Изађи на црту, реци не западу: Пустош, пепео, "мртве душе"...

"Застанимо начас да бисмо навели краћи пример. Џон је био успешан књиговођа у великом предузећу. Неко му је предложио да се подвргне психоанализи и чинило се да је мотивисан да долази на сеансе зато што, како је изјавио током прве од њих, заиста осећа да нешто недостаје његовом животу који, иначе, посматран споља, изгледа сјајно. Пристао је да долази два пута недељно. Највише је говорио о својој усамљености: имао је тридесет две године, био је неожењен и без дуготрајних веза са женама. Искрено, али некако уздржано, говорио је о својим параноидним анксиозностима, о свом изгледу, мужевности, својим скривеним хомосексуалним осећањима и фантазмима и о жељи да води егзотичан живот негде у иностранству. Игнорисао је све аналитичареве коментаре. Једног дана дошао је с цигаром у устима. Од аналитичара који није пушио затражио је упаљач. То га је мало изнервирало, али онда је испричао шта је сањао: био је у возу - у брзом међуградском возу; у његовом купеу било је мало људи и сви су личили на воштане фигуре. Претпостављам да су били мртви, рекао је. Била је зима, али једно дрво остало је живо. То је закључио по томе што се то дрво зеленело, док је остало дрвеће било сиво. Тај сан ни на шта га није асоцирао и он није имао појма шта би све то могло да значи. Када је аналитичар нагласио да то једно зелено дрво из сна можда значи да за њега има наде, пацијент се гласно насмејао: "Наде, како то мислите има наде?!". Поново се насмејао и казао да он, у сваком случају, не верује у снове. Међутим, кад је аналитичар постепено, током многих сеанси, покушао да протумачи омнипотентну имагинарну природу таквог начина живота као нешто иза чега се скрива мртвило душе, пацијент је платио за све сеансе и више се није појавио.

Аналитичар је можда могао на неки бољи начин да третира Џонову одвојеност од његових властитих осећања. Џон је одустао од анализе зато што су његови омнипотентни механизми одбране били разоткривени. Његов подругљив смех представљао је пражњење, избацивање свих оних немира који би могли да одведу у депресију, а који су везани за његов живот, његову усамљеност и скривени страх од емотивне реалности, те за недостатак солидарности са самим собом и са другим људима."

Ово је класичан пример једног западњака који помиње британски психоаналитичар Роб Ведерли у својој књизи "Колапс културе".

Слично се понашају и они Срби емигранти који када се суоче са реалношћу која постоји испод имиџа, то јест маске коју им је запад навукао са њиховим пристанком. Они се, једноставно, окрену и оду не желећи више да причају са вама, јер не могу да поднесу чак ни подсећање на старог Себе. Они који су још у фази кувања у пакленим кујнама запада и који још осећају како се пече старо Ја, посежу за радикалним средствима као што су тешке речи и жестоки борбени став у корист новог, преображеног Себе. Они острашћено бране "живот по западу", покушавајући да оправдају губитак Себе и утапање у свет мрава.

Read more...

Изађи на црту, реци не западу: Присиљавање на "живот по западу"

"Морамо да размислимо о имиџу Америке - о имиџу који увек представља имиџ савршенства, који је идеалан и победнички. Међутим, каква је судбина онога што испада из тог славног имиџа? Јер, оно што испада из њега искључено је и, према томе, непознато. Те искључене елементе, у које спадају нагонски пориви, немоћ, некохерентност, зло и изопаченост, треба да носи онај други. Овде мислимо на процес пројективне идентификације.

...

Године 1946. Мелани Клајн увела је појам пројективне идентификације и од тада он има суштински значај за клајновске психоаналитичаре. Једноставно речено, у свом патолошком облику, он означава цепање Ја и присиљавање његових лоших делова и објеката да пређу у други објекат. Тај други је онда присиљен да то прихвати и да носи ту пројекцију на начин којег често није свестан. Та капа скројена је сасвим по мери.

...

Говорећи о рату у Вијетнаму, Норман Мејлер рекао је да је америчка култура садржала тако много деструктивног гнева да је морала да га извезе, те је Вијетнам у периоду крајем шездестих и почетком седамдесетих година постао средиште пражњења тог гнева.

...

Изражено терминима пројективне идентификације, ово представља масовно фекално избацивање деструктивности - напад који изазива цепање и који има за циљ да уништи и сасвим потчини оног другог."

Ово су речи британског психоаналитичара Роба Ведерлија из његове књиге "Колапс културе".

Исто се дешава и данас и то фекално избацивање траје и дан данас и трајаће, јер то је Америка. Несхватљиво је да Срби емигранти тако олако прихватају "живот по западу". Несхватљиво је да Србин може да тврди да му је добар живот у, на пример, Канади где пере и суши веш у машинама за прање и сушење веша где то раде и његове комсије и где не може да напусти стан ако, на пример, промени посао у току трајања уговора за стан, већ мора да плати кауцију као да излази из затвора пре времена. Несхватљиво је да Србин емигрант може да тврди да му је добро у Канади, ако сваки дан једе генетски модификовану храну или месо пуно хормона и анти-биотика и још тиме храни и своју децу. Несхватљиво је да Србин емигрант може да каже да му је добро у Канади, ако му деца сваки дан у школи стоје слушајући канадску химну и уче да је нормално бити педер или лезбејка. Несхватљиво је да Србин емигрант може да каже да добро живи у Канади, ако вози половна кола. Несхватљиво је да Србин емигрант може да каже да добро живи у Канади, ако живи у кући од иверице, ако је имао пара да уђе у кредит за куповину куће. Несхватљиво је да Србин емигрант може да каже да добро живи у Канади, ако му деци свакодневно испирају мозак да је једини животни циљ да постане способан да купује производе и да тако треба да живе и деца његове деце и тако у бескрај.

Иако је све то несхватљиво, то се, ипак, дешава. Зашто? Због испирања мозга које је трајало деценијама и и даље траје. Али, то мора да престане. Мора! Ради се о систематски набијеном комплексу ниже вредности, који се сада преноси са генерације на генерацију. То мора да престане! То мора да престане, јер је нереално! Мора да се сруши зид лажи, који је направила западна пропаганда и Срби емигранти који свој успех на западу граде на србофобији!

И управо се ради о томе да је под присилом западне пропаганде дошло до цепања Ја Срба емиграната који су да би превазишли силом наметнут комплекс ниже вредности почели да прихватају имиџ Америке и запада уопште, не би ли уздигли себе у својим сопственим очима и тако се спасли искомплексираности. Али то је само имиџ и ништа више. То је само маска и ништа више. Имиџ и маска управо зато и служе да прикрију стварност, која је поражавајућа. И онда Срби емигранти са имиџом и маском коју им је навукла Америка, избацују америчке фекалије на све што је србско, не би ли олакшали себи, не би ли себи доказали да су се променили, да су постали Америка и да су се, на тај начин, спасли србства. Они желе да оно што им је Америка силом сугерисала да су, то јест да су ништа зато што нису као Америка, одбаце, да то истоваре у неког другог. Али, то је резултат присиле, од које се нису бранили, него су допустили да буду савладани и понижени. И сада, тако савладани и понижени, они који су постали неко други, они који су постали Америка, то јест они који су постали имиџ и маска, јер Америка је имиџ и маска, високо држе у својој руци заставу на којој пише "Србофобија".

Read more...

Приче из Канаде: Блуз фром а ган

Било је то једно тихо вече у Торонту, граду на обали језера. Кренуо сам на концерт србске групе Партибрејкерс. Осећам некакав мир у души док се возим аутобусом и мислим на времена када сам био студент и када сам слушао Цанета и другове. Партибрејкерс! У Торонту! Опет ћу их слушати после толико година! :) Вече је некако баш било тихо, осећала се нека благост. Стижем полако у део града где се налази простор у коме ће концерт бити одржан. Овде нема гунгуле из центра Торонта, улице су помало пусте, мрак извире из споредних уличица и из поткровља кућа. Полако стајем у ред за карте и ускоро улазим у салу осредње величине где ће концерт бити одржан. После неког времена Партибрејкерси излазе на бину и поздрављају их узвици одушевљења. А онда почиње - блуз фром а ган! Цане режи у микрофон, а Антон, тај најопакији ритам и блуз гитариста источно од Гринича испаљује гитарске рафале. Касније, када се концерт завршио, помислио сам да је Нирвана одувек овако требала да звучи, али није. :) Био је то један од најбољих концерата којима сам присуствовао. У једном тренутку док је трајао концерт, неколико посетилаца се попело на бину и, иако то није било ништа страшно, појавило се обезбеђење које је било у приправности. То је разљутило Цанета који је неколико пута опоменуо публику. Негде пред крај концерта, Цане је у једном тренутку рекао публици: "Изроди!". Тако је то било на концерту Партибрејкерса у Торонту. Блуз фром а ган...

Read more...

Изађи на црту, реци не западу: Истина о "органској" храни

Све оно што је повезано са зарадом, то јест профитом, нема никакве гаранције да је такво зашта га произвођач рекламира. Зашто је то тако? Па, једноставно, зато што је циљ производње зарада, то јест профит, а не добар живот људи. Ради се о системској грешци у систему тржишне економије.

Веома важан сегемент људског живота је исхрана. Познато је да је на западу, а посебно у Северној Америци, храна катастрофалног квалитета, али се мало зна о такозваној органској храни. Ево шта о томе каже Американац Џон Робинс:

"Али постоје и друге могућности. Једна од њих је само употреба "органских" или "природних" живинских производа. У продавницама с природном храном често се могу наћи производи који су тако означени, али морате бити веома обазриви. Речи као сто су "органски" и "природни" за различите људе значе различите ствари и људи који се с тим у вези користе лажима зарађују велике паре. У САД постоје прописи који регулишу употребу речи "природан", али су толико непрецизни да готово сви производи могу да буду тако означени. Нема никаквих ограничења ни у погледу употребе антибиотика, ни у погледу услова смештаја животиња.

Неки власници радњи прехрамбених производа савеснији су од других, али, можда, ни најбољима међу њима нису познате све чињенице. Многе радње у Калифорнији продају "свежа јаја са Ранча срећних кокошака", пакована у кутијама на којима се налази слика срећне кокошке усред дивног поља. Али ја сам видео тзв. "срећне кокошке" са тог ранча (близу Сан Хозеа у Калифорнији) и нису ми изгледале тако срећне. Оне не живе на пространим пољима приказаним на слици на кутији са јајима. Живе у кавезима.

Часопис "Исток-Запад" је 1986. године објавио савестан извештај под насловом "У потрази за природном живином". Њихова истраживања су показала да готово сви живински производи који се данас у Сједињеним Америчким Државама продају као "природни" или "органски" потичу, на жалост, од живине која живи у условима једва нешто бољим од просечних у тој индустрији."

Мислим, ако ово треба да нам напише један поштени Американац, онда стварно са нама нешто није у реду. Ја се трудим да укажем људима да се на западу живи веома неквалитетно и да су манипулације, заиста, огромне.

Људи, браћо, другови, Срби, не слушајте приче острашћених љубавника запада који вам причају неистине о добром животу на западу. Јер, кад је у питању љубав, као што је код њих случај, онда та љубав не види мане. Ја покушавам да вам укажем на суштинске мане живота на западу. Чак и ако успете да имате мало више пара, што је, иначе, врло тешко, зашта ћете их трошити? За генетски модификовану храну или ову као "органску"? Па се после, не дај Боже никоме, разболите и онда дајете паре на лекове. Јел' то хоћете?

Read more...