Корени Октобарске револуције и основни историјски закон греха

Корени Октобарске револуције леже у даљој прошлости Русије. Они сежу још у време владавине Петра Великог. Период руске историје пре владавине Петра Великог са назива - допетровска Русија. Период допетровске Русије одликовао се, углавном, мирним животом на изворним хришћанским принципима. Петар Велики је почео да уводи промене у руски живот по угледу на Западну Европу и тиме је започело рушење старог, Благословеног руског живота. Саме промене и начин како их је Петар Велики спроводио изазвале су велики отпор у руском народу. Тај отпор је некада био толико велики да су Петра неки чак називали и Антихристом. То показује да руски народ није хтео западно-европски начин живота. Са тим променама брана руског живота је била пробијена. Промене су се наставиле и после Петра Великог.

Када је руски народ примио хришћанство, он је правилно спознао његову суштину, а то је лично спасење, али и промена устројства света на хришћанским принципима. Руски народ је правилно схватио да треба живети као у време првих хришћанских комуна у Јерусалиму, које су се одликовале братским животом у Христу, заједничком својином и тако даље. Руски народ је хтео да оствари Рај на земљи, Златно доба. И људи су се трудили да живе по тим принципима.

Међутим, промене које су се за време и после Петра Великог одвијале у Русији, биле су у мањој или већој мери подражавање све секуларнијег западно-европског начина живота. Мало помало у руском народу је почело да се јавља религиозно подрхтавање, које је било изазавано управо тим променама које су секуларизовале руски народни живот. Једна од највећих криза била је раскол у Руској Православној Цркви у 17.-ом веку, када је патријарх Тихон започео рефому црквених књига и неких обичаја који су до тада били на снази. Он је то урадио под утицајем Грка који су сматрали да постоје неправилности. Тако на пример, Руси су се до тада крстили са 2 прста, а од тих реформи са 3, као што и данас сви радимо. Такође су мењане црквене књиге. Те реформе партијарха Никона су изазвале велики отпор и део свештенства и народа је почео да се бори за останак на старом. Развила се велика борба и почеле су да падају тешке речи. Како је време одмицало, бивало је све горе и горе. Читави манастири су се побунили. У некима је дошло и до оружаног отпора, као на пример у чувеном Соловјецком манастиру на северу Русије у Белом мору. После дугогодишње опсаде, манастир је пао. Један од главних противника реформи, протопоп Авакум је био спаљен на ломачи. Чувена бојарна (жена бојара, руског племића) Морозова је умрла од глади затворена у једној рупи. Тако је дошло до раскола у Руској Православној Цркви где је на једној страни била званична црква, а на другој такозвани - старообредници или староверци. Као што то често бива у случају раскола, од старообредника су почеле да се одвајају нове групе, од којих су неке постале праве секте. Од њих, најпознатији су беспоповци, старообредници који нису имали свештенство. Они су често бежали далеко од насељених места и оснивали своје, углавном сеоске насеобине. Њима су се понекад придруживали козаци и други који су тражили уточиште од све модернијег света. Њих има и данас по Русији, углавном, по тајгама, на Алтају и другим удаљеним местима. Руски црквени раскол је још више узбуркао религиозни и друштвени живот и створио услове за појаву и политичких организација које су, често по угледу на западно-европске политичке идеологије почеле да промовишу своје идеје. Те западно-европске идеологије су биле помешане са руским религиозним осећањем ишчекивања Царства Небеског на земљи. Идеје о социјалној правди су добро легле на душу руског човека, јер оно што је руска власт узимала, такође је било из Западне Европе и односило се на развој каптализма, а који није обраћао пажњу на социјалну правду. Тако су се мало помало супротности у руском друштву увећавале и као резултат тих супротности и све већих трвења, почеле су да ничу све радикалније политичке организације. Међу њима су били и комунисти и анархисти, који су били повезани са својим идеолошким истомишљеницима у Западној Европи. Почела је да се јавља мржња према власти и капиталистима и као резултат те мржње, почело се и са атентатима на представнике власти. Револуционарно расположење у народу је бивало све веће и веће. У последњој фази метеж је достигао кулминацију у најгоре време, то јест за време учешћа царске Русије у Првом светском рату. Ту ситуацију су искористили и неки Јевреји комунисти који су стајали на ционистичким позицијама и убацили се у револуционарни врх. Тако је пала царска Русија.

Значи, догађаји из 1917.-те године су били само врх леденог брега, последња фаза револуционарних врења која су дуго тињала у Русији. Ништа се у историји не дешава преко ноћи. Данас се уз помоћ средстава масовне комуникације утицај на народне масе може појачати и неки догађаји се могу убрзати, али опет је потребно неко време да ствари сазру.

Значи, корени Октобарске револуције леже у удаљавању државе и друштва од хришћанског идела које је довело до губитка сакралне основе друштва и отворило пут за религиозно неспокојство, а из кога су произашли алтернативни верски и политички покрети који су постепено довели до експолозије. Наравно, увек се ту нађу историјски егзекутори да докрајче постојање неке државе.

И сама Октобарска револуција је, иако декларативно атеистичка, била теистичка, али изопачено теистичка. Бољшевици су хтели да направе Рај на земљи, али без сакралне основе, то јест без Бога. Познато је да је и сам Лењин рекао једном приликом да им је циљ да направе Рај на земљи. Помињање Раја на земљи, без обзира на контекст, свакако спада у теистичке категорије. Наравно, покушај прављења Раја на земљи без Бога је велика грешка. Бољшевици су покушали да организују Рај на земљи, да га утерају људима законима, на силу. Али, то је немогуће. То је била катастрофална грешка.

Значи, држава је итекако одговорна за оно што ради, какве законе доноси, какве промене уводи. Постоје закони који у датом тренутку не изгледају тако опасни, али на дуже историјске стазе могу да доведу до великих ломова у народном колективном несвесном, а које затим може да се претвори у монструма у народном свесном, то јест у ономе што народ почне да ради у реалном животу.

Зато је бреме власти веома опасно и ако на власт дође неко ко није свестан улоге власти у животу једног народа или ко током времена заборави на ту улогу, онда ломови у животу народа коме се такви властодршци налазе на челу могу да буду страшни.

При томе обавезно треба рећи да и сам народ током времена постаје кривац за будућу катастрофу, јер мало помало, па све више почиње да се понаша како не треба. Почиње да вара, да лаже, да се свађа, да се суди, да хули на Бога, да краде и тако даље. Тако полако цела држава са све народом пада и - БУМ! Дешава се револуција!

А Бог дуго чека. Бог даје народу шансе и шансе да се поправи допуштајући да на народ дођу мања искушења. Ако ли се власт и народ не поправљају, Бог допушта већа искушења. А када власт и народ у једном тренутку прекардаше и подивљају, испуни се мера времена, отвори се велика рупа и онда песак светских пустиња почне у доње да клизи бездане (мало сам изменио један стих Ивана В. Лалића у последњем делу реченице).

Ако се на историјске догађаје посматра на овај начин, то јест много дубље, узимајући у обзир све направљене грешке од стране свих, онда има шансе да историја буде учитељица живота. Тако на пример из овакве анализе узрока Октобарске револуције можемо, између осталог, закључити да се итекако треба бринути око социјалне правде, то јест да треба направити такав систем у коме народ неће бити искоришћаван. А такав систем у коме народ неће бити искоришћаван може бити направљен ако следимо хришћанске животне постулате. На пример, шта нам вреди што идемо у цркве које су лепо украшене, ако кад изађемо из цркве почнемо да се понашамо нехришћански, зеленашимо кроз банке, отимамо вишак вредности који су створили радници својим радом и тако даље.

Ако ли нећемо да посматрамо на историјске догађаје дубље и наставимо да се држимо гордо и неузимајући у обзир своје грехе и грешке, онда нам следе нови историјски порази.

Лако је осудити Јевреје и комунисте и назвати их сатанистима. А да ли се ико запитао зашто је Бог допустио тако страшну пропаст оних који су себе сматрали правовернима и безгрешнима ако су они стварно били правоверни и безгрешни? Никада не треба сметнути с ума да ономе коме је много дато, да се од њега много и тражи. И врло често бива да Бог управо допушта да јако негативни надвладају оне који гордо себе сматрају безгрешнима.

Зато треба бити пажљив у оцењивању историјских догађаја и именовању криваца. Права историја је свештена историја која као основни закон по коме се одвијају историјски догаћаји узима закон греха.