На горњој фотографији је приказан центар руског града Томск, где се на главном тргу налазе споменик Лењину и Православна црква. То је нова Русија, где једни поред других стоје споменици из комунистичког период руске историје и Православне цркве. Ево једног текста о приступу руских власти руској историји:
„Одговор Русије на војно опкољавање Запада (1)
ЛОНДОН – Све промене у Русији новинар ”Сандеј тајмса„ тумаћи као повратак Совјетског Савеза – од повратка националног поноса, преко формирања управљачке и средње класе, поверења Руса у Путина као истинског ауторитета, до јачања војске, успостављања контроле над рудним и енергетским богатством и хлађења односа са Америком и Енглеском.
Москву је читаво лето обасјавало сунце са севера, задржавајући се на позлаћеним куполама светог Базила и нежно сијајући на калдрми Црвеног трга.
Купци остају напољу до касно у елегантним галеријама и бутицима око Кремаљског зида. Зелени сунцобрани покривају ресторане на отвореном, а из башти пивница допире смех. Московљанима никада није било боље.
Одударају само ситнице које се могу видети и чути. Плакати у совјетском стилу са херојским личностима и ретро слоганима, на којима се рекламира омладинска организација ”Наши„ коју подржава Кремљ. Шири се осећај контроле, на телевизији, у бизнису, па чак и у вожњи. Возачи кажу да им више ни саобраћајна полиција не наплаћује казне да би новац ставила себи у џеп. Рекетирање је сада професионално, регулисано са висине.
Русима се враћа понос
Лењин никада није ишчезао са Црвеног трга. Његов маузолеј и даље постоји, његов музеј се преуређује, а његов двојник већ дуго стоји на улазу у трг и за неколико рубаља позира за фотографисање. Стаљин је био другачији: будући да је био омражен као убица милиона људи, његово тело је 1961. године склоњено са почасног места поред Лењина и у тајности сахрањено на другом месту.
Стаљинов двојник се сада придружио Лењину. То је врло нова појава и када га видите како грли туристе који се смеше дође вам да побегнете, као да сте угледали смртоносни бљесак из прошлости.
Када су ”Битлси„ пре скоро 40 година певали ”Назад у СССР„, свет је био у јеку хладног рата и изгледи глобалног отопљавања су били пре термонуклеарни него климатски. Ти дани су се вратили, или бар тако изгледа.
У Русији се дешава огромни преображај. Широм земље се уочава све непријатнији осећај националног поноса. Председник Путин исмева појам ”једнополарног„ света у којем доминира Америка. То се видело прошлог месеца када су он и кинески председник Ху Ђинтао посматрали како њихови војници нападају ”терористе„ у заједничким вежбама на Уралу, док је мини подморница забола титанијумску руску заставу на дну мора испод самог Северног пола.
...
У самој земљи стаљинизам се, ако не баш рехабилитује, а оно свакако мање демонизује. Руска Академија образовања започела је суштинску ревизију историјских уџбеника. Књиге намењене наставницима послератне историје хвале Стаљина као ”најуспешнијег лидера СССР-а„. Више од половине Руса старих између 16 и 19 година верује да је Стаљин био ”мудар лидер„."
Ја мислим да је ово јако важно. Треба бити мудар у вођењу политике. Прва ствар коју треба прихватити јесте да је и владавина комуниста у Србији део србске историје. Као и у другим историјским периодима, и комунистички период србске историје је имао своје добре и своје лоше стране. На нама је да кажемо шта је то што је било добро, а шта лоше и да прихватимо оно што је било добро, а да одбацимо оно што је било лоше. Тиме се иде ка политичком умиротворењу, које са собом треба да донесе мир у душама људи и разборитост ума. Дакле, завршити са поделама и сукобима и кренути даље.
Ево неких чињеница о животу у Краљевини Југославији:
- 62,1% свих србских сеоских газдинстава поседовало је само до 5 хектара земље и трпело је последице уситњавања (све мање капитала и умањење сточног фонда).
- 33,8% свих домаћинстава морало је да се задовољи са само 6,5% обрадивих површина.
- Домаћинства са поседом између једног и два хектара земље зарађивала су трећину својих прихода (35,4%) ван сопственог имања.
- Код најситнијих поседа, са мање од једног хектара земље, додатна зарада ван имања износила је чак 51,4% породичног дохотка.
- Удео домаћег капитала у односу на страни износио је 1924.-те године у југословенској индустрији 31,5 према 68,5. У појединим гранама, као што су дрвна, папирна и хемијска индустрија, однос је био још неповољнији.
- Задуженост државе у иностранству је била огромна. Државни дуг је 1937.-ме године износио 15,5 милијарди динара.
- Просечна очекивана дужина живота је 1931.-ве године била за мушкарце око 46,51 година, а за жене 49,57.
- Образовање је било доста лоше. Тако на пример, због лошег стања у образовању, Удружење индустријалаца Србије спровело је 1937.-ме и 1938.-ме године анкету међу својим члановима, да би тако дошло до закључака о регрутовању стручних радника. Публикација објављена на основу ове анкете завршава се хитним апелом краљевској влади да коначно финансијски и персонално јаче подржи стручно школство, и тиме подигне ниво стручности апсолвената.
- Многи шегрти су били сматрани јефтином радном снагом. Тридесетих година прошлог века 10% шегрта је радило 8 сати дневно. Половина шегрта је имала пола дана недељно слободног времена, а 8% га није имало уопште. 40% њих је било физички злостављано, а исти проценат је радио и послове који немају никакве везе са учењем заната.
- Капиталисти су продавали србска предузећа странцима или су дозвољавали странцима да у Србији оснивају своја предузећа. Тако на пример, велики чешки фабрикант обуће "Бата" своју први радионицу је подигао на југословенском тлу. Пре свега, свој звездани успон гигантска фирма "Бата" дугује неограниченој оптимизацији предузетничке добити на леђима запослених. Фирма је углавном запошљавала младе и неуке раднике, чиме је трошкове рада сводила на минимум. Постепено су наднице све више смањиване: колективан акорд је заменио индивидуалан, а радници су сами морали да сносе трошкове неисправне робе. Наравно, прековремени рад је био уобичајен. Овај концерн је успео, уз помоћ мера рационализације, тако да спусти малопродајне цене да је тиме угрозио велики део југословенске конкуренције на тржишту. Југословенско предузеће "Борово" је било фабрика "кћи" чешког концерна "Бата" и она је издавала часопис "Избор", преко кога су капиталисти из "Бате" ширили капиталистичку верску догму, а то је било да се запослени максимално идентификују са пословним циљевима фирме, а то значи не "да заинтересују само руке, него и главе и срца мојих сарадника". Производна и тржишна стратегија фирме "Бата", против које Министарство трговине и индустрије није предузимало никакве мере, постигла је пробитачан пословни успех.
- Здравствене прилике су, такође, биле јако лоше. Ево неколико примера:
Власти су установиле да је 85% туберкулозних болесника делило собу са рођацима, а сваки пети болесник је, због недостатка кревета, спавао са здравима у истом кревету.
Због скученог животног простора, 17% новорођених је већ у првим данима живота било заражено туберкулозом.
Сваки пети болесник који је умро од туберкулозе био је млађи од 14 година.
А догматска повезаност Краљевине Југославије са међународном економијом довела је до још горе ситуације у Србији за време светске привредне кризе од 1930.-те до 1935.-те године. Ево неких података из тог времена:
- Најмање четири петине Београђана је у време светске привредне кризе живело на ивици егзистенције, или чак испод тога.
- Количину намирница за само 172.414 особа, 1929.-те године трошило је 226.000 Београђана.
- Према подацима бановинских управа, у југословенским градовима је 1933.-ће године било 238.067 просјака и оних који су живели од милостиње.
Према званичном тумачењу, 1931. је само 11% становништва Југославије и око 9% становништва Србије припадало привредним секторима индустрије и заната, у које свакако треба убројити све оне који су још само формално држали пољопривредно имање, а убрајали се у сељаштво на основу застарелих аграрноправних представа.
У Југославији је тек 1948. године достигнута тачка на којој је број пољопривредног становништва у апсолутном износу почео да опада. У Енглеској се то догодило 1820, у Немачкој после 1850, а у Италији 1920. године. Дошло се до закључка "...да се југословенска индустрија и после двадесет година напретка, у овој држави налази још увек на почетку свога развоја".
Сви ови подаци су из студије Мари-Жанин Чалић, које је она користила у одбрани своје дисертације у лето 1992.-ге године на Универзитету у Минхену. У Србији је, као што сам већ рекао, издата књига под насловом "Социјална историја Србије 1815-1941", од стране издавачког предузећа "Цлио", из Београда и ја ту књигу имам. Књига има преко 550 страна и бави се, као што и сам наслов каже, социјалном историјом Србије од 1815.-те до 1941.-ве године.
+ + +
Чију имовину арче ови нови демократски капиталисти? Јел су они направили путеве, хидроцентрале и пољопривредна добра? Одакле новац и приватна својина капиталистима од пре Другог светског рата? Од чијег рада је то? Јел то верска догма, мислим, то да се отима вишак вредности од туђег рада? Ја тврдим да јесте. Када радник направи ципеле, одакле власнику право да присвоји, то јест да украде зараду од тих ципела? Што власник фабрике сам не направи те ципеле? Људи у Југославији су показали да не мора некакав приватник да буде власник фабрике да би она производила ципеле. Држава и партија су били гарант да не мора никакав приватник да буде власник фабрике да би фабрика добро радила и да би људи који раде у тој фабрици имали користи од свог рада. Ја сам за то да ни партија не мора да буде гарант самоуправе. Али, држава треба да буде гарант.
Ево шта је, на пример, објективно: Комунисти су убијали политичке непријатеље и бацали их у јаме у Црној Гори, што је веома лоше и то треба осудити, али касније су комунисти смањили репресију и постигли добре резултате у изградњи праведног друштва у Југославији у свим сферема, па су тако направили и први домаћи рачунар 1960.-те године, који се звао "ЦЕР-10", што је добро.
Ко је власник материјалних добара у Православном манастиру? Сви су власници. Да. Сви. Материјална добра су заједничка својина људи који живе у манастиру. Али, један је старешина и он гарантује да ће се манастирска материјална добра трошити за задовољење основних људских потреба и ништа више преко тога. То је идеал. То је прави комунистички идеал. То је КОМУНИЗАМ СВЕТИХ за који се ја залажем.
А ХРИШЋАНСКИ СОЦИЈАЛИЗАМ би требао да буде систем који ће да има за идеал тај манастирски КОМУНИЗАМ СВЕТИХ, али, с обзиром на духовно стање просечног човека, које није исто као духовно стање монаха и монахиња, он би био мекша верзија тог манастирског КОМУНИЗМА СВЕТИХ и користио би добра искуства класичног социјализма у спрези са хришћанским постулатима.
А ако неко каже да је то утопија, ја му кажем, па иди у било који манастир и види јел КОМУНИЗАМ СВЕТИХ постоји или је то утопија.
Ко је власник Православног манастира? Србска Православна Црква. Али, не као приватно власништво неког појединачног епископа или групе епископа или свештеника. Ни старешина манастира није власник манастира. Монаси и монахиње немају ништа, осим лични ствари, али имају све што им је потребно за живот и не отимају се за предмете који постоје у манастиру да би ИМАЛИ више. Јел раде монаси и монахиње? Раде. За кога раде? И за себе и за опште добро. Ко је извршио поделу посла у манастиру? Старешина манастира. Јел старешина манастира неки пословођа? Није. Него шта је он? Он је духовни старешина, али и онај који се стара да друге ствари у манастиру буду уређене на душевну корист монасима и монахињама који у манастиру живе. Јел има старешина манастира неке материјалне користи од свог старешинства над манастиром? Нема. Јел то комунизам? Да. Јесте. То је - КОМУНИЗАМ СВЕТИХ.
Read more...
