Да ли су "дивља" племена заиста анимистичка, тотемистичка или многобожачка?

Да ли је заиста тачно да су данашња "дивља" племена анимистичка, тотемистичка или многобожачка у религиозном смислу, како то каже западна наука? Једну од тих теорија је засновала енглеска школа истраживача на челу са Едуардом Тејлором (1832-1917), према којој је, како каже руски свештеник отац Александар Мењ у својој књизи "Извори религије": "...примитивни човек, размишљајући о својим сновима, дошао до закључка да у њему постоји извесна духовна суштина; истоветну духовну суштину он је приписао и свим околним предметима. Тако се појавила вера у духове из које су се развили сви остали видови религије а на крају - вера у Једног Бога. То гледиште Тејлор је развио у књизи "Примитивна култура" која се појавила истовремено с Дарвиновим "Пореклом човека"".

Ево шта о томе каже даље руски православни свештеник отац Александар Мењ у својој књизи "Извори религије":

"Посебно значајну улогу у поменутом случају игра овладавање језиком домородаца. Н. Н. Миклухо-Маклај је сматрао да му је чак и дуг боравак међу дивљацима мало шта пружио у погледу проучавања религије због несавршеног познавања језика. "Ја сам у потпуности свестан" - каже он - "да је мој дуги боравак међу домороцима обале Маклаја - углавном услед недовољног познавања језика које ми је било потребно у ту сврху - био недовољан да бих постигао сасвим задовољавајуће разумевање погледа на свет и примитивног облика такозваних религиозних идеја код Папуанаца." Мноштво брзоплетих и погрешних закључака у погледу "примитивне религије" потекло је од путника који нису поседовали опрезност и објективност Миклухо-Маклаја.

Други узрок неразумевања јесте неповерљив однос домородаца према Европљанима који су се с омаловажавањем односили према њиховим веровањима. Али у случајевима када је истраживач (темељно се упознавши с локалним језиком) стицао поверење дивљака, они су га посвећивали у суштину своје религије. О томе колико је тешко проникнути у религиозне тајне домородаца сведочи експедиција Пјера Доминика Гесоа средином нашег века. Какве су све муке морали претрпети путници да би им дозволили да посматрају ритуале афричког племена Тома! Они су се подвргли болној операцији тетовирања, пристали на све услове, испољили максимум поштовања према локалним традицијама. Али све је било узалуд. Домороци су им једва дозволили да сниме филм о неким обредима, не пуштајући их оним главним.

Познати истраживач Гренланда К. Расмусен, који је много година проживео међу Ескимима, причао је о свом покушају да се упозна с њиховом религијом путем распитивања код домороца Ипјугарјука који је себе сматрао врачом. То није било нимало лако. Тек после дуготрајне "психолошке офанзиве" Ипјугарјук, по Расмусеновим речима, "који је тако упорно тврдио да он није врач нити да било шта зна из старе историје свога народа, променио је страну, осетивши моје поверење и схвативши да се озбиљно односим према свим тим питањима. Касније ми је пошло за руком да се уз његову помоћ загледам у дубине ескимске културе".

В. Скот, истраживач племена Семанга (Маклаја) пише: "Иако сам имао много разговора са Семангама, како са западним тако и са источним, на тему о њиховој религији" - пише он - "они су изражавали потпуну необавештеност о било каквом вишем бићу, све док једног лепог дана један од њих није узвикнуо у веома поверљивом тону: "Сад смо заиста спремни да ти испричамо о свему што знамо!" - и одмах су се латили да ми казују о Та-Пону (тј. о Господару Пону) изузетно добром и моћном бићу које су описивали као Саздатеља света.

Аналоган случај казује и М. Вановерберг. Он је питао црнца Масигуна о томе ко је створио човека, али овај ништа није могао да каже на ту тему. Међутим, касније се из разговора испоставило да Масигунови самплеменици након лова остављају део меса као жртву бићу по имену Никав. "Никав" на ибанагском значи "Господар", "Господ".

...

Неопходно је такође имати у виду да је код многих народа казивање о религијским тајнама непосвећенима, а тим пре странцима, забрањено. Аустралијски младић, на пример, пролази дуг циклус искушења све "дотле док га не буду сматрали достојним да буде подвргнут једном од најузвишенијих обреда: да својим очима гледа најсветије симболе и ритуале тајног живота и сазна за постојање Великог Заједничког Оца".

Према томе, поимање духа примитивне религије од стране Европљана наилази на суштинске препреке: 1) у раштрканости народа; 2) у затворености домородаца и у њиховом односу према властитим религиозним тајнама; 3) у недовољној припреми истраживача и њиховом рђавом познавању језика.

...

Савремена ентографска истраживања довела су до значајног открића: појам о једној највишој Сили поседују многи народи који се налазе на почетном ступњу цивилизације. То откриће оповргава традиционалне представе старе анимистичке школе."

Ево шта даље пише отац Александар Мењ о патуљастим народима као што су Конго Бамбути, Бушмани, Андаманци и други:

""У области социјалног живота код њих налазимо пре свега сасвим одређено устројство појединачне породице. Код њих је развијена моногамија и брак знатно више личи на идеал нераскидиве везе него ли код доцнијих народности. Уочава се такође права морална уређеност, уважавање разлика између морално доброг и рђавог. Истина, ове примитивне народности испољавају своју истинску људску природу у том погледу што се код њих неретко дешавају случајеви нарушавања морала - и било би глупо преувеличавање ако се то не би признало. Још горе би било, међутим, за вољу било каквих теорија, негирати, упркос свим скоро једногласним сведочанствима истраживача, да је моралност ових народности у сваком погледу боља и виша од већине других дивљих и културних народа. У погледу њихових религиозних веровања довољно је рећи да ове народности поседују праву, сасвим разрађену религију с одређеним веровањима, одређеним култом који се састоји од молитава и приношења жртава, и неким моралним учењима. Даље можемо додати да је ова религија, иако проста, ипак релативно исто тако чиста и узвишена, да се с правом поставља питање - могу ли се сматрати неке својствене јој црте антропоморфизма препреком да би се она признала за прави етички монотеизам." (цитати В. Шмита, према књизи "Доисторијски човек", Г. Обермајера)

Према томе, на изворима културе и религије налази се поглед на свет који су ранији аутори приписивали најранијим етапама. И што је народ мање дотакнут прогресом материјалне цивилизације, тим су у њему јаче исконске црте духовног живота: вера у врховну Силу, моралност, моногамија и др. Уосталом, као што ћемо даље видети, не само пигмеји, већ и већина народности очувала је у својој религији трагове првобитног монотеизма што је дефинитивно учврстило нове позиције етнографа."

Шта сам хтео да кажем са овом темом? Хтео сам да кажем да све што долази са запада у виду научних теорија или некаквих стандарда, треба узимати са великом дозом сумње, јер запад све мери по својој мери, што веома често нема никакве везе са реалношћу. Запад и његова достигнућа нису лакмус папир низашта.