Грехопад, памћење и технологија

Читам неке ствари о Ведама и великим временским раздобљима, југама и ту се каже да су људи некада, док је Божија благодат у већој мери била у свету, усмено преносили знање са колена на колено. Како је Божија благодат почела да се повлачи из света и како су се та велика временска раздобља, то јест југе смењивале, људи су почели да губе благодат и да психо-физички опадају. И по Ведама и по хришћанској Библији, некада су људи били дуговечни, живећи и по 800, 900 година. Такође, људи су некада имали много већу моћ памћења и није било потребе да се знање записује, већ се, као што сам рекао, преносило са колена на колено усменим путем. Сетимо се само шта смо учили у школи о начину преношења наших, србских народних песама, а учили смо да су се оне преносиле, такође, са колена на колено усменим путем. Изгледа да је тај обичај остао у нашем, србском народу од прадавних, аријевских времена.

Читам књигу "Веде, основи цивилизације" од познатог немачког учењака и стручњака за Индију и Веде, Макса Милера и ево шта он каже о тим усменим предањима:

"Сама Рг-веда, која садржи збирку од десет књига химни упућених разним божанствима, састоји се од 1017 (1028) песама, 10.580 стихова и око 152.826 речи. Како су ове песме састављене - јер су написане у веома савршеном метру - и како су, након што су сачињене, чуване од 1500 пре Христа до 1500 након Христа, у времену коме већина најбољих санскртских рукописа припадају?

Само памћењем. Ово може звучати чудно, али - оно што ће звучати још чудније, па ипак је чињеница коју било ко ко у њу сумња може лако утврдити - да је сваки рукопис Рг-веде изгубљен, могли бисмо да повратимо њену целокупност - из памћења Сротрија у Индији. Ови домородачки ученици уче Веду напамет и уче је из уста њиховог гуруа, никада из рукописа, а још мање из мог штампаног издања - и након неког времена је преносе својим ученицима.

Био сам у присуству таквих ученика у својој соби у Оксфорду, који не само да су могли да понове ове химне, већ који су их понављали са исправним акцентом (јер ведски санскрт има акценте налик грчким), и не само то, већ и који су при гледању у моје штампано издање Рг-веде без најмањег оклевања могли указати на штампарске грешке.

...

Наравно, ово учење се спроводи под строгом дисциплином; то се, заправо, сматра светом дужношћу. Мој домородачки пријатељ, и сам веома уважени ведски стручњак, ми је испричао да један дечак, кога треба одгајити као ученика Рг-веде, мора да проведе око осам година у кући свога учитеља. Он мора да научи десет књига: најпре, химне Рг-веде; затим прозне договоре о жртвама, назване Брахманама; затим такозвану Шумску књигу или Арањаку; затим правила породичних обреда; и на крају, шест договора о изговору, граматици, етимологији, метру, астрономији, и обредима.

Израчунато је да ових десет књига садрже скоро 30.000 редова, а у сваком реду је избројено тридесет два слога.

Ученик учи сваки дан током осам година свога теолошког шегртовања, изузимајући празнике, који се називају "дани којима се не чита". Како има 360 дана у једној лунарној години, осам година би му дало 2880 дана. Од овога одбијте 384 празника и добићете 2496 радних дана током осам година. Ако поделите број редова 30.000 са бројем радних дана, добићете око дванаест редова које треба учити сваки дан, иако се доста времена одузима, поред тога, за вежбање и пробу онога што је научено раније."

Даље, професор Макс Милер помиње једног Кинеза, будисту, Ји Цинга који говори о памћењу неких ученика:

"Ји Цинг затим говори о високом степену савршености на који се памћење ових ученика уздигло и међу будистима и међу јеретицима. "Такви људи", каже, "би садржаје два тома могли да подреде памћењу кроз само једно учење".".

Зашто сам све ово цитирао? Зато што мислим да мала деца, која немају грехе, имају велику способност памћења. Тако на пример, син мога брата, који има 7 година, пре две године, значи када је имао 5 година, ми је причао садржаје цртаних филмова које је гледао на телевизији и то од речи до речи, а ти цртани филмови су трајали и више од пола сата. Он не само да је причао тачне реченице из тих цртаних филмова, већ је имитирао и гласове појединих ликова из тих цртаних филмова, као и разне друге звуке који су се јаваљали у тим цртаним филмовима. То је, заиста, за све нас, било нешто невероватно. Такође, моја ћерка, научи прилично дугачке песмице већ на часу у школи, тако да не мора да их учи кући.

Дакле, прва ствар о којој сам хтео овде да пишем је повезаност греха и способности памћења. Хоћу да кажем да се огреховљењем смањује способност памћења.

+ + +

Мислим да би овде, такође, могло да се убаци и питање медицине. Од када су људи почели да се баве лечењем, то јест са "поправљањем" здравља? Ако су наши преци и по хришћанској Библији и по Ведама, били дуговечни, то јест живели и по 800, 900 година, то онда значи да им се здравље није дуго нарушавало. Тако, на пример, нису морали да иду код зубара. Колико се само грана медицине развило до данас. Зар није духовно здравље предуслов и физичког здравља? А шта је то духовно здравље? То је ослобађање од греха и људске пале природе и приближавање Богу. Шта се то десило са човеком током свих тих дугих година, да му је здравље постало нарушено и да му се скратио животни век?

+ + +

Ту је још једно занимљиво питање, а то је питање настанка фотографије и филма. О томе сам већ негде прочитао на некој другој дускусионој групи, мислим на "Коментару". Зашто је настао филм? Можда је настанак филма само једна од последица општег опадања човечанства, које се може сагледати у деградацији од преношења знања усменим путем, то јест памћењем, преко преношења знања путем записивања, то јест књига, до фазе када више ни књиге нису довољне, већ људи почињу да користе и слике, то јест фотографије и покретне слике, то јест филм.

То би све могло да се посматра и у светлу неусредсређености на унутрашње, то јест на духовно и ментално велесилије (велесилије = енергија), већ на постепени прелазак на визуелне методе преношења знања, које људима олакшавају памћење. Зашта нам, уосталом, и служе књиге, фотографије и филмови до да нас подсете на неко знање. Посматрано у овом контексту, појава писмености не значи напредак, већ опадање. Сетимо се, такође, наших школских дана, када смо многе ствари учили напамет. Данас је тренд на западу да се што мање учи напамет, већ да се користе књиге као подсетници. Разлог за то постепено одустајање од памћења је да је то доста напорно и да нема потребе да се деца муче, већ да се прелази на подсећање. А зашто се полако губи способност памћења? Зар није све већа огреховљеност људи у свету један од разлога за то?

Па је следећа фаза, можда, не записивање знања на папиру, већ коришћење рачунара, мада се ту ради само о промени медија на који се знање записује, али коришћењем рачунара, када се пише неки текст, слова се више не исписују руком, што је, свакако, вештина која се некада доста ценила, сетимо се само краснописа, већ се укуцавају преко тастатуре визуелним распознавањем које је које слово. Када човек пише руком, онда му слика слова које треба да напише долази из ума. Значи, човек је запамтио облик слова које треба да напише. Када се користи рачунар, човек се "подсећа" облика слова које треба да укуца, тако што га тражи на тастатури. Шта би могао да буде следећи корак у опадању човечанства у домену писмености? Можда, потпуни престанак писања руком и прелазак на писање помоћу рачунара, то јест визуелним "подсећањем" на то како које слово изгледа.

Дакле, од преношења знања усменим путем, то јест памћењем, до хиперпродукције књига, фотографија, филмова и, у новије, време, дигиталног, то јест рачунарског материјала.

Можда у целу ту причу о опадању човечанства, то јест о губљењу свести људи о важности да се буде уредсређен на унутрашње, спада и појава важности "имиџа", то јест приказивања људи и ствари онаквима какви они, у суштини, нису, али какви би волели да буду или како би волели да ствари изгледају. Можда је појава важности "имиџа" само одраз људске чежње ка савршенству, које је одавно изгубљено.

+ + +

Гледајући на овај начин на писменост и технологију, испада да наука и технички прогрес немају чисто позитивно значење, већ да су они само производ духовног опадања човечанства услед огреховљености људи.

Значи, писменост као средство за преношење духовног знања, писањем светих књига, јер су умне способности ослабиле. Међутим, поред писмености као средства за преношење духовног знања, она се изродила и у друге облике писмености који не служе само за преношење духовног знања.

А технологија као средство за овладавањем природним стихијама, јер човек више не влада природом духом, то јест природа му се не покорава по Божијој милости, јер се све више огреховљује. Уместо да се људи понашају по "молимо се за времена мирна", измислили смо противградне ракете и подигли насипе на обалама река. Појава технологије као одбрана од нас самих, то јест од греха у нама.