Преселили смо се из Москве у унутрашњост Русије

Преселили смо се из Москве у унутрашњост Русије! То је догађај.

Место у коме живимо је око 100 километара југо-западно од Москве и зове се Бјелаусова. Налази се у калужској области и има око 10.000 становника. Значи, мало веће село. Први већи град до Бјелаусова је Обњинск који има око 100.000 становника, на око 3 километра удаљености.

И сад ће неко да ме учи из Србије или са запада како су Русија само Москва и Петроград, а све остало је беда.

Не! Није тако!

Реалност је потпуно другачија од оне која се пропагира ван Русије!

У унутрашњости Русије се живи сасвим солидно. Ево ми смо практично у селу и имамо све што нам треба од материјалних ствари. Пре пар дана смо купили "Самсунг" ваш машину у огромном тржном центру у Обњинску (испоручили нам у стан), део намештаја у самом Бјелаусову, продавнице хране на сваком ћошку, бензинске пумпе, ауто-сервиси... Јуче смо се прикључили и на брзи интернет.

Овде је ваздух чистији него у Москви, атмосфера опуштена, готово сеоска. Сви се знају. У самом Бјелаусову имају 2 дечја вртића! Ако нам нешто затреба, ту нам је одмах Обњинск или на 12 километара Жуков. Данас сам колима, 1-ог јануара, био у Жукову. Дивна зимска атмосфера. Пут од Бјелаусова до Жукова ме подсећа на пут од Ужица на Златибор, јер води кроз црногоричну шуму. Пут скоро празан. Ту и тамо прође понеко возило. Снег на путу, али је довољно прочишћено да може лагано да се вози. Иако је први јануар, многе продавнице су отворене. У Жукову купих неке потрепштине за кућу. Све има БРЕ.

У Бјелаусову имамо и велику цркву са "воскресном" школом за децу која има веома богат програм рада!

Овде су људи другачији него у Москви. Овде су људи више руски, непосреднији. Ево комшија са спрата Николај ми је већ пар пута помогао пошто смо се тек преселили. Овде су људи со руске земље.

Ко вас то лаже да се лоше и бедно живи у унутрашњости Русије?! Ево ја сам сада са својом породицом живи доказ да то није тачно.

Истина побеђује. Србији је место на Истоку.

Овај живот у унутрашњости Русије је наша нова младост.

Новая молодость!

И док смо се припремали за селидбу, за време и после селидбе, сетио сам се фантастичног романа Милоша Црњанског "Друга књига сеоба" у коме се говори о сеобама Срба из непријатељске Аустро-Угарске у братску Русију, сетио сам се србског официра Симеона Пишчевића који је служио и аустријском кајзеру и руској царици... Сеобе...

"Године и сад пролазе, лето прође и лишће жуто опада, а затим ове завеје снег. Али ће, на пролеће, Дњепар опет кренути, ваљати се, весело, кроз ту земљу мртвих, према мору, уз песму и игру живих.

Године ће пролазити. Ко би могао набројати тице, које се селе, или сунчане зраке, које Сунце сели, са Истока на Запад и са Севера на Југ? Ко би могао да предскаже, какви ће се народи селити и куда, кроз стотину година, као што се тај национ селио? Ко би могао набројати зрна, која ће, идућег пролећа, ницати на свету, у Европи, Азији, Америци, Африци?

Несхватљиво је то људском уму.

Тамо, куд су Исаковичи и тај Soldatenvolk отишли, као и толики њихови сународници, који су на својим леђима, као пуж, своју кућу носили, нема више трага, свему томе, сем та два-три имена.

Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити.

Има сеоба. Смрти нема!"