Руске хронике: Зимске мисли под московским звонима
недеља, 28. новембар 2010.
Ево, у последње време сам мало више објављивао разне музичке и видео садржаје, јер људи поред написаних речи треба да виде и како се живи у Русији.
А сада следи нови наставак руских хроника.
Живот у Русији иде својим стабилним, узлазним и оптимистичким током. Оптимизам је по мени једна од основних црта данашњег руског друштва, која се огледа у веселој атмосфери на улицама Москве. А стигла је и зима. Ово ће бити моја прва зима у Русији и веома јој се радујем. Сан о доживљају руске зиме постаје стварност. Данас је око -8, а за сутра се најављује -14. Сјајно! :)
Јуче сам са женом шетао по Москви. Било је прохладно, али суво, то јест одлично за ходање. Спремамо се да за грађанску Нову Годину одемо на поклоничко путовање од неколико дана до чувеног манастира Дивјејево и на још нека света места. Јуче смо били на фантастичном сајму бунди, капа, шубара, накита и сличних ствари у самом центру Москве. Посебно су нам се допали предивни одевни предмети из Туркменистана и јакне из Тамбова. И у тим одевним предметима се огледа мистериозни дух Евроазије. После тога смо ручали у једном ресторану "трактиру". Иначе, трактир је старо-руски тип ресторана који је у стара времена био нека врста мотела поред путева где је могло да се преспава и презалогаји. На реч "трактир" сам први пут наишао у роману "Друга књига сеоба" од Милоша Црњанског. У ресторану се једе по принципу самоуслуге, где се узме послужавник, стане у ред и затим се бирају јела. Храна је веома јефтина. Значи, прича о прескупој Москви је мит. Истина је да се, као и свугде, може купити и јефтиније и скупље. Москва као богати, светски мегалополис свакако спада у градове у коме постоје муштерије које могу и хоће да купују веома скупе ствари, али да је све скупо, то је потпуно нетачно. Значи, за свакога постоји избор. Хоћеш скупо? Има. Ево ти "ГУМ", "ЦУМ" и друга слична места. Хоћеш средње? Има. На пример "Европски трговинско-рекреативни центар" и слично. Хоћеш јефтино? Има. Мањих руских и других радњи колико хоћеш и где хоћеш. У Русији трговина је слободна. Цене су постављене као почетне, али нису фиксне, већ се људи цењкају. То се овде сматра потпуно нормалним и готово увек се може добити "скидка", то јест попуст.
У московском метроу сам још пре неког времена на предивној станици "Трг Револуције" ("Площадь Революции") где стоје велике бронзане скулптуре из комунистичког доба, приметио да људи који пролазе веома често помилују или само додирну носеве великих паса којих има четири. То, такође, ураде и са једним великим петлом. Значи, ти пси и петао су делови скулптура на којима су представљени совјетски људи. Сви ти ликови на скулптурама сијају титанском енергијом. У томе се осећа нека бесмртност. А пролазници у метроу милују носеве паса или петла из сујеверја, јер се сматра да ће им то донети срећу. То посебно важи за студенте који иду на испите. Раније то нисам знао и први пут сам то видео летос док сам био у метроу. Стајао сам баш поред скулптуре са петлом када је наишла једна старија жена и благо помиловала петла. Прво сам помислио да нешто није у реду са том женом, али ми она уопште није изгледала као неко ко има проблема. Још нисам стигао ни да почнем да мислим о нечему другом, када је опет неко од пролазника помиловао петла. Хеј! Па, шта је то сад?! Питао сам се, а касније нашао одговор. :)
Москва је диван, урбани град. Пошто сам почео и да радим, сада могу да осетим и како куца било пословне Москве. Свако јутро идем на посао метроом, а, такође, користим и јавни превоз и такозване маршрутке, то јест специјалне комбије за превоз људи, који су, често, бржи од аутобуса и тролејбуса. Иначе, саобраћајне гужве у Москви су честе, јер на улицама има много возила. Наравно, највеће гужве су у време шпицева ујутро, када људи крећу на посао и увече, када се враћају с посла. Зато је коришћење метроа овде закон. Што се тиче радне атмосфере, могу да кажем из свог досадашњег искуства да се овде доста ради и да је посао, углавном, добро организован. Конкуренција је велика. Али, односи на послу су опуштенији и спонтанији него на западу, што је и нормално јер се ради о Словенима и људима из Средње Азије који су по менталитету другачији него људи на западу.
Недавно сам купио и нову књигу Александра Дугина "Социологија руског друштва". Врло добра књига. Александар Дугин дубински анализира руско друштво са свих аспеката.
Занимљиво је то да у Москви не постоје класичне црквене парохије као у Србији, већ свештеници могу слободно да раде где хоће. Такође, у руским црквама у Москви, Литургија се служи сваки дан. Такође, у многим московским црквама се служе и по две Литургије ујутро, једна раније око 7 сати, а једна мало касније око 10 сати. У неким црквама у Москви, ако затреба, може да се служи и више Литургија у исто време, као на пример у цркви Свете Тројице на Сухаревској, где постоје три олтара. Такође, у неким московским црквама, ако је гужва, људи могу да се причешћују на неколико места одједном унутар саме цркве. Иначе, у цркви Свете Тројице на Сухаревској служи и Србин отац Бојан Попов. Он је син познате србске медијске личности Раше Попова.
Што се тиче модних детаља у Русији, данас су заступљени сви стилови, али, ипак, постоје неке константе које се сигурно могу окарактерисати као типични руски модни детаљи. Тако на пример, много мушкараца носи качкете који се називају "фурашки". То су качкети који подсећају на совјетско доба. Такође се носе и шубаре са деловима који могу да се спусте на уши, такозване ушанке. Жене много више носе хаљине и сукње него на западу. Такође, жене доста носе чизме. По руским градовима је сасвим нормално видети жену са марамом на глави. При томе, то се не односи само на старије жене, већ и на млађе. Има још један јако занимљив детаљ везан за руске жене, а то је култ дуге косе и везивање косе у кику на разне начине. Разлог неговања дуге косе и везивање косе у кику није само у лепоти, већ има и своје сакрално значење које, изгледа, потиче из старих аријевских времена. Може се рећи да је дуга коса представљала својврсну везу са вишњим светом која је као нека антена проводила невидиљиве заштитне силе у женин организам. У древној Русији, жене нису шишале косу. У време док су Словени били пагани, расплетање и сплетање косе је, такође, имало сакрално значење. Тако на пример, девојчицама су од детињства плели косу из три дела што је симболизовало обједињавање животних сила света оличених у појмовима Јав, Нав и Прав.
Пратим и шта се дешава у Србији. На жалост, ситуација је све гора. Улазимо у завршну фазу окупације од стране запада, која је отпочела пре око 200 година у време Првог србског устанка када су вође устанка дозволиле да неки Срби школовани на западу уђу у новоформиране устаничке институције и тако започну западизацију земље. Свети владика Николај Велимировић је писао о томе и био је потпуно у праву. Ево извода из тих текстова:
"Српски сељачки устанак против Турака под Кочом, Карађорђем и Милошем најсјајнији је доказ да је српски народ хтео да се ослободи мухамеданског Истока. Сликао је себе вером и карактером, узвишеним изнад Истока. Са крсташем барјаком српски устаници ушли су у неравну борбу против барјака са полумесецом. Са вером у Христа као веће силе од Мухамеда и у крст Христов као јаче знамење од полумесеца они су победили исламску Азију. Тако су узвисили православни Балкан над мухамеданским Истоком.
Но чим су се ослободили Истока они су пали у ропство Запада. Сељаци шумадијски били су преварени од Срба западњака, од своје крвне браће из Аустрије. Ови Срби западњаци упали су у ослобођену Шумадију и почели стварати законе и установе попут протестаната и католика - а то су две западне хришћанске јереси. Почели су уређивати српску централну земљу по угледу на западне јеретике. Били су писмени и учени, због чега су их неписмени устаници ценили и власт им давали. Али су се усташки кнежеви страшно преварили. Њихова браћа из Аустрије били су излизани сасуди Православља, калаисани калајем протестантским и католичким, западњачким. Они су били кобна претходница западном утицају на Србију. Они су отворили све капије и све канале према Западу и учинили да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулога Запада.
Седамдесет година после пропасти на Косову Србија је била потпуно покорена од источних јеретика; седамдесет година после Другог устанка ослобођена Србија пала је у потпуно ропство западних јеретика. Мислимо на идејно ропство: духовно, интелектуално, морално, политичко и културно.
И кнез Милош и Љубица, па чак и Вучић, увиђали су опасност од "немачкара" али им нису могли одолети. Викали су и претили, али пробијену брану нису могли учврстити. Кнез Александар је подлегао утицају Запада безвољно и малодушно; кнез Михаило драговољно, а краљ Милан свим срцем и душом.
Турци су предали кнезу Михаилу кључеве од градова, а кнез Михаило почео је предавати кључеве српске духовне самосталности Западу. Последњи Обреновићи и Карађорђевићи ту су предају довршили. И те кључеве Запад још држи у својим рукама и царује над Србијом.
Ко се бунио против те драговољне предаје Западу? Црква православна са сељачким народом својим. Кроз цео деветнаести век свештеници српски викали су и писали: "Трули Запад! Трули Запад! Бранимо се од трулог Запада!".
Част нека је свештенству српском. Част сељачком народу српском! Срам на безглаву господу српску! Срам и на оне владаре српске, који у име Запада презреше и Српску светосавску цркву и српски сељачки народ. Како су радили онако су и прошли. Њихов крај посведочава гњев Божји и гњев Светог Саве на њима. Читајте и слушајте о страшном скончању српских владара после Кнеза Милоша и ужасавајте се од гњева Господњег.
Много су претрпели српски свештеници и српски сељаци због свог одлучног става против јеретичког Запада. Свештеници су исмевани као "русофили" и "назадњаци", а српски сељаци као "непросвећена маса", и као "глупи сељаци". И то не толико од оних "немачкара", од оних калаисаних Срба из Аустрије, колико од шумадијских синова школованих на Западу. Они су били цвеће према овима. Ови су представљали бесну клику и безбожну хорду агената западне "културе", "просвећености", "прогреса". Нове потурице, још опасније од старих потурица. Све што је српско они су одбацивали као турско, а све што је турско они су презирали као азијатско. Међутим нису познавали у суштини ни шта је српско ни шта је турско ни азијско. Плиткоумни "коми воајажер" западних трговаца. Издајници већи и ужаснији од Вука Бранковића."
Треба добро запамтити ове речи Светог владике Николаја и понашати се у складу са њима.
Дакле, улази се у завршну фазу ропства Србије под западом. Та завршна фаза претпоставља готово потпуну промену менталне слике Срба. Двеста година злочиначког притиска Запада је дало резултате. Срби данас у својој суштини верују да је будућност земље у било којој варијанти везана за Запад. Тако не мисле само Срби који су отворено про-западно орјентисани, већ и велики део популације која себе доживљава као националистичку. У Србији данас не постоји ниједна значајна политичка групација која има снажну не-западну идеологију. Постојање снажне не-западне идеологије је основни услов за успешну борбу за слободу Србије. Нисам случајно одмах написао да је промена менталне слике Срба најважнији фактор у злочиначком рату Запада против Србије. Све полази од тих менталних слика. Сви архетипови су похрањени у тим менталним сликама. Када се преко тих архетипова који представљају најстарије праслике нашег националног несвесног поставе слојеви туђег са ратним циљевима, то јест са циљевима физичког и духовног поробљавања, онда се могу добити и монструозни резултати у понашању људи. О томе је доста писао Александар Гељевич Дугин, учитељ. То је та социологија дубина у којој се Дугин једним делом ослања и на радове француског социолога Жилбера Дирана и на радове Карла Густава Јунга. Кажем једним делом, јер су основе евроазијске идеје у радовима Руса Николаја Трубецкоја, Пјотра Савицког, Љева Гумиљова, Николаја Данилевског и других. То је, пре свега, окултни рат у коме се у најранијој фази напада ментални склоп човека, а тек доста касније се отпочиње и са конкретним политичким ударима. Ти напади на ментални склоп народа, то јест напади на личност врше се кроз средства масовне пропаганде. После промена извршених у психичкој сфери које се одвијају у дубокој тишини и за које је потребно време, а то је време бесомучне пропаганде, прелази се у фазу снажних спољашњих побуда чији је циљ да уздрмају личност која је остала без чврсте везе са архетипским сликама из националног колективног несвесног. То прекидање чврстих веза са националним колективним несвесним је уједно и главни узрок за психичку и емоционалну несигурност и нестабилност нападнуте личности у време када бесни друга фаза напада, то јест у време конкретних политичких удара. Тада, у зависности од степена измењености менталних слика личности, људи почињу да падају. Неко пада одмах, неко мало касније, а неко још касније. Само мали број људи успева да не падне, али онда они бивају гурнути на маргину од стране припадника своје сопствене нације чије су се менталне слике измениле у корист заједничког непријатеља. У тој области такозване бихејвиористичке психологије познат је злогласни рад британског института "Тависток" из Лондона - "Променљиве слике човека", који је својом применом у пракси утро пут пост-модерном добу и његовим монструозним изданцима. Једна од највећих подметачина Запада је парола о међукултурној комуникацији, која се налази у арсеналу глобалистичке идеологије. Та парола је параван за прави и једини циљ Запада, а то је наметање целом свету једног начина живота иза кога стоји једна тоталитарна и у својој основи расистичка идеологија која романо-германске народе, а пре свега германске, ставља у положај више расе, а све друге на ниже нивое.
У светлу тих конкретних политичких удара по Србији спада и напад на Србску Православну Цркву који је, такође, ушао у завршну фазу која може да потраје још неколико година. Поводом најновијих догађаја око владике Артемија и приче о могућем расколу, поновио бих само оно што сам и раније писао на мом интернет дневнику, а то је да се не треба мешати и да не треба заузимати стране и доливати уље на ватру. Заузимање страна и посматрање целе ствари у партијашком стилу је, по мом мишљењу, једна од најлошијих варијанти. Читам скоро све на интернету што се објави поводом тих догађаја, а то значи са обе стране, и могу да кажем да не знам шта је истина. Такође, сумњам да велика већина зна шта је чиста истина, али се многи опредељују за једну или другу страну. Све се своди на личне склоности, а то су већ предели субјективизација у којима су могуће безбројне манипулације. А то је управо ситуација "избора" која је нам постављена као мамац и којој се највише радују србски непријатељи. Србски непријатељи нису ни на страни Светог Синода, ни на страни владике Артемија, већ су против Србије и србског народа. Зато мислим да је најбоље не подржавати ниједну страну и не доводити себе у опасност да судимо у тако крупној ствари као што је могући црквени раскол. Дај Боже да не дође до раскола који би само био на радост србским непријатељима.
Евроазијска идеја је управо идеја о мултиполарном свету у коме је главно тежиште стављено на духовни напредак човечанства са избалансираним приступом материјалним стварима, без постојања једне тоталитарне идеологије и једнообразног начина живота који сви морају да следе. Евроазијска идеја подразумева нормално постојање различитих религија, друштвено-политичких система и начина живота у коме је сваком народу остављено да живи у ономе што је кроз историју наследио од предака. По овим својим премисама, евроазијска идеологија је потпуно супротна атлантистичкој идеологији која значи стављање тежишта на материјалну страну у врло негативном радикалном облику, непоштовање различитости народа света и наметање свим народима једног друштвено-политичког система и начина живота. Ево једног недавног примера. Председник владе Немачке, Ангела Меркел, дала је себи за право да у дипломатском облику, заправо, изјави - марш напоље сви из Немачке ако нећете да се повинујете немачким, то јест европским вредностима. Лепо. А шта онда ради немачки министар спољних послова Вестервеле у Србији када предаје поруке типа да Србија мора да уради то и то и да томе што Србија мора уради нема алтернативе? Па Србија није Немачка. Ако Ангела Меркел има право да каже тако у Немачкој у име Немачке, откуд Немачкој у чије име говори Вестервеле, право да наређује Србији шта Србија мора да уради? Србија има своје вредности, као што Немачка има своје и ако Немачка жели да очува своје вредности, зашто Србија не би имала право да очува своје вредности које нису исте као Немачке? Значи, двоструки стандарди, то јест дволичност, то јест крајње непоштење и непоштовање других. То је типичан пример тоталитарне атлантистичке идеологије чија примена у пракси води у директне злочине. Они Срби који желе да остану у ономе што су им оставили преци, имају свако право на то, а које се никаквим законима или гласањима не може оспорити, јер је то једно од најосновнијих права човека. Ствари су врло једноставне. Ако неко жели да живи у складу са немачким, француским, европским или било чијим другим вредностима, молим лепо, нека седне на аутобус или авион и сретан пут, а нека народ који живи у Србији остави да живи у складу са србским вредностима. Ја када сам полазио за Канаду, нисам вукао цео србски народ за собом. И када сам се селио за Русију, опет нисам вукао цео србски народ за собом. То је била моја лична ствар. Ко има право да од своје личне ствари да хоће да живи у складу са немачким, француским или европским вредностима прави општу ствар којој би цео србски народ морао да се повинује? То је насилно утеривање свог личног начина живота другима. Али ти други нису исти као тај који хоће да им наметне свој начин живота. То је типичан западњачки атлантистички тоталитарни приступ поимању света. То су резултати двеста година сумануте борбе Запада против Србије да јој наметне своје вредности који се управо огледају у измењеним менталним сликама србског човека. Потребно је дуго време да се ствари врате у нормалу. Али, ја не знам да ли ће се ствари вратити у нормалу, то јест да ли ће Србија поново бити независна држава у којој ће људи достојанствено и пристојно живети на целој својој територији. Можда хоће, а можда и неће. Јесте да је и раније било тешких времена, али данас су инструменти за овладавање другима много убојити него пре, па је и теже ослободити се.
Ево, читам "Другу књигу сеоба" великог србског писца Милоша Црњанског и одушевљавам се. Веома ми се допада начин приповедања, а и сама тема. А тема се односи на сеобе Срба из Аустро-Угарске у Русију половином 18.-ог века. И читајући књигу чини ми се да се ништа није изменило до дана данашњег. Емиграција, надања, једни за Запад, за Аустрију, други за Исток, за Русију. Историја се понавља и људи ниште не уче из ње. То је чудесно. Замислите, историја се понавља, што значи да људи изнова и изнова имају прилику да кажу, аха, па дај сада да видимо шта да радимо у овој ситуацији, али да користимо искуства претходних генерација. Али, не. То се не дешава. И даље се наставља срљање и опет се доносе погрешне одлуке. Ту и тамо појединци искачу из главне струје, али они не могу да зауставе разарајућу стихију. И то се, наравно, односи на све народе света. Али, сваком своје. Ја ћу да пишем о свом народу, о Србима. Црњански је велики писац. Знао је многе ствари и умео је да их утка на један мистичан начин у своја дела. Читајући "Другу књигу сеоба" у којој главни јунак Павле Исакович има за циљ да оде из Аустро-Угарске, која је преварила Србе, у Русију, одзвања ми једна реченица - "отселитсја у Росију". Да ли је могуће да је и у та давна времена половином 18.-ог века и сада слична ситуација? Окупирана земља, народ расејан, мало наде у будућност у самој Србији. И опет ту стоји Русија, са својом есхатолошком улогом, као некакав спас. Мислим на будућа поколења. Треба предузети одлучне кораке да би се и нерођеним душама бар теоретски обезбедила Благословена будућност. Опасна је кратка памет и размишљање од данас до сутра, без узимања у обзир ширег историјског контекста. Опасно је недовољно дубоко размишљање и сагледавање живота само кроз садашњи тренутак. Ја сам у последњих неколико година у великој мери променио самог себе и своје погледе на свет, али је то још увек недовољно. Треба избацити из себе наслаге западног смећа којим су нас тровали годинама. Треба се ослободити западних менталних ланаца. Велики је Црњански. У "Другој књизи сеоба" једна од ствари које ми се посебно допадају јесте мајсторско убацивање руских речи у србски језик. Мислим да се ради о томе да је Црњански хтео да дочара славјано-сербски језик којим се једно време говорило у тим крајевима. Он често употребљава руске речи "куртка" (јакна), "трактир" (мотел), "черезвичајна" (важна, значајна) и тако даље. А где смо данас са гомилом убачених енглеских речи у модерни србски језик? Куда то идемо? Мислим да сваки србски националиста треба да зна руски језик, бар на нивоу да може да комуницира на њему.
Везати своју судбину са древном Русом, везати своју судбину са Вастоком!
"Милиони - вас. Нас - тма, и тма, и тма.
Ал', чик да се ко с нама носи!
Да - Скити смо! Азијати - па шта,
И са очима смо гладним и косим!"
Из песме "Скити", Александар Блок Read more...
