Руске хронике: Погледи на свакодневницу, менталитет и политику

уторак, 01. јун 2010.

Ево, у Русији сам, то јест у Москви, нешто више од два месеца и написаћу сада онако мало више личних запажања о руској свакодневници, менталитету и политици. При томе ћу, вероватно, поновити неке ствари које сам и раније написао, али шта је ту је. :)

Дакле, Русија је велика, лепа и мистична, а Москва је огромна. :) Живот у Москви је са једне стране као и живот у сваком светском мегалополису, то јест брз и енергичан, посао, кућа, много аутомобила и људи на улицама, тржни центри, трговина, куповина... И то је она глобализована површина живота у Москви. Али, Москва, наравно, носи са собом и своје специфичности које су повезане са народима који живе у њој, као и са својом историјом. У Москви живе Словени као већина и људи татаро-монголског порекла из Средње Азије као мањина. Њихова историјска судбина је испреплетена. Словенска Шума и татаро-монголска Велика Степа су сједињене у Москви и Русији. Такође, Русија је већински православна земља и та чињеница у спрези са њеним геополитичким положајем и историјском улогом, доживела је оваплоћење у идеји о Светој Русији. Из ових особености извире и висока руска култура. Управо ове специфичности које сам поменуо, идеја о Светој Русији и висока руска култура, дају Русији и Москви сјај у светској историји који никада неће бити помрачен.

Руси су анархични. Уосталом, као и сви Словени. Та анархичност има два испољавања. Једно је позитивно и односи се на тежњу ка слободи у свом исконском смислу, а огледа се у томе да се Руси не држе слепо правила, већ их понекад заобилазе у већој или мањој мери. То је позитивно у смислу о коме сам већ писао на овом свом интернет дневнику, а то је да уређење људског друштва са превиша закона и ставки у законима који треба да регулишу људски живот и људске односе до најситнијих детаља под крајњом претњом казне ако се ти закони и правила стриктно не поштују, по мени представљају знаке опадања тог друштва, јер ако се људи у већини ствари, почев од најнормалнијих не могу договорити тако да реч буде довољан гарант, онда у том друштву нешто трули, у том друштву се нешто распада. А то нешто је недостатак љубави, из кога проистиче недостатак поверења, јер када нема љубави, онда нема ни поверења и онда су потребни уговори који ће силом закона да створе поверење. Међутим, не иде то тако. Не може се поверење наметнути силом закона и не може се љубав наметнути силом закона. Поверење и љубав спадају у домен људске слободне воље. Покушај успостављања поверења и љубави законима је употреба силе, а сила прети казном уколико се поверење и љубав не успоставе. По мени, ту нема ништа ни од поверења, а камоли од љубави, већ се ради о чистој присили. Тако се ствара тоталитарни свет објеката који комуницирају преко унапред пројектованих, политички коректних интерфејса, који убрзо постају купопродајни артикли на некој од полица светског тржног центра и који су сами и несрећни и све усамљенији и све несрећнији у таквом једном систему, а који се највише развио на Западу. При томе, тај осећај усамљености и несрећности покушава да се санира могућностима куповине, то јест покушава се да се "бити" замени са "имати". То је велики напад на сложену људску личност који већ увелико даје резулатате, а који се огледају у негативним последицама по самог човека као јединку и по друштво у целини. Негативне последице по самог човека као јединке се огледају у његовом обездуховљењу, а негативне последице по друштво у целини се огледају у појачавању радикализма, који рађа тоталитаризам, а који са своје стране рађа сукобе. У томе данас предњачи Запад. Али, и могућности за куповину на Западу су све мање, јер се роба унификује, а њен квалитет разара. Тако на пример, квалитет одевних и обувних предмета се разара скраћењем времена израде и хипер-продукцијом, а квалитет прехрамбених производа се разара генетским изменама. Да се вратим претераној употреби закона у друштву и њеном негативном утицају на друштвене односе међу људима. Ево два примера. Први пример. Рецимо да имамо два мала предузећа која треба да одраде неки посао. Представници предузећа потписују уговор о томе шта треба да ураде да би оба имала материјалну корист. Зашто је њима потребан уговор? Њима је потребан уговор зато што не верују један другоме и хоће да се заштите један од другога у послу који треба да обаве у случају да неко током обављања посла покуша да уради нешто недолично. Јел' то поверење међу људима? Јел' то љубав међу људима? Није. То је неповерење и страх и несигурност. Други пример. Предбрачни уговор. Мушкарац и жена треба да ступе у брак и они могу да потпишу предбрачни уговор. Коме то треба? Онима који немају довољно поверења једно у друго. А јел' непостојање довољно поверења љубав? По мени није. То су само два примера, а има их колико хоћете и сви они представљају знаке труљења, знаке распадања. Да се вратим Русима и њиховој анархичности. Дакле, у овом смислу је руска анархичност добра. Са друге стране постоји црта радикализма у руском менталитету која може под извесним околностима да ту добру анархичност погура мање или више у смеру који и није добар. На пример, неки Руси, највише млади, вешто избегавају да плате карту за електрични воз који саобраћа на московским приградским линијама. То није неки велики прекршај, јер се ради о малом броју људи који то раде, али то, ипак, постоји.

У Москви има свега. Има и либерала и конзервативаца, има и ових и оних. Људи из Средње Азије се баве малим предузетништвом као што је продаја на бувљим пијацама, киосци брзе хране, таксирање и слично. Просечно гледано, ти људи из Средње Азије раде слабије плаћене послове или послове за које Руси нису довољно заинтересовани.

Нисам био у Русији за време док је Борис Јељцин био на власти тако да не могу из прве руке да кажем како је тада било овде, али слушајући приче и читајући о том периоду, изгледа да је било прилично лоше. Узимајући у обзир ту чињеницу и чињеницу да је Владимир Путин дошао на власт у Русији 1999.-те године, а то значи пре 11 година, онда је ово што сада видим у Русији један скоро невероватан напредак и успон. Направити од Русије ово што је она сада за само 11 година је фантастичан подвиг. Наравно, ту треба рећи да је у Русији већ постојала сасвим добра инфраструктура наслеђена од претходне совјетске власти и да је то свакако помогло да се изведе оно што се извело за ових 11 година. Дакле, није СССР био некаква црна рупа. Било је ту и позитивних и негативних ствари. Наравно, у руском успону веома значајан фактор игра квалитет народа који је прихватио пут којим га је повело руководство. Владимир Путин је кренуо од постојеће базе и са пажљиво одабраном екипом људи која је села, добро промислила и направила детаљан план шта и како радити, дошао до овога што је Русија данас. При томе, тај план је био свеобухватан, а то значи и политички и идеолошки и психолошки.

А какву политику води Русија данас? Мислим да у Србији постоји извесна конфузија око тога какву политику води Русија данас, а та конфузија је по мом мишљењу последица различитих тумачења руске политике. При томе, та различита тумачења потичу од различитих политичких структура које желе да прикажу политику Русије као политику која је сагласна њиховој политици. Ево мог тумачења. Ја сматрам да Русија води стриктну евроазијску политику. Евроазијска политика је империјална политика. То значи да Русија данас води империјалну политику. Вођење империјалне политике значи глобалне контакте на светском нивоу са циљем да се оствари глобални утицај и то Русија ради. Русија се, на пример, враћа у Латинску Америку и то на оним тачкама које се могу сматрати кључним, а понекад и неуралгичним, као што је случај са Венецуелом. Венецуела је неуралгична тачка јер је тамо на власти човек који је на челу покрета који води изразито анти-америчку и слободарску политику. Дакле, Русија се везује за америчког противника. Такав потез Русије је веома значајан када се има у виду да се Латинска Америка сматра ексклузивном сфером америчких интереса. Наравно, ту је и блиско партнерство Русије са Бразилом у оквиру организације "БРИК", која има глобалне аспирације. Међутим, поред свих тих глобалних контаката, приоритет Русије у спољној политици је учвршћивање моћи на простору Евроазије, јер је сама Русија евроазијска држава. Зато је и природно да Русија, пре свега, жели да учврсти своју моћ у свом најближем окружењу. Поред те географске чињенице, друга важна чињеница је политички значај Евроазије. Дакле, географија је тесно повезана са политиком, што их заједно спаја у геополитички контекст. Русија је већ постигла огроман успех стварајући савез са Белорусијом и Казахстаном, а сада је на реду и постепено, али не преспоро привлачење и Украјине у тај савез. Заиста, ако се и Украјина прикључи тројном евроазијском савезу, онда ће то бити моћна глобална сила која ће бити надмоћна над атлантистичким блоком. Овим својим покретима ка Евроазији, данашње руско руководство уједно недвосмислено показује да је Стаљинова идеја у ком правцу треба да иде СССР била добра. А Стаљинова идеја политичког правца у коме СССР треба да иде је била идеја евроазијске империје. Стаљин је одбацио бољшевичке интернационалистичке идеје Лава Троцког и заузео је курс ка Евроазији. Наравно, Стаљин је направио велику грешку користећи репресију у политици и данашње руско руководство то отворено и говори. Али, Стаљинов евроазијски курс је био добар и то се огледа и у великој популарности Стаљина данас у Русији. Већ сам писао о томе да су московске књижаре пуне књига о Стаљину и та рехабилитација Стаљина је управо у том евроазијском контексту. Такође, политички потези Русије према Европској Унији су у складу са њеном евроазијском политиком у којој најважније место заузимају односи са Немачком и, потенцијално, са Француском. При томе ћу поменути два имена, Карл Хаусхофер из Немачке и Шарл Де Гол из Француске. То су два имена која су у великој мери везана за другачију идеју око пута којим треба да иде Европа. Једна од мање важних, али ипак важних тачака, ка којима Русија предузима политичке акције, је Пољска. Пољска је данас изразити експонент америчке, то јест атлантистичке политике и она под одређеним околностима може да засмета у грађењу евроазијске осовине Русије и Немачке и, потенцијално, Француске. Ако се неко пита да ли Русија и Европска Унија могу да буду савезници, моје мишљење је да не могу. Русија и Европска Унија су две супротстављене стране, два супротстављена концепта. Међутим, везе између Русије и Европске Уније постоје и оне су, пре свега, економске, где свака страна гледа да извуче максимум користи. И то је све. Ја сматрам да је крајњи циљ чак и те економске сарадње победа у рату који бесни на линији Евроазија - Атлантида.

Што се тиче односа Србије и Русије, мислим да Русија итекако добро зна да је власт у Србији постављена од стране атлантиста и да служи атлантистичким интересима, који нису србски интереси. Узимајући у обзир ту чињеницу, Русија се тако и поставља према Србији. Власт у Србији покушава да представи да је Русија њен савезник, али она то није. Овде раздвајам Србију и власт у Србији. Русија је већ учинила неке потезе, али за добро Србије, а не за добро власти у Србији. Наравно, власт у Србији жели то да прикаже као руску подршку самој власти, што није тачно. Русија је само тактична према власти у Србији, узимајући у обзир историјске везе Србије и Русије. Такође, Русија никада није подржала такозвани европски пут Србије, који и није пут Србије, већ дела Срба у Србији. Русија је само јасно и веома коректно неколико пута рекла да она подржава слободну вољу грађана Србије, што значи да ако грађани Србије одлуче да иду ка Европској Унији, то је у реду јер је то слободна одлука грађана Србије. Међутим, то, такође, значи да ако грађани Србије одлуче да се окрену Евроазији, то би исто тако било у реду за Русију јер би то, такође, била слободна одлука грађана Србије. По мени је такав руски став коректан, јер он никоме ништа не намеће за разлику од става Европске Уније која каже да Србија нема алтернативу, већ мора да иде ка Европској Унији. Овде имамо два приступа, неприсиљавајући приступ Русије који поштује слободан избор грађана Србије ма какав он био и присиљавајући приступ Европске Уније која не оставља Србији алтернативу. Мени се више свиђа руски неприсиљавајући приступ. Иначе, сматрам да Србија са својом владајућом номенклатуром и политиком коју води не спада у спољно-политичке приоритете Русије. Наравно, Русија ће наставити своју политику према Србији, а која се, углавном, своди на економску сарадњу, која и није толико велика колика би могла да буде, а што би било од велика користи, пре свега, за Србију.

Гледам разне руске телевизијске канале и могу да кажем да је приступ руског руководства у свом представљању народу веома занимљив. Дакле, ради се о познатом концепту суверене демократије у коме важну улогу играју институције председника и председника владе Русије, то јест Дмитрија Медведева и Владимира Путина. Како се народу показује важност улога председника и председника владе Русије? Непосредно. То конретно значи да телевизијске камере директно снимају не само када су Медведев и Путин у посетама разним регионима и организацијама, већ и када кроз разговор дају инструкције подређенима. Тако на пример, камере директно снимају разговор Владимира Путина са градоначелником Москве Јуријем Лушковим. Камера је постављена тако да снима са стране два човека која седе за столом један насупрот другог и разговарају. То је доста често на руској телевизији и тако се показује ко је газда у кући и коме се одговара за урађено или неурађено.

Владајући економски систем у Русији је капитализам, али друштво не воде приватни власници као на Западу, већ држава води друштво. То је добро, јер је тиме спречена пљачка руских националних добара. Приватно власништво - да, али са обавезом да се стоји на националним, а не интернационалним позицијама. Дакле, власт до које су приватни власници дошли за време владавине Бориса Јељцина, готово довевши земљу на руб катастрофе, је враћена држави. Ево једног примера како држава стоји изнад приватних власника у Русији у видео материјалу где на једном састанку Владимир Путин прилично оштро, али хладнокрвно прозива руског богаташа Олега Дерипаску зато што није потписао неки уговор:



Што се тиче трговине у Русији, она је слободна. То значи да се о ценама може преговарати и да је цена производа која је изложена, у доста случајева, само почетна цена. Продавци доста обраћају пажњу на говор тела, тако да одговарајућом мимиком на лицу, а без да изговорите било шта, можете изазвати спуштање цене. При томе није неопходно да израз лица буде као да вам се цена изразито не допада. Довољно је оно "нешто" у изразу лица и полагано окретање као да желите да изађете из радње да би вам продавац доста често понудио "скидку". :)

Телевизијски програм на руским каналима је доста занимљив. У Русији су веома популарне емисије где се отворено говори о горућим темама у друштву. Једна од таквих емисија је и емисија "Пусть говорят" или "Нека говоре" на руском првом каналу. Емисију сјајно води Андреј Малахов. Теме су веома интересантне, а гости пробрани и компетентни. Ево инсерта из једне епизоде где се говори о икони на којој се појавио и Стаљин:




Ето, толико за овај пут у руским хроникама.

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP