Карипска светлуцања: По други пут на Куби

Био сам други пут на Куби.

Одсео сам у истом хотелу у коме сам био и прошле године, „Аренас Бланкас”, у Варадеру. Било је одлично. Био сам и два дана ван Варадера. Ишао сам са немачким туристима један дан у Хавану, где смо преноћили у хотелу „Хавана Либре”, а сутрадан смо посетили кубанску провинцију Пинар Дел Рио. Било је фантастично. Ускоро више детаља о мом другом боравку на слободној, социјалистичкој Куби. Биће и Интернет изложба фотографија са Кубе.

Хвала кубанском народу на предивном одмору који сам провео у њиховој лепој и слободној земљи. Хвала кубанском руководству које је овако добро организовало туризам, који није само туризам у смислу одмора и забаве, већ и могућност да се нешто научи из историје Кубе. Хвала другу Фиделу. Хвала другу Раулу. Хвала револуцији.

Патриа о муерте!

Венцеремос!

+ + +

Иначе, онај ко вам каже да по Куби не може слободно да се иде, тај не говори истину. Можете да идете где хоћете и како хоћете. Можете да идете пешице, бициклом, можете да изнајмите мотор, кола. Ја сам мало глуварио Хаваном увече. Потпуно сте слободни да идете где хоћете. Ја сам узео такси и возио сам се чувеном улицом Малекон, која је дуга 7 километара и које иде дуж обале. Иначе, улица Малекон је позната из филма „Буена Виста Сошал Клаб”. То је она улица где се таласи разбијају о обалу и, понекад, када је јак ветар, падају на саму улицу. Ишао сам по уличицама у старом делу Хаване и то како по онима где има доста туриста, тако и по онима где их баш и нема. Потпуно сте сигурни на Куби. Има људи који хоће да вам нешто продају и који су, понекад, веома упорни, али нема опасности да ће вас неко напасти. Треба доживети Хавану ноћу. Народ који иде по улицама, кафићи и ресторани пуни људи где се свира сјајна кубанска музика уживо. А кубанско гостопримство и отвореност, то је тек прича за себе. Био сам уморан то вече и после дуге шетње по улицама Хаване хтео сам да нађем такси да се вратим у хотел. Има пуно таксија у Хавани, али ја сам био у пешачкој зони и нисам тачно знао како да изађем на улицу где има таксија, па сам питао људе. Ау, људи моји, Кубанци, чак иако не знају енглески свим силама се труде да вам помогну. Прво сам питао једног ноћног чувара за такси, али пошто он није знао енглески, човек је отишао у један ресторан и позвао конобара који зна енглески и који ме је упутио даље. Онда сам питао једног полицајца који исто није знао енглески, али који ме је одвео неколико стотина метара до другог полицајца који, такође, није знао енглески, али који је довео старијег човека који, колико сам ја видео није био таксиста или му бар на колима није стајало да је такси и ни он није знао енглески. Ја сам му само рекао име хотела и човек ме је одвезао у хотел и за време док смо се возили покушавали смо да се споразумемо, али прилично тешко. Он мене скоро ништа није разумео, али када је рекао „Харашо”, онда сам ја њему рекао „Очењ харашо” и онда смо се разумели и насмејали. Платио сам човеку вожњу до хотела, ако се добро сећам 7 пезоса, иако је он рекао пре него што само кренули да ће то да кошта 5 пезоса. Какав народ, какви људи! То је оно на чему се инсистира у револуцији, солидарност, отвореност, помоћ другима. Све супротно од капитализма.

+ + +

Могао сам да се јавим са Кубе преко интернета, јер у хотелу у коме сам био имао интернет, али ја сам га само користио за и-мејл и да мало прочитам вести. Иначе, у хотелима нема више само странаца, већ има и Кубанаца. Лично сам их видео. Једно вече сам гледао неки забавни програм који је био организован у хотелу и у првом делу тог програма је било нешто за децу. После играња и певања, водитељка програма, Кубанка, је питала свако дете како се зове и одакле је и већина деце је била са Кубе и то, углавном, из Хаване.

+ + +

Такође, овом приликом желим да одам признање кубанском народу и кубанској влади на чијем је челу друг Раул Кастро, као, наравно, и другу Фиделу Кастру, на напорима које чине да организују туризам у својој лепој и слободној земљи. И поред економских санкција које трају скоро 50 година и које терористичка влада САД упорно држи над Кубом, оно што су Кубанци направили у области туризма је, заиста, импресивно. Фантастична организација, историја, револуција, забава, занимљиве екскурзије широм Кубе, образовани и забавни водичи, одлична храна, жива музика, дивни људи... То је слободна, социјалистичка Куба. Куба либре! Вива ла револуцион!

У покрајини Пинар Дел Рио, у граду Пинар Дел Рио, смо посетили једну фабрику дувана где су нас предустретљиви домаћини провели кроз просторије где се праве чувене кубанске цигаре. Да, гледали смо како Кубанци праве цигарете и томпусе и једна старија Кубанка је ту радницима одражала један говор машући рукама. Ја сам питао једног Кубанца који је ту стајао да ли је то политички говор, на шта је он рекао да није и ја сам после видео да су се радници смејали док је та старија Кубанка причала. Такође, у покрајини Пинар Дел Рио смо обишли једну кубанску фарму, то јест ранч, где су нам домаћини показали кубанске коње добијене укрштањем. Ма тој фарми, то јест ранчу, такође може да се проведе одмор. То је нешто као сеоски туризам. Веома лепо. Веома здраво. Тако на пример, на тој фарми смо пили сок директно из кокосовог ораха са сламчицама. Ту је, такође, било и јахање коња ко је хтео. Онда смо ишли на једно веома занимљиво место где има неких ствари из преисторијског доба и тамо смо ручали и онда смо посетили пећине са сталактитима и сталагмитима и возили смо се моторним чамцем по једном подземном језерцету. А пре него што смо ушли у те пећине, један Кубанац нам је помоћу специјалне машинице цедио шећерну воду директно из шећерне трске и када се у ту воду исцеди лимун добије се лимунада коју смо пробали ту на лицу места. Дивно! Покрајина Пинар Дел Рио! Дивно место. Дивни људи. Хвала револуцији! Хвала Фиделу!

ВЕНЦЕРЕМОС!

+ + +

Ситуација на Куби је све боља и боља. Куба је пуна туриста. Сада има пуно Немаца. Иначе, занимљиво је да нико из Канаде није ишао на дводневну екскурзију у Хавану са ноћењем у Хавани и у покрајину Пинар Дел Рио. Ишли су само Немци и ја. Заправо, међу Немцима је био и један момак Србин који је рођен у Немачкој, али који одлично говори србски и његова девојка која је полу-Србкиња полу-Немица која разуме србски, али га слабо говори и један Аргентинац који живи у Немачкој, у Франкфурту где ради као учитељ танга. Иначе, ови Немци су били супер, нису стрељали сто за једнога. Шалим се. Мислим, Немци су стварно били супер. Рецимо, један старији Немац, бивши боксер из Берлина, из некадашње Источне Немачке, поклонио је на улици у Хавани свој сат једном Кубанцу. Човек је скинуо свој сат и ставио га на руку једном Кубанцу. Свака част.

+ + +

Иначе, на Куби нема расизма. Сви људи су једнаки и то се види на сваком кораку. Оно што запад покушава и покушава, на Куби је остварено, а то је да је човек човек без обзира на боју коже или националност. На Куби је сасвим нормално склапање бракова између белих и црних, белих и мулата, црних и мулата и све друге комбинације. Кубанци се стално љубе у образ и веома су срдачни међусобно. То ме је, заиста, фасцинирало. Нестанак расизма је велики успех кубанске револуције. Браво Фидел! Браво Раул!

Наравно, на Куби је очување безбедности веома важно, јер су непријатељи револуције спроводили саботаже и диверзије и невини људи су гинули. Зато потпуно подржавам јак безбедносни апарат на Куби који је видљив и у хотелима. Браво Фидел! Браво Раул!

Нека живи друг Фидел Кастро! Нека живи друг Раул Кастро!

Причао сам са једним таксистом Кубанцем који ме је возио по Хавани, дакле ето примера да сам могао да идем где хоћу и колико хоћу, и када смо причали о Фиделу Кастру, он ми је рекао да нико не зна како, али да је Фидел жив и да је преживео најтеже током своје болести. Такође, рекао сам том кубанском таксисти да сам одлучио да свој новац потрошим на Куби са циљем да се лепо проведем и да, уједно, помогнем кубанском народу и кубанској влади и револуцији и да не желим да дајем свој новац капиталистима у Доминиканској Републици, на шта се тај кубански таксиста запрепастио и рекао да још није срео човека који размишља као ја и захвалио ми се. Ту сам, такође, разбио капиталистичку блокаду људске душе и људског ума, тако што, када сам питао тог таксисту колико ће коштати да ме одвезе до старог дела Хаване преко те чувене улице Малекон и када ми је он рекао да ће цена бити 8 пезоса, ја сам му рекао: „Добро. Десет пезоса.”. Кубански таксиста је ћутао. Тако се разбија капиталистичка блокада над људском душом и људским умом. Не мора да важи „закон понуде и потражње”, јер то и није закон. То је обична измишљотина која је утерана људима као нешто што треба да се поштује. Нема цењкања, нема снижавања цене, то јест, може да буде ако ја одлучим да ће да буде, али то не мора да буде тако. Платићу нешто колико ја хоћу и колико имам новца. Не морам увек да се придржавам правила да је јефтиније боље, јер не зна човек да ли ће сутра нешто да преплати, ако данас плати мање. Нећу да моју душу и мој ум воде капитализам и демократија. Ја сам слободан човек.

Ево, за две године сам два пута био на Куби и пропутовао сам пола Кубе. Био сам у Варадеру, Хавани два пута, Санта Клари, Тринидаду, Сиенфуегосу и Пинар Дел Риу. Идемо даље. Игра и пева Куба.

Хвала Фиделу! Хвала Раулу! Хвала револуцији!

Социализмо о муерте!

ВЕНЦЕРЕМОС!

+ + +

Кубанска телевизија

Сјајно! Културно и информативно. Имао сам прилике да гледам кубанску телевизију и, заиста, могу да кажем све најлепше о њој. Информативне емисије су исцрпне и на линији су револуције. Емисије из области културе су одличне и баве се кубанском традиционалном културом, али има и емисија које су прилагођене млађим генерацијама и ту, пре свега, мислим на новију кубанску музику. Такође, има лепих социјалистичких серија, као и доста емисија посвећених спорту. Има и филмова и то не само кубанских, већ и западних. Посебно је било интересантно гледати наступ кинеских мајстора кунг-фуа из Шаолина, а био је и концерт Жан Мишел Жара. На кубанској телевизији се доста пажње поклања уметности. На Куби има доста уметничких школа и то је видљиво у понуди сувенира за туристе. Што се тиче политичких емисија, има их где гости причају уживо у студију или се ради о емисијама које обрађују теме из историје Кубе, посебно оне везане за борбу Кубанаца за слободу под вођством Фидела Кастра.

Док сам био у Хавани, то вече сам гледао и једну политичку емисију на неком венецуеланском телевизијском каналу и ту сам осетио дух другог великог вође народа Латинске Америке - Уга Чавеза. То је била политичка емисија где се уживо причало у студију и на крају су гости сложно и громко узвикнули: „Венцеремос!” („Победићемо!”). Дакле, непокорни дух кубанске револуције се шири Латинском Америком и сада боливарску заставу од браће Кастро и Че Геваре, преузимају Уго Чавез Фриас и Ево Моралес.

И ја кажем, Србијо, угледај се на Кубу, Венецуелу и Боливију.

ВЕНЦЕРЕМОС!

+ + +

Постоји једна енергија коју носи човек из некадашње покрајине Оријенте. Велика, гигантска енергија. То је она енергија када човек из некадашње покрајине Оријенте пише Србину Слободану Милошевићу у тренутку док НАТО баца бомбе по Србији:

„Povodom ovih događaja, dan ranije sam, preko jugoslovenskog ambasadora u Havani i našeg ambasadora u Beogradu, poslao jednu poruku gospodinu Miloševiću.

«Molim vas da predsedniku Miloševiću saopštite sledeće:

«Posle pažljive analize svega što se događa i porekla sadašnjeg opasnog sukoba, naš stav je da se čini veliki zločin protiv srpskog naroda i, ujedno, jedna ogromna greška agresora, koju neće moći da se odbrani, ako je srpski narod, kao u svojoj herojskoj borbi protiv nacističkih hordi, sposoban da izdrži.

«Ako ne prestanu tako brutalni i nepravedni napadi u samom srcu Evrope, reakcija sveta će biti još veća i mnogo brža od one koju je proizveo rat u Vjetnamu.

«Kao ni u jednoj drugoj prilici u poslednje vreme, moćne snage i svetski interesi su svesni da takvo ponašanje u međunarodnim odnosima ne može da se nastavi.

«Iako nemamo lične veze, mnogo sam razmišljao o problemima današnjeg sveta i mislim da imam osećaj za istoriju i pojam o taktici i strategiji u borbi jedne male zemlje sa velikom supersilom i osećam duboku mržnju prema nepravdi, zbog čega se usuđujem da vam prenesem jednu ideju u tri reči:

«Izdržite,izdržite,izdržite.»

«25. mart 1999 g.»

Fidel Kastro Rus

1. oktobar 2007 g.”

ИЗДРЖИТЕ, ИЗДРЖИТЕ, ИЗДРЖИТЕ.

Слободан Милошевић није издржао.

Док сам стајао поред куле, поред фигуре витеза од Ла Манче, Дон Кихотеа и док сам гледао ватре над Карденасом, ту на том брдашцету, на том узвишењу, у касно кубанско вече, на том орканском вису, док сам стајао ту и гледао ватре над Карденасом, мислио сам о ураганским висовима које је дотакао човек из некадашње покрајине Оријенте. Слава човеку из некадање покрајине Оријенте. Слава витезу од Ла Манче. Слава Кихотеу!

А један други дан сам гледао са шеснаестог спрата чувеног хотела „Хавана Либре” у Хавани како црвено сунце залази. Гледао сам како залази црвено сунце над Хаваном. Гледао сам град подамном, светла Хаване, тамо лево је био Трг Револуције, испред град, десно океан... Црвено сунце је залазило, падало је у океан. Али, сунце кубанске револуције никада неће заћи. Сунце кубанске револуције никада неће пасти. Сунце социјализма ће још дуго сијати над Кубом.

Био сам и на гробу главне певачке звезде чувеног филма „Буена Виста Сошал Клаб” који је снимио Немац Вим Вендерс - Ибрахима Ферера. Слава великом певачу Ибрахиму Фереру!

У једном тренутку док сам тражио такси да се вратим из старог дела Хаване у свој хотел и док сам покушавао да објасним једном полицајцу шта ми треба, поред мене се створила једна Кубанка, црнкиња, која ми је нешто причала на шпанском. Та Кубанка, црнкиња, била је црна и лепа као кубанска ноћ. Била је црна и лепа као грех...

На том истом тргу у старом делу Хаване, док сам покушавао да објасним једном полицајцу да ми треба такси, изненада се појавила једна друга црнкиња која ми је са осмехом рекла на енглеском језику да она може да ми помогне и када сам јој ја нешто рекао, она ме је питала да ли сам Рус, што је мене пријатно изненадило, јер је препознала мој словенски акценат и ја сам се насмејао и рекао: „Она зна.”. Наравно, рекао сам јој да сам Србин.

Једно вече сам вечерао у ресторану „Кућа Дон Кихота” или тако нешто, на оном ураганском вису одакле се виде ватре над Карденасом, и тројица Кубанаца су изашла испред мене и почела да свирају. Одсвирали су неколико песама, међу њима и песму „Чан Чан”, Компаја Сегунда, такође велике свирачке звезде, иначе гитаристе, из филма „Буена Виста Сошал Клаб”, а онда су ме питали коју бих песму желео да ми одсвирају. Ја сам рекао - „Сарантонга”, од Компаја Сегунда. Заиграли су осмеси на лицима кубанских свирача. Заиграо је и осмех на мом лицу. Сарантонга! Када су одсвирали песму, частио сам их са десет пезоса, а један од свирача ме је питао одакле сам. Рекао сам - Србија.

Свира и пева Куба!

ВЕНЦЕРЕМОС!

+ + +

Иначе, када сам био на Куби, први пут сам почео да размишљам да одем у кубански конзулат у Торонту, ако постоји, или у кубанску амбасаду у Отави и да затражим да разговарам са конзулом или са амбасадором и им кажем да сам ја пријатељ кубанске револуције и да желим да добијем кубанско држављанство. Онда бих купио стан или кућу на Куби. Један Кубанац који ме је возио са колима које вуче коњ по Варадеру ми је рекао да се много странаца туриста распитује да купи кућу или стан на Куби.

+ + +

Куба је земља где се зна ко је газда у кући. Да, то је класични социјалистички етатизам и ја то подржавам, иако нисам баш неки главоклимач било каквом ауторитету, осим духовном ауторитету Србске Православне Цркве, али то је нешто друго. Дакле, безусловно се повинујем духовном ауторитету, на пример, свештеника Србске Православне Цркве коме се исповедам. Што се тиче повиновања држави и њеним апаратима, ту сам доста анархичан, мада поштујем законе. Али, ценим добро газдовање, а на Куби се добро газдује. Пази ово. Био сам у једном тржном центру у Варадеру. Раде људи. Продају робу. У тачно одређено време, радње се затварају и Кубанци иду на ручак. На вратима радњи се оставља порука да радници ручају. У радњама тада нема никога. Нема замене. Нема јахања људи. Нема капиталистичког притискања. То ценим.

ВЕНЦЕРЕМОС!

+ + +

Иначе, тај опасни Гаљего, који се не да смрти, је веома оштроуман човек. Кажу неки људи да је Хавана запуштена. Слажем се. Али! Али! Кубанци продају ту запупштену Хавану као туристичку атракцију. Неки делови Хаване изгледају као да је малопре било бомбардовање. На пример зграде у једном делу чувене улице Малекон. Али, Кубанци продају туристима уметничке слике где је приказана улица Малекон са свим тим урушеним зградама. То је памет. То је тај опасни Гаљего и енергија коју он емитује. Он то зове - борба идеја. Од њега и потиче пројекат у кубанском друштву који се зове исто тако - борба идеја. Опасан је тај Гаљего.

+ + +

Што се тиче Кубанки, оне знају често опасно да погледају. Карипски опасно.

+ + +

Што се тиче мушко-женских односа на Куби, колико сам ја то могао да видим, ради о класичном мачистичком односу, али нема малтретирања жена. Влада нежност. Мачистичка нежност.

+ + +

Има још једна ствар о којој размишљам, а то је да када будем одлучио да се вратим из Канаде у Србију, да се пријавим у кубанској амбасади да желим да помогнем Куби тако што бих радио тамо једно шест месеци, рецимо нешто око рачунара и програмирања пошто се тиме бавим. Могао бих, на пример, да предајем у некој школи. Нека ми дају обичну плату као што има и било који други кубански учитељ и да ми дају једну собу са купатилом и клима-уређајем. :)

+ + +

Иначе, изгледа сам да сам присуствовао сцени контроле од стране партије или државних органа једној радњи у том тржном центру који сам већ поменуо. Шта се десило? Хтео сам да уђем у ту радњу, која је, заправо, била одлична књижара, али су врата била закључана и ту је стајао један папирић на коме је нешто писало на шпанском језику. Ја сам претпостављао да су продавачице отишле на ручак, али сам, ипак, питао двоје људи, мушкарца и жену, који су седели на клупи испред радње шта то значи тамо што је написано. Мушкарац ми је показао руком да су продавачице отишле да једу. Добро. Онда сам и ја сео на ту клупу до то двоје људи и сачекао да се продавачице врате. Мало сам погледао то двоје људи са стране. Били су некако озбиљни и били су обучени у беле кошуље и плаве панталоне. Када су се продавачице вратиле са ручка, то двоје људи су одмах устали и ушли у радњу. Ја сам ушао за њима и почео сам да разгледам по радњи, али сам посматрао и шта се дешава у радњи. Мушкарац је показао некакву легитимацију продавачицама, које су, затим, изнеле некакве књиге које су ми личиле на књиге за вођење пазара. Такође, мушкарац и жена који су ушли у ту књижару су почело да разгледају ствари по књижари. Изгледа да је то била нека државна контрола пословања радњи у туризму. Нема шале са Кастром. Тако и треба. Да се зна ко пије, а ко плаћа, а не као у Србији.

Живео Фидел! Живео Раул! Живео Хуан Алмеида! Слава Камилу Сиенфуегосу! Слава Че Гевари!

ВЕНЦЕРЕМОС!

+ + +

Сваки боравак на Куби ми враћа веру у победу, иако знам да Србија све дубље тоне. На Куби се зна ко коси, а ко воду носи. То јако ценим. Ценим непоколебљивост Фидела Кастра и осталих вођа револуције. Неколико пута сам на Куби у одређеним ситуацијама узвикнуо људима са којима сам био у контакту: „Венцеремос!” („Победићемо!”). Неки су ми одговорили, неки не. Јака је кубанска револуција. Та снага потиче од Гаљега, Фидела.