Дани и ноћи су слонови на индијском цртежу...

Шарено. Јарке боје. Да. И ми смо деца из Хиндустана.

Настављам своје путовање у далеку србску прошлост. Путујем у Азију. Путујем у Индију.

У Торонту има један део града где се налазе индијске и друге јужно-азијске радње. Проналазим у себи дивљење за предмете индијске домаће радиности. Све је тако шарено. Боје су тако јарке. Где је нестала србска народна ношња?

"ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

ИНДИЈСКА ПИСМА

ПИСМО 60
Монах Калистрат пише из Свете Горе Др. Јевтиму у Београд.

Мир ти и радост од Господа Исуса Христа.

Стигао сам у Свету Гору из света са многим позледама на души својој. Мораћу дуго да лечим душу док не повратим ону ведрину, једноставност и снагу коју сам раније имао. Доживео сам ето и ја што доживљавају и сви наши монаси кад изађу из Свете Горе у свет. Не могу после годинама да се поврате к себи. Као да сам се пеленом хранио, тако сам испуњен горчином.

И ти си насуо доста горчине у душу моју. Послушао си друге а не мене, па си приредио нешим милим гостима из Индије ону бруку и срамоту на универзитету. Но нека ти је све просто. Нека је просто и свима осталим који су ми улили кап горчине у душу. Сад сам сав млитав и неспособан за праву молитву. Али ако ми Господ поврати оно што сам раније имао и био, ја ћу се за све вас, пријатеље исто као и непријатеље, даноноћно молити Богу и Светој Пречистој.

Извештавам те да смо јутрос испратили наше индијске госте. Преноћили су у манастиру Ксиропотаму, па су се јутрос спустили на Дафну. Нико их није испратио осим мене и попа Бојана. Ти знаш да Светогорци нису радозналци. Тешко да може ма ко и ма што да поремети њихов дубоки мир душевни. Премда су сви изреда у својим манастирима били према овим ретким гостима необично љубазни и предусретљиви. Наши гости препунили су своје торбе даровима из Свете Горе. Поп Бојан, који је сад примљен за послушника код старца Христодула, донео им је од овога неке светогорске рукотворине као успомене на Свету Гору.

Кад су они стајали на палуби лађе, а ми на обали опраштали смо се узајамно махањем руку.

Пандит Гаури Шанкара рече:
- Никад вас нећемо заборавити!

Војвода Рама Сисодија узвикну:
- Дођите нам у Индију. И нека нам дође велики духовник Христодул!

Теодосије Мангала, гушећи се у сузама, само је испрекидано викао:
- Молите се Христу Богу за нас... Дођите... Индија вас чека. Индија вас треба.

Тада је машина запиштала, а ја, не знајући шта друго да им кажем, издекламујем оне стихове г. Богдановића:

"Индијо стара, земљо нам драга,
"Земљо нам драга, земљо свих блага,
"Од стабла твога и ми смо грана,
"И ми смо деца из Хиндустана..."

Нека те Господ Христос благослови.

Монах Калистрат

П.С. Ако хоћеш, пиши о свему Митриновићу и поздрави га. Јер ја од данас престајем писати ма коме. Треба душу да лечим од светских горчина. Збогом."

Ево неколико фотографија које сам направио у индијским радњама у Торонту, где ћете видети индијске таписерије, обућу сличну нашим опанцима, као и индијске свастике: