У Москви ватре опијеност...

Био сам у Москви. Сан који сам сањао је постао јава, али ми се чини као да је све још увек сан. Коначно сам прешао границу Истока и први пут сам закорачио у Русију. Први пут сам закорачио у Евроазију. Коначно сам угледао светлост Востока. Коначно сам се нашао у сакралној престоници света, у Трећем Риму. И тамо сам био због ње. А она је Рускиња.

Дочекала ме је на аеродрому и док смо се возили према граду, тихо смо разговарали и она је савијала возне карте, а ја сам јој показивао моје књиге за учење руског језика. И осмехивали смо се једно другом и тихо разговарали. Под белом капом дуга плава коса... И њене сиве и плаве и зелене очи... И ватре... И опијеност...

Топлина руског дома, тамо је и њена мама... Топлина руске душе испуњава стан... Дуга плава коса и осмеси... Руски специјалитети, руска салата, кисели купус, кисељ који је она направила, пирог, вотка, коњак и квас... Звоне словенски језици... Њена мама је пореклом из Белорусије... Док причамо долази Мурсик, а Мурсик је сијамска мачка која је дошла да види каква је то граја... Кратко ме је омирисала и отишла...

Москва. Касна јесен новембра и једна љубав на Истоку. Љубав тамо близу Кијевског вагзала... Са њеног прозора се види зграда Белог дома...

"У ноћи, далеко, плане ватра. За њом друга,
Лептири пламена слетели на ивицу ноћи.
Трећа ватра. Убрзо једна чиста пламена пруга,
Прстен око сна. Готово. Нико неће проћи."

Али, ми ћемо проћи. Она и ја ћемо проћи. То су наши дани...

Снег полако пада, али није хладно. Московски метро. Заиста је онакав каквим га описују. Предиван је. Прелепе старе станице. Станција Таганскаја како је то о њој певао "Љубе"! Покретне степенице нас возе дубоко. У Глубу Глубину, у Дубу Дубину, како је то писао Кљујев у песми "Бела Индија"...

Скоро цео један дан смо провели у женском Покровском манастиру чекајући да целивамо мошти велике светитељке Русије и целог света Свете Матроне Московске, Матрјонушке. Био је хладан дан, али на стотине људи је тихо и стрпљиво чекало у дугачком реду... Стоје људи на хладноћи док снег тихо пада, без роптања, са миром и Благословеном надом у души... Многи држе цвеће у рукама, неки читају молитве... Ту у кругу манастира је и мала продавница где може да се купи нешто за јело и пиће и поред те продавнице је и мала трпезарија где може да се седне и мало одмори и презалогаји. И ми смо купили нешто за јело и чај и мало смо се угрејали у трпезарији. Враћамо се у ред и настављамо да чекамо. Хладно је и снег и даље тихо пада... Улазимо у црквицу где се клањамо и целивамо мошти Свете Матроне Московске. Света Матроно моли Бога за нас. Враћамо се промрзли, али срећни и са миром у души... Возимо се градским аутобусом док се вече полако спушта на Москву... Она је поред мене и ту смо заједно, а напољу је Исток и сивкасто-плаво вече и сенке и ватре и опијеност...

Били смо и у Третјаковској галерији и погледали слике неких руских сликара с краја 19-ог и почетком 20-ог века, као што су Врубељ, Левитан, Серов, Кузњецов и други. Наравно, не може се обићи цела Третјаковска галерија за један дан. За то је потребно много више дана, али и ово што смо видели је било сјајно. Иначе, Третјаковска галерија је једно од најзначајних места руске културе. Одлично је организована. Тако на пример, када кренете да разгледате слике, добијате мале кесе које навлачите преко обуће да се просторије не би прљале. У Третјаковској галерији се налазе и продавнице са уметничким књигама и видео материјалима где сам купио два ДВД-а, један о златном веку руског сликарства, а други о руској авангарди.

Такође смо посетили и храм Христа Спаситеља. Храм је огроман и заиста делује као империјални храм. У продавници у храму сам купио освећену, дрвену икону копију "Свете Тројице" Андреја Рубљова.

Били смо и у чувеној трговачкој улици Арбат која је, заправо, пешачка зона која је прилагођена туристима са великим бројем продавница сувенира и других радњи.

Москва је огроман град са око 12 милиона становника, који се налази на реци Москви. Реку смо прешли преко Бородинског моста.

Такође смо посетили и неке тржне центре у Москви, као што су чувени "ГУМ", "Европски" и "Горбушка". Тржни центри су препуни робе, како руске и из бивших совјетских република, тако и са истока и запада. Дакле, има свега. Руски супермаркети хране су изванредно снабдевени и производи, као и готова јела су одличног квалитета. Сви ти тржни центри и супермаркети су пуни људи из чега се лако може закључити да Руси добро живе. Очигледно је да је време несташица из некадашњег Совјетског Савеза давна прошлост и да је у Русији све боље и боље за живот.

Русија, то је свет истока. Исток значи већу окренутост ка Апсолуту, а већа окренутост ка Апсолуту значи мање рационалног механицизма у свакодневном животу. Мање рационалног механицизма, то је мање шаблона, мање роботизма, мање пластичне једнообразности, а више природности и спонтаности, више интуитивног поимања света. У тржним центрима у Москви сам приметио исту ону опуштеност и природност продаваца као у Србији. Продавци су природно предусретљиви да вам помогну, а то значи да нема вештачких фраза и вештачких осмеха, нема сервилности. То ми се допада. То значи да злодух хладне, прорачунате механичке атланске цивилизације још није окупирао Русију и то је добро. На лицима људи на улици, у њиховим гестовима, у њиховим речима, још увек живи онај полу-сеоски менталитет, исто као у Србији. То је сјајно. То је мој дух и то ми се допада. Како су обучени људи у Москви? Нормално. Старији се више држе старијег, уздржанијег начина одевања, а млађи су мало опуштенији, али са цртом истока.

Руске књижаре су препуне књига и људи. Може да се нађе готово све. У руским књижара је, такође, очигледан тај повратак Русије империјалној идеји, али са скоро једнаким третирањем старе царске и совјетске империје. У посебним застакљеним ормарима у књижарама су истакнуте специјалне монографије посвећене различитим областима руске духовности и стваралаштва, од православља до војне технике. Ја сам купио неколико књига, од којих бих издвојио луксузно издање збирке старих руских биљина и књигу "Деца Арктиде" Александра Тулупова. У књизи "Деца Арктиде" Александра Тулупова сам наишао на једно сјајно запажање у вези неких дубоких философских разлика између руског и германских језика. Александар Тулупов каже да је у германским језицима превладало "имати" над "бити". Он то илуструје тиме што каже да Германи почињу своје реченице и мисли са "Ја имам...", као на пример "I have..." или "Ich habe...", а Руси кажу "У меня есть жена (книга, машина...)". То руско "есть" потиче од егзистенцијалног "бити". Дакле, то руско "есть" је приоритет Традиције, али у данашњем свету у језицима који имају исте индо-аријевске корене, као што су на пример германски језици, "имати" побеђује "бити", то јест поседовање побеђује бивство, то јест они који се баве економијом, ваишије, побеђују оне који брину о егзистенцијалним питањима, то јест брамане, па зато свет и иде у правцу катастрофа, јер се пореметио духовни поредак, а тај поремећај духовног поретка се огледа и у језику.

Москва је престоница не само Русије, већ и Евроазије. То се огледа у много чему, па и у етничком саставу људи који живе у Москви. Међу многим нацијама које живе у Москви има и доста људи из бивших совјетских средње-азијских република, из Узбекистана, Азербејџана, Казахстана, Киргизије, Таџикистана и других. Сви ти људи дају Москви тај печат Евроазије, а то је лепо описао велики немачки мислилац Ернст Јингер:

"Од наше оптике исто тако зависи што нам се деспотија намеће пре свих других облика владавине. Осећамо силу теже континента, чујемо звецкање ланаца са Кавказа. Персијски краљеви и њихови сатрапи, шахови и канови, предводници немерљивих одреда војних јединица и стубови војске изнад којих су се уздизали чудни барјаци: коњски репови, змајеви, црвена сунца, звезде, српови и полумесеци - сејали би страх где год би се појавили, док би пожари бојили небо у црвено.

...

"Европску" Русију данас схватамо као географски појам. У време два Александра она је била европскија, па чак и под Јелисаветом и Катарином, него што је под Стаљином. Реч Оријент води наш дух у југоисточном правцу, а у оријенталном сјају не налазе се само јужни обронци Кавказа, већ и градови као што су Астрахан, Москва, Кијев и Самарканд.

...

Бог нам се понекад приближи и постане видљив као судија, као законодавац, као отац: у томе се објављује старо наследство, богатство, близина Истока. То је исконско право; упућује Запад изнова на Исток, као што су појмови упућени на слике. Многи су аутори са Истока, Толстој, Љесков, Достојевски, то схватили; говоре о томе са поузданошћу. Код Еугена Гагарина, Руса, рођеног 1907, налази се једно лепо место: "Осећај да непосредно стојимо пред Богом, то је вероватно оно што нас разликује од Запада и због чега су нам Европејци неразумљиви. Ми имамо један другачији свет, а свакако и нашег властитог Бога."

Тако смо били два пута у ресторанима "Шеш-Беш". То је ланац ресторана азербејџанске кухиње, а шеш-беш значи 56, што је срећни број Истока. Храна је била изврсна.

И тако она и ја, једна љубав на Истоку. Наш мали, топли свет у коме смо се кретали. Тај мали бифе на Кијевским вагзалу, сасвим мали, са свега неколико столова, али чист и са изузетно укусном храном коју смо често куповали увече после дугих шетњи и јели је кући уз вотку, коњак, кисељ и квас. Једна љубав на Истоку, у Москви, једне јесени, а около нас и у нама ватре, опијеност...

Волх Всеславьевич Русалочки