Милтон Фридман, неолиберални капитализам као фундаменталистичка религија и "разарање као шанса"
четвртак, 13. август 2009.
Неолиберални капитализам са својом теоријом о слободном тржишту на коме треба да влада слободна конкуренција је фундаменталистичка религија и у том случају те теорије о слободном тржишту и слободној конкуренцији постају верске догме. Као и свака друга религија и капитализам има своје свештенство и своје верске ритуале. Један од врховних свештеника неолибералног капитализма је био Милтон Фридман, професор економије на Чикашком универзитету, који је заговарао потпуну приватизацију и дерегулацију тржишта. У оквиру догматских поставки Милтона Фридмана и такозване "чикашке школе" у економији, постоји и теорија о такозваној шок терапији која треба да се примењује на посрнуле економије са циљем њиховог опоравка. Та шок терапија обухвата коришћење природних катастрофа (ураган у Њу Орлеансу и цунами у Шри Ланки) и изазивање или коришћење политичких криза (Чиле за време Пиночеа, рат за Фолкландска острва, распад СССР-а и источног блока, распад Југославије и рат на њеним просторима, рат у Ираку и друго) за брзу примену верских догми неолибералног капитализма путем рушења, природним катастрофама или политичким кризама и ратом већ довољно порушених и осиромашених подручја и грађење новог политичког и економског система заснованог, пре свега, на немилосрдној приватизацији и дерегулацији тржишта.
Сам Милтон Фридман је, у једном тренутку, себе видео као свештеника његове неолибералне капиталистичке религије, где је сам себе описивао као "старомодног свештеника који проповеда на недељној миси" (из књиге "Доктрина шока" од Наоми Клајн).
А ево шта каже један трговац робама широке потрошње у вези са разарањем као шансом за зараду:
Послушајте добро шта говори овај трговац, а посебно обратите пажњу на последњу реченицу - "In devastation, there is opportunity" или "У разарању је шанса". Неолиберални капитализам је, заиста, застрашујућа фундаменталистичка религија. Иначе, овај инсерт је из документарног филма "The Corporation" ("Корпорација").
4 comments:
Потпуно се слажем са тобом о демонијској природи либералног капитализма. Међутим, не мислим да је томе алтернатива социјализам.
Ако социјализам подразумева одсуство принуде рада, онда то води уништењу врсте. Ту погубност одсуства принуде рада, односно одсуства капиталисте, социјалисти покушавају да сакрију некаквом вером у знање и разум, машине и технологију, и, наравно, правду. То ће све пролетерима омогућити лагодан живот, без ризика и са најмањим утрошком енергије. То је смрт људског рода.
Управо су у овоме либерални капитализам и социјализам створили један нови амалгам, идеологију и економију краја историје. Док пролетери, који су ништа друго до безвољни конзументи задовољстава, тумарају по тржним центрима, дотле жреци те идеологије задовољно трљају руке јер се ближи потпуни крај људског рода. Појединачни бљесак воље и животне енергије, попут оног у Кини, је под њиховом контролом и служи плану. Ускоро неће бити више живих на планети, већ само зомбија који ће мрмљати фразе о слободи, правди и једнакости, а неће ни знати значење тих речи.
Ни ја не мислим да је алтернатива класични социјализам, а нарочито не онај совјетског типа, већ ово што се дешава у свету у вези са такозваним кооперативама, где радници постају власници предузећа својом вољом, а не вољом партије. Ја сам овде навео неколико примера где то даје одличне резултате. Навео сам пример самоуправљачке фабрике "Занон" у Аргентини и ту није само "Занон", већ и многе друге фабрике које су радници преузели и које немају приватног власника. Такође сам навео пример из Канаде, из Торонта, где ја тренутно живим, где постоји самоуправљачка продавница здраве хране "Big Carrot" у оквиру веће самоуправљачке јединице "Carrot Common". То све одлично ради. Значи, не постоји само једна врста социјализма - совјетски. Као што можемо видети, мења се и социјализам. И ја сам размишљао о принуди и слободи, и знам да је принуда, генерално гледано, потребна у многим сегментима друштва кроз законе, али мислим да не треба гледати на ствари сувише песимистички, већ треба веровати у човека. Ако кажемо да нема шансе и да нам је неопходан некакав газда да бисмо радили и гомила закона да бисмо имали уређен живот, онда смо готови. Али, ево ових примера где су радници преузели фабрике и где сами управљају послом и то је доказ да се људи нису предали и да је другачији свет могућ. У суштини и у овим случајевима постоји принуда, али то је, да се тако изразим - природна принуда, која потиче од чињенице да су људи принуђени да раде да би зарадили за своје породице, што је сасвим другачије него спољња принуда од стране приватног власника или државе или партије. Овде долазимо и до често погрешно схватаног појма анархије. Многи мисле да је анархија безвлашће и хаос. Није. Анархија или, како неки то зову, желећи да истакну разлику, анархизам није безвлашће и дезорганизација, већ је то другачија организација без газде. Дакле, не значи да је организација само оно што има газду. Може да буде организација и без газде. И људи широм света доказују да је могућа организација без газде у свим тим самоуправљачким или кооперативним предузећима. Шта је предуслов да људи могу овако да се организују? Па, свест људи о томе да је другачија будућност могућа. Гледајући те раднике који раде у тим самоуправљачким или кооперативним предузећима, видимо да ту не мора да се ради о некаквој не знам како високој свести и идеолошкој поткованости. Јесу они свесни шта и зашто то раде, али није ништа високоумно да се ствари поставе овако - јел ми треба новац за породицу? Треба ми. Ако ми треба новац за породицу, шта треба да радим? Па, треба да нађем посао да радим и да зарађујем новац. Колико има људи са таквим потребама? Много. Они су већина. То значи да људи имају заједнички интерес и да могу да се удруже да би остварили тај свој заједнички интерес без икакве принуде од стране приватног власника или државе или партије. То је та природна принуда да се ради у зноју лица свог да би се обезбедила средства за живот.
Што се тиче приче о вери у знање и разум, машине и технологију, то је друга прича и то је повезано са причом о прогресу, а та прича о прогресу је, за мене, исто верска догма не неолибералног капитализма, већ верска догма религије модерног, рационалистичког света који не зна за Бога. Постоји веза између приче о самоуправљању и приче о прогресу, али то је управо део класичног социјализма, за који се слажем да није био добар. Ту везу између приче о самоуправљању и приче о прогресу треба раскинути и рећи да су машине и технологија само средства, а не циљ сам по себи. Дакле, користимо то и то да бисмо неки посао урадили лакше, али нам није циљ прогрес, већ Обожење. Када завршимо дневни посао, не идемо кући да наставимо да се клањамо другим идолима новог доба или Молоху, већ да живимо благословени живот у миру и срећи, без осећања журбе и са погледом на рајски свет који смо створили око нас (то је оно неговање живота о коме је писао Бела Хамваш) у славу Бога и за добро свих људи.
Добро, тај отклон ка анархизму је већ нешто друго. Анархиста је аристократа рођен у беди. Социјалиста је озлојеђени роб који крије лењост и неспособност иза идеја правде и једнакости.
И у тим самоуправљачким економским моделима мора да постоји један ауторитет (или неколико њих) који ће преузети дужност и одговорност управљања предузећем. Нити су сви способни да воде предузеће, нити је исплативо да се губи време на радничким саветима или самоуправним састанцима. Опет, ако тај који управља предузећем улаже највећи ризик и највећу енергију (због непрестаног изналажења нових и бољих начина зараде) онда би требало да убира и највећи профит. Тиме опет долазимо до капиталисте, али оног кога су изабрали радници. Свакако, такавом капиталисти не треба дати да купи предузеће тим вишком профита.
...
Као што ти тврдиш да је потребан нови социјализам, ја кажем да је потребан нови капитализам.
Па, ја не тврдим да је потребан нови социјализам. Ја сам написао да постоје различити типови социјализма, а не само совјетски. Тако на пример, социјализам у СФРЈ је био доста различит од совјетског и био је много бољи. Опет социјализам у данашњој Венецуели је другачији. Али, поред свега овога, ја сам кроз конкретне примере који данас постоје у свету, и то у капиталистичким земљама, а о којима сам писао на овом мом интернет дневнику, желео да покажем да самоуправљање итекако може да да добре резултате и да приватизација уопште није никакав услов за привредни успех. Значи, овде се не ради о измишљању новог социјализма, већ о постојећим моделима.
Што се тиче ефикасности, ја се не слажем да је самоуправни систем био неефикасан у СФРЈ. Ја мислим да је био доста ефикасан, јер су се производиле скоро све врсте роба и веома мало тога је морало да се увози. И свега је било довољно, а радило се доста и у иностранству.
Ипак, ово што се дешава са модерним самоуправљачким предузећима или кооперативама на западу је, по мени, сасвим добар пут. У домену одлучивања, наравно да постоје људи који имају више искуства и који могу да дају квалитетне предлоге у вези посла, али се коначне одлуке не доносе иза затворених врата од стране приватног власника, већ на радничким зборовима, где радници могу да учествују у доношењу одлука. Ја сам овде писао о аргентинском предузећу "Занон" и о канадској продавници здраве хране "Big Carrot". Свако кога то интересује може да нађе више информација преко интернета о овим и другим самоуправљачким, то јест кооперативним предузећима.
Али, оно што је мени занимљиво је да овакве конкретне и успешне акције преузимања или организовања самоуправљачких или кооперативних предузећа, предузимају, углавном, левичари. Ја још нисам чуо да су десничари скоро урадили нешто на том пољу, а посебно не у Србији.
Постави коментар