Врати унатраг

субота, 04. јун 2011.

Младост! Молодость!

Последњих неколико дана интензивно се сећам војничких дана у Мостару. Било је то давне 1985-1986 године. Најбоље године у социјалистичкој Југославији. Прво 3 месеца на обуци у Северном логору, а онда стража у селу Бачевићи. 12 месеци војске. Било је сјајно!

И сећам се свих тих људи, младих момака, углавном од око 18 година. Срби, Хрвати, Словенци, муслимани...

Лепо беше и лепо се дружисмо. Не би у нама ништа зло. Можда неки Шиптар, али не могу да тврдим 100%.

Мени војска није тешко пала. Лако ми је све то било. Кшатријски дух предака.

О, како се искварисмо. Сви. Дођоше неки политичари и поче ковитлац.

Сећам се Тончија Блажевића и Мирослава Леротића из Сплита, Бенца и Горана Зубчића из Загреба, Аднана Чатака и Ахмић Русмира из Добоја, Алена Џехверовића и Амера Перве из Сарајева, Аљоше Чакша из Словеније, Авдије Авдија са Косова...

Где се деде наша младост? За кога људи изгибоше? Ко растури народ?

О, сећам се тебе мостарско сунце топло и сећам се тебе Неретво пенушава и сећам се тебе модра и зелена Буно и сећам се старог моста и скокова са њега и сећам се кафића "Тин" и како смо седели испред њега и слушали U2 и сећам се копања водовода у Подвележју и сећам се камена и растиња око Мостара и песме зрикаваца...

И сећам се свих тих људи, младих, безбрижних и неискварених...

Младост! Молодость!

А да плачем? Нећу. Што да плачем? Богу ћу да се молим да нам свима на овом свету да памети која нам недостаје...

Ево видим је у најживљим бојама. Свега човек може да се сети! Ништа се не заборавља! Видим само душе младих људи неукаљане животом и грехом. Видим само "голог" човека без икакве политике или било чега другог у његовој неискварености и осећам радост. А осећам ако не жалост, а оно сету за прошла времена која минуше. И све ми је то блиско. Ево ко да сада крећем на своју смену на стражу горе изнад мале касарне у Бачевићима, а сунце греје, о како топло греје сунце младости...

Нека буде чак да ја овде јаучем за људском душом без обзира на нацију и веру.

У својој суштини и у дубини своје душе одбијам све реалности овог света и историје и прихватам једину реалност, једину стварност - човека са кога су скинути цивилизација и историја и све оно што су оне упрљале, а Богами и унаказиле. Идем кроз свет и живот са јасним сазнањем о трулежи и греху. Мржња убија изнутра, а онда споља остају живи лешеви. Нећу да будем леш.

Само се сећам невиности и знам за пад. Овај свет и његова историја је слика човековог пада. И то је универзална истина. Бесмислена је било која идеја осим идеје тежње ка савршенству.

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP