Одлазак на дуго путовање...
недеља, 17. фебруар 2019.
Моја добра мајка је отишла на дуго путовање. Отац је отишао пет година раније...
Остасмо ми деца, под сенкама облака и зрацима сунца, у годишњим добима која се смењују, још увек у времену овог света... Остасмо у времену са сазнањем да постоје невидљива врата кроз која ћемо и ми једног дана изаћи, напустити време и кренути на то дуго путовање.
У граду на Лепеници, остао је стан у коме сада више нема никога. Ако будемо звонили, нико нам неће отворити. Сами ћемо откључати браву и ући, погледати кроз прозор детињства на Ћифтину ћуприју, а онда сести на кревет у дневној соби окружени сликама и, можда, у тишини слушати како куца сат. Ако га има. А ако га нема, замислићемо да га има и да куца. Равномерни откуцаји механичког сата у тишини родитељског дома у коме више нема никога да нам отвори врата, претварају се у заветно окупљање нас деце, наших најближих и наше деце са мамом и татом. А онда ће мама и тата сићи са слика на зиду, насмејани што смо опет заједно, загрлиће нас и пожелети добродошлицу, изљубити децу. Прво домаће слатко са водом. А онда - Јел може кафа, торта коју је мама специјално направила за наш очекивани долазак? Може!
Може!
А кад би могло да сви заједно одемо на плац, који су мама и тата толико волели, па да седнемо на терасу незвршене кућице и да причамо окружени зеленилом. Дуго да причамо о стварима овог света, док се наша деца буду играла око нас...
Када би ово наше време могло некако да се отвори, нека тајна вратанца да се отшкрину, па да нам опет дођу мама и тата из света где нема времена, да опет, бар пар пута годишње будемо заједно. Сви на окупу. Као некада...
