А ево и истине о томе ко је био прави србски савезник у Првом светском рату.
„Почетком 1916. године српска војска је била у очајном стању после албанске голготе и саботерског понашања Италије која је одуговлачила са евакуациом српских армија. Стога је Никола Пашић послао свим српским дипломатским представништвима очајнички телеграм у којем их обавештава о стању српске војске и тражи да са закључцима упознају владе земаља у којима су. Телеграм српског председника владе у Петроград је стигао у моменту када су се Спалајковић и Цемовић спремали да руској влади и Врховној команди предају ноту о организацији добровољаца. Одмах су одлучили да руским властима предају оба документа: Пашићев телеграм о стању српске војске у Албанији и ноту о организовању добровољаца у Одеси. Документа су уручена цару Николају, 19. јануара 1916. године. Руски император се из телеграма Николе Пашића упознао са стањем у српској војсци и одмах упутио оштар демарш енглеском краљу Џорџу Лојду и председнику Француске Ремону Панкареу, уз претњу да ће Русија напустити савез ако се одмахне спасе српска војска.”
Тако да све приче о томе да су нам Енглеска, Француска и друге земље Западне Европе били савезници у Првом светском рату падају у воду.
ИСТИНА ЈЕ ДА ИХ ЈЕ ПОСЛЕДЊИ РУСКИ ЦАР, СВЕТИ НИКОЛАЈ II РОМАНОВ НАТЕРАО ДА НАМ БУДУ САВЕЗНИЦИ!
+ + +
И још о србским „савезницима” у Првом светском рату.
„Октобра 1915. године на северној граници Србије било је више од пола милиона непријатељских војника, док је на бугарској међи спремно чекало још око 500.000 Бугара. Напад је почео 5. октобра, бесомучним бомбардовањем Београда, а само првог дана на престоницу је пало више од 30 хиљада граната. Узалуд чекали савезнике Очајничка одбрана војске и народа ипак није могла да одоли вишеструко јачем непријатељу, који је продро у град. Почело је повлачење, уз борбу за сваки град, свако село, у узалудном очекивању савезничке помоћи. Када су Бугари продрли са истока, трагедија је била очигледна. Повлачење на Косово и Метохију значило је крај борбеног отпора наше војске. Између капитулације и повлачења преко Црне Горе и Албаније, прихваћена је ова друга варијанта - голготски пут војске и народа који ће ући у историју ратовања као дотле невиђено страдање стотина хиљада људи. Хаварија коју је доживео српски народ, почев од старог краља Петра Карађорђевића, до деце у наручју мајки, у повлачењу кроз ледене кланце Црне Горе и Албаније, изложен глади, смрзавању, пљачкању и мучком убијању од стране арнаутских банди, историја није забележила. На овом путу смрти страдало је чак 200 хиљада цивила и више од 70 хиљада војника. Колебања и трвења савезника око спасавања српске војске и народа прекинуто је на ултиматум руског цара Николаја Другог, претњом да ће с Немачком закључити сепаратни мир ако се не предузму кораци за спасавање Срба. Први бродови су упућени у Африку, али је на оштар захтев српске владе, одређен ближи прихват - острво Крф.”
И зато уместо оног споменика Француској на Калемегдану или где се већ налази, треба поставити споменик последњем руском цару, спасиоцу Срба, Николају II Романову, то јест тај споменик Француској треба срушити и поставити нови споменик руском цару.
+ + +
Ево још једног директног доказа о томе ко су били србски савезници за време Првог светског рата.
„У јесен 1915. године централна коалиција, у чији је састав ушла Бугарска, предузела је нови напад на Србију и Црну Гору. Коалиција је тога пута имала тако велико преимућство снага да су Србија и Црна Гора могле рачунати на спас једино у случају помоћи савезника. Русија је предложила сљедећи план помоћи Србији и Црној Гори: организовање хитног контранапада против Аустро-Угарске и Њемачке; главни удар руске војске да услиједи на правцу Черновице – Станислав, са задатком раздвајања аустроугарске и бугарске војске. Генерал М. В. Алексејев, пошто је именован за начелника Штаба Ставке, изложио је тај план у писму министру иностраних послова С. Д. Сезонову 24. октобра 1915. (ст. кал.). Алексејев је указивао у писму на војно-стратегијска преимућства плана Ставке: руске армије нанаијеће централним силама удар на најосјетљивијем мјесту њихове одбране, раздвојиће армије Бугарске и Аустро-Угарске и тиме указати основну помоћ Србији и Црној Гори. Ипак, Француска и Енглеска нијесу одобриле тај план, предложивши Русији тежу балканску варијанту. Генерал Алексејев је у писму, критикујући те приједлоге, указао на неповољности плана западних сила по Русију, Србију и Црну Гору. Он је писао да се остварење тог плана отежава тиме што Румунија не жели да руске армије пропусти преко своје територије. Слање тих трупа заобилазно, примјећивао је Алексејев, граничи се са авантуром, пошто су десантне операције на црноморској обали Бугарске скопчане са ризиком у погледу снабдијевања усљед дужине комуникација и удаљености терена на којима ће се одвијати предвиђене операције од базе у Одеси на хиљаде километара.”
+ + +
„Западни савезници црногорски фронт сматрали другостепеним Узимајући у обзир критичан положај Србије и Црне Горе, Ставка је била спремна да отпочне операције чак и ако добије само половину наведене количине оружја. Извјештавајући о томе Француску команду, генерал Лагиш је саопштавао: ''Ако питање оружја буде макар дјелимично ријешено, руска војска ће предузети наступање на Балкан. С. Д. Сезонов се 22. и 25. октобра 1915. (по ст. кал.) обратио енглеској влади с молбом да се у Русију пошаље макар 300 хиљада пушака, указујући да ''ако ми благовремено добијемо пушке, то одговара интересима савезника, јер нам олакшава извршење задатка – спасити ситуацију на Балканском фронту”.
ЕНГЛЕСКА И ФРАНЦУСКА РАДЕ ОДВОЈЕНО
Али, слање наоружања из Енглеске и Француске за руску војску ипак је одлагано, а то је постало основна препрека организовања широког наступања на Балкан.
+ + +
Генерал Алексејев, добивши обавјештења о намјери Италије да на Балкан пошаље 70 хиљада војника (ова обавјештења нијесу доказана), писао је: ''Седамдесет хиљада војника на Балкану – то је добра ствар. Њих је потребно објединити у једну армију, заједно са Французима и Енглезима и енергично дјејствовати на бок и у леђа Бугара, на фронту Софија – Скопље. Заузимање и искрцавање у Кавалу рашириће подручје дејства. Блокада грчких обала била би корисна ради стварања утиска поштовања код Грка према савезницима. Потребно је све радити што брже„. Но, савјет Алексејева савезници нијесу прихватили. Они не само што нијесу хтјели ''све радити што брже'' већ нијесу ни предузимали озбиљне покушаје у правцу постизања заједничких дејстава са српским и црногорском војском. Тежећи својим империјалистичким интересима на Балкану, Италија је одбила да пошаље своју војску у Солунски корпут и зауставила се на окупацији територије Албаније. Енглеска и Француска су као и раније радиле одвојено. Руски војно-оперативни план није чак ни разматран на редовном војном савјетовању Енглеске и Француске у Шантиљеу. Западни савезници нијесу узели у обзир упозорења Алексејеве о тешким посљедицама прекидања помоћи Србији. Оружане снаге Србије и Црне Горе нијесу благовремено добиле помоћ од армије генерала Сараја, а то је био један од узрока њиховог пораза 1915 – 1916. године. ''Када је Србија доживјела катастрофу, ми се нијесмо могли пожалити да нијесмо имали благовремену информацију о судбини коју су јој припремала централне силе”. Антанта је посветила озбиљну пажњу Солунском фронту тек послије пораза Србије и Црне Горе. У саставу војске послане на Солунски фронт налазиле су се и двије руске бригаде, које су 1916 – 1918. године ужеле учешћа у разним операцијама против Централне коалиције.„
Ширите даље истину о томе шта се дешавало за време Првог светског рата и да нам савезници никада не би били ни Енглези, ни Французи, ни било ко други, да их на то савезништво није натерала царска Русија и то из чисте љубави према Србима, јер царска Русија је у то време имала велике унутрашње проблеме за које сви знамо како су се завршили, а то је доласком бољшевика на власт. Доказ:
”НОВИ КРЕДИТИ ЗА СРБИЈУ
Русија је имала знатно мање могућности за достављање оружја Србији и Црној Гори, него Енглеска и Француска. Њој је и самој наоружање било веома нужно. Карактеришући стање руске војске, представник министарства иностраних послова при Ставки Кудашев писао је 31. октобра 1915. године: ''У неким пуковима налази се свега 1.500 људи под оружјем, а 2.500 људи је одведено назад на неколико врста и очекују празних руку да им пошаљу пушке или да би их послали на фронт ради попуне мјеста оних рањених и убијених чије оружје је сачувано''. Не гледајући на то, Русија је Србији и Црној Гори указала знатнију помоћ у оружју. Саопштавајући 31. јула 1914. године о мјерама руске владе за доставку оружја у Србију и Црну Гору, српски посланик у Петрограду М. Спалајковић је указивао да је ''Петроград одобрио Србији шест милиона рубаља кредита за куповину оружја у Русији''.„
Дакле, Русија је била, сада је и увек ће бити једини србски савезник. ЖИВЕЛА РУСИЈА!
+ + +
А ево како су браћа Руси помагали Србе за време Првог светског рата.
”ДЕМОКРАТСКА ЈАВНОСТ РУСИЈЕ И ПОМОЋ СРБИЈИ И ЦРНОЈ ГОРИ
Те тешке године народ Русије указао је знатну помоћ црногорском и српском народу. На иницијативу демократске јавности и словенских организација, извршен је читав низ акција за скупљање добровољних прилога у новцу, одјећи и љековима за црногорску и српску војску и хране за цивилно становништво. У Петрограду је тиме руководило ''Петроградско словенско благотворно друштво''; у Москви ''Попечитељство о Словенима'', ''Московско словенско друштво помоћи'' и ''Друштво словенске културе''; у Кијеву ''Словенско благотворно друштво''; у Одеси ''друштво јединства Словена'' и ''Друштво Ћирила и Методија'', а у Вилну, одсјек ''Друштва словенске узајамности''. Словенска друштва, судећи по многим архивским подацима, водила су пропаганду у корист Србије и Црне Горе, организовала свенародне акције прикупљања добровољних прилога, ширила уписне листе и срећке фонда за помоћ српском и црногорском народу. У току 1915. године спроведен је низ акција прикупљања помоћи. Само једном приликом – 14/27. фебруара 1915. године – покупљено је 79 пуди бакарног новца и 6.440 рубаља и 20 копејки у сребру. Петроградско словенско друштво, осим тога, поклонило је за те сврхе 40.594 рубље у готову, које су биле скупљене у фонд помоћи словенским народима за вријеме балканских ратова, и донијело одлуку да у случају нужде у тај исти фонд преда и остала средства друштва која су се налазила у вриједносним папирима у вриједности од 62.650 рубаља. Многа лица, указујући помоћ, нијесу саопштавала своје име и презиме, па и 33 члана друштва жељела су да остану непозната.
МАСОВНО УЧЕШЋЕ У ПРИКУПЉАЊУ ПОМОЋИ
Акција прикупљања средстава и одјеће вршена је не само у Петрограду, већ и по читавој земљи и попримила је широке размјере. У њу су се укључили артисти Баљшог театра из Москве и Маринског театра из Петрограда који су дали низ бесплатних концерата, наставници и ученици Уфе, Оренбурга, Јенисејска, Томска, Мариупоља, Њежина, Ташкента и Саратова, службеници Москве, Кијева, Одесе, Тифлиса, Бакуа и многих других градова. Радници Барачинског завода Гороблагодатског округа Пермске губерније покупили су 134 рубље и 81 копејку и упутили то срском посланству у Петроград, с молбом да се новац упуту у Србију и Црну Гору. У Јекатеринбургу радници су организовали забавне вечери, а читав приход прилагодили су фонду помоћи Црногорцима и Србима. У Чељабинску, Липецку и Казану приређене су робне лутрије. Сељаци Богдановка и Терпеније мелитопољског среза таврическе губерније сакупљали су одјећу за срску и црногорску војску.
ОД ПЛАТЕ ОДВАЈАЛИ ЗА ЦРНУ ГОРУ
Наставници горњетагиљских школа јакатернбуршке губерније и наставници – чланови Петроградског друштва узајамне помоћи одрекли су се дијела своје плате у корист гладне дјеце у Србији и Црној Гори. За исту ту сврху морнари Црноморске флоте сакупили су 262 рубље и 30 копејки. Сверуски земски савез послао је у Црну Гору и Србију храну за дјецу и топли веш за 215.132 војника, у вриједности од 1.982.423 рубље. Руско јавно мњење узело је масовног учешћа у указивању помоћи црногорском и српском народу у борби против епидемија. Из Петрограда и Москве у Црну Гору и Србију пошли су љекари и студенти медицинских факултета. У Србији су радили одреди доктора Н. И. Сичева, А. П. Тартвиг и Грубецки и болнице Руског Црвеног крста, Московског словенског друштва. У почетку рата у Црној Гори је био формиран санитетски одред др Н. К. Кисељева, а затим одред др Ј. И. Чаброва. Ове одреде издржавале су руске друштвене организације, а у Црну Гору и Србију долазили су добровољно. Руски љекари и други медицински радници својски су се залагали у Црној Гори, дијелили су са војницима све невоље, указивали су становништву велику помоћ. Начелник руског санитетског одреда у Црној Гори др Н. К. Кисељев сјећао се: ''Осим својим болесницима, ми смо указивали амбулантно лијечење и читавом становништву града Пљеваља и околине. Често је требало ићи у села да бисмо указивали помоћ тешким болесницима од тифуса који је харао међу избјеглицама из Босне„. Многи љекари и медицинске сестре и сами су пребољели разне епидемије. Др Н. К. Кисељев је два пута боловао тифус. Санитетски одред мјесецима није добијао плату из Русије, неки чланови одреда су се одрекли плате и радили су бесплатно. Одред је бесплатно дијелио лијекове сиротињи.”
Зато на исток, браћо Срби и сестре Србкиње! Ка Русији, браћо и сестре!
Read more...
