Руска мисао: Берђајев о техници

"Али главна космичка сила, која данас делује и мења лице земље и човека, која дехуманизује и обезличава, није капитализам као економски систем, него техника, чуда технике. Човек је потпао под власт и у ропство властитог проналаска, машине. Наше време пре свега стоји под знаком технике и може бити названо временом технике. Техника је последња и највећа љубав човекова. Човек верује у чуда технике а да је већ престао да верује у сва друга чуда. Дехуманизација је, пре свега, механизација и техницизација људског живота, потчињавање човека машини и његово претварање у машину. Власт машине разлаже целовити човеков лик. Испоставља се да је економски живот потпуно одвојен од духовног живота који се све више сатерује у мрачни буџак и коме се не допушта да управља животом. Намена машине је да ослободи човека од робовања природи, да олакша човеков рад. Али, уместо тога, она на нов начин поробљава човека и дефинитвно га унесрећује тако што га претвара у незапосленог. То указује на чињеницу да је цео социјални организам затрован страшном духовном и моралном болешћу, зверским односом човека према човеку. Техницизирани капитализам се не сме тумачити само као економска категорија, он је такође морална категорија и повезан је с односом човека према човеку. Техника нема само социјално него и космичко значење. Она гради потпуно нову стварност, стварност другачију него што је стварност природног, неорганског света. Поред неорганских и органских тела појавила су се још и организована тела, која се нису формирала у природном свету већ у свету историје, у цивилизацији. Савремена техника означава крај телурског периода у човековом животу, човек престаје да зависи од земље и да се њоме храни. Техника представља прелаз од органског, животињско-биљног живота према организованом животу. И то се подудара са ступањем огромних маса и колектива у историју. Човек престаје да живи ослањајући се на земљу, окружен биљкама и животињама. Он живи у новој, металној стварности, удише другачији, затровани ваздух. Машина убиствено делује на душу, она захвата и рањава пре свега емоционални живот, разлаже целовита човекова осећања. Ако строги, мужевни дух још и може да се супротстави власти машине и да овлада њоме, онда душа пред њом немоћно пада у агонију. Савремени колективи нису органски већ механички. Савремене масе могу бити организоване само технички, власт технике одговара демократском веку. Техника рационализује човеков живот, али та рационализација има ирационалне последице. Таква једна последица је незапосленост, која се све више намеће као будућност човечанства. Социјално питање постаје пре свега питање расподеле, то јест оно постаје не само економско него и морално питање. Стање савременог света захтева пре свега духовну и моралну револуцију, револуцију у име човека, у име личности, у име сваке личности. Та револуција мора да успостави хијерархију вредности, која је сада потпуно нарушена, мора да вредност људске личности постави изнад идола и кумира производње, технике, државе, расе и нације, колектива."

Read more...

Руска мисао: Берђајев о капитализму

"Светски живот се дефинитивно одвија под знаком економизма и економски интереси су постали доминантни и деспотски, они све себи потчињавају. Масе се пре свега поводе за економским интересима и то се на кобан начин одражава на читаву културу, која се испоставља као непотребна раскош. Светски рат је у запањујућој мери увећао моћ економизма, разоривши све народе.

...

Темељ живота палог света се с необичном снагом разоткрива као нужда и брига, као древно библијско проклетство - у зноју лица свог јешћеш хлеб свој.

...

Капитализам није само породио економизам као идеологију и поглед на свет, већ је и сам дете економизма. Економизам није само признање великог значаја привредног рада и привредног развоја као услова живота човека и људске културе, већ је изопачавање хијерархије вредности. Управо је економизам капиталистичког света утврдио дух као епифеномен економије. То уопште не иде од Маркса, и није Маркс за то крив. Маркс је то пронашао у капиталистичком буржоаском друштву XIX века и био је тако фасциниран тим открићем да му је дао универзално значење. Али ми живимо у периоду слабљења капитализма, када је он већ преживео класични период свога процвата. Капитализам нашег времена је већ декадентни капитализам, и он се претвара у некакву нову прелазну форму привреде. Капитализам, на чијем челу стоји финансијски капитал, више готово и да нема везе са либерализмом и индивидуализмом. Из периода либералног, капитализам прелази у период државног и регулисаног. Нерегулисани, либерални капитализма постао је опасан за све класе, па и за буржоазију. Упркос Марксовој схеми, капитализмом нису задовољни ни сами капиталисти. То је посебно видљиво у класичној земљи индустријског капитализма, у Америци. Тамо је регулација капитализма нужност које су сви свесни будући да је нерегулисани капитализам довео земљу на саму ивицу бездана. Стари капитализам више не може да обезбеди ничији живот. Он више не може да храни човечанство. Ако је раније капиталистички систем експлоатисао радничке масе, онда их он данас избацује на улицу. Он нема снаге да победи незапосленост. Како су то већ многи истицали, у капиталистичком друштву нема сразмере између производње и потреба. И то није само његов економски дефект, то је његов морални и метафизички дефект. Јер то значи да не постоји производња ради човека, већ да човек постоји ради производње. Зато се могу уништавати, бацати у море, огромне количине хлеба ради економских интереса, док истовремено постоје они који су гладни. Човек није постављен у средиште привреде. Управо економски либерализам и индивидуализам не постављају човека у средиште привреде. Капиталистичка привреда је дубоко антиперсоналистична. Она представља дехуманизацију економског живота и постварење живота. У периоду опадања капитализма то се изражава у његовој све већој анонимности. Сам капитализам све више руши принципе приватног власништва. Неизвесно је ко је власник и чега је он власник. Власт банака је безлична, анонимна власт. Трустови су безличне, анонимне институције. Непознато је чак ко је узрочник беде која мучи савремено човечанство, кривца нема, он је безимен. Незапослени не знају ко је кривац за њихову горку судбину. Човек осећа да је потпуно придављен нељудском безличном силом. Новац - то је безлична, нељудска сила."

Read more...

Руска мисао: Разобличавање запада по Ивану Иљину

Из писма западног научника:

"Поштовани колега!

Не разумем шта Ви то у ствари тражите од савременог човечанства?...

...

Мисао и воља морају да се пробуде, да се усредсреде, да себи потчине уобразиљу и створе оно што је неопходно. Шта ће ту такозвани "живот осећања", или, како још кажу, "срца"? Шта он може да нам пружи? Он би нам само одвлачио пажњу, ометао интелектуалну концентрацију и слабио вољну енергију...

...

Узмимо, рецимо, свеодређујућу технику, велику основу сваког културног подухвата. Она се заснива на математичким природним наукама и руководи се разлозима везаним за економичност снага, корисност и доходак. Овде је осећање потпуно немоћно; оно би само сметало и стога мора бити одстрањено...

Или, узмимо привреду, поготово пословни обрт: две велике сфере реалних потреба и сврсисходне организације - царство трезвеног рачуна, хладнокрвне процене и предвиђања. Овде се све решава тачном калкулацијом, конкуренцијом, рекламом и брзо донетом одлуком. Зар ту има места за љубав? Она би све само спутала, растворила, разложила и подрила; она би поколебала и зауставила читав привредно-друштвени механизам; она би натерала човека да направи несмотрене глупости и разорила би га. Човек се с човеком бори за свој опстанак - и на томе почива читава привреда. Овде владају инстинкт самоодржања и супарништво. И ко се препусти осећањима и осећајности, тај пропада...

...

Што је мање "симпатије" и "антипатије", узбуђења и негодовања, то се успешније одвија научно истраживање. Мржња и љубав само порађају научне грешке. У науци "срце" једноставно нема шта да тражи.

А ако узмемо културу као политику, тек ту никако неће бити места за "сентименталност". У политици царују лични, групни и класни интерес. Ту се одвија интелектуална и дрска борба за власт. Ту су неопходни хладан рачун, трезвена и проницљива процена снага, дисциплина и успешна интрига; и наравно - вешта реклама.

...

Од какве користи ту може да буде осећање? Сентиментални политичар никада неће доћи до власти, а ако је и добије, неће успети да је задржи. Овде се све решава вољом и силом; и ту љубав нема шта да тражи. Сентименталност би уништила свако државно уређење.

Почнете ли да говорите о љубави у савременој уметности, сви ће на Вас гледати као на застарелог чудака-лаика. Савремена уметност је ствар ослобођене уобразиље, техничког умећа и организоване рекламе. Сентиментална уметност је одживела свој век; то је био век пастирица и романтичара. Данас царује смела и проналазачка уметност, са "сликовитим мрљама", звучним пикантеријама и ефектним обртима. Савремени уметник зна само за две "емоције": завист - приликом неуспеха, и самозадовољство - у случају успеха.

Од све културе остаје само религија која је данас, изгледа, уздрмана до темеља. Али западним Европљанима је већ одавно постало јасно да у религији морају да владају воља, дисциплина и богословски доказ. Да би човек имао веру и религију, он мора да пожели веру и угуши своје сумње. Он мора да се потчини црквеној дисциплини и да потисне своје субјективне симпатије. Самостално, слободно испољавање осећања и разузданост личног мишљења само подривају и руше религију. Ту нема места ни сумњи ни самовољи; и ако црква хоће да буде снажна, она мора из религије да одстрани срце.

Ето зашто култури уопште није неопходан живот осећања: он мора бити обуздан, укроћен и савладан. Разуздано осећање знак је нецивилизованости, оно је остатак варварских времена"...


А ево одговора Ивана Иљина:

"Ваша су опредељења, уважени колега, врло јасна и изузетно поучна. Она на задивљујући начин осветљавају цео проблем. Управо из онога што се Ви обелоданили изникла је код савремених поколења западног човечанства данашња култура без срца. И ми смо сви дужни да стално размишљамо о томе да ли ће она и даље моћи да опстане у таквом виду и да ли за њу има спаса... Зато што претходни резултати њеног развоја пружају слику општег краха, а можда и највеће катастрофе.

Култура последњег века почива на неким основним претпоставкама о којима се ретко говори отворено, али које се савременом "културном човеку" још од детињства намећу као нешто што се само по себи разуме и што не допушта никакве сумње. Управо зато он као да их упија са мајчиним млеком и живи у складу с њима цео живот. А ево које су то претпоставке.

Срце постоји само за глупаке; паметни људи га не узимају у обзир и не подлежу његовим сугестијама. Савест је измишљотина светаца; њоме се заносе само сентиментални људи; само за живот неспособни фантазери дрхте пред тим привидом врлине. Вера је застарела; она је постала остатак прошлости; она се може опростити само наивним и непросвећеним људима; а умни и образовани људи могу само да се претварају да су верујући, а и то само онда када им је то у интересу и из лукавства. Љубав је или здрави полни инстинкт, неопходан да би се изродила деца, или пак старомодна сентименталност, лицемерна фраза, остатак примитивне прошлости, којем нема места у савременом културном животу.

...

Ми ћемо, наравно, у савременој култури запазити и препознати и начело друштвене добротворности; али се приликом поближег разматрања испоставља да у основи те добротворности леже вољна дисциплина, схватање о користи и умешна организација, а никако не љубав, савест и осећање. Друштвена добротворност је на Западу срачуната и промишљена; готово увек је добро регулисана и доноси немало користи, али је исто тако готово увек безосећајна и хладна; неделикатна је и лишена љубави, ограничена је само на одређене социјалне група и нема никакве везе са живом добротом... Овде се ради о доброчинствима која се врше без срца.

Управо у овоме је цела ствар: западноевропска култура као да је саграђена од камена и леда. Њена религија, уметност и наука (осим малог броја генијалних изузетака) су хладне; а политика, техника, привреда и пословни обрт - бездушни и сурови; и бездушност се овде узима као велика заслуга ("највиши степен културе!")... Љубав омета ум и вољу, а култура се управо сматра делом ума и воље. Испољавати осећања - детињасто је и неозбиљно; просто смешно! Испасти смешан - најстрашнија је ствар за "озбиљног" човека... Култура захтева строгост; а строгост је формална, хладна и бездушна.

Умни енглески философ Хобс формулисао је својевремено следећи социолошки закон: "човек је човеку вук" (homo homini - lupus). Било би неправедно рећи да је управо то закон савремене културе. Па ипак, "културна пристојност" налаже људима да једни на друге обраћају што је могуће мање пажње: да не оптерећују једни друге непотребним запажањима и општењем. Човек је човеку - пролазник. Или, како је фино запазио Чехов, човек је човеку или закључани сандук, или извор неспоразума.

...

Људи су једни другима - супарници или конкуренти; и свако се прибојава туђег недобронамерног погледа и замерања. Они се једни о другима брину само у мери у којој један од другог очекују имовинску или службену корист, или то чине подстакнути таштином, или чулним нагоном. А искоришћеног човека "отписују с рачуна" и у првој погодној прилици га изневеравају. И раде то савршено свесно и довољно спретно. И, свесни тога, они реда ради - с времена на време декламују о хуманости; и прорачунато, с наметљивом рекламом, оснивају "хуманитарне установе".

...

Људи се једни према другима односе тако као да је њихово нормално "заједничко живљење" припремни стадијум за исто тако нормално "узајамно нападање". Али управо зато, чим ствар дође до борбе, одмах се покаже да је "човек човеку вук"...

Зато ови оштри грчеви савремене културе - револуције, грађански и међународни ратови - нису случајни: они су природна последица суровости, похлепе, зависти и мржње. Суровост тих сукоба већ је утемељена у свакодневној суровости и безосећајном животу.

...

Своју културу човечанство ствара неверодостојним унутарњим актом из којег су искључени: срце, савест и вера, док је снага созерцања - стављена под сумњу, исмејана и сведена на потчињено, скоро угушено стање. Култура која се тако гради је болесна култура, и ово што ми сада преживљавамо, све наше невоље, страдања и бриге су природне последице те и такве болесне културе."

А ево шта још пише Иван Иљин поводом исте теме:

"Савремени човек, који осећа да му прети немаштина са свим њеним невољама и који је заслепљен привидном моћи капитала, настоји да што више стекне и да се што мање оптерећује. Он јури за "профитом"; он жели да добија и да има много, али не жели да даје. Он хоће дуго да живи и да ужива, и зато настоји да се, по могућству, формално ослободи својих послова, да њима управља што брже и што лакше, да се ничим не спутава и да што је могуће мање у њих уноси своја осећања. Он сматра да је корисно да се клони, ако је могуће, свега што би га могло оптеретити: он је склон да све сматра "релативним", "бесмисленим", "глупошћу"... И таква оријентација постаје за њега "одбрамбена" навика.

...

Мишљење без срца - чак и најумније и промућурно - остаје, на крају крајева, индиферентно: њему је свеједно за шта ће се ухватити, шта ће промишљати или изучавати. Оно је безосећајно, равнодушно, релативистичко (све је условно, све је релативно!), механичко, хладно, цинично; поготово - цинично, а самим тим и карактеристично за каријеристе, препредењаке, ласкавце, за људе вулгарне и похлепне.

...

Воља без срца - ма колико она упорна била - резултира на крају животињском похлепом и злом самовољом. "Ослободивши се" љубави, воља постаје безобзирна и необуздана, али она уображава да је тобож "моћна" и "слободна". У стварности пак, она је немилосрдна, одлучна и окрутна. Успех је за њу све; мучење и убиство су за њу проста и обична ствар. То је - зла енергија душе. Она потпуно живи у трезвености земних похота: то је воља за поседовањем и влашћу и на њу не треба гледати као на духовну потенцију већ као на опасну природну појаву. Управо то и јесте она воља за коју постављени циљ оправдава свако средство. То је воља незаситог властољубља, воља тоталитарне државе и "јединоспасавајуће цркве", антисоцијалног капитализма, комунистичког деспотизма, империјалистичких ратова за колоније; таква је воља свих каријериста и тирана.

...

Ето због чега је култура без љубави празан и мртав појам, због чега је само привидна култура или отворено лицемерје. И због чега је тај пут - пут пропасти."

Read more...

Руска мисао: Русија и наслеђе Џингис-кана

"Наслеђе Џингис-кана је неодвојиво од Русије. Хтела то Русија или не, она остаје чувар овог наслеђа и овим се одређује читава њена историјска судбина. Чак је и у периоду антинационалне монархије, када су и влада и образовано друштво тежили ка томе да Русија буде европска држава, и свеколико се стидели да признају природну везу Русије с Азијом, чак је и тада Русија силом прилика била присиљена да наставља историјско дело државног уједињења Евроазије, дело Џингис-кана: присаједињење Крима, Кавказа, Закаспијског краја, Туркестана, учвршћење Русије у Источном Сибиру - све су то биле етапе на истом оном путу окупљања разједињених делова Евроазијског улуса Џингис-канове империје, а колонизација и узоравање степе, њено претварање из боравишта номада и њиву, учврстило је прелаз Евроазијске државности из туранских у руске руке.

...

Будућа Русија-Евроазија мора свесно да одбаци дух европске цивилизације и да изгради своју државност и своју културу на потпуно другачијим, неевропским основама.

Разуме се, немогуће је предсказивати каква ће бити та државност и та култура. Али се наслеђе Џингис-кана, које је у своје време прихватила допетровска Москва, непролазно налази уз Русију, одређујући не само њену прошлост него и њену будућност, чинећи и предсказање у некој мери могућим. У међународним односима будућа Русија, свесни чувар наслеђа Џингис-кана, неће тежити да постане европска држава, него ће се, напротив, на сваки начин ограђивати од Европе и европске цивилизације. Сећајући се лекција из прошлости, она ће пратити развој европске материјалне технике, прихватати од те технике оно што јој је неопходно, али ће се на сваки начин чувати прихватања европских идеја, европског погледа на свет и духа европске културе.

...

У свом унутрашњем животу будућа Русија мора чврсто да се сећа прошлости. Ово не значи обнављање прошлости. Прошлост је немогуће и непотребно обнављати. Али извесни принципи, на којима се живот градио у прошлости, под Џингис-каном и у допетровској московској Русији, могу да буду уграђени и у темеље будуће изградње. Главни од ових принципа је: најтешња веза између приватног живота, државности и религије. Безбожна и антирелигиозна државност је специјално европски изум који се налази у тесној зависности од целокупног духа европске цивилизације. Истина, Европљани се веома поносе овим изумом и сматрају га обележјем прогреса. Али Европљани и иначе овако вреднују све продукте своје културе; они размишљају упрошћено: све што су изумели Европљани и што је у складу с општим духом њихове културе - добро је и "прогресивно", а све што су изумели други - добро је само утолико уколико личи на овај или онај европски изум. Ако бисмо пак судили објективно, не подлежући самохвали Европљана, онда из чињенице да су антирелигиозну државност измислили само Европљани и да она никада није постојала ни код једног другог неевропског народа, може да се направи само закључак да је таква државност противприродна и наказна, да противречи нормалној људској природи, а уколико то није случај са европском природом, онда је то само зато што је та сама природа ненормална и изопачена. Здрав човек је увек религиозан. И није истина да је "религија - приватна ствар сваког од нас": у стварности је религија увек била, јесте и биће не само ствар појединца, него и народа. Народи Евроазије су увек били религиозни. Ако се њихови појединачни представници понекад и окрећу од религије, онда је то само под наказним утицајем европске цивилизације и европских идеја. Русија-Еврпазија може да пронађе своје право лице и да постане оно што јесте само вративши се религији и учврстивши религиозну спонтаност у себи."

Из књиге "Наслеђе Џингис-кана" од Николаја Трубецкоја.

Read more...

Руска мисао: Темуџин

"Џингис-кан није био само велики освајач, него и велики организатор. Као сваки државни организатор великог формата, он се у својој организаторској делатности није руководио само уско практичним побудама текућег тренутка, него и извесним вишим принципима и идејама, спојеним у складан систем.

...

Пред своје поданике, почев од виших велможа и војних заповедника па до обичних војника, Џингис-кан је постављао извесне моралне захтеве. Врлине које је највише ценио и подстицао биле су верност, оданост и непоколебљивост; пороци које је највише презирао и мрзео били су издајство, вероломство и кукавичлук. Ове врлине и пороци били су за Џингис-кана обележја по којима је све људе делио на две категорије. За један тип људи су њихово материјално благостање и сигурност изнад њиховог личног достојанства и части, те су способни за кукавичлук и издају. Када се такав човек потчињава свом старешини или господару, он то чини само зато што у том старешини види извесну силу и моћ, и дрхти од страха пред овом силом. Изневеравајући свог господара или га издајући, овакав човек помишља да се тим самим ослободи оног јединог човека који има власт над њим; али чинећи ово увек из страха или из материјалне користи, он самим тим остаје роб свог страха, своје привржености животу и материјалном благостању и чак се учвршћује у ропству. Овакви људи су - ниске, подле, ропске природе; Џингис-кан их је презирао и немилосрдно уништавао. На свом завојевачком путу Џингис-кан је био принуђен да свргне и збаци поприличан број царева, кнежева и владара. Готово увек су се међу блиским сарадницима оваквих владара налазили издајници који су својом издајом доприносили победи и успеху Џингис-кана. Али, Џингис-кан није наградио ниједног од ових издајника; напротив, после сваке победе над неким царем или владаром, велики освајач је наређивао да се казне све оне велможе и блиски сарадници који су издали свог господара. Њихова издаја је била знак њихове ропске психологије, а људима с таквом психологијом није било места у царству Џингис-кана. И обрнуто, после освајања сваког новог царства или кнежевства Џингис-кан је засипао наградама и постајао близак са свима онима који су бившем владару освојене земље остајали верни до краја, верни чак и онда када је њихова верност била очигледно за њих штетна и опасна. Јер су својом верношћу и чврстином такви људи доказали своју припадност оном психолошком типу на коме је Џингис-кан хтео да гради свој државни систем. Људи оваквог психолошког типа стављају своју част и достојанство изнад своје сигурности и материјалног благостања. Они се не боје човека који може да им узме живот или материјална добра, већ се само плаше да не учине нешто што може да их обешчасти или умањи њихово достојанство, и то не да га умањи у очима других људи (јер се људског подсмеха и осуде они не боје, као што се и иначе не боје људи), него у њиховим сопственим очима. У њиховој свести увек живи посебан кодекс, устав допустивих и недопустивих поступака за часног човека који поштује себе; они стрепе над овим уставом, односећи се према њему религиозно, као божански утврђеном, и не могу да допусте његово кршење, јер би при његовом кршењу почели да презиру себе, што је за њих страшније од смрти. Поштујући себе, они поштују и друге који чувају исти унутрашњи устав, нарочито оне који су своју снажну приврженост овом уставу већ показали на делу.

...

Читав војно-административни апарат чинили су само људи другог типа, организовани у складан хијерархијски систем на чијем се највишем ступњу налазио сам Џингис-кан. И ако су остали поданици видели у Џингис-кану само језиво страшну силу, људи владајућег апарата су у њему видели пре свега најизразитијег представника својственог им психолошког типа и клањали су се пред њим као пред херојским оваплоћењем свог личног идеала.

Приликом конкретизације своје државне теорије, приликом њене практичне примене у реалним условима земаља које је освојио, Џингис-кан се руководио уверењем да се људи психолошког типа који је поштовао налазе углавном међу номадима, док се седелачки народи у већини састоје од људи ропске психологије. И заиста, номад је по свом бићу далеко мање везан за материјална добра него седелачки становник или земљоделац. Осећајући физичку одвратност према напорном физичком раду, номад истовремено мало држи и до физичког комфора и навикао је да ограничава своје потребе, не осећајући ово ограничење као посебно тешко лишавање."

Из књиге "Наслеђе Џингис-кана" од Николаја Трубецкоја.

Read more...

Гласови са запада: "Друштво спектакла" - Ги Дебор

"У друштвима у којима преовлађују модерни услови производње, живот је представљен као огромна акумулација призора. Све што је некада било непосредно доживљавано, удаљено је у представу.

Слике одвојене од свих аспеката живота стапају се у јединствени ток ствари у којем претходно јединство живота више не може бити остварено. Фрагментарно опажана стварност регрупише се у ново, сопствено јединство, као одвојени лажни свет, предмет пуке контемплације. Специјализација слика света достиже врхунац у свету независних слика које обмањују чак и саме себе. Спектакл је конкретизована инверзија живота, независно кретање неживота.

Спектакл се у исто време испољава као само друштво, као део друштва и као средство обједињавања. Као део друштва, то је фокусна тачка наше визије и свести. Сама чињеница да је реч о одвојеном сектору говори о томе да се налазимо у домену обмане и лажне свести: јединство које спектакл постиже није ништа друго до званични језик општег одвајања.

Спектакл није само скуп слика; то је друштвени однос међу људима посредован сликама.

Сагледан у целини, спектакл је у исто време резултат и циљ владајућег облика производње. Он није само декор стварног света, већ само срце нестварности овог друштва. У свим посебним аспектима - вестима, пропаганди, реклами, забави - спектакл представља владајући облик живота. То је свеприсутна афирмација већ начињених избора, како у области производње, тако и у области потрошње везане за ту производњу. И облик и садржај спектакла служе као потпуно оправдање услова и циљева постојећег система. Спектакл је и стално присуство тог оправдања, јер он успоставља монопол над највећим делом времена које људи проводе ван самог процеса производње.

Сам спектакл представља себе као широку и недоступну стварност која никада не може бити доведена у питање. Његова једина порука гласи: "Оно што се види је добро, оно што је добро види се." Пасивни пристанак који спектакл захтева заправо је већ ефикасно наметнут његовим монополом над појавношћу, начином на који се појављује, не остављајући ни мало простора за било какав одговор.

Као незаобилазни погон за паковање свега што се данас производи, као општа артикулација принципа на којима почива систем и као развијени економски сектор који директно производи све већу количину слика-ствари, спектакл је главни производ данашњег друштва.

Спектакл је у стању да подреди себи људе, управо зато што их је економија већ потпуно подредила својим циљевима. Спектакл није ништа друго него економија која се развија због себе саме. То је, у исто време, веран одраз производње ствари и изобличујуће опредмећење самих произвођача.

Све док је нужност друштвено сневана, сан остаје друштвена потреба. Спектакл је ноћна мора модерног друштва окованог ланцима; он, у крајњој линији, изражава само чежњу тог друштва за сном. Спектакл је чувар тог сна.

У корену спектакла је најстарија од свих друштвених специјализација - специјализација моћи. Спектакл се специјализовао за улогу оног који говори у име свих других активности. То је амбасадор хијерархијског друштва пред њим самим, који уручује своју званичну ноту на двору где никоме другом није допуштено да говори. Тако је најмодернији аспект спектакла уједно и најархаичнији.

Владајући економски систем је зачарани круг изолације. Његове технологије заснивају се на изолацији и само је увећавају. Од аутомобила до телевизије, робе које спектакл бира да производи служе и као оружје за ефикасну одбрану услова који рађају "усамљену гомилу". Спектал увек изнова ствара сопствене претпоставке, на све конкретнији начин.

Отуђење посматрача, које несвесно повећава снагу предмета његове контемплације, одвија се на следећи начин: што више покушава да га схвати, мање живи; што се више поистовећује са владајућом представом о потреби, све мање разуме властити живот и властите жеље. Отуђење активног субјекта у спектаклу огледа се и у чињеници да његови гестови више нису његови; то су гестови неког другог, који му их представља. Посматрач се нигде не осећа код куће, јер је спектакл свуда.

Друштвена улога спектакла је производња отуђења. Економска експанзија састоји се пре свега у експанзији овог посебног сектора индустријске производње. "Раст", подстакнут производњом која је сама себи циљ, не може да буде ништа друго до раст истог оног отуђења које се налази у њеном корену.

Иако одвојени од онога што производе, људи ипак производе сваки детаљ свог света са све већом снагом и на тај начин се још више удаљавају од тог света. Што више њихов живот више постаје њихово дело, то су они више искључени из свог живота.

Губитак квалитета, тако очигледан на сваком ступњу спектакуларног језика, од предмета које глоригикује и понашања којим управља, потиче из саме природе система који на сваки начин избегава стварност. Робни облик своди све на квантитативни еквивалент. Развија се оно што је квантитативно, и само оно што је квантитативно.

Спектакл је ступањ на којем роба успева да колонизује читав друштвени живот. Комодификација није само видљива: ми више не видимо ништа друго. Свет који видимо је свет робе. Модерна економска производња проширује своју диктатуру како просторно, тако и по интензитету. У мање индустријализованим регионима, њена владавина се већ испољава кроз присуство неколико престижних роба и империјалистичке доминације наметнуте из индустријски развијенијих региона. Њихов друштвени простор непрестано се застире новим слојевима робе. С напретком "друге индустријске револуције" отуђена потрошња постаје исто толико дужност маса, колико и отуђена производња. Читав друштвени продати рад постаје тотална роба, чији непрестани обрт мора бити одржаван по сваку цену. Да би се то постигло, ова тотална роба мора бити враћена у фрагментираном облику исто тако фрагментираним појединцима, који су потпуно одсечени од целине производног процеса. У том циљу специјализована наука доминације разбија се на читав низ даљих специјализација, као што су социологија, примењена психологија, кибернетика и семиологија, које су задужене за надгледање саморегулације сваке фазе тог процеса.

Аутоматизација, која је у исто време најнапреднији сектор модерне индустрије и највернији израз њене праксе, приморава робни систем да разреши следећу контрадикцију: технолошка опрема, која објективно води ка елиминацији послова, мора у исто време да сачува рад као робу и као јединог ствараоца робе. Једини начин да се избегне ова последица аутоматизације (или било код другог, мање екстремног начина за повећање радне продуктивности), која води ка смањивању укупног обима нужног радног времена, јесте стварање нових послова. Том циљу служи резервна армија незапослених, која се углавном регрутује за терицијарни сектор, услуге, као појачање трупама задуженим за дистрибуцију и глорификацију најновијих роба; на овај начин задовољава се једна стварна потреба - за све масивнијим пропагандним кампањама које треба да наведу људе да купују све непотребније робе.

С развојем капитализма иреверзибилно време се уједначило на светском нивоу. Универзална историја постала је реалност јер се цео свет објединио у развоју тог времена. Али та историја, која је у сваком тренутку свуда иста, и даље није ништа друго до одбацивање историје унутар ње саме. Оно што широм света изгледа као исти дан, у ствари је само време економске производње, време исечено на једнаке апстрактне сегменте. То уједначено иреверзибилно време припада светском тржишту, па тако и светском спектаклу. Иреверзибилно време производње је, пре свега, мера робе. Дакле, време које се званично признаје широм света као опште време друштва, заправо само одражава посебне интересе од којих је сачињено, и није ништа друго до посебно време.

Време производње, време-роба, заправо је бесконачно гомилање истоветних интервала. То је апстрактно иреверзибилно време чији се сви сегменти морају показати на хронометру као квантитативно једнаки. Реалност тог времена може се свести на узајамну заменљивост његових јединица. О друштвеној владавини времена-робе могло би се рећи: "Време је све, човек није ништа; у најбољем случају он је скелет времена" (Беда филозофије). То је обезвређено време, сушта супротност времену дефинисаном као "поље у којем се развијају људске снаге".

Иако ово доба види себе као учестало враћање многобројних светковина, оно је, заправо, доба без светковина. Оно што је, у цикличном времену, тренутак учествовања заједнице у раскошном трошењу живота није могуће у друштву без заједнице и без раскоши. Његове вулгаризоване псеудосветковине, пародије дијалога и поклона, наводе људе на претерано трошење новца, али им доносе само разочарање које се компензира обећањем нове обмане. Што више опада употребна вредност времена модерног преживљавања, то се оно више хвали у спектаклу. Реалност времена замењена је публицитетом времена.

Да би се радницима наметнуо статус "слободних" произвођача и потрошача времена-робе, њихово време морало је најпре бити предмет насилне експроприације. Појаву новог, спектакуларног облика времена омогућило је управо то првобитно одузимање времена произвођача.

Капиталистичка производња је ујединила простор, рушећи све баријере између друштва и његовог окружења. Та унификација представља у исто време екстензиван и интензиван процес банализације. Акумулација робе масовно произведене за апстрактни простор тржишта, која је уздрмала све регионалне и законске баријере, као и сва корпоративна ограничења која су у средњем веку имала за циљ очување квалитета занатске производње, подрила је и аутономију и квалитет самих места. Та сила хомогенизације је тешка артиљерија која руши све Кинеске зидове.

Туризам - проток људи упакован за потрошњу, нуспроизвод протока робе - прилика је да се оде и види оно што је већ банализовано. Економска организација путовања ка различитим местима унапред гарантује њихову једноличност. Модернизација која је већ редуковала време путовања, истовремено је ограничила и реални простор у којем се и ка којем се може путовати.

Друштво које преобликује читаво своје окружење развило је сопствене технике за обликовање саме територије која чини основ за све различите аспекте овог пројекта. Урбанизам, "градско планирање", јесте метод којим капитализам преузима контролу над читавим природним и људским окружењем. Следећи логику потпуне доминације, капитализам може, а сада и мора, да прекроји читав простор у свој властити декор.

Док све техничке снаге капитализма раде на примени различитих облика одвајања, урбанизам тим снагама пружа основ и припрема терен за њихов даљи развој; урбанизам је сама технологија одвајања.

Самоуништење урбаног окружења увелико је у току. Експлозија градова која је њихово рурално окружење прекрила "безобличном масом урбаних отпадака" (Мамфорд), директна је последица императива потрошње. Диктатура аутомобила, те робе-водиље прве фазе економије робног обиља, оставља свој траг у виду аутопутева који раздиру стара градска језгра и подстичу све већу дисперзију. Унутар истог процеса, делимично обновљено урбано ткиво убрзано се кристалише око "фабрика за дистрибуцију" - џиновских продајних центара изграђених усред недођије и окружених хектарима паркинга. Међутим, ти храмови грозничаве потрошње изложени су истој, неодољивој центрифугалној сили, која их одбацује чим око себе развију довољно урбаних елемената да би били замењени новим продајним центрима. Међутим, техничка организација потрошње је само највидљивији аспект општег растакања које је град довело до тачке да почне да троши самог себе."

Read more...