Руски светови: Николај Кљујев

Пре неки дан купих две књиге у србској књижари "Србика" у Торонту. То је једна сјајна књижара где се могу наћи и књиге које је, можда, тешко наћи и у Србији у овом тренутку. Једноставно, неке књиге су у Србији већ распродате, а нова издања нису штампана, тако да се евентуално могу наћи у некој библиотеци. Тако на пример, у књижари "Србика" у Торонту сам купио сабрана дела Беле Хамваша у три књиге које је издала издавачка кућа "Геопоетика", а када одете на интернет презентацију "Геопоетике" тамо пише да су те књиге распродате. Ту сам купио и већ помињану на овом интернет дневнику књигу "Дневници из Шпандауа" Алберта Шпера, као и сабрана дела Веселина Чајкановића у пет књига. Да се вратим књигама које сам купио пре неки дан. То су књиге "Васкрсла реч" од Виталија Шенталинског и "Мистично-духовне групе данашњег времена" од Јелене Галовић. Књига "Васкрсла реч" од Виталија Шенталинског је сјајна књига која се односи на анализе досијеа које је писац добио од совјетског КГБ-а непосредно после "перестројке". Ти досијеи су веома занимљиви јер се односе на неке познате руске културне раднике као што су Исак Бабељ, Михаил Булгаков, отац Павле Флоренски, Максим Горки, Николај Кљујев, Осип Мандељштам, Борис Пиљњак, Андреј Платонов и други. Читајући анализе ових досијеа са мноштвом навода из самих досијеа, човек заиста може да види колико је била тамна страна бољшевичке владавине над Русијом. Из анализе тих досија бих издвојио досије великог руског песника Николаја Кљујева. Да! Николај Кљујев! Песник народне душе. Песник северњачке народне душе. Сећам се да сам за Николаја Кљујева први пут чуо када сам, чини ми се, читао неки текст о Хипербореји. Ту је поменута његова песма "Бела Индија". Хах! Бела Индија! Као ми је то загонетно звучало. Одмах сам осетио да ту има нечег вредног. Али нигде нисам могао да нађем преводе песама Николаја Кљујева на србски језик. И онда сам у једној руској књижари у Торонту нашао нешто као антологију стваралаштва Николаја Кљујева! Каква срећа! А тамо је била и песма "Бела Индија". Фантастично! Међутим, да би се читао Николај Кљујев, руски језик мора јако добро да се познаје, јер је Кљујев користио и доста старих речи. Ја сам почетник у знању руског језика, али сам, ипак, успео да бар мало осетим дух Кљујевљевих песама. У томе ми је помогла и моја девојка Светлана када сам био код ње у Москви. Ево песме "Бела Индија" на руском језику:

Белая Индия

На дне всех миров, океанов и гор
Хоронится сказка — алмазный узор,
Земли талисман, что Всевышний носил
И в Глуби Глубин, наклонясь, обронил.
За ладанкой павий летал Гавриил
И тьмы громокрылых взыскующих сил, —
Обшарили адский кромешный сундук
И в Смерть открывали убийственный люк,
У Времени-скряги искали в часах,
У Месяца в ухе, у Солнца в зубах;
Увы! Схоронился «в нигде» талисман,
Как Господа сердце — немолчный таран!..

Земля — Саваофовых брашен кроха,
Где люди ютятся средь терний и мха,
Нашла потеряшку и в косу вплела,
И стало Безвестное — Жизнью Села.

Земная морщина — пригорков мозоли,
За потною пашней — дубленое поле,
За полем лесок, словно зубья гребней, —
Запуталась тучка меж рябых ветвей,
И небо — Микулов бороздчатый глаз
Смежает ресницы — потемочный сказ;
Реснитчатый пух на деревню ползет —
Загадок и тайн золотой приворот.
Повыйди в потемки из хмарой избы —
И вступишь в поморье Господней губы,
Увидишь Предвечность — коровой она
Уснула в пучине, не ведая дна.
Там ветер молочный поет петухом,
И Жалость мирская маячит конем,
У Жалости в гриве овечий ночлег,
Куриная пристань и отдых телег:
Сократ и Будда, Зороастр и Толстой,
Как жилы, стучатся в тележный покой.
Впусти их раздумьем — и въявь обретешь
Ковригу Вселенной и Месячный Нож —
Нарушай ломтей, и Мирская душа
Из мякиша выйдет, крылами шурша.
Таинственный ужин разделите вы,
Лишь Смерти не кличьте — печальной вдовы…

В потемки деревня — Христова брада,
Я в ней заблудиться готов навсегда,
В живом чернолесье костер разложить
И дикое сердце, как угря, варить,
Плясать на углях и себя по кускам
Зарыть под золою в поминок векам,
Чтоб Ястребу-духу досталась мета —
Как перепел алый, Христовы уста!
В них тридцать три зуба — жемчужных горы,
Язык — вертоград, железа же — юры,
Где слюнные лоси, с крестом меж рогов,
Пасутся по взгорьям иссопных лугов…

Ночная деревня — преддверие Уст…
Горбатый овин и ощеренный куст
Насельников чудных, как струны, полны…
Свершатся ль, Господь, огнепальные сны!
И морем сермяжным, к печным берегам
Грома-корабли приведет ли Адам,
Чтоб лапоть мозольный, чумазый горшок
Востеплили очи — живой огонек,
И бабка Маланья, всем ранам сестра,
Повышла бы в поле ясней серебра
Навстречу Престолам, Началам, Властям,
Взывающим солнцам и трубным мирам!..

О, ладанка божья — вселенский рычаг,
Тебя повернет не железный Варяг,
Не сводня-перо, не сова-звездочет —
Пяту золотую повыглядел кот,
Колдунья-печурка, на матице сук!..
К ушам прикормить бы зиждительный Звук,
Что вяжет, как нитью, слезинку с луной
И скрип колыбели — с пучиной морской,
Возжечь бы ладони — две павьих звезды,
И Звук зачерпнуть, как пригоршню воды,
В трепещущий гром, как в стерляжий садок,
Уста окунуть и причастьем молок
Насытиться всласть, миллионы веков
Губы не срывая от звездных ковшов!..

На дне всех миров, океанов и гор
Цветет, как душа, адамантовый бор, —
Дорога к нему с Соловков на Тибет,
Чрез сердце избы, где кончается свет,
Где бабкина пряжа — пришельцу веха:
Нырни в веретенце, и нитка-леха
Тебя поведет в Золотую Орду,
Где Ангелы варят из радуг еду, —
То вещих раздумий и слов пастухи,
Они за таганом слагают стихи,
И путнику в уши, как в овчий загон,
Сгоняют отары — волхвующий звон.
Но мимо тропа, до кудельной спицы,
Где в край «Невозвратное» скачут гонцы,
Чтоб юность догнать, душегубную бровь…
Нам к бору незримому посох — любовь,
Да смертная свечка, что пахарь в перстах
Держал пред кончиной, — в ней сладостный страх
Низринуться в смоль, адамантовый гул…
Я первенец Киса, свирельный Саул,
Искал пегоухих отцовских ослиц
И царство нашел многоценней златниц:
Оно за печуркой, под рябым горшком,
Столетия мерит хрустальным сверчком.

1916 (?)

А ко је био Николај Кљујев? Николај Алексејевич Кљујев (1887-1937) је био велики руски песник који је рођен у Олоњецкој губернији на северу Русије. Иначе, олоњецки крај је познат као отаџбина многих нараштаја народних приповедача, као огњиште руске епске традиције. Поезија Николаја Кљујева је заснована на фолклору и метафизици и он је у њој бранио патријархалну, руралну и мистичну Русију. За време владавине бољшевика у Русији, био је оптужен као реакционар са идеолошког и естетског становишта и прво је протеран у Сибир 1934.-те године, а касније је поново ухапшен 1936.-те године и стрељан 1937.-ме године. Ево шта су неки велики руски писци рекли о Николају Кљујеву.

Александар Блок: "Кљујев је велики догађај у јесени мога живота."

Николај Гумиљов: "Патос Кљујевљеве поезије је редак, изузетан... Шта је он - егзотична птица... или објавитељ нове снаге, народне културе?"

Андреј Бели: "Кљујевљево срце сједињује пастирску истину с магичном мудрошћу, Запад и Исток, спаја заиста јадиковке четири стране света... Народни песник говори од лица њему откривене Истине Народне."

Осип Мандељштам: "Кљујев је дошао од величанственог Олонца, где се руски начин живота и руски сељачки говор чувају у јелинском достојанству и једноставности."

Сергеј Јесењин: "Кљујев је мој учитељ. Апостол нежни Кљујев на рукама нас је носио..."

То је био Николај Кљујев. Његов крвни предак је био чувени протопоп Авакум који се у XVII-ом веку борио за останак Руса у такозваној старој вери када је дошло до раскола у Руској Православној Цркви. И сам Николај Кљујев је припадао расколницима, то јест такозваним старообредницима о којима сам већ објавио текст на овом свом интернет дневнику. Николај Кљујев се држао постојано и неустрашиво пред бољшевичким судовима, остајући веран својим веровањима. Тако Кљујев одговарајући на питања бољшевичких иследника каже: "Потичући од старинског старообредног рода, по мајчиној линији, од протопопа Авакума, васпитан сам на древноруској култури Косуња, Кијева и Новгорода и упио сам у себе љубав према древној, допетровској Русији, коју опевам. Изградња социјализма у СССР-у, остварена при диктатури пролетаријата, дефинитивно је уништила мој сан о Древној Русији. Отуда мој непријатељски однос према политици Комунистичке партије и према совјетској власти, која инсистира на социјалистичком преустројству земље. Практичне мере за остваривање те политике сматрам насиљем државе над народом, који крвари у великом болу." За време тешких година прогона, Николај Кљујев је покушавао да заврши своје велико дело поему "Песма о Великој Матери". Судбина поеме је била готово мистична. Прво је била изгубљена, а касније, ипак, пронађена. Писац књиге "Васкрсла реч" Виталиј Шентински, пореди ову поему са једним другим великим делом руске књижевности, са "Словом о Игоровом походу" (XII век). Поема је огромна. У нађеном рукопису има око четири хиљаде редова. Једна од варијанти наслова је била и - "Последња Русија". Велика Мати код Кљујева је представљала и његову физичку мајку и духовну родитељку Прасковју Димитријевну, нарикачу и народну приповедачицу, "златни огранак Авакума", која га је научила писмености, упознала са тајнама речи и учврстила га у древној вери предака старообредника и целу домовину - Русију и Мати Влажну Земљу и Богородицу, то јест универзални космички животворни принцип, Душу Света. Како каже Виталиј Шентински, такво схватање је веома органско за руску духовност, а ја сам о томе доста писао на овом свом интернет дневнику. Дакле, то је једна страна руске духовности, која је на одређени начин супротстављена идеји империјалне Русије коју је у Русију донео Петар Велики. Поема "Песма о Великој Матери" се састоји од три дела или, како их је сам Кљујев звао, "гнезда". Упрошћено речено, први део је о младости матере, други је о детињству хероја-аутора и о његовом рађању као певача, народног песника, а трећи део је о крају старе Русије и новој несрећи која јој прети. И тако ова величанствена поема израња као невидљиви град Китеж са дна језера Светлојара. О легенди о невидљивом граду Китежу сам, такође, већ писао на овом свом интернет дневнику. А овде у Торонту сам у једној одличној јерменској продавници музичких дискова купио оперу Николаја Римског-Корсакова "Легенда о невидљивом граду Китежу и девојци Февронији" која има 3 ЦД-а. Можда је та легенда о невидљивом граду Китежу и суштина руске душе, Руске идеје и Свете Русије. А како каже Виталиј Шентински, песник Николај Кљујев се родио да би нам донео вест о дубинској, скривеној судбини Отаџбине. Виталиј Шентински каже: "Русија је - Китеж. Град видљиви ће пасти, да би се у мукама дигао Град Невидљиви, очекивани, заветни."

"Видим, ево, Москву дичну,
Гологлаву, беспосличну,
Милозвучна звона њина
Чине чуда и на јави,
А иконе чудотворне
Не вређају Татарина!

Свињска леђа безбожништво
О јутарње звезде чеше,
У мочваре космат ђаво
Понижени народ води,
Наг Никола, Јегор пешке
Стоје поред капије китешке!...

О, Русијо! О, Сунчева мајко!
Плачеш ко рој оса љутих,
А речицом, једром бреза,
Још уздишеш у смирају.
Коловрата заборави
Твој Костромац и Белорус!

Код Батија мртав витез,
Сетних, густих трепавица,
Безброј рана од сулица,
На одежди од копаља,
Но Спас ту је: змај - ничице!
Јегор пропе коња свога,
Рода скитске кобилице!"

Виталиј Шентински каже да је ова Кљујевљева поема - "мужицка Веда", где Кљујев говори у име народа и гласом народним. На крају приче о судбини Николаја Кљујева у књизи "Васкрсла реч", Виталиј Шентински, цитирајући Кљујева, пише:

"Онај који има уши - нека чује:

Ко је пречист слуха златна,
Нерасцепљен злим безверјем,
Као бреза оштрим клином -
Тај ће, везан с домовином
И судбином где је рођен,
Сузом својом утиснути
На страници крст неспаљив,
И кад даље, тајно вођен,
На стазе међ строфе крочи,
Лепоти ће видет очи...

Реч песника звучи као завештање: "Руска радост ће се купити не гвожђем, већ лепотом"."