Мариналеда - друге идеје, други живот

Мариналеда ја мало место у шпанској покрајини Андалузија, близу Севиље, где се народ изборио да живи на другачијим принципима од оних који владају у већини западних земаља у којима преовладавају парламентарна демократија као политички система и капитализам као економски систем. У Мариналеди политички систем је партиципативна демократија - нема политичких партија већ се одлуке доносе договором на скупштинама, а економски систем је кооператива - предузећа се налазе у власништву радника.

Ево текста о Мариналеди са Б92:

"Шпанија: Живот у црвеној утопији

Извор: Дојче веле

Док Шпанија пати због привредне кризе, у андалузијској варошици Мариналеди становници имају посао, куће и зелене баште, пише немачки Шпигл.

Портал преноси да су по тим кућама исписане пароле. Најчешћа гласи: "На путу ка утопији", али чак и на грбу општине пише: "Утопија на путу ка миру".

"Утопија Мариналеде је почела осамдесетих година. Надничари који су радили на пољима заузели су кућу која је припадала једном мадридском аристократи. Земља онима који је обрађују – била је њихова парола. Полиција је успевала да их истера из виле, али су они били упорни и стално изнова заузимали посед од 1.250 хектара, вршили притисак на политичаре, штрајковали глађу… Предводио их је Хуан Мануел Санчез Гордиљо. Шпанска влада је напослетку одузела имовину аристократи и предала је у руке општини. Отада њоме располажу становници Мариналеде у форми кооперативе".

Градоначелник Хуан Мануел Санчез Гордиљо каже да се све важне одлуке доносе на заседањима месне скупштине. Људи сами одређују висину пореза и за шта ће бити употребљен новац. Пољопривредници Мариналеде за шест сати рада зараде 47 евра. Све што претекне, употреби се за добро заједнице. Тако је омогућено да градић са нешто мање од 3000 становника добије више спортских терена, један велики парк и више мањих лепо уређених зелених површина.

"Људима овде не треба много новца", каже Гордиљо, "другде стењу под теретом хипотека и кредита, а овде за грађевински материјал за наше куће плаћамо 70 година 15 евра месечно, а затим оне припадају нама". Човек зна шта говори, јер сам живи у једној од лепо опремљених кућа које су становници Мариналеде саградили сами – град ставља на располагање земљиште и материјал, као и радну снагу. На тај начин је већ настало 350 кућа.

Људе можете убедити само ако сте им узор, тврди Гордиљо, који је недавно постао и посланик андалузијског парламента. Његова плата није већа од плате његових суграђана. Дању и ноћу је у служби револуције. Друкчији свет је могућ! пише на улазу у Кућу народа, у којој се одржавају редовне скупштине."

Ево 2 филма о Мариналеди: