Путеви ка утопији: Национално

Кажу национално. Они су националисти. Машу србским заставама. Причају о националним интересима.

А овамо продају србска предузећа странцима. Где је ту национално? Где је национално и у томе да србска предузећа буду продата домаћима, када ће да се примењује верска догма о непогрешивости приватног власништва и богаћења на рачун туђег рада? Што не ради сам приватни власник средстава за производњу. Ако ради сам, ја му скидам капу. Не мора приватник да упосли људе да раде. Може то и држава да уради. Не мора, чак, ни држава то да уради. Могу и људи сами да се организују и да почну да раде у неком предузећу и нико не мора да буде власник тог предузећа, већ сви заједно могу да имају интерес да ту раде. Предузеће може да буде власништво свих њих, то јест да буде заједничко, да сви имају користи од свог рада. Нема ничег националног у искоришћавању рада другог припадника исте нације. Нема ничег националног у позивању на националне митове и махању србском заставом, ако се не посвети пажња социјалном. Нема ничег националног ако се препусти брига о радницима који раде у зноју лица свог приватном власнику. Плаћање пореза држави ту није довољно, јер је рад људи већ непоштено искоришћен и приватни власник се већ обогатио од туђег рада. Нема ниједне речи у Библији о томе да је праведно да један човек искоришћава другог. Ја ћу се опет позвати на пример манастирске економије. У манастиру живе људи и жене који су се одрекли материјалног. Они немају ништа своје. Они немају приватну својину. Све материјално у манастиру је, на неки начин, заједничко. Сви раде за опште добро и сви имају све што им треба, без да било ко било кога искоришћава. Манастир је врста комуне. Манастир је општежиће. Манастирско имање припада Цркви, а Црква припада Богу. Бог воли људе и даје људима све што им треба, јер се људи у манастирима понашају нормално, то јест нису алави, то јест нису економски радикални, то јест не траже више него што им треба. Манастирска економија је национална економија и она је заснована на консензусу, на договору да се живи Благословеним начином живота, без да ико трпи штету. Манастир је необориви доказ да је комунизам могућ, комунизам Светих. Позивам све Србе да преиспитају своје поимање националног и социјалног. Позивам све Србе да се окрену хришћанском социјализму.

Друга ствар је политичко организовање друштва. И опет манастир као добитни модел. У манастиру нема политичких странака. Један управља - старешина манастира. Али, и поред тога што један управља, он није узурпатор слободе других. Старешина манастира управља манастирским друштвом као што отац управља породицом. Манастирски модел управљања је домаћински модел, јер нема сукоба интереса и нема искоришћавања једног човека од стране другог човека. У манастиру нема избора, нема пропаганде. У манастиру не може да падне влада. У манастиру се поштује хијерархија, али у манастиру нема обесправљености нижих у хијерархији. Зато је манастирска храна укуснија него храна у свету. Зато је лепо бити у манастиру, јер човек осећа Благодатни мир у себи који долази од Благодатног мира људи који живе у манастиру по Благословеним правилима живота.

Зато је манастирско и национално, а национално је јер је и социјално, то јест друштвено, то јест посвећено је друштву, то јест посвећено је човеку.

Вишестраначје и капитализам нису национални, јер нису социјални, нису друштвени, нису посвећени човеку. Вишестраначје је посвећено подели по вољи за моћ, то јест по борби за власт, то јест, посвећено је циљу ко ће да влада. А капитализам је посвећен подели по иметку. И капитализам иде заједно са вишестраначјем, где власт узимају они који су богатији. Вишестраначје и капитализам су један блок. И то није национални блок.