Руски комунитаризам: Општина "Криница" (1)
недеља, 22. мај 2011.
Општина "Криница" је био јединствен социјално-економски експеримент комунитарног типа који је трајао дуго времена.
Оснивач општине "Криница" је била група интелектуалаца народњака. Они су 1886.-те године на челу са Виктором Јеропкином, Н. Н. Коганом, З. С. Сичуговим и А. А. Сичуговом купили комад земље недалеко од места Геленџик, јужно од Новоросијска, на југу Русије, на обали Црног мора.
"Криница" је била организована као земљорадничка општина. Оснивачи општине су претходно већ имали искуства у прављењу сличних насеобина, а неки од њих су прошли кроз "лабораторију сеоске економије" Александра Енгелхарта о коме сам већ писао на овом интернет дневнику. Општина "Криница" је постојала до краја 20-тих година 20.-ог века. 1929.-те године општина је претворена у колхоз "Знамя марксизма" ("Знамење марксизма"), што се може сматрати престанком њеног постојања у облику у каквом је до тада, углавном, постојала.
А ко је био Виктор Васиљевић Јеропкин? Виктор Јеропкин (1850-1908) је био бивши студент Московског универзитета. Држао је трговину књигама из које је снабдевао сеоске школе, шаљући и забрањена издања. У свом стану је организовао скупове сеоских учитеља. Касније је са пословним партнером Мазингом основао у Москви столарску радионицу и фабрику средстава за учење, а које је радила на социјалним принципима. Потом напушта Москву и на другим местима се бави оснивањем предузећа која су радила на сличним социјалним основама. Упознаје се и са великим руским писцем Лавом Толстојем и постаје следбеник његових анархо-религиозних идеја. 1890.-те године се сели у Пензу где је био директор фабрике која је производила папир за писање. Још касније се преселио у Петоград где је и умро.
Криничани нису били задовољни са постојећим социјално-политичким уређењем Русије и хтели су да направе праведније форме живљења, да развију правилне међуљудске односе, нормалне услове за живот и васпитање деце. Хтели су да живе тако да нико не буде експлоатисан, без приватне својине, са пуном равноправношћу свих, са обавезним личним радом сваког члана заједнице.
Криничани су одрицали своју припадност толстојевцима иако су му 1910.-те године подигли споменик, а за време грађанског рата у Русији се спојили са једном толстојевском општином.
У општини су се одржавали молитвени скупови, где се на почетку читало Јеванђеље, затим певале црквене песме, а на крају читали радови религиозних философа, као што је на пример Владимир Соловјов. Такође се изучавала и философија Буде, Конфучија и других. При томе се и много дискутовало, понекад до дубоко у ноћ. Криничани су стремили идеалу стварања бољих социјалних форми на религиозним начелима.
Просечан број насељеника у "Криници" је био 30, али је ученика, то јест практиканата који су се интересовали за кринички експеримент било и до 200.
Криничани су издавали и своје штампане материјале међу којима су биле криничке новине, годишњи извештаји и дневници чланова општине.
"Криница" је имала и своју библиотеку и архиву.
Руски комунитаризам: Александар Енгелхарт и батишћевска општина (1)
Александар Николајевић Енгелхарт (1832-1893) је био руски артиљеријски официр и професор хемије који је основао знамениту сеоску општину (комуну) на свом имању у селу Батишћево у Смољенској губернији.
Како пише Ирина Гордејева у својој кињизи "Заборављени људи" - Историја руског комунитарног покрета, Александар Енгелхарт је 1871.-ве године био послан из руске војске на своје имање у Батишћеву због "револуционарне пропаганде". За неколико година је успео да подигне од раније запуштено имање у "домаћински Елдорадо".
Имање је постало познато захваљујући његовим "Писмима са села" које је почео да објављује 1872.-ге године. У својим писмима је описивао живот на селу и своје погледе на побољшање сеоске економије. Сматрао је да је главни разлог зашто руско село није довољно развијено тај што се образовани Руси не враћају не село, већ и после завршених школа остају у градовима, уместо да стечено знање примењују тамо где је најпотребније, а то је управо на селу. Тако је око 1877.-е године Енгелхарт и дошао на идеју о "интелигентном" селу. У свом седмом (1879) и десетом (1881) писму Енглехарт је позвао образоване људе да се врате на село. Тако је започео његов социјални експеримент стварања домаћинстава заснованих на другим начелима од постојећих.
Први који се одазвао његовом позиву је био један руски официр, херој заузимања Ташкента, који је дошао да живи и учи на Енгелхартовом имању. Током времена број оних који су се заинтересовали Енгелхартовом идејом је бивао све већи и на имању је било све више људи. Говори се о томе да је 70 или 79 људи (55 мушкараца и 24 жене) било на имању и да је 14 од њих добило потврде да умеју одлично да раде. При томе у тај број нису урачунати многи који су привремено боравили у Батишћеву на неколико дана или недеља и потом га напуштали.
Многи који су живели на Енгелхартовом имању и који су научили да раде сеоске послове, после су сами одвојено започињали живот на селу или су чак покушавали да оснују сличне сеоске општине. Прву такву земљорадничку колонију основао је З. С. Сичугов у засеоку Краснаја Глинка у Уфимској губернији. Међутим, та насеобина није дуго опстала, то јест постојала је око 2 године, од августа 1878.-ме до пролећа 1880.-те године.
Иначе, на Енглехартовом имању се живело просто, сељачки. Младе људе који су радили на његовом имању звали су "танконоги". Према једном извору то је било зато што је први практикант на имању имао веома танке ноге. По другом извору то је било зато што су руски сељаци танке ноге сматрали као знак интелигентних људи. А по трећем извору то је било зато што су људи који су тамо живели и радили имали уске панталоне.
Неки су то што је Александар Енглехарт радио повезивали са револуционарним и социјалистичким покретима, али из писама и текстова које је сам Енглехарт писао 70-их и 80-их година може се извести закључак да његов друштвени идеал није имао револуционарни карактер. Он је пред сеоску интелигенцију стављао чисто културне задатке. При томе је осуђивао не само револуционарне методе, већ и револуционарни начин мишљења. Међу људима који су живели и радили на његовом имању било је и оних из Петрограда и међу њима је нарочито било јако изражено револуционарно расположење. Енгелхарт их је сматрао људима поквареним политиком и није веровао да они могу да се баве конструктивном пословима.
1884.-те године Енглехарт је обуставио свој социјални експеримент услед незадовољства његовим резултатима и усредсредио се на научне проблеме сеоске економије. Read more...
Руски комунитаризам: Свето-Алексејевска пустиња (1)
недеља, 15. мај 2011.
Идемо даље са причом о високом комунитаризму руског народа. Овога пута смо у садашњости, то јест говорићу о Свето-Алексејевској пустињи.
Свето-Алексејевска пустиња је православна аутономна општина која се налази у Јарославској области. Она представља свет за себе где људи живе другачије него што се обично живи у Русији. Оштина има свог управника свештеника Алексија Васиљенка. Општина, такође, има свој устав који су они који се определе да живе у њој дужни да поштују. Устав је строг, готово манастирски.
У оквиру општине постоји неколико школа укључујући и класичну гимназију, музеј, кадетску школу, радионице, објекте сеоског домаћинства и друго. Општина има земљу, стоку и пољопривредне машине. До општине води пут, спроведени су вода и гас.
На оснивање и развој Свето-Алексејевске пустиње као православне општине комунитарног типа велики утицај је имало дело Николаја Непљујева о коме сам писао у претходном тексту на овом интернет дневнику.
Погледајте три филма о животу у Свето-Алексејевској пустињи.
Руски комунитаризам: Николај Непљујев и Крсто-воздвижењско радно братство (1)
субота, 14. мај 2011.
Браћо и сестре, почињем серију текстова о руским комунитарним покретима. То је наставак мојих истраживања која сам назвао - Путеви ка утопији. На овом мом интернет дневнику има доста текстова на ту тему. Од када сам се преселио у Русију нашао сам овде управо оно што сам тражио, а то су докази да је могуће организовати друштво на другачијим принципима, него што је оно сада организовано. То је "светлост са истока" како је велики руски философ Владимир Соловјов назвао једну своју књигу. А један други велики руски философ Николај Берђајев је назвао руски народ најкомунитарнијим народом на свету.
У Русији сам открио један за мене нови свет људи који су били идеалисти и који су тежили да практично остваре идеално или друштво блиско идеалном. У Србији људи су, углавном, чули за западне утописте Фуријеа, Сен Симона, Кампанелу и друге. Али, Русија је и по овом питању утопистичких, то јест комунитарних покрета, као и по многим другим питањима, непресушни извор нових идеја и достигнућа.
Седамдесетих година 19.-ог века у Русији настају на десетине комуна у којима људи покушавају да организују живот на другачијим, то јест праведнијим и духовнијим основама него што је то било у стварности.
У серији текстова који следе писаћу о Крсто-воздвижењском радном братству Николаја Непљујева, батишћевској општини Александра Енгелхарта и општини Криница Виктора Јеропкина.
Пре свега да одговоримо на питање шта је то комунитаризам? Укратко речено, комунитаризам је организација друштва и односа у друштву која се базира на заједништву, а не на индивидуализму.
Заједништво у животу значи фаворизовање принципа живљења у широј заједници са већом узајамном помоћи чиме се спречава подвојеност или атомизација друштва, као и отуђење као резултат те подвојености, то јест атомизације. Права заједнице су изнад права појединца. Индивидуализам значи подвојеност, то јест атомизацију друштва у коме се фаворизују људска права, то јест права појединца која су изнад права заједнице.
Заједништво у економији значи кооперацију на братским основама где нема међусобног искоришћавања, а индивидуализам значи строго власништво са међусобним искоришћавањем које се понекад прикрива термином партнерства.
Примери за комунитарност у најопштијем смислу: србска задруга, руска општина, православно братство, анархистичке комуне, колхоз, совхоз, Амишке заједнице, јеврејски кибуци...
Примери за индивидуализам: демократско-капиталистичко друштво, социјал-демократско друштво...
У историји Русије и целог света стоји једна невероватна фигура - Николај Николајевић Непљујев. Николај Николајевић Непљујев (1851-1908) је био Рус, рођен у старој аристократској породици. Како је био из добростојеће породице од детињства имао је све услове за квалитетан развој, што је он и искористио. Ишао је у одличне школе, завршио факултет. Добио је и посао у дипломатској служби. Непљујев је, такође, од детињства био васпитан у православном духу и постао је искрено верујући човек. И када је његов живот кренуо даље у правцу дипломатског живота, у њему се нешто преломило. Напустио је Минхен где је у то време радио као димпломата и вратио се у Русију. Одлучио је да посвети свој живот највећој од свих идеја у историји човечанства - идеји стварања Царства Божијег на земљи.
Непљујев је сматрао да је Русија хришћанска држава, чији главни пут развоја треба да буде мирно, еволуционо кретање од капитализма ка хришћанском друштву, које би се заснивало на начелима љубави.
Прво је завршио Петровску сеоско-домаћинску академију, а затим је почео свој нови живот у једном мањем месту у данашњој Украјини, где је и рођен, у Јанпољу у Черниговској губернији. Уз помоћ мајке и сестре основао је школу за сиромашну сеоску децу. У почетку је у школи било 10-оро деце. Он је био предавач и васпитач. Учио је и васпитавао децу у чистом хришћанском духу. Касније се број деце повећао и то је омогућило оснивање 2 школе, једне за дечаке, а једне за девојчице.
Као следећи корак, Николај Непљујев је основао Крсто-воздвижењско радно братство као православно братство комунитарног типа. За тај свој револуционарни подухват на духовном пољу, као узоран православни хришћанин, добио је благослов од уваженог старца Варнаве Гетсиманског из Троицко-Сергијеве лавре.
Од свог новца Непљујев је купио земљу и почело се са градњом објеката. Уз одређене потешкоће успео је да добије све званичне црквене и државне дозволе за оснивање братства. Имао је подршку неких високих свештеника Руске Православне Цркве. Братство је указом руског цара Александра Трећег добило и статус правног лица.
Крсто-воздвижењско радно братство је имало свој устав са чврстим хришћанским правилима живота. У братству је владала одговарајућа хијерахија. Одлуке су се доносиле у Думи братства, а на челу Думе као њен председник био је сам Николај Непљујев.
У братство су могле да уђу и породице и појединци, који су, наравно, поштовали устав братства. Породице су живеле у већим кућама-комунама, у великим собама, а појединци су живели по неколико њих у једној већој соби. Свака породица се бавила одређеном врстом делатности. Једни су били учитељи, други пекари, трећи су правили млеко и тако даље. Свака породица је носила име одређеног свеца.
Братство је током времена купило и земљу (коју је од свог великог капитала купио сам Непљујев за братство) и мање фабрике где се радило на братским, кооперативним, а не на капиталистичким принципима. Људи су радили на пољима, фармама, у радионицама, у баштама, у шумама и тако даље. Дошло се дотле да је братство касније имало и своју сопствену телефонску централу, електричну станицу, као и један од првих америчких трактора. Још касније братство је купило велику шуму у Пермској губернији где је отворило своју фабрику за прераду дрвета.
Чланови братства су се називали међусобно браћом и сестрама.
Сва имовина братства, осим личних предмета, била је заједничка.
Важно је рећи и то да је братство наставило да постоји и да се развија и после Непљујевљеве смрти 1909.-те године. У јесен 1920.-те године, у братству је живело 639 људи. Читаво једно село!
Када је почео Први светски рат 77 чланова братства је отишло да се бори на фронт за Русију. Неколико њих је погинуло.
Крсто-воздвижењско радно братсво су подржавали Фјодор Достојевски, Лав Толстој, отац Сергеј Булгаков, отац Павле Флоренски, Владимир Соловјев, неки припадници руске аристократије и многе познате јавне личности ван Русије.
Непљујев је био и велики борац за светски мир. Одржавао је везе и са другим конфесијама, али његова припадност и верност православљу никада није била доведена у питање.
Ипак, и поред подршке, било је и оних који нису баш подржавали рад братства. Међу њима је било и свештеника, као и других јавних личности. Такође, такве утопистичке идеје нису увек наилазиле на разумевање и међу обичним људима, сељацима.
Када су бољшевици дошли на власт братство је покушало да се уклопи у нови систем са циљем да настави да постоји. Дистанцирали су се од политике и тражили су заштиту нових власти. Променили су име у Прву украјинску совјетску комуну. Чак је председник бољшевика у Украјини Х. Раковски предао писано наређење црвено-армејским командантима 12-те армије да чувају имовину братства. Али, ипак, на жалост, 1925.-те године совјетска власт је распустила братство при чему је прогањала вође братства, ухапсила свештенике, срушила храм и тако даље.
За крај овог кратког описа живота и рада Николаја Непљујева и његовог православног братства (комуне), могу да кажем да је он са огромном енергијом, посвећеношћу и вером у Христа успео да створи велико дело. Николај Непљујев је имао идеју да се широм Русије организује много оваквих братстава и да на крају цела Русија буде устројена по овом принципу. Он је успео да оствари реалну хришћанску утопију у историји која би, вероватно, још дуго наставила да постоји да се није десила Октобарска револуција и да братство није угашено силом. Веома важно је рећи и то да је братство наставило да постоји и после његове смрти, а што је велика ствар јер многи покушаји стварања комуна у свету током историје су пропадали када би се покретач комуне повукао или умро. Значи, није немогуће створити систем који је праведан и неексплоататорски. За то је потребно да са једне стране постоји добра и јака воља некога ко има моћ (држава) или новац (богат човек), а који је би организовао овакав начин живота, а са друге стране добровољност људи који би почели да живе на братски, то јест комунитаран начин. Значи, добровољност да се живи другачије је кључан принцип. Слободна воља људи да се иде ка добру је решење. То је сасвим различито од система у коме је комунитарни или делимично комунитарни начин живот без Бога наметан људима силом у комунизму.
Николај Непљујев спада међу највеће људе светске историје.
Имам две његове књиге. На почетку једне од њих, он помиње Србију, јер је био у њој ради проучавања традиционалне србске задруге! У тим својим речима он се топло обраћа Србима као својој браћи. Иначе, његове књиге су давно биле преведене и на србски језик.
Слава великом хришћанину практичару који је показао пут за остваривање правог хришћанског социјалног идеала на земљи Николају Николајевићу Непљујеву!
Ауторска музика: Сунце на углу улице
Ево моје прве ауторске песме - "Сунце на углу улице":
Иван Ахлабистин - бунтовник и свештеник
уторак, 10. мај 2011.
Цео свет зна за Бреда Пита и Анђелину Џоли, за Џорџа Клунија, за Џонија Депа, Николаса Кејџа... Све сами пропагандни ликови из арсенала информационог рата који запад води против остатка света. Тим својим "иконама" запад везује пажњу света за себе. Ови ликови без своје директне воље освајају најдубље психолошке просторе милиона људи и доводе до тога да на најнижем психичком нивоу када запад крене да притиска, бомбардује или на било који други начин мрчи некога у свету, човек који је опчињен свим тим ликовима, запита себе - а зашто уопште пружати отпор када сви ти сјајни ликови сведоче да је западна цивилизација супериорна? Дај да им се придружимо. Дај да будемо под њиховом управом.
Као одговор на свет западних "икона" представљам овде не руску "икону" (руске иконе су на зидовима руских храмова), већ човека који је у свом животу прешао пут од бунтовника до свештеника.
Браћо Срби и сестре Србкиње - Иван Ахлабистин (Иван Охлобыстин).
Иван Ахлабистин је рођен 1966.-те године. Он је глумац, режисер, сценарист, драматург, новинар, писац, аикидо мајстор, шахиста, јувелир, бивши мотораш, евроазијац, монархиста и свештеник Руске Православне Цркве.
После бурног живота који је водио у млађим данима, Иван Ахлабистин се оженио глумицом Оксаном Арбузовом, данас Ахлабистином. Млади брачни пар прилази вери и Иван бива рукоположен за свештеника. Служио је у Москви и у Ташкентској епархији на Средњем Истоку.
Иван и Оксана имају шесторо (6) деце!
Због материјалних потреба везаних за породицу јер не може да заради довољно као свештеник, Иван је тренутно по свом захтеву ослобођен свештеничке дужности и ради као креативни директор у великом руском предузећу "Евросеть".
Ево једне фотографије породице Ахлабистин:
Ево емисије о Ивану Ахлабистину из 3 дела:
Ево интервјуа који је са Иваном Ахлабистином урадила једна друга блистава фигура нове Русије, глумица и режисер Рената Литвинова (о њој неком другом приликом):
Read more...
Мали руски градови: Сергијев Посад
Настављам приче о мањим руским градовима са циљем да прикажем како изгледа живот у њима и да уништим црне митове произведене на западу и, на жалост, прихваћене и од многих Срба националиста и оних који су за савез Србије са Русијом, да су само Москва и Питер добри градови за живот, а да је све остало у Русији јад и беда и да владају глад и немаштина.
Ево још једног доказа црно на бело у облику видео записа који смо направили у месту Сергијев Посад које се налази на око сат и по, два вожње на север од Москве, према Јарослављу, који руши црни мит о да се у унутрашњости Русије лоше живи.
Иначе, Сергијев Посад је познат по томе да се у њему налази чувена Свето Троицка Сергијева лавра, то јест велики манастир у коме се, између осталих реликвија, чувају и мошти једног од највећих светитеља Русије Светог Сергија Радоњешког.
Ево филма:
Гвожђе
Мирно, топло вече у Москви. Чекам тролејбус на Лубјанки. Купио неке књиге у "Библио-Глобусу", па сав срећан. Посматрам народ како пролази...
И не приметих одмах да нема не само мог тролејбуса двојке, већ ни једног другог. И пролази тако време и нигде мог тролејбуса. Гледам низ улицу. Ништа. А онда приметих да нема ни аутомобила да пролазе као обично...
А да! Сетих се. Па вечерас је генерална проба на Црвеном тргу пред прославу Дана Победе. Вероватно су затворили улицу која иде ка Лубјанки и зато нема возила.
Добро. Полазим полако ка степеницама које воде у метро, али сам још увек на улици. Окрећем се још пар пута да проверим не иде ли којим случајем мој тролејбус. Не. Не иде.
...
И онда се зачу нешто као тутњава.
"Црна се змија окуком пови и с чудним миром рече неко - пази тенкови...".
Иза окуке се појави неколико тамно зелених грдосија! Руски тенкови! Народ застаје. Мушкарци, жене, младићи, девојке, сви! Пометња на улицама! Случајно ми паде поглед на жену испред мене која је већ почела да силази низ степенице у метро. Жена је стала. Помно гледа тамно зелене грдосије. И онда се десило нешто што ме је поразило - на женином лицу је заиграо невероватан осмех. Осмех због џиновских тенкова. Осмех због осећаја војне снаге и моћи Русије. Тај осмех је говорио више од било каквих речи. Тај осмех је говорио - Непобедиви смо! Нико нам ништа не може!
Мирно, топло вече у Москви.
Лубјанка.
И ГВОЖЂЕ.
Видео писма из Русије: Боровск
Ево филма о познатом историјском месту Боровск које се налази јужно од Москве у Калужској области.
У филму се открива живот малих руских градова и руши црни мит произведен на западу, а који су многи Срби, на жалост, прихватили, о томе да се боље живи само у Москви и у Петрогаду, а да глад и пропаст харају унутар Русије.
Иначе, Боровск има нешто више од 11.000 становника. Били смо и у једном ресторану у Боровску и могу да кажем да су људи непрестано долазили. Храна је била изврсна.
У граду има комплетна инфраструктура, а то значи снабдевање храном на пијаци и у продавницама, постоје радње за продају одеће, обуће, кућних потрепштина, телекомуникационе робе и друго.
Где људи раде? Људи раде у самом граду, као и у предузећима у околним местима, која се налазе у том региону, као што су Обњинск, Балабаново и друга.
А дух народа у унутрашњости Русије се најбоље види управо у тим мањим местима. Тамо уопште није реткост видети жене са марамама на глави, и то не само старије, већ и млађе. Или рецимо кад се возите аутобусом и када он пролази поред неке цркве, људи се не ретко крсте. Тога, наравно, има и у Москви.
Иначе, без обзира на комунизам који је био у Русији око 70 година и на све друге модернизације, у Русији и даље у одређеном, али сасвим видном за искусно око, облику живи стари традиционални начин живота. Он је негде више, а негде мање изражен, али он постоји. И то је тај руски конзервативизам, на коме се, у суштини и заснива унутрашња снага Русије. На пример, тај конзервативизам се може видети и у мушко-женским односима. Не ретко жена каже мушкарцу - ти одлучи, ти си мушкарац. Тако нешто, на пример у Канади, не рачунајући муслимане и Индијце, је, углавном, немогуће. Ово сам поменуо само као пример. Е, управо због тог конзервативизма Русија ће живети и надвладати. И тaj конзервативизам не само да се може видети и осетити ван Москве и Петрограда, већ и у тим мегалополисима.
РИМ, ТРУД, МАЈ!
Ево видео записа са прославе међународног празника рада 1.-ог маја у Москви - Трећем Риму у организацији Комунистичке Партије Руске Федерације, на чијем челу стоји друг Генадиј Зјуганов, пријатељ Срба!
Много људи, велике демонстрације! Ово су биле ДЕМОНСТРАЦИЈЕ за подршку права радника, а против капиталиста! Значи, комунисти и други левичарски покрети су ДЕМОНСТРИРАЛИ, а нису ишли у природу и на уранке да би јели и зезали се.
Видећете овде на овом видео запису и Гадафијевце и лењинисте и стаљинисте и Зјуганова, можете чути совјетску химну, а и ја сам мало говорио...
ЖИВЕЛА СОЦИЈАЛНА ПРАВДА!
НЕКАДА ЈЕ БИЛО - МИР, ТРУД, МАЈ! За комунисте је и сада тако.
АЛИ, МИ ЕВРОАЗИЈЦИ КОЈИ ПОШТУЈЕМО ЛЕВУ ИДЕЈУ, ПРЕ СВЕГА СОЦИЈАЛИЗАМ, ИДЕМО ИМПЕРИЈАЛНИМ ПУТЕМ И КАЖЕМО - РИМ, ТРУД, МАЈ!
БРАЋО И СЕСТРЕ!
РИМ, ТРУД, МАЈ!
ЖИВЕЛА МОСКВА - ТРЕЋИ РИМ!
УРА!
Борба за наталитет у Русији!
Руска држава се свим силама бори за повећање наталитета свог становништва. То значи жестоку пропаганду за рађање, врхунске медицинске услуге пре, за време и после рађања, као и програме за подршку мајкама са децом као што је на пример матерински фонд.
У том смислу је 3 дана у Москви у пословном и изложбеном центру у парку „Сокољники” била одржана манифестација - "Фестивал трудница".
Ради се о сајму који је посвећен повећању наталитета у Русији и на коме су учешће узела предузећа која продају опрему за децу (колица, одећу, обућу), медицинске препарате, здраву храну, радионице где се одвијају практичне вежбе (повијање деце, плетење, прављење сапуна...) породилишта, саветодавне установе и друге.
Сајам је био фантастично организован са мноштвом пратећих штампаних материјала, као и програма као што су предавања у конференцијској сали или модних ревија за труднице.
На сајму је био и пункт за инернет и ресторан.
Ево и видео записа који смо направили у парку "Сокољники" и на сајму трудница. Молим вас да обратите "вниманије" (пажњу) на предивну атмосферу у парку "Сокољниики", где посебно издвајам плато на коме су играли пезионери и старији људи уз звуке старих хитова.
Нека онима који мисле да се у Русији тешко и мрачно живи ово буде још један доказ о супротном, а то је да се Руси данас радују животу који им је обезбедила руска држава на челу са Владимиром Путином.
Пријавите се на:
Постови (Atom)