Гласови са запада: "Друштво спектакла" - Ги Дебор

"У друштвима у којима преовлађују модерни услови производње, живот је представљен као огромна акумулација призора. Све што је некада било непосредно доживљавано, удаљено је у представу.

Слике одвојене од свих аспеката живота стапају се у јединствени ток ствари у којем претходно јединство живота више не може бити остварено. Фрагментарно опажана стварност регрупише се у ново, сопствено јединство, као одвојени лажни свет, предмет пуке контемплације. Специјализација слика света достиже врхунац у свету независних слика које обмањују чак и саме себе. Спектакл је конкретизована инверзија живота, независно кретање неживота.

Спектакл се у исто време испољава као само друштво, као део друштва и као средство обједињавања. Као део друштва, то је фокусна тачка наше визије и свести. Сама чињеница да је реч о одвојеном сектору говори о томе да се налазимо у домену обмане и лажне свести: јединство које спектакл постиже није ништа друго до званични језик општег одвајања.

Спектакл није само скуп слика; то је друштвени однос међу људима посредован сликама.

Сагледан у целини, спектакл је у исто време резултат и циљ владајућег облика производње. Он није само декор стварног света, већ само срце нестварности овог друштва. У свим посебним аспектима - вестима, пропаганди, реклами, забави - спектакл представља владајући облик живота. То је свеприсутна афирмација већ начињених избора, како у области производње, тако и у области потрошње везане за ту производњу. И облик и садржај спектакла служе као потпуно оправдање услова и циљева постојећег система. Спектакл је и стално присуство тог оправдања, јер он успоставља монопол над највећим делом времена које људи проводе ван самог процеса производње.

Сам спектакл представља себе као широку и недоступну стварност која никада не може бити доведена у питање. Његова једина порука гласи: "Оно што се види је добро, оно што је добро види се." Пасивни пристанак који спектакл захтева заправо је већ ефикасно наметнут његовим монополом над појавношћу, начином на који се појављује, не остављајући ни мало простора за било какав одговор.

Као незаобилазни погон за паковање свега што се данас производи, као општа артикулација принципа на којима почива систем и као развијени економски сектор који директно производи све већу количину слика-ствари, спектакл је главни производ данашњег друштва.

Спектакл је у стању да подреди себи људе, управо зато што их је економија већ потпуно подредила својим циљевима. Спектакл није ништа друго него економија која се развија због себе саме. То је, у исто време, веран одраз производње ствари и изобличујуће опредмећење самих произвођача.

Све док је нужност друштвено сневана, сан остаје друштвена потреба. Спектакл је ноћна мора модерног друштва окованог ланцима; он, у крајњој линији, изражава само чежњу тог друштва за сном. Спектакл је чувар тог сна.

У корену спектакла је најстарија од свих друштвених специјализација - специјализација моћи. Спектакл се специјализовао за улогу оног који говори у име свих других активности. То је амбасадор хијерархијског друштва пред њим самим, који уручује своју званичну ноту на двору где никоме другом није допуштено да говори. Тако је најмодернији аспект спектакла уједно и најархаичнији.

Владајући економски систем је зачарани круг изолације. Његове технологије заснивају се на изолацији и само је увећавају. Од аутомобила до телевизије, робе које спектакл бира да производи служе и као оружје за ефикасну одбрану услова који рађају "усамљену гомилу". Спектал увек изнова ствара сопствене претпоставке, на све конкретнији начин.

Отуђење посматрача, које несвесно повећава снагу предмета његове контемплације, одвија се на следећи начин: што више покушава да га схвати, мање живи; што се више поистовећује са владајућом представом о потреби, све мање разуме властити живот и властите жеље. Отуђење активног субјекта у спектаклу огледа се и у чињеници да његови гестови више нису његови; то су гестови неког другог, који му их представља. Посматрач се нигде не осећа код куће, јер је спектакл свуда.

Друштвена улога спектакла је производња отуђења. Економска експанзија састоји се пре свега у експанзији овог посебног сектора индустријске производње. "Раст", подстакнут производњом која је сама себи циљ, не може да буде ништа друго до раст истог оног отуђења које се налази у њеном корену.

Иако одвојени од онога што производе, људи ипак производе сваки детаљ свог света са све већом снагом и на тај начин се још више удаљавају од тог света. Што више њихов живот више постаје њихово дело, то су они више искључени из свог живота.

Губитак квалитета, тако очигледан на сваком ступњу спектакуларног језика, од предмета које глоригикује и понашања којим управља, потиче из саме природе система који на сваки начин избегава стварност. Робни облик своди све на квантитативни еквивалент. Развија се оно што је квантитативно, и само оно што је квантитативно.

Спектакл је ступањ на којем роба успева да колонизује читав друштвени живот. Комодификација није само видљива: ми више не видимо ништа друго. Свет који видимо је свет робе. Модерна економска производња проширује своју диктатуру како просторно, тако и по интензитету. У мање индустријализованим регионима, њена владавина се већ испољава кроз присуство неколико престижних роба и империјалистичке доминације наметнуте из индустријски развијенијих региона. Њихов друштвени простор непрестано се застире новим слојевима робе. С напретком "друге индустријске револуције" отуђена потрошња постаје исто толико дужност маса, колико и отуђена производња. Читав друштвени продати рад постаје тотална роба, чији непрестани обрт мора бити одржаван по сваку цену. Да би се то постигло, ова тотална роба мора бити враћена у фрагментираном облику исто тако фрагментираним појединцима, који су потпуно одсечени од целине производног процеса. У том циљу специјализована наука доминације разбија се на читав низ даљих специјализација, као што су социологија, примењена психологија, кибернетика и семиологија, које су задужене за надгледање саморегулације сваке фазе тог процеса.

Аутоматизација, која је у исто време најнапреднији сектор модерне индустрије и највернији израз њене праксе, приморава робни систем да разреши следећу контрадикцију: технолошка опрема, која објективно води ка елиминацији послова, мора у исто време да сачува рад као робу и као јединог ствараоца робе. Једини начин да се избегне ова последица аутоматизације (или било код другог, мање екстремног начина за повећање радне продуктивности), која води ка смањивању укупног обима нужног радног времена, јесте стварање нових послова. Том циљу служи резервна армија незапослених, која се углавном регрутује за терицијарни сектор, услуге, као појачање трупама задуженим за дистрибуцију и глорификацију најновијих роба; на овај начин задовољава се једна стварна потреба - за све масивнијим пропагандним кампањама које треба да наведу људе да купују све непотребније робе.

С развојем капитализма иреверзибилно време се уједначило на светском нивоу. Универзална историја постала је реалност јер се цео свет објединио у развоју тог времена. Али та историја, која је у сваком тренутку свуда иста, и даље није ништа друго до одбацивање историје унутар ње саме. Оно што широм света изгледа као исти дан, у ствари је само време економске производње, време исечено на једнаке апстрактне сегменте. То уједначено иреверзибилно време припада светском тржишту, па тако и светском спектаклу. Иреверзибилно време производње је, пре свега, мера робе. Дакле, време које се званично признаје широм света као опште време друштва, заправо само одражава посебне интересе од којих је сачињено, и није ништа друго до посебно време.

Време производње, време-роба, заправо је бесконачно гомилање истоветних интервала. То је апстрактно иреверзибилно време чији се сви сегменти морају показати на хронометру као квантитативно једнаки. Реалност тог времена може се свести на узајамну заменљивост његових јединица. О друштвеној владавини времена-робе могло би се рећи: "Време је све, човек није ништа; у најбољем случају он је скелет времена" (Беда филозофије). То је обезвређено време, сушта супротност времену дефинисаном као "поље у којем се развијају људске снаге".

Иако ово доба види себе као учестало враћање многобројних светковина, оно је, заправо, доба без светковина. Оно што је, у цикличном времену, тренутак учествовања заједнице у раскошном трошењу живота није могуће у друштву без заједнице и без раскоши. Његове вулгаризоване псеудосветковине, пародије дијалога и поклона, наводе људе на претерано трошење новца, али им доносе само разочарање које се компензира обећањем нове обмане. Што више опада употребна вредност времена модерног преживљавања, то се оно више хвали у спектаклу. Реалност времена замењена је публицитетом времена.

Да би се радницима наметнуо статус "слободних" произвођача и потрошача времена-робе, њихово време морало је најпре бити предмет насилне експроприације. Појаву новог, спектакуларног облика времена омогућило је управо то првобитно одузимање времена произвођача.

Капиталистичка производња је ујединила простор, рушећи све баријере између друштва и његовог окружења. Та унификација представља у исто време екстензиван и интензиван процес банализације. Акумулација робе масовно произведене за апстрактни простор тржишта, која је уздрмала све регионалне и законске баријере, као и сва корпоративна ограничења која су у средњем веку имала за циљ очување квалитета занатске производње, подрила је и аутономију и квалитет самих места. Та сила хомогенизације је тешка артиљерија која руши све Кинеске зидове.

Туризам - проток људи упакован за потрошњу, нуспроизвод протока робе - прилика је да се оде и види оно што је већ банализовано. Економска организација путовања ка различитим местима унапред гарантује њихову једноличност. Модернизација која је већ редуковала време путовања, истовремено је ограничила и реални простор у којем се и ка којем се може путовати.

Друштво које преобликује читаво своје окружење развило је сопствене технике за обликовање саме територије која чини основ за све различите аспекте овог пројекта. Урбанизам, "градско планирање", јесте метод којим капитализам преузима контролу над читавим природним и људским окружењем. Следећи логику потпуне доминације, капитализам може, а сада и мора, да прекроји читав простор у свој властити декор.

Док све техничке снаге капитализма раде на примени различитих облика одвајања, урбанизам тим снагама пружа основ и припрема терен за њихов даљи развој; урбанизам је сама технологија одвајања.

Самоуништење урбаног окружења увелико је у току. Експлозија градова која је њихово рурално окружење прекрила "безобличном масом урбаних отпадака" (Мамфорд), директна је последица императива потрошње. Диктатура аутомобила, те робе-водиље прве фазе економије робног обиља, оставља свој траг у виду аутопутева који раздиру стара градска језгра и подстичу све већу дисперзију. Унутар истог процеса, делимично обновљено урбано ткиво убрзано се кристалише око "фабрика за дистрибуцију" - џиновских продајних центара изграђених усред недођије и окружених хектарима паркинга. Међутим, ти храмови грозничаве потрошње изложени су истој, неодољивој центрифугалној сили, која их одбацује чим око себе развију довољно урбаних елемената да би били замењени новим продајним центрима. Међутим, техничка организација потрошње је само највидљивији аспект општег растакања које је град довело до тачке да почне да троши самог себе."