Руска мисао: Русија и наслеђе Џингис-кана

"Наслеђе Џингис-кана је неодвојиво од Русије. Хтела то Русија или не, она остаје чувар овог наслеђа и овим се одређује читава њена историјска судбина. Чак је и у периоду антинационалне монархије, када су и влада и образовано друштво тежили ка томе да Русија буде европска држава, и свеколико се стидели да признају природну везу Русије с Азијом, чак је и тада Русија силом прилика била присиљена да наставља историјско дело државног уједињења Евроазије, дело Џингис-кана: присаједињење Крима, Кавказа, Закаспијског краја, Туркестана, учвршћење Русије у Источном Сибиру - све су то биле етапе на истом оном путу окупљања разједињених делова Евроазијског улуса Џингис-канове империје, а колонизација и узоравање степе, њено претварање из боравишта номада и њиву, учврстило је прелаз Евроазијске државности из туранских у руске руке.

...

Будућа Русија-Евроазија мора свесно да одбаци дух европске цивилизације и да изгради своју државност и своју културу на потпуно другачијим, неевропским основама.

Разуме се, немогуће је предсказивати каква ће бити та државност и та култура. Али се наслеђе Џингис-кана, које је у своје време прихватила допетровска Москва, непролазно налази уз Русију, одређујући не само њену прошлост него и њену будућност, чинећи и предсказање у некој мери могућим. У међународним односима будућа Русија, свесни чувар наслеђа Џингис-кана, неће тежити да постане европска држава, него ће се, напротив, на сваки начин ограђивати од Европе и европске цивилизације. Сећајући се лекција из прошлости, она ће пратити развој европске материјалне технике, прихватати од те технике оно што јој је неопходно, али ће се на сваки начин чувати прихватања европских идеја, европског погледа на свет и духа европске културе.

...

У свом унутрашњем животу будућа Русија мора чврсто да се сећа прошлости. Ово не значи обнављање прошлости. Прошлост је немогуће и непотребно обнављати. Али извесни принципи, на којима се живот градио у прошлости, под Џингис-каном и у допетровској московској Русији, могу да буду уграђени и у темеље будуће изградње. Главни од ових принципа је: најтешња веза између приватног живота, државности и религије. Безбожна и антирелигиозна државност је специјално европски изум који се налази у тесној зависности од целокупног духа европске цивилизације. Истина, Европљани се веома поносе овим изумом и сматрају га обележјем прогреса. Али Европљани и иначе овако вреднују све продукте своје културе; они размишљају упрошћено: све што су изумели Европљани и што је у складу с општим духом њихове културе - добро је и "прогресивно", а све што су изумели други - добро је само утолико уколико личи на овај или онај европски изум. Ако бисмо пак судили објективно, не подлежући самохвали Европљана, онда из чињенице да су антирелигиозну државност измислили само Европљани и да она никада није постојала ни код једног другог неевропског народа, може да се направи само закључак да је таква државност противприродна и наказна, да противречи нормалној људској природи, а уколико то није случај са европском природом, онда је то само зато што је та сама природа ненормална и изопачена. Здрав човек је увек религиозан. И није истина да је "религија - приватна ствар сваког од нас": у стварности је религија увек била, јесте и биће не само ствар појединца, него и народа. Народи Евроазије су увек били религиозни. Ако се њихови појединачни представници понекад и окрећу од религије, онда је то само под наказним утицајем европске цивилизације и европских идеја. Русија-Еврпазија може да пронађе своје право лице и да постане оно што јесте само вративши се религији и учврстивши религиозну спонтаност у себи."

Из књиге "Наслеђе Џингис-кана" од Николаја Трубецкоја.