Буктање ватри унутрашње Русије

Пре неки дан сам био "Међународном фонду словенске писмености и културе" у Москви и доживео сам невероватне тренутке. Лепа, стара зграда са двориштем, ограђена, са лепом капијом. У дворишту је главно здање у коме се налазе просторије у којима се одржавају разни програми, мали ресторан... За овај месец, између осталог, једно вече ће бити посвећено Србији. Програм ће бити под називом - „Душа Србије”.

У оквиру фонда, у истом дворишту, налази се и књижара „Ћирилица”. Сјајно место! У књижари можете купити фантастичне књиге (верске, националне, историјске, културне), музику, филмове, козачку и словенску одећу и обућу (мајице са снажним патриотским натписима, рубашке, сарафани, појасеви), сувенире и друго. Купио сам тамо две мајице. На једној од њих, црној, поред четири „С”, белим словима пише на србском језику - „Косово је Србија”.

И у тој књижари се десило за мене једно невероватно откриће. Већ дуже време слушам музику руске певачице Пелагеје Сергејевне и њене пратеће групе. Ради се о веома младој особи која је од малих ногу повезана са старом руском традиционалном музиком. Неколико пута сам је чуо да помиње на својим концертима псковску (Псков је град у Русији) бабушку Олгу Сергејеву и да пева песме која је и она певала. На пример, песме „Пташићка” и „Кумушки”. Питао сам се ко је Олга Сергејева. И онда спазих диск у књижари „Ђирилица”. А затим и други. Оба дупли. А на дисковима пише - Олга Сергејева. Какој васторг! Каква срећа! Одмах сам купио оба! Стари руски, словенски гласови простих руских сељанки. Олга Сергејева пева гласом који допире из времена руских биљина. Њено певање ме подсећа на певање Светлана Стевић, певачице која изводи старе србске народне песме. И тако се прави духовна и душевна веза по златним, невидљивим нитима која ме спаја са Пелагејом, Олгом Сергејевом, Јевгенијом Смољјаниновом (чији смо концерт поводом издавања новог дуплог ЦД-а управо пре неки одгледали у Москви; моја жена је дала интервју за руску православну телевизију „Сојуз”), такође певачицом која изводи стару руску традиционалну музику и руске романсе, иначе ученицом псовске бабушке Олге Сергејеве и Андрејом Тарковским, великим руским филмским режисером који је у свом филму „Носталгија” користио музику Олге Сергејеве.

Молим вас, послушајте учитељицу и ученицу:

Олга Сергејева:


Пелагеја:


За оне које занимају језик и финесе, можете чути како Олга Сергејева чисто изговара слово „ч” као србско „ч”, док Пелагеја то не може јер у данашњем руском језику слово „ч” се изговара као србско „ћ”. Иначе, Руси веома тешко могу да изговоре наше „ч”.

А у једној другој песми коју пева Олга Сергејева, има реч „ћјервонаја”! Људи моји, то је србско - црвено! А у данашњем руском језику црвено се каже „красниј”, „краснаја”. Какој васторг!

Откуда то? Како се то код Руса променило? Зашто се промене у језику тако брзо дешавају? То су мисли које ме у последње време заокупљају.

У Русији су одувек биле јаке комунитарне тежње. Те тежње представљају исконску човекову жељу да се врати у почетно безгрешно рајско стање. Те тежње су утопијске тежње у позитивном смислу.

Идеја комунитаризма је идеја братства и благости међу људима. У Русији су се идеје комунитаризма провлачиле кроз стару руску општину, кроз руско старообредништво, православна братства, касније комунистичке колхозе и совхозе.

У данашње време, у новој Русији, почеле су да ничу православне општине. То су мање заједнице људи окупљених око вере. Те заједнице најчешће имају једног главног свештеника духовника и неколико породица и појединаца који су окупљени око хришћанских братских идеала.

Пре неко вече сам право с посла пошао до таквог једног братства са намером да купим неколико књига великог руског хришћанина практичара и комунитарца, оснивача „Крсто-Воздвижењског радног браства”, Николаја Непљујева који је живео крајем 19.-ог и почетком 20.-ог века. Адресу братства сам нашао преко интернета. Иначе, братство се, заправо, налази у просторијама „Свето Филаретовског института”. Зграда института се налази недалеко, око 20-ак минута хода, од станице метроа Курска, у улици Пакровка.

Када сам већ био код броја на коме се налазе просторије братства, почео сам да се осврћем тражећи број стројења (тако се означавају зграде у Русији). Ту се у том тренутку створи једна старија жена и упита ме шта тражим. Ја јој рекох. Она ми са осмехом рече да пођем са њом. Како сад то? Откуда та жена ту? Где она иде? Она иде баш у институт? Да. Баш тако је било. Пођох за женом кроз пролаз и дођосмо до једне неугледне зграде унутар дворишта. Она зазвони на интерфон и врата се отворише. Када уђох унутра угледах малу рецепцију за којом је седела једна бакица. Назвасмо добро вече и жена која ме је довела до института, показа ми низ ходник врата књижаре. Захвалих јој се и уђох у књижару. А тамо гомиле књига. По полицама, на столовима... Управо је у току било некакво распакивање у коме је учествовало неколико жена које су ту радиле. Пошто сам се представио, почео сам да бунарим по књижари. Видео сам да се ту ради о пријатној, готово породичној атмосфери, где су жене чаврљале око посла и других ствари. Све су биле уздржано одевене. Праве хришћанке. Одабрах неколико књига и кренух да платим. Док сам плаћао, жена која ми је правила рачун ме упита како стојим са аскетиком и мистиком. Насмејах се и рекох са задршком да код мене има мало аскетике и... А онда она настави и рече, мало аскетике и много мистике... Ја се са осмехом сложих... :) На одласку сам добио позив да посетимо братство и да се укључимо у рад института и учење. Лепо...

Док сам одлазио и док је вечерња Москва промицала поред мене, мислио сам о Николају Непљујеву, о утопистичким комунама и православним општинама. Мислио сам о тој неугасивој човековој тежњи ка истинском добру. Мислио сам о обичним људима који живе у братској љубави у утроби великог града на обали реке Москве. Букте и пламте ватрени прстенови унутрашње Русије...