Ернст Јингер (1895-1998) је био немачки мислилац, писац, зоолог, ратник и анарх. Живео је 103 године.
Мисао Ернста Јингера је једна велика авантура. Читање његових књига је за мене било својеврсно откровење. У његовим књигама сам пронашао много сличности са мојим мислима. Ту, пре свега, мислим на отпор модерном, технолошком добу и стремљење ка потпуној духовној слободи.
Ернст Јингер је рођен 29 марта 1895 године у Хајделбергу, у породици добростојећег апотекара, пореклом из Доње Саксоније. Са непуних 18 година је побегао од куће и отишао у Африку где се пријавио у "Легију странаца", одакле отац, ипак, успева да га врати. Учествовао је у Првом светском рату као добровољац. Био је рањен 14 пута. Због примерног јунаштва је био одликован највишим немачким одличјем, орденом "За заслуге", који је установио Фридрих II. После Првог светског рата је био повезан са национално-револуционарним круговима, посебно с национал-бољшевицима Ернста Никиша, кога је Хитлер ухапсио 1937 године и послао га у концентрациони логор, одакле је Никиш изашао тек 1945 године полуслеп и парализован. У то време је писао и у ултра-националистичким часописима када се надао да може да уједини све националистичке снаге у Немачкој. Због тога је једно време имао благонаклон став према Хитлеру и чак му је послао примерке својих ратних књига са посветом од којих је сачувана само једна, примерак књиге "Ватра и крв", са посветом "националном вођи Адолфу Хитлеру". Заузврат, Хитлер му је послао примерак "Моје борбе". 1927 године, Хитлер је понудио Јингеру место национал-социјалистичког представника у парламенту, што је овај одбио, јер је био против парламента и политичких партија. 1933 године је одбио да постане члан Академије уметности у којој су већину чинили нацисти. Учествовао је и Другом светском рату када је је био мобилисан у чину капетана. За време рата је био у Француској, где се истакао спасавањем једног рањеника и заштитом културног блага града Лиона. Касније је радио у главном штабу у Паризу где је био задужен за надзор преписке немачких официра са њиховим породицама и пријатељима у Немачкој. Био је и на источном фронту како би се, за своје пријатеље око генерала Штауфенберга, који је касније био један од вођа атентата на Хитлера, распитао о реакцијама немачких официра на евентуални атентат. После неуспешног атентата Јингер је удаљен из немачке војске. Због своје књиге "На мермерним литицама", коју је написао 1939 године, а која је била уперена против тоталитаризма, и због свог понашања док је радио у главном штабу у Паризу, нацистичке главешине, на челу са Гебелсом, су покренуле предлог да се Јингер ухапси и пошаље доживотно у концентрациони логор. На тај предлог Хитлер је одговорио: "Оставите Јингера на миру!". После Другог светског рата, Ернст Јингер је писао и путовао. 1984 године је учествовао на свечаностима у Вердену, где је у пратњи француског председника Франсоа Митерана и немачког канцелара Хелмута Кола одао пошту жртвама оба велика светска рата. Ернст Јингер је умро 17 фебруара 1998 године.
...
Књиге Ернста Јингера су фантастичне. Он у њима дубоко промишља свет. Ернст Јингер се, поред многих ствари, бавио и утопијама и митским градовима. У једној од својих књига које се баве митским градовима "Eumeswill", Ернст Јингер уводи појам - анарх. То је реч коју је измислио сам Јингер. Анарх је у истом односу према анархији, као монарх према монархији. Анарх је самотничко биће које жели да сачува своју унутрашњу слободу. То је оно што и мене занима, лична слобода. Када се говори о личној слободи, онда се често употребљавају речи одметник и анархиста. Јингер је увео појам анарха. На питање какав је однос између одметника и анарха, Јингер одговара:
"Суштинска разлика је у томе што је одметника одбацило друштво, док је анарх тај који одбацује друштво. То су два различита приступа пред опасностима света. Анарх никада не губи из вида своју омиљену тему: слободу. У односу на власт, анархист је њен смртни непријатељ. Анарх јој не признаје легитимитет. Он не тежи да је освоји. Анарх може бити било ко. Док сам седео у својој канцеларији у "Мажестику" 1941 године, држао сам се, што сам више могао, по страни од сваког политичког проблема. Анарх је у неку руку суверен, али и камелеон. Он је краљ шаховске партије, у игри чија сврха није у томе да еволуира, већ да постоји. Анарх се ослања на свој сопствени живот.
...
Одметник у исто време тежи и спасу и борби. Он се ставља у службу ствари која му одговара. Али пазите! Он задржава слободу пред њом! Плаћеник који одлази тамо где му плате само је варијанта одметника.
...
Као што сам, у ствари, написао, одметник је против свих аутоматизама. Он се не осећа добро ни у једном систему."
А ево шта Ернст Јингер пише о томе како се мења свет:
"Нисмо без мерила. Када су ноћ провели у подземним ћелијама цирка, снаге су им биле истрошене. Претходно су прошли кроз ужасе, прогоне, хапшења, саслушања, мучења, понижавања. У току ноћи звери су тресле шипкама; њихов немир, њихово завијање дубоко се урезало у опажање. Још је страшнији био метеж гласова с којим је гомила од раног јутра почела да пуни трибине. Био је весео, пун очекивања. Људи су се свађали око места; извикивачи су нудили освежење. Касније су дошли нотабилитети, витезови и сенатори, на крају сам Цезар. Они који су другачије мислили и осећали били су у огромној већини.
Затим су подигнуте решетке; шачица људи је гурнута у арену. Сунце је блештало. Али било је слабије од унутрашње светлости. Тако падају империје, тако се мења свет."
Такође је занимљив и Јингеров поглед на Исток:
"Бог нам се понекад приближи и постане видљив као судија, као законодавац, као отац: у томе се објављује старо наследство, богатство, близина Истока. То је исконско право; упуђује Запад изнова на Исток, као што су појмови упућени на слике. Многи су аутори са Истока, Толстој, Љесков, Достојевски, то схватили; говоре о томе са поузданошћу. Код Еугена Гагарина, Руса, рођеног 1907, налази се једно лепо место:
"Осећај да непосредно стојимо пред Богом, то је вероватно оно што нас разликује од Запада и због чега су нам Европејци неразумљиви. Ми имамо један другачији свет, а свакако и нашег властитог Бога.""
А ево шта је написао Ги Депре о Ернсту Јингеру:
"Године 1918 добровољно ступа у слободне стрелце и стиче највеће одликовање за немачку храброст. Године 1940, као командант чете, добија гвоздени крст, али не за подвиг у боју већ зато што је, под ватром неког француског склоништа, изнео са терена једног од својих рањених официра. Нема расцепа између капетана окупационе војске који је једног дана 1941 године, у хотелу "Мажестик", написао на празној страници наслов свог есеја: "Мир", и поручника из 1918 године који је својим људима рецитовао "Пијани брод" очекујући да куцне Велики Час. Насупрот оном који Заостаје, ма био и Супериоран, он је онај велики који Напредује и кога његово усавршавање никада није навело да се одрекне ни аскезе ни ловорика ратника. Ми који не волимо сврзимантије, волимо што је он, чак и у утроби Левијатана, поштовао и чувао успомену, лозинке и част свога сталежа."
Read more...
