Руска мисао: Разобличавање запада по Ивану Иљину

Из писма западног научника:

"Поштовани колега!

Не разумем шта Ви то у ствари тражите од савременог човечанства?...

...

Мисао и воља морају да се пробуде, да се усредсреде, да себи потчине уобразиљу и створе оно што је неопходно. Шта ће ту такозвани "живот осећања", или, како још кажу, "срца"? Шта он може да нам пружи? Он би нам само одвлачио пажњу, ометао интелектуалну концентрацију и слабио вољну енергију...

...

Узмимо, рецимо, свеодређујућу технику, велику основу сваког културног подухвата. Она се заснива на математичким природним наукама и руководи се разлозима везаним за економичност снага, корисност и доходак. Овде је осећање потпуно немоћно; оно би само сметало и стога мора бити одстрањено...

Или, узмимо привреду, поготово пословни обрт: две велике сфере реалних потреба и сврсисходне организације - царство трезвеног рачуна, хладнокрвне процене и предвиђања. Овде се све решава тачном калкулацијом, конкуренцијом, рекламом и брзо донетом одлуком. Зар ту има места за љубав? Она би све само спутала, растворила, разложила и подрила; она би поколебала и зауставила читав привредно-друштвени механизам; она би натерала човека да направи несмотрене глупости и разорила би га. Човек се с човеком бори за свој опстанак - и на томе почива читава привреда. Овде владају инстинкт самоодржања и супарништво. И ко се препусти осећањима и осећајности, тај пропада...

...

Што је мање "симпатије" и "антипатије", узбуђења и негодовања, то се успешније одвија научно истраживање. Мржња и љубав само порађају научне грешке. У науци "срце" једноставно нема шта да тражи.

А ако узмемо културу као политику, тек ту никако неће бити места за "сентименталност". У политици царују лични, групни и класни интерес. Ту се одвија интелектуална и дрска борба за власт. Ту су неопходни хладан рачун, трезвена и проницљива процена снага, дисциплина и успешна интрига; и наравно - вешта реклама.

...

Од какве користи ту може да буде осећање? Сентиментални политичар никада неће доћи до власти, а ако је и добије, неће успети да је задржи. Овде се све решава вољом и силом; и ту љубав нема шта да тражи. Сентименталност би уништила свако државно уређење.

Почнете ли да говорите о љубави у савременој уметности, сви ће на Вас гледати као на застарелог чудака-лаика. Савремена уметност је ствар ослобођене уобразиље, техничког умећа и организоване рекламе. Сентиментална уметност је одживела свој век; то је био век пастирица и романтичара. Данас царује смела и проналазачка уметност, са "сликовитим мрљама", звучним пикантеријама и ефектним обртима. Савремени уметник зна само за две "емоције": завист - приликом неуспеха, и самозадовољство - у случају успеха.

Од све културе остаје само религија која је данас, изгледа, уздрмана до темеља. Али западним Европљанима је већ одавно постало јасно да у религији морају да владају воља, дисциплина и богословски доказ. Да би човек имао веру и религију, он мора да пожели веру и угуши своје сумње. Он мора да се потчини црквеној дисциплини и да потисне своје субјективне симпатије. Самостално, слободно испољавање осећања и разузданост личног мишљења само подривају и руше религију. Ту нема места ни сумњи ни самовољи; и ако црква хоће да буде снажна, она мора из религије да одстрани срце.

Ето зашто култури уопште није неопходан живот осећања: он мора бити обуздан, укроћен и савладан. Разуздано осећање знак је нецивилизованости, оно је остатак варварских времена"...


А ево одговора Ивана Иљина:

"Ваша су опредељења, уважени колега, врло јасна и изузетно поучна. Она на задивљујући начин осветљавају цео проблем. Управо из онога што се Ви обелоданили изникла је код савремених поколења западног човечанства данашња култура без срца. И ми смо сви дужни да стално размишљамо о томе да ли ће она и даље моћи да опстане у таквом виду и да ли за њу има спаса... Зато што претходни резултати њеног развоја пружају слику општег краха, а можда и највеће катастрофе.

Култура последњег века почива на неким основним претпоставкама о којима се ретко говори отворено, али које се савременом "културном човеку" још од детињства намећу као нешто што се само по себи разуме и што не допушта никакве сумње. Управо зато он као да их упија са мајчиним млеком и живи у складу с њима цео живот. А ево које су то претпоставке.

Срце постоји само за глупаке; паметни људи га не узимају у обзир и не подлежу његовим сугестијама. Савест је измишљотина светаца; њоме се заносе само сентиментални људи; само за живот неспособни фантазери дрхте пред тим привидом врлине. Вера је застарела; она је постала остатак прошлости; она се може опростити само наивним и непросвећеним људима; а умни и образовани људи могу само да се претварају да су верујући, а и то само онда када им је то у интересу и из лукавства. Љубав је или здрави полни инстинкт, неопходан да би се изродила деца, или пак старомодна сентименталност, лицемерна фраза, остатак примитивне прошлости, којем нема места у савременом културном животу.

...

Ми ћемо, наравно, у савременој култури запазити и препознати и начело друштвене добротворности; али се приликом поближег разматрања испоставља да у основи те добротворности леже вољна дисциплина, схватање о користи и умешна организација, а никако не љубав, савест и осећање. Друштвена добротворност је на Западу срачуната и промишљена; готово увек је добро регулисана и доноси немало користи, али је исто тако готово увек безосећајна и хладна; неделикатна је и лишена љубави, ограничена је само на одређене социјалне група и нема никакве везе са живом добротом... Овде се ради о доброчинствима која се врше без срца.

Управо у овоме је цела ствар: западноевропска култура као да је саграђена од камена и леда. Њена религија, уметност и наука (осим малог броја генијалних изузетака) су хладне; а политика, техника, привреда и пословни обрт - бездушни и сурови; и бездушност се овде узима као велика заслуга ("највиши степен културе!")... Љубав омета ум и вољу, а култура се управо сматра делом ума и воље. Испољавати осећања - детињасто је и неозбиљно; просто смешно! Испасти смешан - најстрашнија је ствар за "озбиљног" човека... Култура захтева строгост; а строгост је формална, хладна и бездушна.

Умни енглески философ Хобс формулисао је својевремено следећи социолошки закон: "човек је човеку вук" (homo homini - lupus). Било би неправедно рећи да је управо то закон савремене културе. Па ипак, "културна пристојност" налаже људима да једни на друге обраћају што је могуће мање пажње: да не оптерећују једни друге непотребним запажањима и општењем. Човек је човеку - пролазник. Или, како је фино запазио Чехов, човек је човеку или закључани сандук, или извор неспоразума.

...

Људи су једни другима - супарници или конкуренти; и свако се прибојава туђег недобронамерног погледа и замерања. Они се једни о другима брину само у мери у којој један од другог очекују имовинску или службену корист, или то чине подстакнути таштином, или чулним нагоном. А искоришћеног човека "отписују с рачуна" и у првој погодној прилици га изневеравају. И раде то савршено свесно и довољно спретно. И, свесни тога, они реда ради - с времена на време декламују о хуманости; и прорачунато, с наметљивом рекламом, оснивају "хуманитарне установе".

...

Људи се једни према другима односе тако као да је њихово нормално "заједничко живљење" припремни стадијум за исто тако нормално "узајамно нападање". Али управо зато, чим ствар дође до борбе, одмах се покаже да је "човек човеку вук"...

Зато ови оштри грчеви савремене културе - револуције, грађански и међународни ратови - нису случајни: они су природна последица суровости, похлепе, зависти и мржње. Суровост тих сукоба већ је утемељена у свакодневној суровости и безосећајном животу.

...

Своју културу човечанство ствара неверодостојним унутарњим актом из којег су искључени: срце, савест и вера, док је снага созерцања - стављена под сумњу, исмејана и сведена на потчињено, скоро угушено стање. Култура која се тако гради је болесна култура, и ово што ми сада преживљавамо, све наше невоље, страдања и бриге су природне последице те и такве болесне културе."

А ево шта још пише Иван Иљин поводом исте теме:

"Савремени човек, који осећа да му прети немаштина са свим њеним невољама и који је заслепљен привидном моћи капитала, настоји да што више стекне и да се што мање оптерећује. Он јури за "профитом"; он жели да добија и да има много, али не жели да даје. Он хоће дуго да живи и да ужива, и зато настоји да се, по могућству, формално ослободи својих послова, да њима управља што брже и што лакше, да се ничим не спутава и да што је могуће мање у њих уноси своја осећања. Он сматра да је корисно да се клони, ако је могуће, свега што би га могло оптеретити: он је склон да све сматра "релативним", "бесмисленим", "глупошћу"... И таква оријентација постаје за њега "одбрамбена" навика.

...

Мишљење без срца - чак и најумније и промућурно - остаје, на крају крајева, индиферентно: њему је свеједно за шта ће се ухватити, шта ће промишљати или изучавати. Оно је безосећајно, равнодушно, релативистичко (све је условно, све је релативно!), механичко, хладно, цинично; поготово - цинично, а самим тим и карактеристично за каријеристе, препредењаке, ласкавце, за људе вулгарне и похлепне.

...

Воља без срца - ма колико она упорна била - резултира на крају животињском похлепом и злом самовољом. "Ослободивши се" љубави, воља постаје безобзирна и необуздана, али она уображава да је тобож "моћна" и "слободна". У стварности пак, она је немилосрдна, одлучна и окрутна. Успех је за њу све; мучење и убиство су за њу проста и обична ствар. То је - зла енергија душе. Она потпуно живи у трезвености земних похота: то је воља за поседовањем и влашћу и на њу не треба гледати као на духовну потенцију већ као на опасну природну појаву. Управо то и јесте она воља за коју постављени циљ оправдава свако средство. То је воља незаситог властољубља, воља тоталитарне државе и "јединоспасавајуће цркве", антисоцијалног капитализма, комунистичког деспотизма, империјалистичких ратова за колоније; таква је воља свих каријериста и тирана.

...

Ето због чега је култура без љубави празан и мртав појам, због чега је само привидна култура или отворено лицемерје. И због чега је тај пут - пут пропасти."