Руска мисао: Темуџин

"Џингис-кан није био само велики освајач, него и велики организатор. Као сваки државни организатор великог формата, он се у својој организаторској делатности није руководио само уско практичним побудама текућег тренутка, него и извесним вишим принципима и идејама, спојеним у складан систем.

...

Пред своје поданике, почев од виших велможа и војних заповедника па до обичних војника, Џингис-кан је постављао извесне моралне захтеве. Врлине које је највише ценио и подстицао биле су верност, оданост и непоколебљивост; пороци које је највише презирао и мрзео били су издајство, вероломство и кукавичлук. Ове врлине и пороци били су за Џингис-кана обележја по којима је све људе делио на две категорије. За један тип људи су њихово материјално благостање и сигурност изнад њиховог личног достојанства и части, те су способни за кукавичлук и издају. Када се такав човек потчињава свом старешини или господару, он то чини само зато што у том старешини види извесну силу и моћ, и дрхти од страха пред овом силом. Изневеравајући свог господара или га издајући, овакав човек помишља да се тим самим ослободи оног јединог човека који има власт над њим; али чинећи ово увек из страха или из материјалне користи, он самим тим остаје роб свог страха, своје привржености животу и материјалном благостању и чак се учвршћује у ропству. Овакви људи су - ниске, подле, ропске природе; Џингис-кан их је презирао и немилосрдно уништавао. На свом завојевачком путу Џингис-кан је био принуђен да свргне и збаци поприличан број царева, кнежева и владара. Готово увек су се међу блиским сарадницима оваквих владара налазили издајници који су својом издајом доприносили победи и успеху Џингис-кана. Али, Џингис-кан није наградио ниједног од ових издајника; напротив, после сваке победе над неким царем или владаром, велики освајач је наређивао да се казне све оне велможе и блиски сарадници који су издали свог господара. Њихова издаја је била знак њихове ропске психологије, а људима с таквом психологијом није било места у царству Џингис-кана. И обрнуто, после освајања сваког новог царства или кнежевства Џингис-кан је засипао наградама и постајао близак са свима онима који су бившем владару освојене земље остајали верни до краја, верни чак и онда када је њихова верност била очигледно за њих штетна и опасна. Јер су својом верношћу и чврстином такви људи доказали своју припадност оном психолошком типу на коме је Џингис-кан хтео да гради свој државни систем. Људи оваквог психолошког типа стављају своју част и достојанство изнад своје сигурности и материјалног благостања. Они се не боје човека који може да им узме живот или материјална добра, већ се само плаше да не учине нешто што може да их обешчасти или умањи њихово достојанство, и то не да га умањи у очима других људи (јер се људског подсмеха и осуде они не боје, као што се и иначе не боје људи), него у њиховим сопственим очима. У њиховој свести увек живи посебан кодекс, устав допустивих и недопустивих поступака за часног човека који поштује себе; они стрепе над овим уставом, односећи се према њему религиозно, као божански утврђеном, и не могу да допусте његово кршење, јер би при његовом кршењу почели да презиру себе, што је за њих страшније од смрти. Поштујући себе, они поштују и друге који чувају исти унутрашњи устав, нарочито оне који су своју снажну приврженост овом уставу већ показали на делу.

...

Читав војно-административни апарат чинили су само људи другог типа, организовани у складан хијерархијски систем на чијем се највишем ступњу налазио сам Џингис-кан. И ако су остали поданици видели у Џингис-кану само језиво страшну силу, људи владајућег апарата су у њему видели пре свега најизразитијег представника својственог им психолошког типа и клањали су се пред њим као пред херојским оваплоћењем свог личног идеала.

Приликом конкретизације своје државне теорије, приликом њене практичне примене у реалним условима земаља које је освојио, Џингис-кан се руководио уверењем да се људи психолошког типа који је поштовао налазе углавном међу номадима, док се седелачки народи у већини састоје од људи ропске психологије. И заиста, номад је по свом бићу далеко мање везан за материјална добра него седелачки становник или земљоделац. Осећајући физичку одвратност према напорном физичком раду, номад истовремено мало држи и до физичког комфора и навикао је да ограничава своје потребе, не осећајући ово ограничење као посебно тешко лишавање."

Из књиге "Наслеђе Џингис-кана" од Николаја Трубецкоја.