолиту био тежак, наши стручни радови надмећу се у приказивању атмосфере сталне стрепње, која нас наводи да се питамо не само како су ловци успевали да преживе, него може ли се то уопште назвати животом? Авет Глади суверено парадира тим страницама. Техничка некомпетентност примитивних људи осуђује их на непрестану борбу за голи опстанак, не обезбеђујући им ни предах ни вишак, па тако ни “слободно време” потребно да би се “изградила култура”. Осим тога, упркос сталном напору, ловци заузимају најнижи праг на термодинамичкој лествици: они имају у просеку најмањи утрошак енергије по глави становника, у поређењу са свим другим облицима производње. Зато им се у разматрањима о економској развијености увек додељује улога лошег примера: такозване “елементарне економије”.

Традиционална мудрост је увек тврдоглава. Зато јој се треба супротставити полемички, изношењем дијалектички супротних, али неопходних исправки: када се заиста истраже, види се да су то у ствари била првобитна друштва благостања. Парадоксално, ова тврдња води ка још једном важном и неочекиваном закључку. Под “друштвом благостања” обично се подразумева оно у којем људи лако задовољавају своје потребе. Рећи да ловци живе у благостању значи оспорити став по којем је људски живот увек трагедија, са човеком као заточеником тешког рада и сталног раскорака између својих неограничених потреба и ограничених могућности.

Постоје два могућа пута ка благостању. Потребе могу бити “лако задовољене” тако што ће се производити много или тако што ће их бити мало. Познати концепт, онај Галбрајтовски, полази од претпоставке посебно прилагођене тржишној економији: човекове потребе су велике, иако не и бескрајне, док су средства за њихово задовољавање ограничена, али подложна унапређивању. То значи да се јаз између средстава и циљева може смањити индустријском производњом, барем до тачке у којој ће “неопходних добара” бити довољно. Али, постоји и зен приступ, потпуно другачији од нашег: људске материјалне потребе су ограничене и малобројне, а техничка средства увек иста, али, у целини гледано, сасвим прикладна. Усвајајући зен стратегију људи могу уживати у неупоредивом благостању – уз низак животни стандард.

Мислим да ово добро описује ловце и да нам може помоћи да боље схватимо неке од најнеобичнијих црта њиховог понашања: на пример, њихово чувено “расипништво”, склоност да одмах потроше све залихе, онако како их стварају. Неоптерећена оскудицом, којом су друштва са тржишном економијом потпуно опседнута, економија ловаца је, у поређењу са нашом, можда на много потпунији начин предодређена за благостање. Destit de Trasi, “хладнокрвни буржоаски догмата”, што је можда и био, на крају је морао да се сагласи са Марксовом примедбом да у “сиромашним друштвима људи живе лагодно”, док су у “богатим друштвима људи углавном сиромашни”.

То не значи да преагрикултурна економија не пати од озбиљних ограничења; само инсистирам да се на основу постојећих доказа, сакупљених код модерних ловаца и сакупљача, може говорити о успешном прилагођавању. Након разматрања ових доказа, на крају излагања вратићу се на праве тешкоће везане за економију ловаца-сакупљача, од којих ниједна није била коректно предочена у досадашњим приказима наводног палеолитског сиромаштва.


Извори предрасуда

“Елементарна економија”, “недостатак слободног времена, осим у изузетним околностима”, “непрестана потрага за храном”, “оскудни и релативно несигуни природни ресурси”, “одсуство економског вишка”, “максимум енергије максималног броја људи” – све су то уобичајена антрополошка запажања о животу ловаца и сакупљача.

“Аустралијски Абориџини су класичан пример народа који располаже најоскуднијим економским ресурсима. На многим местима они живе у неповољнијим условима чак и од Бушмана, уз изузетак неких области на северу. Листа хранљивих материја које Абориџини из северозападног централног Квинсленда успевају да сакупе на својој територији веома је поучна. Разноврсност те листе је заиста импресивна, али то не сме да нас заведе: разноврсност још увек не значи обиље. Количина сваке од тих ставки је толико мала да само њихова најбрижљивија и најпотпунија примена може да им омогући опстанак.” (Herskovits 1952:68-69)

Или опет, о јужноамеричким ловцима: “Номадски ловци и сакупљачи једва успевају да задовоље основне животне потребе, и то не сасвим. Густина насељености на њиховој територији, која износи 1 особу на сваких 20 или 30 квадратних миља, то додатно илуструје. Стално у покрету, у потрази за храном, њима очигледно не преостаје ни мало слободног времена за друге иоле значајније активности, а са собом носе само мало ствари које успевају да направе у ретким тренуцима мировања. Њихова производња своди се на пуки физички опстанак, тако да веома ретко успевају да остваре вишак производа или слободног времена.” (Стеwард анд Фарон 1959:60; cf. Clark 1953:27ff; Haury 1962:113; Hoebel 1958:118; Redfield 1953:5; White 1959).

Традиционално омаловажавање положаја ловаца у исто време је пре-антрополошко и екстра-антрополошко, историјско и део једног ширег економског контекста у којем антропологија врши своја посматрања. Тај став сеже уназад све до времена Адама Смита, а вероватно и много даље у прошлост.

Вероватно је реч о једној од првих специфично неолитских предрасуда, идеолошкој процени способности ловаца да искористе постојеће ресурсе, унапред решеној да им ту способност оспори. Могуће је да смо ту предрасуду наследили још од Јакобовог племена, којем је било дато да се “шири на запад, исток и на север”, а на штету Исаје, који је био старији син и вешт ловац, и који је у чувеној сцени био личен својих права по рођењу. Садашње ниско мишљење о економији ловаца-сакупљача ипак не треба по сваку цену везивати за неолитски етноцентризам. Буржоаски етноцентризам биће нам сасвим довољан. Владајућа тржишна економија, која на сваком кораку поставља замке које економска антропологија мора да избегава, стално понавља исте суморне закључке о животу ловаца.

Није ли онда заиста парадоксално доказивати како су ловци живели у изобиљу, упркос свом апсолутном сиромаштву? Модерна капиталистичка друштва су, ма колико била богата, потпуно подређена бауку оскудице. Неадекватност економских средстава је први принцип најбогатијих друштава. Појавни материјални ниво неке економије очигледно није показатељ њене ефикасности; зато би много тога могло да се каже о постојећем облику производње. (cf. Polany 1947, 1957, 1959; Dalton 1961)

Тржишно-индустријски систем институционализује оскудицу на начин и у размерама неупоредивим са било чиме што је икада постојало. Када су производња и дистрибуција уређене кроз систем цена, сва домаћинства зависе од своје зараде и потрошње, а стални недостатак материјалних средстава постаје изричита, израчунљива полазна тачка сваке економске активности.

Предузетник може да бира где ће да инвестира ограничени капитал; радник, ако има среће, може да бира између различитих послова, а потрошач... Потрошња је двострука трагедија: оно што почиње као недовољност завршава се осећањем оскудице. Успостављајући глобалну поделу рада, тржиште нам нуди запањујућу палету најразличитијих производа: све те сјајне ствари које човек може да гледа, али не и да поседује. Још горе, у тој игри са потрошачем и његовим слободним избором, свако поседовање повлачи за собом лишавање, јер свака куповина поздразумева одрицање од нечег другог, некада мање пожељног, али много чешће пожељнијег од онога што је купљено. (Ствар је у томе што када купујете аутомобил, на пример Плимут, не можете у исто време да купите и Форда. А по тону реклама које се могу видети на телевизији, ценим да ту није реч само о материјалном лишавању.

Ми смо једини за које важи фраза о “мукотрпном животу”. Оскудица је пресуда коју нам изриче наша економија. То је у исто време и њен главни аксиом: оптимална примена ограничених средстава на заменљиве циљеве, у складу са датим околностима. То је тај положај обележен сталном стрепњом, та “предност” из које гледамо на ловце. Ако модерни човек, са свом својом техолошком супериорношћу, не успева да задовољи своје потребе, какве тек шансе има тај голи дивљак са својим смешним луком и стрелом? Опремивши ловца буржоаским импулсима и палеолитским оруђима, ми унапред оцењујемо његов положај као потпуно безнадежан.

Ипак, оскудица није директно везана за ниво технолошке развијености. То је однос између циљева и средстава. На пример, могли бисмо да уважимо емпиријску могућност да ловци имају пред собом један ограничен циљ – своје здравље, за шта лук и стрела, као средство, могу бити сасвим прикладни.

Али идеје уврежене у антрополошкој теорији и етнографској пракси упорно нас одвраћају од оваквог приступа.

Склоност антрополога да наглашавају економску инфериорност ловаца посебно се запажа у поређењима њихове и појединачних неолитских економија. Ловци, како то Лоуви отворено каже “морају да раде много теже да би преживели него фармери и сточари.” ((Lowie 1946:13) У овој тачки еволуционистичка антропологија је посебно била склона да, позивајући се успут и на теоретску нужност, усвоји уобичајен приступ. Етнолози и археолози постали су неолитски револуционари, чији ентузијазам није поштедео ништа што је припадалао Старом Режиму (каменом добу). Није то било први пут да филозофи о најранијим данима човечанства радије говоре у односу на природу него на културу: “Човек који читавог живота следи животиње само зато да би их убио и појео, или који се стално сељака од једног жбуна са дивљим бобицама до другог, и сам живи као животиња.” (Braidwood 1957:122) Са тако деградираним ловцима антропологија је могла слободно да прогласи велики неолитски “скок напред”: преломни технолошки напредак који је људима омогућио “више слободног времена, кроз ослобађање од непрестане потраге за храном.” (Braidwood 1952:5; cf. Boas 1940:285)

У веома утицајном есеју “Енергија и еволуција културе” Лесли Вајт пише да је у неолиту дошло до “великог напретка у развоју културе као последице великог повећања просечне количине енергије која је била акумулирана и контролисана напредним пољопривредним и сточарским техникама.” (1949:372) Вајт даље наглашава еволуциони контраст између, с једне стране, људског рада као главног извора енергије у палеолиту и, с друге стране, домаћих биљака и животиња као главног извора енергије у неолиту. Овакав приступ одмах је омогућио прецизно утврђивање термодинамичког потенцијала ловаца, тј. количине енергије коју ствара његово тело: у просеку 1/20 коњске снаге. (1949:369) Тако се стиче утисак – упркос потпуном занемаривању људског рада у културним подухватима неолита – да је живот људи био значајно олакшан применом нових средстава за уштеду рада (домаћих биљака и животиња). Али, овај приступ је очигледно погрешан. Основна механичка енергија, како у палеолиту тако и у неолиту, је био људски рад, у оба случаја изведен из биљних и животињских ресурса, тако да је, уз неке занемарљиве изузетке (као што је директна употреба не-људске снаге), просечна количина акумулиране енергије била углавном константна, све до индустријске револуције.

Друга специфична антрополошка предрасуда о палеолиту развила се унутар саме дисциплине, на основу запажања Европљана о животу савремених ловаца и сакупљача, као што су аустралијски Абориџини, Бушмани, народи Она или Јахган. Овај етнографски контекст утицао је на наше виђење економије ловаца-сакупљача и то на два начина.

Прво, тако што је омогућио најразличитија наивна виђења ових друштава. Удаљене и егзотичне области, које су постале културна позорница модерних ловаца, пружале су призор који је код Европљана могао да изазове само неповољно мишљење. Са становиштва пољопривреде или свакодневног искуства типичног Европљанина, маргиналне области, као што су аустралијска пустиња или пустиња Калахари, постале су предмет чуђења за неупућене посматраче: “Како неко уопште може да живи на оваквом месту”, итд. Закључак да урођеници једва успевају да некако обогате своје пуко преживљавање био је само појачан запажањем о њиховој изванредно разноврсној исхрани. (cf. Herskovits 1952, горе цитирано) Обично укључујући материје одбојне или нејестиве за Ервопљане, локална кухиња навођена је као још један доказ да ти људи умиру од глади. Такав закључак се пре могао срести у ранијим него у каснијим извештајима и пре у извештајима истраживача и мисионара него у антрополошким монографијама. Али, управо зато што су извештаји истраживача старији и ближи аутентичним абориџинским условима, њима треба посветити посебну пажњу.

У томе свакако треба правити неке разлике. Тако највећу пажњу заслужују извештаји истраживача попут Џорџа Греја (Sir George Grey, 1841), који је тридесетих година прошлог века повео експедицију у неке од најсиромашнијих области западне Аустралије, и чија су необично пажљива запажања о локалном становништву унела приличну пометњу у кругове његових колега, који су инсистирали на схватању о економској беспомоћности урођеника.

Најчешћа грешка је, каже Греј, претпоставка да урођеници “располажу са веома мало средстава за живот и да се стално налазе у потрази за храном”. Бројне су и “скоро смешне” грешке које су истраживачи чинили у том смислу: “У својим извештајима они пишу жалопојке о несрећним Абориџинима које наводно десеткује глад и који се једва одржавају у животу на неким врстама хране коју налазе у близини својих склоништа; иако је храна о којој говоре управо она коју урођеници највише цене и која не оскудева ни у добром укусу нити у хранљивости.” Да би још убедљивије илустровао “незнање које се показује у односу на навике и обичаје урођеника, тамо где се они још налазе у дивљем стању,” Греј наводи један изузетан пример, из пера свог сапутника капетана Стјурт, који је након сусрета са групом урођеника који су сакупљали велике количине мимозине гуме закључио да је “тим несрећним створењима, која нису могла себи да обезбеде неку другу храну, једино преостало да сакупљају ту врсту биљке.” Али, примећује Сер Џорџ, материја о којој се ту радило била је омиљена врста хране у тој области, која је за добрих сезона пружала повод великом броју људи да се окупе и да логорују заједно, што иначе не би могли. Он закључује:

“Урођеници углавном живе добро. У неким областима, у неко доба године, њима може понестати хране, али у том случају та места обично бивају напуштена. У сваком случају, потпуно је немогуће да неки путник, па чак и неки урођеник са другог подручја, правилно процени да ли та област пружа довољно хране или не. Али, када је на својој територији, урођеник је у сасвим другачијем положају: он тачно зна шта му та земља пружа, тачно време када доспевају одређене врсте хране, као и најбољи начин за њихово убирање. У складу са овим околностима, он редовно обилази различите делове свог ловишта; а ја могу само да потврдим да сам у њиховим логорима увек наилазио на највеће изобиље.” (Grey 1841, vol. 2:259-262; cf. Eyre 1845, vol 2:244 фф).

После овог срећног закључка, Сер Џорџ је посебно инсистирао да се из њега искључе абориџински лумпен-пролетери, који су живели унутар или у околини европских насеобина (cf. Eyre 1845, vol. 2:250, 254-255) Реч је о веома значајној интервенцији, која нас води ка другом извору етнографских предрасуда: антропологија ловаца у великој мери је била анахронистичко проучавање бивших дивљака – чепркање по лешу једног друштва, како је то једном рекао Сер Џорџ, од стране припадника другог друштва.

Преостали ловци и сакупљачи данас спадају у категорију расељених лица. То су обесправљени палеолитски људи, који живе на ловиштима нетипичним за владајући начин производње: последњим уточиштима једног другог доба, местима толико удаљеним од главних центара културног развоја да могу бити поштеђена учешћа у планетарном маршу напред, јер су и сувише сиромашна да би била од интереса за много развијеније економије. Оставимо по страни повољно смештене народе као што су Индијанци са северозападне обале Америке, чије је (релативно) благостање ван сваке сумње. Сви остали су потиснути са већег дела земље, прво пољопривредом, а затим индустријском економијом, тако да данас живе у еколошким условима који су чак испод каснопалеолитског просека.

“Шта више, током последња два века европски империјализам оставио је веома озбиљне последице, тако да су многи етнографи приметили да материјал којим антрополози баратају најчешће чине оштећена културна добра. Чак и извештаји истраживача и мисионара, упркос њиховом етноцентризму, јасно сведоче о оштећеним економијама.” (cf. Service 1962) Ловци из источне Канаде, о којима можемо да читамо у хроникама језуита, били су укључени у трговину крзном још у XVII веку. Природно окружење неких народа било је селективно уништавано напредовањем Европљана пре него што су извештаји о њиховој аутентичној економији уопште могли бити сачињени. Данашњи Ескими више не лове китове; земља Бушмана остала је без дивљачи; пињон (врста четинара карактеристичног за југозападни део Америке, нап. прев.) из земље Шошона посечен је, а њихова ловишта преплављена стоком. Ако се данас о тим људима говори као о жртвама сиромаштва, а њихови ресурси описују као “оскудни и непоуздани”, да ли је то онда последица њиховог нормалног стања или колонијалног насиља?

Огромне импликације (и проблеми) које ово глобално потискивање ловаца и сакупљача поставља пред еволуционистичку теорију тек од скора су почели да привлаче пажњу (Lee и DeVore 1968). Значај ових група данас је у следећем: садашњи положај ових људи више не омогућава објективан тест њихових производних способности; њихов положај је данас такав да их ставља пред најтежи могући испит. То је оно што њихова достигнућа, чији преглед следи, чини још импресивнијим.


“Нека врста материјалног благостања”

Имајући у виду беду у којој ловци и сакупљачи живе у теорији, изненађује тврдња да Бушмани из пустиње Калахари уживају у “некој врсти материјалног благостања”, ако не у храни и води, онда барем у свакодневним употребним предметима:

“Што више буду долазили у контакт са белцима – а то се већ догаша – Кунг ће осећати све већу потребу за нашим стварима. Они се данас осећају инфериорно међу странцима који су обучени. Али, у свом свету и са својим оруђима, они су били, компаративно гледано, слободни од материјалних притисака. Осим у случају хране и воде (значајни изузеци!), у којима Кунг оскудевају – мада је и то питање, пошто се упркос њиховим мршавим фигурама не би могло рећи да су неухрањени – они су у стању да направе све што им је потребно: сваки мушкарац је способан да направи било коју ствар коју праве мушкарци, а свака жена било коју ствар коју праве жене...

Они су живели у некој врсти материјалног благостања јер су своја оруђа знали да прилагоде материјалима који су у великим количинама лежали свуда око њих и били доступни свима, или их је било у најмању руку довољно да задовоље потребе популације (дрво, трска, кости за оружје и прибор, влакна за ужад, трава и лишће за склоништа). Кунг су увек имали на располагању довољно нојевих јаја за израду огрлица или за трговину, а свака жена је имала бар туце тих љуски које су служиле као посуде за воду – колико је иначе могла да понесе – док им је добар део преостајао за израду украса. Номадски начин живота подразумевао је сталну сеобу од једног извора хране до другог, у зависности од сезоне, при чему су на леђима носили и децу и сву своју имовину. Са обиљем материјала који су омогућавали лаку замену неопходног прибора Кунг нису развили систем за одлагање залиха, нити су имали потребе, а можда ни жеље, да се оптерећују вишковима и дупликатима. Често нису носили ни по један примерак од сваке ствари. Оно што би им затребало једноставно су позајмљивали. Таква лакоћа искључивала је гомилање ствари, што код њих никада није имало везе са друштвеним статусом.” (Marshall 1961: 243-44)

Лорна Маршал је направила корисну поделу производње ловаца-сакупљача на две сфере: вода и храна су “значајни изузеци”, које је зато најбоље разматрати одвојено. Што се свега осталог тиче, оно што је речено за Бушмане може се до у детаље применити на ловце од Калахарија до Лабрадора – или до Огњене Земље, где је Гусинде приметио да несклоност Јахгана да поседују више од једног примерка неке ствари коју често користе сведочи о њиховом великом самопоуздању. “Наши Фуежани,” (од Tieera del Fuego, Огњена Земља, нап. прев.) писао је он “лако набављају и праве своја оруђа.” (1961:213)

Такво “материјално обиље” делимично потиче од лакоће производње, а затим и од једноставности технологије и демократског принципа по питању власништва. Све се прави од онога што је на дохват руке: од камена, костију, дрвета, коже – материјала “који у изобиљу леже свуда око њих.” По правилу, набавка и обрада сировог материјала не изискују велики напор. Приступ природним ресурсима је типично директан – “свако има слободан приступ”. Подела рада је такође једноставна, углавном сексуална. Ако томе додамо либералан обичај дељења, по којем су ловци с правом на далеко познати, сви чланови заједнице могу да уживају у постојећем благостању, таквом какво је.

Али, наравно, “таквом какво је”: то “благостање” такође подразумева и објективно низак животни стандард. Важно је имати у виду да стандардну количину потрошних добара као и број потрошача овде регулише културни код подешен на најскромнији ниво. Реч је о заједницама с малим бројем људи, чији целокупан посед чини неколико лако направљених ствари; неколико јадних комада одеће и, у већини подручја, само привремена склоништа; затим, нешто украса, ретког и драгоценог кремена и можда нешто других ствари, као што су “комадићи кварца које исцелитељи извлаче из својих пацијената.” (Grey 1841, vol 2:266); и најзад, кожна врећа у којој верна жена носи све те ствари, “сав иметак аустралијског дивљака.” (п. 266).

За већину ловаца, ово благостање без обиља, у стварима и прибору, је нешто што се подразумева. Много интересантније је питање како то да им је тако мало ствари довољно – јер, то је њихова политика, “ствар принципа”, као што каже Гусинде (1961:2), а не плод несреће.

Не жуди за стварима, па нећеш ни оскудевати. Да ли то можда значи да су ловци тако незахтевни зато што су потпуно окупирани потрагом за храном, која изискује “максимум енергије од максималног броја људи”, тако да им не остаје довољно времена и енергије за обезбеђивање већег комфора? Неки етнографи пружају нам доказе који воде у сасвим супротном правцу: потрага за храном је тако успешна да барем половину времена људи не знају шта да раде са собом. С друге стране, треба имати у виду да је главни узрок тог успеха покретљивост, некада већа, некада мања, али увек довољно честа да потпуно обезвреди задовољство поседовања. За ловце је исправно речено да је богатство за њих терет. У њиховом начину живота ствари постају “болно оптерећујуће”, као што је приметио Гусинде, посебно ако морају да их дуго носе са собом. Неки сакупљачи имају кануе, неки псеће саонице, али већина мора да сама носи сав свој посед, па зато и поседују само онолико колико могу да понесу, а да их то не спутава. Или, тачније, онолико колико жене могу да понесу: мушкарци су најчешће поштеђени тога, да би могли да искористе прилику за лов или да би реаговали у случају напада. Као што је Овен рекао, у само мало другачијем контексту, “прави номад је сиромашан номад” (the pure nomad is the poor nomad). Покретљивост и власништво не иду једно с другим.

Да питање ствари може лако да постане и више од непријатности увиђају и посматрачи са стране. Лорен ван дер Пост се нашао у великој недоумици када је требало да се опрости са својим пријатељима Бушманима:

“Та ствар са поклонима нанела нам је много муке. Били смо поражени сазнањем колико мало тога можемо да поклонимо Бушманима. Скоро свака ствар коју смо имали само је могла да им отежа живот, повећавајући терет који су морали да носе са собом. Јер они скоро да нису имали никаквог иметка: један појас, један крзнени покривач и кожна торба. Није ту било ничег што се не би могло сакупити за минут, умотати у покриваче, пребацити преко рамена и понети на пут од хиљаду миља. Они нису имали никакав осећај за поседовање.”

Нешто што је за посматраче са стране животна нужност, код њих је потпуно занемарено. Ова скромност у материјалним потребама код њих је институционализована: она постаје позитивна културна чињеница, изражена у читавом низу економских аранжмана. Лојд Варнер извештава да је код народа Мурнгин (Африка) главни критерујум за вредновање ствари њихова носивост. Мале ствари су по правилу вредније од великих. На крају увек одлучује “колико је нека ствар згодна за ношење, осим када се ради о изузетно ретким предметима или онима чија израда захтева много рада.” “Највећа вредност”, каже Варнер је “слобода кретања.” Управо у тој “жељи да се буде слободан од терета и одговорности за предмете који би могли и сувише да утичу на традиционални начин живота” Варнер види потврду њиховог “неразвијеног осећаја за власништво” као и главни узрок “недостатка интересовања за развијање технологије”. (1964: 136-137)

Ту је затим још једна економска необичност – нећу рећи општа, али која би се могла објаснити као последица лошег васпитања у личном одржавању и добро увежбане незаинтересованости за гомилање ствари: неки ловци показују, у најмању руку, упадљиву аљкавост у руковању личним прибором. У том погледу показивали су ону врсту ноншаланције која би се могла приписати само људима који су у потпуности овладали проблемом производње, што је једног Европљанина могло само да излуди:

“Они уопште не воде рачуна о својим стварима. Никоме не пада на памет да их доведе у ред, да их некако заштити, осуши или очисти, окачи негде или их уредно сложи. Ако им нешто затреба, они немарно претурају по својим малим корпама, у којима је све то набацано збрда здола. Већи предмети, који се обично налазе на једној гомили у њиховим колибама, вуку се и развлаче около без икаквог обзира на штету коју због тога могу претрпети. Европски посматрач зато стиче утисак да ти (Јахган) Индијанци не придају никакву вредност свом прибору и да су потпуно заборавили на труд који су уложили у његову израду. У ствари, нико не показује ни најмањи знак везаности за тај иметак, који се често и лако губи, али који исто тако лако бива надокнађен. Индијанци немају обзира чак ни када би, по обичају, требало да га покажу. Еврпољанин може само да врти главом гледајући те људе како развлаче по блату потпуно нове ствари, скупу одећу, свежу храну и друге драгоцености, или пуштају да их деца и пси за час упропасте. Скупоцене ствари које су добили на поклон задржавају неколико сати, без и мало радозналости; након тога, остављају их да труну у блату и на киши. Што мање имају, лакше и комотније путују, а оно што униште, лако надокнађују. Одатле њихова потпуна равнодушност према стварима.” (Гусинде 1961:86-87)

Ловац је, у искушењу смо да кажемо, “неекономичан човек”. Барем када је реч о свакодневном прибору и стварима уопште, он представља чисту супротност стандардној карикатури овековеченој у сваком уџбенику типа Општи принципи економије, страна прва. Његове потребе су скромне, а средства којима располаже (релативно) многобројна. Самим тим он је “компаративно гледано, ослобођен материјалног притиска”, “нема потребу за поседовањем”, показује “неразвијен смисао за власништво”, “потпуну равнодушност према стварима” и “недостатак интересовања за развој своје технолошке опремљености”.

Међутим, однос ловаца према овоземаљским добрима садржи једну јасно изражену и важну црту. Са становишта њихове економије, изнутра гледано, погрешно је рећи да су њихове потребе и жеље “сведене” или да је њихово схватање богатства “ограничено”. Овај речник унапред проглашава за стандард Економског човека, док ловцу једино остаје да се бори са својом несрећном природом, што за исход може да има само покоравање културном завету сиромаштва.

Овај речник подразумева одбацивање склоности ка поседовању која се у стварности никада не развија, потискивање жеља које се никада не јављају. Економски човек је буржоаска конструкција, која, као што је говорио Марсел Мос, “не стоји иза нас, већ испред, попут Моралног човека”. Није реч о томе да су ловци и сакупљачи принуђени да обуздавају своје материјалистичке импулсе: они само од њих никада нису направили институцију.

“Најзад, ако је највећа благодет бити слободан од зла, онда су наши Дивљаци (Наскапи, Лабрадор) срећни. Јер два највећа злотвора, који од живота већине нас Европљана праве пакао и пустош, не живе у њиховим великим шумама: мислим на славољубље и полепу. Они су задовољни самим живљењем и нема ниједног међу њима ко би продао душу ђаволу зарад стицања богатства.” (LeJeune, 1635:231)

Склони смо да на ловце и сакупљаче гледамо као на сиромашне, зато што немају ништа. Можда би било боље када бисмо их из истог разлога сматрали за слободне: “Њихова крајње ограничена материјална средства ослобађају их свих брига везаних за свакодневне потребе, што им омогућава да једноставно уживају у животу.” (Гусинде, 1961:1)"

На овај сјајан текст бих додао само неколико коментара.

Две главне ствари које сам пре неког времена издвојио као најважније које сам схватио током мог боравка на западу су:

1) Видео сам истину о животу на западу која нема везе са оним како се тај живот представља у медијима у Србији и

2) Схватио сам да сам на запад отишао јер сам мислио да ми треба више, а под дугогодишњим утицајем пропаганде са запада у медијима у Србији.

Такође, у овом тексту велика важност се придаје неимању велике количине материјалних добара као једној од вредности палеолитских друштава. Сетимо се само једног од главних принципа у православним манастирима, а то је, такође, неимање личних материјалних добара. Али, ту постоји једна разлика. У палеолитским друштвима људи не морају да се ослобађају "културе" имања, јер та "култура" у тим друштвима и не постоји, док у православним манастирима човек који одлучи да крене духовним путем се одриче материјалних добара и то одрицање представља један од почетних корака у духовном исцелењу човека.

У контексту овог текста јавља се скоро потпуно нови поглед на људску историју, а који је скоро потпуно супротан владајућем погледу. Један од закључака који се могу извући из овог веома поучног текста је тај да историјски усиљени марш који, углавном, предводе народи Запада није никакав напредак, већ стално назадовање које ће на крају довести и до уништења света и краја историје.

А ево шта каже руски свештеник отац Александар Мењ у својој књизи "Извори религије":

"Библија ниопшто не сматра цивилизацију исконском, она не говори ни о томе да су први људи у целини савршена бића. Њихов унутарњи свет пре је приказан као језгро које у себи садржи потенцију велике будућности. Али пошто из Библије следи да је Првородни грех ослабио ову потенцију и отворио у човеку простор за зло, његово првосаздано стање треба сматрати хармоничнијим него ли после Пада, иако су у том почетном периоду, са гледишта цивилизације, људи очигледно били "дивљаци". То је у потпуности у складу с оним што се данас зна о "примитивниим" народима. Показало се да елементарне форме живота и културе још увек не значе елементарност у сфери свести. Напротив, прелазак на сложеније ступњеве привреде и друштвеног уређења неретко је чак водио назадовању у духовној и моралној области."