Гвожђе

Мирно, топло вече у Москви. Чекам тролејбус на Лубјанки. Купио неке књиге у "Библио-Глобусу", па сав срећан. Посматрам народ како пролази...

И не приметих одмах да нема не само мог тролејбуса двојке, већ ни једног другог. И пролази тако време и нигде мог тролејбуса. Гледам низ улицу. Ништа. А онда приметих да нема ни аутомобила да пролазе као обично...

А да! Сетих се. Па вечерас је генерална проба на Црвеном тргу пред прославу Дана Победе. Вероватно су затворили улицу која иде ка Лубјанки и зато нема возила.

Добро. Полазим полако ка степеницама које воде у метро, али сам још увек на улици. Окрећем се још пар пута да проверим не иде ли којим случајем мој тролејбус. Не. Не иде.

...

И онда се зачу нешто као тутњава.

"Црна се змија окуком пови и с чудним миром рече неко - пази тенкови...".

Иза окуке се појави неколико тамно зелених грдосија! Руски тенкови! Народ застаје. Мушкарци, жене, младићи, девојке, сви! Пометња на улицама! Случајно ми паде поглед на жену испред мене која је већ почела да силази низ степенице у метро. Жена је стала. Помно гледа тамно зелене грдосије. И онда се десило нешто што ме је поразило - на женином лицу је заиграо невероватан осмех. Осмех због џиновских тенкова. Осмех због осећаја војне снаге и моћи Русије. Тај осмех је говорио више од било каквих речи. Тај осмех је говорио - Непобедиви смо! Нико нам ништа не може!

Мирно, топло вече у Москви.

Лубјанка.

И ГВОЖЂЕ.