Србин козак

Данас сам постао члан Централне козачке војске Русије, Донског хутора. После првог разговора са атаманом и добијања благослова од игумана Никона из Донског манастира, вечерас сам примљен у војску у присуству атамана, команданта хутора, једног нижег козачког старешине и једног козака.

Тиме се наставља стара традиција из времена сеобе Срба из Аустро-Угарске у Русију, а по неким информацијама и пре тога, да Срби служе у козачким јединицима Руске империје. Русија данас није империја у правом смислу те речи, јер Русија данас нема императора који једино може бити православни цар, али козаци настављају своју историјску службу чувања Русије и православља.

Између евроазијаца, уласка у класичну православну општину и козака, изабрао сам козаке јер ја припадам ратничкој касти или сталежу који брани православље. То је управо оно што су руски козаци током историје радили у Русији и што раде данас.

Припадност козацима није припадност партији. Козачка организација је организација која се заснива на добровољности („казачья вольница”). Козаке нико не мора да тера да раде на добро отаџбине, они то раде добровољно. Козаци имају своју унутрашњу организацију која је строго хијерархијска, али и слободу коју чувају у својим козачким општинама.

Централна козачка војске Русије се не налази ни под командом руске армије ни руске полиције, већ под директном командом председника Русије.

У козаке улазе целе породице и козаштво се наставља следећим генерацијама.

Козаци су током векова, као и у скорије време, помагали Србији и то ће наставити да раде.

Јачање Русије кроз козаштво значи и повећавање могућности да се Србија спаси са пута пропасти (а то је пут ка Европској Унији) на коме се налази.

У Србији данас, на жалост, не постоји ниједан православни патриотски ред који чува војне (кшатријске) традиције србског народа. Нека ова моја одлука буде подстрек некоме у Србији да оснује такав ред.

Слава Богу, что мы казаки!

Хвала Богу што смо козаци!