На 400 плус

Ево, до сада сам објавио више од 400 прилога, отуда и наслов "На 400 плус", на своја три интернет дневника, па реко' дошло време да напишем један мало више лични текст о свом мировоозренију које се, наравно, помало и мења у зависности од времена, простора и догађаја. Нису то велике промене, јер човек који има мало више од 40 година не може баш нешто радикално да се мења, али опет, мислим да су промене нормалне.

Овај интернет дневник је лични. Пишем о ономе што знам и што осећам. Поред тога што на овом интернет дневнику представљам своје погледе на свет, трудим се и да људима откријем Велики Исток, а пре свега Русију, јер су информације о овом делу света намерно ограничене, а често и сасвим скривене од стране Запада на самом Западу, а у Србији од стране Западних послушника.

Поновићу још једном које су основе мог погледа на живот и политику.

1. ПРАВОСЛАВЉЕ

Ја сам православни хришћанин. То значи да имам духовника. Заправо имам два духовника. То је зато што живим у Москви, а Србија ми је отаџбина. Један духовник је у Србији, а други у Москви. Оба су Срби. Духовник у Србији ми је отац Атанасије из манастира Преображење у Овчарско-кабларској клисури код Чачка, а у Москви је то отац Бојан Попов, који ради у Руској Православној Цркви, иначе, син познате медијске личности у Србији, Раше Попова. Постим, исповедам се и причешћујем.

Одан сам традиционалном православљу, а то значи да ме не занимају никакве новотарије у црквеном Богослужењу. Против сам екуменизма, али нисам зилот. Против сам раскола у Србској Православној Цркви и не мешам се у текуће спорове ни на један начин, јер не желим да судим у тако тешким питањима. Сматрам да је опасно мешати се и заузимати стране, јер бих тиме само учествовао у потпиривању ватре, која се ионако већ разбуктала. Поштујем сва свештена лица. Имам добре информације о црквеним дешавањима у Србији. Готово увек када сам у Србији идем, углавном, са пријатељима и до Овчарско-кабларских манастира. Познајем доста монаха и монахиња у три манастира, Преображење, Сретење и Свете Тројице.

Иако сам православни хришћанин, на мом интернет дневнику не пишем само о православљу. Ради се о интелектуалној радозналости и жељи за сазнањем. Не пропагирам никакав синкретизам и сматрам да је он веома опасан. Захваљујем се Богу да могу да пишем о другим религијама, а да то не утиче на моја верска опредељења и њихову догматску заснованост. Ако некима изгледа другачије, уверавам их да није тако, већ онако како сам написао.

2. ЕВРОАЗИЈА

У политичком смислу сам поборник евроазијске идеје. Укратко, у суштини те идеје, стоји активна жеља за политичким преображајем света, а са циљем његовог одуховљења. Сматрам да само одуховљени свет може да обезбеди основе за правилан развој и других људских делатности, као што су друштвена организација, економија, уметност и спорт. Значи, прво духовне основе, па онда све остало као надградња. Евроазијска идеја је идеја вишеполарног света у коме нема изразито водеће државе или народа или изразито водеће религије. Али постоји једна држава која ће бити војни гарант опстанка таквог света. То је Русија. Русија има своју историјску и есхатолошку улогу. Војни гарант опстанка не значи диктат, већ управо то - војни гарант опстанка. Значи, нема наметања начина живота, нема наметања закона, нема условљавања и малтретирања. Евроазијска идеја је идеја о слободном опредељивању и слободном развоју у складу са сопственом историјом и традицијом.

Шта је то Евроазија? Евроазија је централни географски плато света или такозвана земља срца или "heartland", како ју је назвао оснивач геополитике Макиндер. Макиндер је тврдио да онај ко контролише Евроазију, тај контролише свет. То је огроман простор у Азији који прекривају бескрајне степе и шуме. Главне земље срца Евроазије су Русија, Казахстан, Монголија, делови Кине, Узбекистан, Киргистан, Таџикистан, Туркменистан, Азербејџан, Грузија, Јерменија, делови Ирана и делови Афганистана. Проширена Евроазија се простире на целу Источну Европу, захватајући и Немачку, као и Блиски Исток и Турску, залази дубље у Кину и допире до Индије. Познати амерички геополитичар Збигњев Бжежински је писао о игри на великој шаховској табли, а која, уствари, представља борбу за овладавање Евроазијом. На просторима Евроазије се налазе огромна природна богатства која представљају извор природне моћи народа који живе на тим просторима. Са евроазијском идејом, нераскидиво је повезана улога копна, простора. Завојевање Евроазије је давнашњи сан њој супротстављене атлантистичке цивилизације. Евроазијска идеја би била благотворна за Србију када би она кренула тим путем, јер крајња победа Евроазије би Србији обезбедила слободу, повратак територија и економски просперитет.

3. РУСИЈА

"Павле је био уобразио да некуд, навише, на висину, иде. Његов пут, који се пео у даљину, на планину, водио је у Росију. Сунце је над тим висинама сјало, тако светло.

...

Сунце је, са десна, залазило над тим крајем. Био је то пожар до неба, у коме су се црвенели врхови високи, а зеленели, кроз руменило, четинари, на планини. У долини, шуме су биле црне и чиниле су се непроходне. Руменило заласка Сунца падало је, у долину Ондаве, као неки златни прах, који је провидан, и кроз који цео свет трепери. Тај залазак Сунца, полако, изазвао је и у Исаковичу, на том путу у Росију, неки, свечани мир.

...

Неко време, као омађијан заласком Сунца, Исакович оста тако, издигнут, у седлу, окренут прошлости." (из "Друге књиге сеоба" од Милоша Црњанског)

4. КОМУНИТАРНОСТ И АНТИ-КАПИТАЛИЗАМ

Ја сам за комунитарност, а против сам капитализма. Верујем у то да људи могу сами да се организују да воде предузеће било ког типа и да у њему остварују доходак, без постојања приватног власника. То је доказано и у пракси на примерима хиљада такозваних кооператива широм света, а понајвише у Јужној Америци. Прича о неопходности приватизације као предуслову успешног пословања је нетачна и демантована је у пракси управо постојањем кооператива. Другим речима, овде се ради о самоуправљању, са том разликом што није политичка партија, комунистичка или било која друга, гарант опстанка кооперативе или самоуправљачког предузећа, већ је то законски оквир који дозвољава овакав начин пословног организовања. Људи се одлучују на оснивање кооператива из интереса и јер верују да могу на тај начин да остваре своје економске циљеве, а не из разлога политичког диктата. Има доста текстова на овом мом интернет дневнику које сам посветио комунитарности и кооперативама.

5. ПСИХИЧКИ ПРОСТОРИ

Иако сам радом на себи кроз књиге, музику и филмове у многоме променио себе као личност, ипак моје пресељење у Русију и живот у њој игра одлучујућу улогу у тим променама. Књиге, музика и филмови су изузетно значајни, али дух места је тај који даје коначни печат развоју унутрашњег света човека. Па, познато је и да је Свети владика Николај Велимировић после свог школовања на западу, отишао да се оправослави у Русију. Уствари, оправослављење је веома блиско повезано са орусовљењем.

Иначе, и овде у Русији купујем књиге, музику и филмове. Могу да кажем да је то један нови свет за мене, а који је, на жалост, скоро потпуно сакривен за Србе у Србији. У Русији продукција књига, музике и филмова је огромна и садржи невиђено богатство идеја.

Свуда око нас су психички простори у којима зраче различити утицаји. Психички простори су разастрти по књигама, по звуцима, по сликама, по архитектури, пејзажу и у људима. Када модерни завојевач одлучи да нападне неку територију, он прво нападне њен психички простор. Ако освоји психички простор, онда и територија много лакше пада. А где су наши психички простори? Какво је стање у њима? Чува ли неко стражу око њих? "Ако заспимо ту под кулама ко ће нас пробудити?".

Овај мој интернет дневник је у великој мери посвећен борби у психичким просторима. Мислим да крајњи исход битке умногоме зависи од тога колико су успешне активности војника који војују на психичким бојним пољима. Срби су потпуно поражени у психичким просторима и ја покушавам да поново повратим изгубљене коте са оноликом снагом са коликом располажем.

Ево једног примера борбе у психичким просторима - борба организације пространстава, то јест борба урбаних планова. Како то изгледа у судару Евроазије, то јест Истока и Атлантиде, то јест Запада. Пише Александар Дугин у својој новој књизи "Социологија руског друштва" о разликама у архитектури Петрограда и Москве. Он каже да је Петроград симбол Запада у Русији, што је тачно. У Петрограду су улице организоване у правоугаоном стилу, као на Западу, а понајвише као у Америци, док у Москви доста има кружних улица и булевара, такозваних "кољца". Дугин наводи да западна урбанизациона философија радикално преуређује терен, непратећи његову природну линију. Она просеца улице, одсеца брдашца и узвишења, слаже куће у правоугаоне квартове, мења токове река. Словенска урбанизациона философија је потпуно супротна. Она прати линију терена, поштује талас земље. Куће су разбацане тамо-вамо, као засеоци у Србији. И ја сам одмах уочио ту разлику између Москве и Петрограда, мада више у духу и Москва ми се више допала. Писао сам о томе раније на овом интернет дневнику. Значи, имам, практично, исти осећај за тај дух места као Дугин. И не само за дух места, већ и за дух предмета, за општу атмосферу. То је као један свет који је оку невидљив, али који постоји одмах иза овог видљивог света. Значи, два света или два изображења једне исте реалности, при чему се дух места очитава у оној невидљивој димензији. Имам утисак да је тај осећај невидљиве димензије света почео да ми се интензивније јавља од када сам почео да слушам Пелагеју, а то је пре пар година. Да се вратим борби пространстава. То о чему пише Александар Дугин је исто оно о чему пише Милош Црњански у "Другој књизи сеоба", када приповеда о Србима који су живели у Војводини, која је тада била у саставу Аустро-Угарске и који су по свом исељењу из Србије градили насеља у истом стилу као што су то радили у Србији, а то је у разбацаном стилу. Међутим, после неког времена, дошло је наређење из врха Аустро-Угарске државе да се србска насеља реорганизују у урбанистичком смислу, то јест да се куће постављају у правоугаоним блоковима. Сви знамо како таква насеља изгледају у Војводини. Ушорени стил градње у правоугаоним блоковима. То је била насилна урбанистичка реорганизација и Срби су пружали отпор томе. То је био исконски отпор Срба, чији су извори били у дубоком колективном несвесном. Отпор страном свету, отпор страном психичком простору. Ово су за мене велика открића и велики напредак у разумевању историје. Борба за превласт у психичким просторима који су свуда око нас!

У урбанистичким философијама Запада и Истока, управо се огледа огромна разлика ових двају светова. Западњачко преуређивање природног простора је одраз механичког духа који је преовладао у уму западног човека. Механички дух није природни, Богом дани дух. То је дух који је човек измислио и којим се супротставио природи датој од Бога. То супротстављање се огледа у мењању природе. Мењање природе значи - нисмо задовољни како ју је Бог уредио, него ћемо је изменити тако како ми мислимо да треба. Механички дух је дух насиља. Просецање путева, одсецање брда, преусмеравање токова река, прављење вештачких језера. Све је то дух насиља. Ако се добро сећам, велики руски философ Николај Берђајев је написао да од Канта и његове философије води директна линија до немачког предузећа "Круп". Наравно, данас је западна урбана философија захватила цео свет. То је као инфекција. Против те инфекције се може борити контра-мерама, то јест одбацивањем страног и повратком на наше.

Дакле, то су основе мог погледа на живот и политику.

Ево и ставова о још неким политичким питањима.

КОСОВО

Косово је део Србије и може се вратити у састав Србије само силом. Косово је окупирано и они који се налазе на Косову су србски непријатељи. Са окупаторима нема сарадње на било ком нивоу, а то значи да са њима не треба трговати, а понајмање им продавати србска предузећа и земљу. Сарађивати треба са пријатељским земљама.

ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ

Ја сам против парламентарне демократије, јер је она манипулативна и у основи погрешна јер негира неједнакост у знању и компетентности. То значи да је принцип један човек један глас погрешан, јер људи немају једнака знања, па тако њихови гласови и не могу да буду једнако вредновани. Мислим да би политички систем био праведнији оснивањем сталешке скупштине где би се одлуке доносиле на основу принципа политичког умиротворења и консензуса, јер би у центру пажње био заједнички интерес свих, а не интерес појединих клика и котерија као што је то случај са политичким партијама.

Ето, толико сам хтео да кажем о неким личним стварима.