Напуштам Канаду и селим се у Русију, у Москву, због љубави, јер је моје место на Истоку и за будућност генерација које долазе иза мене.
Канадски ламент, Blue guitar - Cowboy Junkies:
Вода и облаци изнад река:
Дивље гуске се спуштају на песак:
Ли-Таи-По
698.-763.
Игра богова
Испевао сам дух свој у једној песми, коју певах људима и они ме исмејаше.
Тада узех своју лауту, пођох у брда и на врху запевах боговима, песму, коју људи нису разумели. Сунце је залазило.
По гласу моје песме, богови заиграше, на руменим облацима, који су пловили по небу.
Из књиге "Лирика", поглавље "Антологија кинеске лирике", од Милоша Црњанског.
Пре неки дан купих две књиге у србској књижари "Србика" у Торонту. То је једна сјајна књижара где се могу наћи и књиге које је, можда, тешко наћи и у Србији у овом тренутку. Једноставно, неке књиге су у Србији већ распродате, а нова издања нису штампана, тако да се евентуално могу наћи у некој библиотеци. Тако на пример, у књижари "Србика" у Торонту сам купио сабрана дела Беле Хамваша у три књиге које је издала издавачка кућа "Геопоетика", а када одете на интернет презентацију "Геопоетике" тамо пише да су те књиге распродате. Ту сам купио и већ помињану на овом интернет дневнику књигу "Дневници из Шпандауа" Алберта Шпера, као и сабрана дела Веселина Чајкановића у пет књига. Да се вратим књигама које сам купио пре неки дан. То су књиге "Васкрсла реч" од Виталија Шенталинског и "Мистично-духовне групе данашњег времена" од Јелене Галовић. Књига "Васкрсла реч" од Виталија Шенталинског је сјајна књига која се односи на анализе досијеа које је писац добио од совјетског КГБ-а непосредно после "перестројке". Ти досијеи су веома занимљиви јер се односе на неке познате руске културне раднике као што су Исак Бабељ, Михаил Булгаков, отац Павле Флоренски, Максим Горки, Николај Кљујев, Осип Мандељштам, Борис Пиљњак, Андреј Платонов и други. Читајући анализе ових досијеа са мноштвом навода из самих досијеа, човек заиста може да види колико је била тамна страна бољшевичке владавине над Русијом. Из анализе тих досија бих издвојио досије великог руског песника Николаја Кљујева. Да! Николај Кљујев! Песник народне душе. Песник северњачке народне душе. Сећам се да сам за Николаја Кљујева први пут чуо када сам, чини ми се, читао неки текст о Хипербореји. Ту је поменута његова песма "Бела Индија". Хах! Бела Индија! Као ми је то загонетно звучало. Одмах сам осетио да ту има нечег вредног. Али нигде нисам могао да нађем преводе песама Николаја Кљујева на србски језик. И онда сам у једној руској књижари у Торонту нашао нешто као антологију стваралаштва Николаја Кљујева! Каква срећа! А тамо је била и песма "Бела Индија". Фантастично! Међутим, да би се читао Николај Кљујев, руски језик мора јако добро да се познаје, јер је Кљујев користио и доста старих речи. Ја сам почетник у знању руског језика, али сам, ипак, успео да бар мало осетим дух Кљујевљевих песама. У томе ми је помогла и моја девојка Светлана када сам био код ње у Москви. Ево песме "Бела Индија" на руском језику:
Белая Индия
На дне всех миров, океанов и гор
Хоронится сказка — алмазный узор,
Земли талисман, что Всевышний носил
И в Глуби Глубин, наклонясь, обронил.
За ладанкой павий летал Гавриил
И тьмы громокрылых взыскующих сил, —
Обшарили адский кромешный сундук
И в Смерть открывали убийственный люк,
У Времени-скряги искали в часах,
У Месяца в ухе, у Солнца в зубах;
Увы! Схоронился «в нигде» талисман,
Как Господа сердце — немолчный таран!..
Земля — Саваофовых брашен кроха,
Где люди ютятся средь терний и мха,
Нашла потеряшку и в косу вплела,
И стало Безвестное — Жизнью Села.
Земная морщина — пригорков мозоли,
За потною пашней — дубленое поле,
За полем лесок, словно зубья гребней, —
Запуталась тучка меж рябых ветвей,
И небо — Микулов бороздчатый глаз
Смежает ресницы — потемочный сказ;
Реснитчатый пух на деревню ползет —
Загадок и тайн золотой приворот.
Повыйди в потемки из хмарой избы —
И вступишь в поморье Господней губы,
Увидишь Предвечность — коровой она
Уснула в пучине, не ведая дна.
Там ветер молочный поет петухом,
И Жалость мирская маячит конем,
У Жалости в гриве овечий ночлег,
Куриная пристань и отдых телег:
Сократ и Будда, Зороастр и Толстой,
Как жилы, стучатся в тележный покой.
Впусти их раздумьем — и въявь обретешь
Ковригу Вселенной и Месячный Нож —
Нарушай ломтей, и Мирская душа
Из мякиша выйдет, крылами шурша.
Таинственный ужин разделите вы,
Лишь Смерти не кличьте — печальной вдовы…
В потемки деревня — Христова брада,
Я в ней заблудиться готов навсегда,
В живом чернолесье костер разложить
И дикое сердце, как угря, варить,
Плясать на углях и себя по кускам
Зарыть под золою в поминок векам,
Чтоб Ястребу-духу досталась мета —
Как перепел алый, Христовы уста!
В них тридцать три зуба — жемчужных горы,
Язык — вертоград, железа же — юры,
Где слюнные лоси, с крестом меж рогов,
Пасутся по взгорьям иссопных лугов…
Ночная деревня — преддверие Уст…
Горбатый овин и ощеренный куст
Насельников чудных, как струны, полны…
Свершатся ль, Господь, огнепальные сны!
И морем сермяжным, к печным берегам
Грома-корабли приведет ли Адам,
Чтоб лапоть мозольный, чумазый горшок
Востеплили очи — живой огонек,
И бабка Маланья, всем ранам сестра,
Повышла бы в поле ясней серебра
Навстречу Престолам, Началам, Властям,
Взывающим солнцам и трубным мирам!..
О, ладанка божья — вселенский рычаг,
Тебя повернет не железный Варяг,
Не сводня-перо, не сова-звездочет —
Пяту золотую повыглядел кот,
Колдунья-печурка, на матице сук!..
К ушам прикормить бы зиждительный Звук,
Что вяжет, как нитью, слезинку с луной
И скрип колыбели — с пучиной морской,
Возжечь бы ладони — две павьих звезды,
И Звук зачерпнуть, как пригоршню воды,
В трепещущий гром, как в стерляжий садок,
Уста окунуть и причастьем молок
Насытиться всласть, миллионы веков
Губы не срывая от звездных ковшов!..
На дне всех миров, океанов и гор
Цветет, как душа, адамантовый бор, —
Дорога к нему с Соловков на Тибет,
Чрез сердце избы, где кончается свет,
Где бабкина пряжа — пришельцу веха:
Нырни в веретенце, и нитка-леха
Тебя поведет в Золотую Орду,
Где Ангелы варят из радуг еду, —
То вещих раздумий и слов пастухи,
Они за таганом слагают стихи,
И путнику в уши, как в овчий загон,
Сгоняют отары — волхвующий звон.
Но мимо тропа, до кудельной спицы,
Где в край «Невозвратное» скачут гонцы,
Чтоб юность догнать, душегубную бровь…
Нам к бору незримому посох — любовь,
Да смертная свечка, что пахарь в перстах
Держал пред кончиной, — в ней сладостный страх
Низринуться в смоль, адамантовый гул…
Я первенец Киса, свирельный Саул,
Искал пегоухих отцовских ослиц
И царство нашел многоценней златниц:
Оно за печуркой, под рябым горшком,
Столетия мерит хрустальным сверчком.
1916 (?)
А ко је био Николај Кљујев? Николај Алексејевич Кљујев (1887-1937) је био велики руски песник који је рођен у Олоњецкој губернији на северу Русије. Иначе, олоњецки крај је познат као отаџбина многих нараштаја народних приповедача, као огњиште руске епске традиције. Поезија Николаја Кљујева је заснована на фолклору и метафизици и он је у њој бранио патријархалну, руралну и мистичну Русију. За време владавине бољшевика у Русији, био је оптужен као реакционар са идеолошког и естетског становишта и прво је протеран у Сибир 1934.-те године, а касније је поново ухапшен 1936.-те године и стрељан 1937.-ме године. Ево шта су неки велики руски писци рекли о Николају Кљујеву.
Александар Блок: "Кљујев је велики догађај у јесени мога живота."
Николај Гумиљов: "Патос Кљујевљеве поезије је редак, изузетан... Шта је он - егзотична птица... или објавитељ нове снаге, народне културе?"
Андреј Бели: "Кљујевљево срце сједињује пастирску истину с магичном мудрошћу, Запад и Исток, спаја заиста јадиковке четири стране света... Народни песник говори од лица њему откривене Истине Народне."
Осип Мандељштам: "Кљујев је дошао од величанственог Олонца, где се руски начин живота и руски сељачки говор чувају у јелинском достојанству и једноставности."
Сергеј Јесењин: "Кљујев је мој учитељ. Апостол нежни Кљујев на рукама нас је носио..."
То је био Николај Кљујев. Његов крвни предак је био чувени протопоп Авакум који се у XVII-ом веку борио за останак Руса у такозваној старој вери када је дошло до раскола у Руској Православној Цркви. И сам Николај Кљујев је припадао расколницима, то јест такозваним старообредницима о којима сам већ објавио текст на овом свом интернет дневнику. Николај Кљујев се држао постојано и неустрашиво пред бољшевичким судовима, остајући веран својим веровањима. Тако Кљујев одговарајући на питања бољшевичких иследника каже: "Потичући од старинског старообредног рода, по мајчиној линији, од протопопа Авакума, васпитан сам на древноруској култури Косуња, Кијева и Новгорода и упио сам у себе љубав према древној, допетровској Русији, коју опевам. Изградња социјализма у СССР-у, остварена при диктатури пролетаријата, дефинитивно је уништила мој сан о Древној Русији. Отуда мој непријатељски однос према политици Комунистичке партије и према совјетској власти, која инсистира на социјалистичком преустројству земље. Практичне мере за остваривање те политике сматрам насиљем државе над народом, који крвари у великом болу." За време тешких година прогона, Николај Кљујев је покушавао да заврши своје велико дело поему "Песма о Великој Матери". Судбина поеме је била готово мистична. Прво је била изгубљена, а касније, ипак, пронађена. Писац књиге "Васкрсла реч" Виталиј Шентински, пореди ову поему са једним другим великим делом руске књижевности, са "Словом о Игоровом походу" (XII век). Поема је огромна. У нађеном рукопису има око четири хиљаде редова. Једна од варијанти наслова је била и - "Последња Русија". Велика Мати код Кљујева је представљала и његову физичку мајку и духовну родитељку Прасковју Димитријевну, нарикачу и народну приповедачицу, "златни огранак Авакума", која га је научила писмености, упознала са тајнама речи и учврстила га у древној вери предака старообредника и целу домовину - Русију и Мати Влажну Земљу и Богородицу, то јест универзални космички животворни принцип, Душу Света. Како каже Виталиј Шентински, такво схватање је веома органско за руску духовност, а ја сам о томе доста писао на овом свом интернет дневнику. Дакле, то је једна страна руске духовности, која је на одређени начин супротстављена идеји империјалне Русије коју је у Русију донео Петар Велики. Поема "Песма о Великој Матери" се састоји од три дела или, како их је сам Кљујев звао, "гнезда". Упрошћено речено, први део је о младости матере, други је о детињству хероја-аутора и о његовом рађању као певача, народног песника, а трећи део је о крају старе Русије и новој несрећи која јој прети. И тако ова величанствена поема израња као невидљиви град Китеж са дна језера Светлојара. О легенди о невидљивом граду Китежу сам, такође, већ писао на овом свом интернет дневнику. А овде у Торонту сам у једној одличној јерменској продавници музичких дискова купио оперу Николаја Римског-Корсакова "Легенда о невидљивом граду Китежу и девојци Февронији" која има 3 ЦД-а. Можда је та легенда о невидљивом граду Китежу и суштина руске душе, Руске идеје и Свете Русије. А како каже Виталиј Шентински, песник Николај Кљујев се родио да би нам донео вест о дубинској, скривеној судбини Отаџбине. Виталиј Шентински каже: "Русија је - Китеж. Град видљиви ће пасти, да би се у мукама дигао Град Невидљиви, очекивани, заветни."
"Видим, ево, Москву дичну,
Гологлаву, беспосличну,
Милозвучна звона њина
Чине чуда и на јави,
А иконе чудотворне
Не вређају Татарина!
Свињска леђа безбожништво
О јутарње звезде чеше,
У мочваре космат ђаво
Понижени народ води,
Наг Никола, Јегор пешке
Стоје поред капије китешке!...
О, Русијо! О, Сунчева мајко!
Плачеш ко рој оса љутих,
А речицом, једром бреза,
Још уздишеш у смирају.
Коловрата заборави
Твој Костромац и Белорус!
Код Батија мртав витез,
Сетних, густих трепавица,
Безброј рана од сулица,
На одежди од копаља,
Но Спас ту је: змај - ничице!
Јегор пропе коња свога,
Рода скитске кобилице!"
Виталиј Шентински каже да је ова Кљујевљева поема - "мужицка Веда", где Кљујев говори у име народа и гласом народним. На крају приче о судбини Николаја Кљујева у књизи "Васкрсла реч", Виталиј Шентински, цитирајући Кљујева, пише:
"Онај који има уши - нека чује:
Ко је пречист слуха златна,
Нерасцепљен злим безверјем,
Као бреза оштрим клином -
Тај ће, везан с домовином
И судбином где је рођен,
Сузом својом утиснути
На страници крст неспаљив,
И кад даље, тајно вођен,
На стазе међ строфе крочи,
Лепоти ће видет очи...
Реч песника звучи као завештање: "Руска радост ће се купити не гвожђем, већ лепотом"."
Ево још једног необоривог доказа да је пропаганда која преплављује цео свет о томе да на западу влада правда у правној држави лаж. У Канади је 2008.-ме године умрло 22 људи услед тровања храном коју је произвело једно од највећих канадских предузећа које се баве производњом хране "Maple Leaf". Тровање и смртни случајеви су били проузроковани бактеријом листерија која се налазила у храни. Ево доказа:
Доказ о смрти људи услед тровања храном произведеном у канадском предузећу "Maple Leaf"
И шта се десило после тога? Па, ништа посебно. Директор "Maple Leaf"-а Мајкл Мек Кеин се извинуо и рекао да дубоко жали. Дакле, човек је сматрао да је то довољно. Ево доказа:
Колико ја знам није вођен ниједан јавни судски процес поводом овог случаја и нико није завршио у затвору. По мом мишљењу, један од најодговорнијих за смрт 22 људи је управо директор предузећа "Maple Leaf" Мајкл Мек Кеин. Ваљда би тако требало ствари да функционишу у капитализму да онај ко је на челу неког предузећа буде и најодговорнији за пословање предузећа, а то значи и за добре и за лоше резултате. Ваљда би тако требало ствари да функционишу у капитализму у складу са западном пропагандом. А овде смо имали случај да је лоше пословање предузећа довело до смрти 22 људи. И ником ништа. Мајкл Мек Кеин се извинуо и рекао да дубоко жали и то је све. Онда је "Maple Leaf" повукао своје производе на једно време из продаје и сачекао да се прашина слегне. Ових дана "Maple Leaf" поново креће у посао. Видео сам њихову рекламу за сланину на телевизији. А јел знате ко је директор предузећа "Maple Leaf" данас? Па, исти човек који је био и пре - Мајкл Мек Кеин. Ево доказа:
Доказ да је Мајкл Мек Кеин још увек директор канадског предузећа "Maple Leaf" (спустите се мало ниже низ страницу)
А шта је са пословном етиком? Шта је са личном одговорношћу? Шта је са такозваним западним стандардима? Шта је урадио правосудни систем Канаде? Ништа. Зашто? Због посла. То јест због пара. Пошто је "Maple Leaf" једно од највећих канадских предузећа за производњу храну није ред да пропадне. Јел тако? Ово предузеће је својим пословањем довело до смрти 22 људи и зато га је требало затворити, а директора и друге одговорне казнити. Међутим, то се није десило. А није се десило јер је посао, то јест јер су паре изнад правде. Није се десило јер су посао и паре изнад људских живота. Није се десило јер је капитализам изнад правде, изнад људских живота и изнад свега. Али, тако је то на западу. На овом мом интернет дневнику већ сам писао о геноциду који је спроведен над староседеоцима Канаде Индијанцима од стране канадске државе и неких цркава. На хиљаде Индијанаца је убијено. И јел неко завршио у затвору због тога? До сада није. Али, председник владе Канаде Стивен Харпер се извинуо Индијанцима. Извинуо се човек. Ево и у овом случају када је услед тровања бактеријом листерија која се налазила у храни произведеној у канадском предузећу "Maple Leaf" умрло 22 људи, директор предузећа Мајкл Мек Кеин се извинуо. Јел довољно извињење у овим случајевима? Није. Где су јавни судски процеси? Где су казне одговорних за смрт људи? Где је правда? Где је правна држава? Нема ништа од тога. Све је то лаж и обмана запада које се шире светом са циљем да се целом том свету милом или силом наметне западна религија демократије, капитализма и такозваних људских права. Па, где су људска права канадских Индијанаца? Где су људска права умрлих од листерије у храни канадског предузећа "Maple Leaf"? Нема их. Ширите истину о западу.
Када се данас прича о класичној музици онда се подразумева да се ради о европској класичној музици. То је још једна културна подметачина Европе! Исправно је рећи не класична музика, него европска класична музика. Зашто? Зато што постоје и друге неевропске класичне музике. Међутим, Европљани све оно што не долази из Европе или што није базирано на европским културним обрасцима, сматрају као ниже вредно и тако га и третирају, што је класична дискриминација. Како је то лепо рекао популарни музичар Ману Чао, овде се ради о културном колонијализму. Зато одбацујем европску класичну музику као глобалну класичну музику, јер она није глобална класична музика. Европска класична музика је музика романо-германских народа уз додатке словенских извођача чија се класична музика базира на западно-европским основама. Унутар тог културног круга фаворизујем класичну музику словенских народа, а пре свега руског народа у поређењу са романо-германском класичном музиком.
Они који себе називају србским националистима и који се противе уласку Србије у Европску Унију треба да обрате пажњу на терминолошке детаље у свим сферама, а посебно у културној сфери и да се одлучно супротставе европском културном колонијализму. Потребно је ући у одсутну битку против Европе и то тако што ћемо почети од себе. Потребно је прво очистити себе од Европе, а то значи очистити ум и душу од отрова којим нас је Европа тровала деценијама. Европа нас је укалупила у своје идеолошке и културне калупе који су током времена постали ланци. Ослободимо се европских идеолошких и културних калупа и ланаца. Откријмо нове, дивне светове у овом Божијем врту на планети Земљи. Ово ослобађање од европских идеолошких и културних ланаца значи рад на себи. Рад на себи треба да почне спознајом да смо ограничени Европом, а ограничење значи неслободу. Треба да желимо да будемо слободни. Када жеља за слободом довољно ојача, треба да почнемо да трагамо. Трагање ће нас одвести до нових, непознатих светова чија ће нас лепота испунити срећом.
Међутим, у овом тексту хоћу да скренем пажњу да постоје и друге класичне музике, као на пример индијска и персијска класична музика. Дакле, овде се ради о два велика азијска народа, Индијцима и Персијанцима који, такође, имају класичну музику високе вредности. Индијска и персијска класична музика су старије од европске класичне музике и у Индији и Ирану постоји образовни систем који подразумева постојање школа и учитеља који школују нове генерације извођача индијске и персијске класичне музике. Ја уопште не видим да је европска класична музика више вредна од индијске или персијске класичне музике. Ради се о два различита концепта музичког извођења који извиру из душа различитих народа. По мени би исправан и уравнотежен приступ био да се не фаворизује ниједна класична музика, већ да се класичне музике различитих народа и група народа подједнако третирају. Али, пошто то није случај и пошто Европа класичне музике других народа и група народа третира као мање вредне, онда треба одбацити европски културни колонијализам и кренути ка културама других народа. Као прилог томе, представљам овде сјајну индијску и персијску класичну музику. Слушајући ову музику враћам се у далеку прошлост када су наши далеки преци Аријевци сишли са севера у пределе такозваног Седморечја, у долине река Инда и Ганга. Слушајући ову музику као да видим велелепне градове Мохенџо Даро и Харапа које изградише неки давни народи. Као да видим наше далеке оце, наше прашћуре, како иду преко брда и кроз долине Средње Азије, кроз данашњи Пакистан, Афганистан и Иран. Зову нас наши далеки оци, зову нас дубоко из прошлости која је скривена у нама самима, скривена и покривена слојевима и слојевима разних утицаја током историје, готово заборављена. Ево пробијам се већ неко време кроз те слојеве и покушавам да досегнем та давна времена. При томе користим рационалне и интуитивне путеве. Рационалне кроз књиге, а интуитивне кроз уметност. Као да стојим на некој висоравни древне Персије и гледам народе у покрету...
Индијска класична музика
Рага Васанта (изводи Асад Али Кан):
Сурашрингар и Сурбахар (изводи Сулалит Синха):
Персијска класична музика (у случају да музика не почне одмах да свира померите мало мишем показивач прогреса удесно)
Дастгах Шур (изводи Фарамарз Пајвар ансамбл):
Дастгах Махоур (изводи Фарамарз Пајвар ансамбл):
© Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008
Back to TOP
