Лицем ка истоку: Суфизам

недеља, 02. август 2009.




"Суфизам, унутрашњи или мистични аспект ислама, јесте начин живота усмереног према остварењу Божијег јединства и присуства кроз љубав, искуствену спознају, аскетизам и екстатичко јединство са вољеним Створитељем.

...

Термин суфи (sufi) и суфизам (tasawwuf) вероватно потичу од вунене одеће (sufi) коју су носили муслимански аскети, а који су обично звани факир и дервиш, што значи "сиромашан".

Суфизам је почео са Мухамедом, кога су због чистоте његовог блиског односа са Богом, његовог откривења и мистичног пењања кроз небеса (мираџ) и његовог узвишеног космичког статуса, суфисти сматрали једним од својих. Доказ за то је био нађен и у Пророковим делима и у његовим изрекама (хадис) и у Курану који се показао безграничним и разноврсним извором схватања и моралних поука. Куран је пренео првобитно сведочанство о потомству Адама и Еве које је признало Бога као свог вечног Господара, успостављајући завет верности (Сура 7:172). А у другом стиху који је драг суфијама, Бог каже: "Ми створисмо човека и свакако знамо које зебње раздиру његову душу, јер Ми смо ближи њему него његова жила-куцавица" (Сура 50:16).

Још једно зрно суфизма у Курану се налази у препоруци да се практикује зикр, који значе памћење, контемплацију или призивање Бога (на пример, 13:28, 33:14). У суфијској пракси то може бити праћено молитвеним бројаницама, контролом дисања, музиком или окретним плесом по којем знамо "дервише" Мевлевије у традицији Џелалудина Румија (1207-1273), мистичног песника из Коње.

У традицији Мухамедове сопствене заједнице, постојали су посебно побожни и непоколебљиви верници чији је завет био да остану конзервативна струја која се противила утицају света на веру која се развијала. Чак и под првим калифима који су морали да следе Мухамеда, током година освајања, у заједници су се јавиле резерве и чули су се гласови у вези са променама које су се дешавале у њој. Да ли нагласак треба ставити више на ритуалне обичаје и закон или на унутрашњу веру и љубав? Да ли је Бог далек и свети Господар или је Он приступачан и допушта да буде вољен, чак у души? Када је калифат прешао на Умајаде у Дамаск, за цели свет у културном погледу удаљен од строгог Арабијског полуострва, многи су се успротивили секуларизацији, ако не и декаденцији, раскошних владара који би требало пре да буду Божији управитељи на земљи.

Хасан ал-Басри (умро 728) био је један од раних муслиманских аскета који су увек пред очима имали претећи Божији суд. Он је критиковао материјалистичке циљеве освајача и све ствари које су биле од овога света. Његови назори су превазишли пуку умереност, замењену потпуном потиштеношћу и плачем, понирањем у изреку Пророка, "Када би знао оно што ја знам, мало би се смејао, а много плакао".

...

Однос између учитеља и ученика представљао је саму срж суфијске праксе. Учитељ (шеик или пир) је требало да буде пажљиво изабран а над новајлијом је требало да му буде дата потпуна моћ. Велики учитељ је могао да буде сматран и свецем (вали алах, "пријатељ Бога") у ком случају би наставио да пружа благодатну моћ чак и после смрти, а његов гроб би постао место ходочашћа.

Група ђака су почеле да се окупљају око великих учитеља, а заједничка станишта су се развила у манастире (рибат, завија, каника) већ у касном осмом веку. У прво време случајне и пролазне, у дванаестом веку постале су врло често дариване и развијене организације са политичком моћи, хијерархијском лествицом, монашким правилима и институционализованим ланцима иницијације која је задирала у назад, све до славних раних мистика. Дванаести век сведочи и о успону суфијских редова или братстава која су понављала учења неких великих учитеља и њихових ђака. Угледни међу редовима били су бекташије (средина четрнаестог века), суравадије (од отприлике 1200; постали су утицајни у Индији), рифаије, или завијајући дервиши (средина дванаестог века, познати по невероватним егзибицијама), египатске шазилије, кадирије и накшбендије. На границама исламске цивилизације, редови су били коришћени за преобраћања, и извесни пирови (старешина једног дервишког реда, прим. прев.) су се изопачили, поставши моћни локални мешетари и безвредни диктатори. Индуски пирови су могли бити харизматични гуруи или носиоци њихове титуле и полажаја, путем наследне линије.

Шиитске доктрине имама и њихових наследника имале су извесне особине сличне суфијским, као што су статус вали-ја, кутба и њихових наследника, ланац пророка и фазе духовног прогреса. Изгледа да је првих осам имама морало да се креће у и изван суфијских кругова, а и суфизам и шиитизам су развили езотеричке, скривене димензије ислама.

...

Мистична поезија, као што су матнаве "Месневије" Мевлане Џелалудина Румија и Фаридудина Атара "Састанак птица" (Mantiq al-tayr), уноси у широке кругове више лепоте суфизма него друга књижевна форма мистика, суфијски приручници.

Ови водичи били су уједно крајње практични и неприступачно замршени. Духовна стаза је била разнолико схематизована од стране писаца приручника, који су припадали школама или редовима. Станице (макамат) до којих су аскете стизале на путу, и Богомдано стање (ахвал) јављају се у различитим бројевима. Од Kitab Alluma Абу Наср ал-Сараја (умро 988), доброг увода у суфизам, узимамо ових седам станица:

1. tawbah - покајање
2. wara - апстиненција
3. zuhd - аскетизам
4. faqr - сиромаштво
5. sabr - стрпљење
6. tawakkul - уздање у Бога
7. rid - задовољштина

Друге станице које се често урачунавају (чак и стотина и више) укључују обраћеност (inaba), зазивање (zikr), преданост (teslim), обожавање (ibada), знање (marifet), откривање (kashf), анихилацију (fana) и опстанак у Богу (baqa).

Стања су много више персонализована и неухватљивија него станице. Ево Сарајеве листе од њих десет:

1. muraqabah - стална пажња
2. qurb - приближност
3. mhabbah - љубав
4. khawf - страх
5. raja - нада
6. shawq - жеља
7. uns - породичност
8. itminan - смиреност
9. mushandah - контемплација
10. yaqin - извесност

Ово даје неку идеју о суфијском путу; милосрђе, иницијација, вешт духовни водич, унутарње прочишћење и интуиција Божанског присуства (zauk или "укус") могу да доведу до остварења тевхида, апсолутног јединства са Богом."

Из књиге "Водич кроз светске религије" од Мирче Елијадеа.

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP