Утисци и савети у вези Канаде

Ево једне анализе коју сам пре неког времена поставио на "СербианКафеу" у вези живота у Канади. С обзиром да сам тамо живео скоро 9 година, мислим да нека запажања могу да буду корисна за оне који размишљају о одласку у ову земљу.

1) За исељење у Канаду у класи професионално исељење, а које се односило, када сам се ја исељавао, на то да је потребно имати професионалне квалификације које су у том тренутку биле потребне Канади, треба доста новца. За лекарске прегледе и друге ствари око добијања исељеничке визе и авионске карте за трочлану породицу било је потребно око 5000 немачких марака у оно време. При томе је, такође, било потребно да се има око 20000 немачких марака као финансијска подршка самом себи приликом усељења у Канаду. Не знам колико те суме сада износе. Мислим да је то много новца и да ко има тај новац, тај не треба ни да се исељава, ако су у питању економски мотиви. Ја сам тих око 20000 немачких марака позајмио, па сам то после враћао. То је доста незгодно и тешко.

2) Оно што пише у документима које добијете у канадској амбасади у вези тражених занимања није тачно у смислу да ћете брзо наћи посао. Нема никаквих гаранција да ћете не само брзо, него уопште наћи посао којим желите да се бавите у Канади.

3) Канада је земља која, у принципу, није за људе са високим школама. Систем вас „охрабрује” да се поново школујете или да трошите време и плаћате за нострификацију већ стечених диплома. Из личног искуства знам да људи који немају високе школе боље зарађују од људи са високим школама.

4) Добар посао, а то значи посао који волите, који се обавља у пријатном радном окружењу и који је добро плаћен, се тешко налази и у великој мери представља ствар среће.

5) Менталитет људи који живе у Канади је доста различит од нашег. То је и разумљиво, јер у Канади живи огроман број нација од којих свака има своје специфичности које су везане за националну традицију, религију и друге ствари. У просеку, људи у Канади живе двоструким животом. Један је јавни и он је, углавном, везан за посао, а други је приватни који је везан за време када човек не ради. Људи се тешко одричу онога што су донели са собом у културном смислу, тако да се у Канади живи у душевним гетима, а та душевна гета се често претварају у права физичка гета, то јест делове града или насеља где већински живе припадници једног народа. У ово да се људи тешко одричу онога што су донели са собом у културном смислу, спадају и они који свесно теже да се „уклопе” у средину, то јест асимилују, само се то, иначе, потпуно нормално тешко одрицање свога, испољава као карикатура.

6) Када човек тек дође у Канаду, треба да гледа да иде у велике градове, јер тамо има највише посла и других могућности за нормалан живот.

7) Када човек тек дође у Канаду, треба да гледа да што мање троши, да би могао да се стабилизује економски. Ово је важно зато, јер се у сваком капитализму, па тако и у канадском, слобода купује новцем. То што по закону човек има слободу кретања, нема везе са реалношћу. Тако на пример, ако човек нема новца, он не може да путује, на пример, у Србију или на Кубу или у Мексико. Ако човек нема новца, он не може да путује ни из Торонта у Мисисагу, јер не може да купи карту за јавни превоз. Дакле, штедња је веома важна. При томе, главну улогу игра смањење трошкова, а највећи издаци иду за стан и храну.

8) У Торонту вам не требају кола, јер је јавни превоз прилично добро организован. Имати аутомобил је додатни трошак. Наравно, има ситуација, када су човеку кола неопходна, али мислим да је тих ситуација мало. Ја никада нисам имао кола док сам живео у Канади, а свугде сам стизао. Неколико пута сам изнајмљивао аутомобил када сам ишао ван града и то је све. Има и такси, тако да кола нису проблем у Торонту.

9) Храна у Канади је лоша, јер је готово сва генетски модификована. Алтернатива је у куповини такозване органске хране, међутим, из богатог личног искуства, тврдим да много од хране која се продаје као органска, такође, није органско. Од бољих продавница органске хране, препоручујем „Big carrot” на Данфорту и "Whole Foods Market". За мене је бољи "Big carrot", који је уједно и јефтинији од "Whole Foods Market"-а.

10) Клима у Канади је сурова, то јест зиме су за око 1 месец дуже него код нас, што се одражава на метаболизам човека, мада је те утицаје могуће смањити здравим животом. Лета су често спарна и влажна због близине језера. Ветар често дува у Торонту, што зими чини да је осећај хладноће јачи. Ипак, ветар је и добар, јер односи смог над градом.

11) Не улазити у дугове. Не куповати некретнине и не размишљати о жонглирању са купо-продајом, док се финансијски чврсто не стане на ноге. Ово је веома важно. Иначе, више се исплати изнајмљивати стан, него купити некретнину. У Торонту се може наћи пристојан стан и испод 1000 долара, што је моје лично искуство. Ако купите пристојан стан или кућу, готово увек ћете имати осетно већа месечна давања него за изнајмљени стан. Рачуница је врло проста.

12) Здравствени систем у Канади није лош у поређењу са САД, али је доста спор. Ово говорим из личног искуства. Да би се дошло до специјалисте, некада је потребно чекати јако дуго времена. За сложенија снимања и операције ситуација је иста, то јест - то може да буде много споро. Међутим, ја сам пронашао пречицу. Ако вам нешто треба хитно, једноставно одете у хитну помоћ и тамо објасните у чему је ствар. Ту, наравно, требате добро да објасните речима о чему се ради и онда постоји добра могућност да добијете жељени медицински сервис брже него иначе.

13) Србска заједница у Торонту је веома слаба и нема, практично, никакву моћ да помогне људима у невољи. Да није Срба из Босне и Херцеговине, можда србска заједница, чак ни таква каква је, не би постојала.

14) Начин живота у Канади негативно утиче на породицу, то јест број развода и других проблема је велики.

15) Наша места за разоноду. Немам неко велико искуство, али ми се допада ресторан "Мак Адам Плејс" у Мисисаги. Није лош ни "ЗАМ". Некада није лоше летом отићи на неки србски излет у природи и бити тамо цео дан. Ја сам био два пута, али давно, када сам тек дошао у Канаду.

16) Места за разоноду у Торонту. Мени су се свиђали грчки ресторани, као и монголски "Монголиан грил". Поред тога, волео сам да се шетам обалом језера Онтарио, да идем на Централно острво и на она острвца иза Централног острва, где се на последњем од њих налази светионик. На тим острвцима је забрањена вожња кола и да се воде кућни љубимци. Дивно место.

17) Својим највећим успехом за време док сам живео у Канади, сматрам то што сам скоро све време радио (нисам радио само првих месец и по дана), а то значи да никада нисам био ни на каквим виду социјалне помоћи и то што никада нисам добио отказ. За скоро 9 година у Канади, радио сам у 2 предузећа. Први посао сам нашао тако што сам примљен у предузеће у коме је било доста Срба ("MDG") и тамо сам радио на две локације. Други посао је био програмерски у једном канадском предузећу које се бави развојем .NET софтвера. Иако сам од почетка слао доста резимеа (са западно-европским радним искуством), мало је било одговора, а до налажења другог посла, а то је за нешто више од 3 и по године, имао сам само један интервју и то преко везе, јер је менаџер била Србкиња. У том предузећу нисам добио посао. Међутим, хвала Богу, успео сам да нађем програмерски посао у једном другом предузећу и радим тамо скоро 5 година. То предузеће за које сам радио је била и једина стварно светла тачка мог живота у Канади. Међутим, начин како је то предузеће радило и каква је била радна атмосфера у њему није правило у Канади, већ изузетак. У сваком случају, као што сам већ написао, тамо ми је било одлично.

18) За тих скоро 9 година колико сам живео у Канади, никада, али никада, ниједног тренутка, нисам осетио да припадам тој средини и да ћу тамо заувек остати. Та средина, тај менталитет, то ми је било потпуно страно. Схватио сам како тај свет функционише и није ми се допало. То није моје. То није било оно што сам желео. А никада нисам дозволио да темељи на којима се формирала моја личност буду уздрмани разорним социјалним инжењерингом који се спроводи у Канади над свим народима. Уствари, кажем хвала Богу што ми је омогућио да видим и разумем духовну суштину света Запада. То је велико искуство. И учинићу све да то искуство на прави начин пренесем својим потомцима и другима које то интересује. Учинићу све да они који долазе иза мене остану и физички и духовно везани за Србију, Русију и Велики Исток.

19) Ако би ме неко питао, да ли да се исељава у Канаду или не, после мог искуства, мој одговор би био - не. Разлог? Много више може да се изуби, него да се добије. И то не само у том тренутку, већ, што је, можда, још и горе, касније. Ту имам у виду генерације које ће касније доћи и које ће бити оно што оне нису и што им није записано у генима и што носе у свом колективном несвесном. Уствари, може доћи до озбиљних потреса на нивоу целе личности, јер људи, иако сви имају исте физичке органе, нису исти у духовном и душевном смислу, већ су веома различити и то није џабе тако. По мени, човек треба да тежи да буде са онима који су му блиски по националности, раси и религији, а да поштује све остале. Међутим, човек, такође, треба да, у случају напада споља на његову заједницу, чврсто остане уз своју заједницу.

20) Мој однос са Србима у Канади је био сасвим добар. Имао сам прилике да чујем да су неки људи говорили: "Бежи што даље од наших." Моје искуство је, као што сам већ рекао, било сасвим добро. Било је ту и тамо ситнијих неспоразума, али то је све нормално и представља ништа у односу на укупан утисак. Мислим, да је прича о Србима у Торонту у стилу: "Јао, бежи од наших. Немој само са нашима." необјективна и да представља део оне приче која долази од комплекса ниже вредности и негирања сопствене нације. Па, са ким ћу да се дружим, него са нашима, Србима? То је моје, то познајем и то ми је блиско. Такође, ја сам, када сам био у прилици, помагао Србима и Срби су помагали мени. Уосталим, како се човек у себи постави према другоме, тако му и буде. Ако се човек у старту постави по систему: "Бежи што даље од наших.", онда се врло често и може десити да тај "отрицательний" (негативни) став у датом тренутку изађе на површину и да почну проблеми. Дакле, моја искуства са Србима у Канади су добра и препоручујем људима да се држе својих, то јест Срба.

21) Што се тиче искуства са другим народима, углавном сам се дружио са Русима и другим народима из бившег СССР-а и то на послу. Ценим, такође, Грке, Иранце и, у одређеној мери, Кинезе. Имао сам раније боље мишљење о Румунима, али сам га касније мало кориговао, мада сматрам да су, у суштини, добар сељачки народ, као и ми.

22) У Канади, углавном, НИЈЕ ВАЖНО коју имаш диплому. А то значи да, углавном, није важно да ли имаш високу школу или не. Али, систем је тако лукаво постављен да се стално прича о некаквом "канадском радном искуству", које је врхунска подвала. Јер шта је то "канадско радно искуство"? Шта је то тако особено у вези са "канадским радним искуством"? Ништа. Обична фраза која служи да подигне ниво самопоуздања Канађана. И када човека на почетку сачека та претенциозна фраза "канадско радно искуство", он може да почне озбиљно да размишља како да се уклопи у тај систем. А следећи корак је - дошколовавање или нострификације дипломе. А то се све плаћа. Е, то је циљ канадског система. Испумпавање пара престрављеним новодошлима. И зато је отварање некаквих колеџа и института велики посао у Канади. Ту је цео систем да привуче престрављене новодошле да се уписују на колеџе и да трагају за "канадским радним искуством". Па, БРЕ, упознао сам људе који годинама иду по курсевима и цалају паре без икаквог успеха у тражењу посла. Мене је предузеће за које сам радио једном послало на курс. Дакле, ја ништа нисам платио, већ предузеће. И тамо сам упознао једног Пакистанца који је тако ишао по курсевима. Шта је тај човек имао од курсева! Гомилу. Све око информатике. А радио је у "Фјучр шопу" као продавац. То је читава војска људи која јуриша на курсеве са речима "канадско радно искуство" и "дошколовавање" или "перманентно образовање" у малом мозгу. И ја разумем те људе. Њима није лако. То је један систем који меље и коме није лако одупрети се. Али, ја никада нисам ишао ни на какве курсеве које бих сам плаћао и успео сам да нађем посао и хвала Богу на томе. Сам сам куповао књиге кад су ми требале и то је било то. У социјалистичкој Југославији сам стекао довољно техничког образовања да сам сам могао да научим кад ми је нешто требало. А тај систем - "канадско радно искуство" -> "дошколовавање" ("перманентно образовање") -> испумпавање пара, то је један немилосрдан систем коме је циљ управо овај задњи корак - испумпавање пара.

23) Ево мало око начина запошљавања и радне етике. Многи људи у Србији мисле да се до посла на западу долази на најпоштенији могући начин, а то је да се на конкурсима бирају људи "ни по бабу, ни по стричевима". Погрешно. Ради се о дезинформацији. Заправо, истина није цела. А ако истина није цела, онда значи да оно што се говори да је истина, једноставно, није тачно. Дакле, могуће је наћи посао на поштен начин, а то значи, јавите се на оглас, позову вас на интервју, ви одете, покажете се добро и приме вас да радите. Али, могуће је наћи посао и преко везе. Који је однос у налажењу посла на ова два начина? Па, не бих могао тачно да кажем, али знам да се на оба начина налази доста послова. Ево, мој пример. Први посао као техничар за сервисирање рачунара сам нашао преко везе, мада не директно. Иако сам послао резиме на свих 6 електронских адреса које су тада постојале за предузеће "MDG" и иако ме је после тога позвао шеф једне од радњи, што изгледа поштено, знам да ме је позвао јер сам Србин, пошто је и сам шеф био Србин. Дакле, доста људи који су радили у "MDG"-у су били Срби и једноставно је то тако функционисало. Мени је то, наравно, одговарало. Дакле, овде се не ради о директној вези, да сам некоме мунуо коверат са парама или слично, али о примању на рад по националној основи - да. Други посао као програмер сам пронашао на поштен начин, тако што сам решио програмерски задатак постављен на интернет презентацији предузећа где сам хтео да радим, људи су ме позвали на интервју, ја сам се показао добро и они су ме примили. Значи, два посла, два начина добијања посла.

У Канади се врло често налазе послови преко, како то они зову, "мреже" ("network"), где се људи, како то они зову, запошљавају на нечију препоруку. Претпостављам да се и ти људи интервјуишу да би се видело шта знају, што је у реду, али овде се ради о, како ми кажемо - вези. А ево и зашто. Дакле, иде званична прича да је тржиште радне снаге отворено и да сви имају подједнаке шансе. То није тачно. Немају сви подједнаке шансе. У случају тих, како их они зову, препорука позивају се људи за које неко зна да су добри у неком послу. Чекај мало. А шта је са осталим људима на слободном тржишту радне снаге за које неко не зна да су, такође, добри, а можда и бољи од тих првих за које неко зна да су добри? Па, ништа. Ко их шљиви. Нека се снађу сами. За мене би било поштено да се не користе никакве препоруке, то јест везе, јер то јесу везе, већ да се на интервјуе позивају људи који су без препорука конкурисали за посао. Али, цела прича о поштењу је идеализована са циљем да се направи пропаганда о безгрешном западном систему. Поред свега овога, чак и да се на интервјуе поштено позивају људи који су конкурисали без икаквих препорука или веза, опет остаје оно што ниједан закон не може да контролише, а то су лични афинитети послодавца, који могу да буду обојени најразличитијим мотивима, а то су национални, расни, религиозни и други. Ево примера. Једна моја познаница која живи у Торонту ми је рекла да је била на неком информатичком курсу где им је (а само њих две су биле на курсу) предавач отворено рекао да се често дешава да када неко прими гомилу резимеа у неком предузећу које тражи радника, на пример, преко 200, он не прегледа поштено свих 200 резимеа, већ крене да гледа неке детаље, а он је поменуо име и презиме и када види да име и презиме нису англо-саксонски, он тај резиме аутоматски одбацује. Е, то је већ дискриминација, а то није по закону. Такође, знам да има доста предузећа где се људи убацују да раде на чисто националној основи. А то све није по закону. Али, ко ће све да контролише? Па, нико. То је све немогуће контролисати. Е, тако ствари функционишу око посла у Канади.

24) Да кажем неколико речи око радне етике. Да ли су становници Канаде вреднији од других, на пример, Срба? Нису. Чак бих се усудио да кажем, да су, у просеку, мање вредни. Мада, принципијелно гледано, људи су као људи сви различити. Има и вреднијих, има и мање вредних. Чуо сам да неки становници Канаде на питање: "Како си данас?" ("How are you today"), одговарају са: "Ускоро ће петак." ("Almost Friday.") Шта то значи? То значи да ти становници Канаде једва чекају када ће петак да више не раде. Јел' то нормално? По мени, јесте. И тако већина мисли. Али, већина не говори. Дакле, нема ништа од нарочитих радних навика становника Канаде. По том питање, људи су људи и ту нема никакве мистификације.