Монах џин

Сео данас у кола и пошо да купим неке ствари сутра за крштење сина, па реко да се и мало провозам. И кренуо тако до мог омиљеног градића Боровска, који је стари град познат из руске историје. Боровска земља!

И кренуо ја тако и возим... А дошло нам у госте топлије време. Изнад нуле! После око месец и по дана скоро поларних температура (само једном ми нису упалила кола ујутро и то кад је било -32 степена), стигли нам први знаци пролећа. Мада је пролеће још далеко, али нема више оних великих минуса...

И возим тако у рани сумрак кроз боровску земљу и снег испарава на пољима. Испарава снег... Диже се нека измаглица над земљом, сасвим ниско... Кад гледа човек те руске пустопољине и села у даљини у магли просто се нека сета рађа у души, ал није жалобна, већ онако ведра, радост прошлог, садашњег и будућег... И пада помало суснежица и кишица... Раде брисачи... Сумрак се згушњава...

На једном испусту пред Боровском угледах дивовског црног монаха како са капом на глави и штапом у руци гази преко шума и поља и брда. Већи је и од шума и од брда. Монах џин!

...

Бих и покуповах неке ствари у Боровску и кренух назад...

Нисам хтео да идем главним друмом преко Балабанова и даље на Кијевско шосе, него скренух испред Балабанова на пут који води кроз руска села у ноћи и измаглици... Свратих у једном од тих села до Пушкина. Он се обрадова кад ме виде и позва ме да седнемо и поједемо по неку палачинку... Масленица је сада у Русији... Ред је... Пеку се „бљини”... . Ајде реко ја... И седимо тако и једемо палачинке, а Пушкин ми прича о новој песми коју пише. Каже да је о земљи боровској, о протопопу Авакуму, о бојарни Морозовој, о томе како је умрла за стару веру, за двопрстије... Завршисмо са палачинкама и ја устадох... Устаде и Пушкин и отпрати ме до врата... Пољубисмо се три пута и ја одох...

У следећем селу стадох да обиђем Хомјакова, старог словенофила. Покуцах на врата. Зачу се глас из куће - „Уђи”. Уђох и угледах Алексеја како седи поред прозора под светлошћу петролејке. Питам га што не упали електрично светло, а он каже да не воли прогрес јер га то замара и да му је лепше тако са петролејком. Добро, рекох и седох наспрам старине. Из очију му избија нека сета, прекрстио шаку преко шаке и гледа ме са осмехом човека који је давно умро као и Пушкин, али је ето дошао те ноћи да се сретне са мном. Дошао је те магловите, глуве, тамне ноћи која се распрострла над боровском земљом као плашт...

Седимо тако у ноћи под светлом петролејке. Ћутимо. И чекамо. Неко закуца на врата. Ништа. Уђе Пушкин. Седе са нама. Ћутимо. Тишина. Тише... Слушамо како џиновски црни монах са капом и штапом у руци гази преко шума и поља и брда боровске земље. Већи је и од шума и од брда. Монах џин!