Московско лето 2010.-те

уторак, 31. август 2010.

Земфира - „Хочешь”:


Чудно, претопло московско лето... Велико уживање...

Заволео сам да ходам Тверском, узбрдо... горе до Пушкинске плошјади. Па, онда седнем у паркић код памјатника Пушкину и гледам свет како пролази. А доле у пролазу према станици метроа, црвенкасто светло од свеће упаљене у част оних који више нису живи, које убише кавкаски бандити...

Заволео сам све станице метроа и њихова магична бољшевичка имена, Актјабрскаја, Барикаднаја, Парк Куљтури, Лубјанка, Кропоткинскаја... Тунели под земљом, подземни дворци, подземне уметничке галерије... Долази воз. Улазим. Врата се затварају. Двјери закривајутсја...

Стари Арбат и руски слаткиш картошка. :) Тамо даље низ улицу, руски ресторан из ланца брзе, квалитетне, руске и источњачке хране „Теремок”... Акрошка, бљини, сок од брезе... Заволео сам овде сок од брезе. Па, онда азербејџански ресторани „Шеш Беш”, супа „Харћо”, пилав... Руски ресторани „Јолки Палки”...

Пре неки дан се враћамо метроом покисли са руско-белоруског сајма на „ВДНХ”, а преко пута нас седи старија жена потпуно одевена у црно. Има и црну мараму на глави. Чита неку књижицу. Чини ми се да је књижица религиозна. Покушавам да видим наслов, али не могу. Жена нас повремено пажљиво погледа. Чини ми се да је припадница неке старообредничке секте, а можда и није. Читао сам у једној књизи Жана Парвулеска, коју сам купио у просторијама „Евроазијског покрета” да је мајка Леонида Брежњева била сва у црном и са црном марамом на глави и да је припадала некој старообредничкој секти и да је син са њом често разговарао. Та жена у возу ме је подсетила на Брежњевљеву мајку...

Мислим о реду „Поларника” и да ли је Андропов био „Поларник” или Атлантиста. Причамо о томе и упоређујемо податке, али су противречни и не можемо да докучимо мистерију Андропова...

Сваки дан масе у покрету. Москва пролази лево и десно од мене...

У Москви сам у потпуном трансу. Град ме је опио, да уопште не морам да пијем вотку. Мада ми се омакне по неки пут...

Усред оне врућинчине и смога седнемо на електрићку и кренемо у Бјелоусова са надом да ће тамо бити мање дима. Ја гледо' на интернету где су пожари и где се креће дим, па кренулу онако на треф. Све време уз пут који траје више од једног сата видљивост није већа од 50 метара. Понели смо и маске, али их не у возу нисмо ставили на лице. Људи као у трансу. Москва гори од врелине, Подмосковље такође... И стигнемо тако у Обњинск. И тамо нема дима. Каква радост. Идемо улицама новог, ниског града, који је потпуно саграђен у социјалистичком стилу. Хрушчовке на све стране. Тргови огромни са фонтанама. Улице широке. Људи иду улицама. Ја одушевљен што сам поново у социјализму. Бар по кулисама. Ни врућина нам више не смета. Нађосмо неки супер ресторан са клима-уређајем. Унутра пријатно, расхлађено, по зидовима фотографије америчких глумаца и предмети из доба Совјетског Савеза. Тотално нереална атмосфера. Једемо и пијемо. Излазимо и удара нас жара. Чини нам се као да дим долази и у Обњинск. Идемо у Бјелоусова. Кад ми тамо, а оно и дим тамо. Не знамо шта да радимо. Дал' да се вратимо у Москву под окриље стана са клима-уређајем или да преноћимо у Бјелоусову. Излазимо и као у бунилу идемо малим местом изграђеним, такође, у социјалистичком стилу и тражимо неку продавницу где бисмо могли да купимо вентилатор. Налазимо један повећи тржни центар и тетурамо се по њему. Али у том тржном центру нема вентилатора, јер су сви распродати. Једна жена која ту ради види да смо прсли и зове телефоном некога у Обњинск да провери има ли тамо који да је остао, али нема ни тамо. Све распродато. Ипак, остајемо у Бјелоусову и враћамо се у стан. Дим око нас. Људи нормално иду улицама. Пролазимо кроз насеља. Прво се дивимо стамбеној згради коју је направио „Газпром”, а мало после у једном насељу поред нас, у диму, лагано пролазе младић и девојка. Младић има на себи мајцу на којој пише нешто у част словенског братсва. То ми се баш допало...

У вреле вечери изађемо напоље, купимо воду или сок, одемо у парк у насељу, седимо, причамо, а онда одемо до хотела „Украјина”, предивне стаљинске висотке. Тамо опет седнемо и гледамо грађевину. И причамо тако. Ја често бацам поглед горе, на највиши спрат, где су некакви прозори иза којих гори светло. Све мислим да је Стаљин горе и сваки тренутак очекујем да га видим како гледа кроз прозор и како се са осмехом брине о свима нама...

Преко дана, по најгорој врућини, волим да одем до станице метроа „Универзитет” и да купим некакве кифлице са виршлама и нешто за пиће. Онда идем пешице по сунцу, по најгорој врућини, према Универитету „Ломоносов” и гледам једно велико градилиште и дивим се људском труду. Видим да ће нова огромна зграда за становање личити по стилу на стаљинску архитектуру и то ме чини срећним. Рад, труд... Мир, труд, мај! Рим, труд, мај! Онда дођем до Универзитета „Ломоносов”, седнем у велики парк у социјалистичком стилу који се налази иза здања и читам и дивим се здању. После обиђем око зграде и одем пешице по сунцу, по најгорој врућини, до Воробјових гора, где бацим поглед на Москву, па се спустим кроз парк до метроа и онда се вратим кући...

Нема где не волим да се шетам по Москви, по сунцу, по најгорој врућини. Заволео сам да се шетам по Кутузовском проспекту, заволео сам да се шетам преко Бородинског моста, до висотке Министарства Спољних Послова, па од Смаљенске, дуж старог Арбата, до раскрснице са Новим Арбатом...

Често одем до Кремља, ту седнем на клупу, читам, гледам народ како пролази, гледам децу како се купају по фонтанама и онда устанем и наставим да се шетам... Често завршим у некој од московских књижара где зароним у књиге и копам по хиљадама књига... Највише волим „Библио-Глобус” на Лубјанки, „Московски дом књиге” на Новом Арбату, „Руско зарубежје” на Таганки и „Маладују гвардију” на Паљанки...

Онда се опет спустим у метро... Подземне галерије... Масе у покрету... Град ври под земљом... Москва никада не спава... Мислим о радничкој класи... Мислим о црвеној империји... Мислим о Андреју Платнову и „Чевенгуру”... Друг Копјонкин јаше на коњу који се зове Пролетерска Сила...

Read more...

Негативан утицај енглеског језика на менталитет

Живећи раније у позападњаченој Србији и иза гвоздене медијске завесе на западу, а коју је сам запад подигао да би спречио уплив информација са других страна света, никада нисам размишљао о финесама како говорење страних језика може да утиче на промену менталитета.

Дакле, знање енглеског језика не просто као страног језика, већ као језика социјализације, то јест језика који човек не користи, на пример, само да би обавио неки посао или прочитао неки стручни текст, није ни мало наивно, јер енглески језик, кроз своју семантику и друге елементе носи, особени дух који припада неком другом народу. Управо се дух једног народа и одсликава, између осталог, кроз његов језик.

Пошто сам се недавно преселио у Русију, па онда кратко време био у Србији где сам и сазнао први пут за социолингвистику преко књиге „Језик и православна духовност” Др. Ксеније Кончаревић, наставио сам да истражујем ту област и по повратку у Русију.

Наравно, Русија је моћна и отворена земља у којој има много изузетно талентованих и високо образованих људи, од којих се многи баве веома озбиљним истраживањима. Многи од тих људи имају и високу националну самосвест, па често своја истраживања усмеравају за општенародно добро. Једна од тих људи је и Светлана Григорјевна Тер-Минасова, доктор лингвистике и декан на факултету за стране језике на Универзитету „Ломоносов” у Москви.

Светлана Григорјевна Тер-Минасова

Купио сам две књиге Тер-Минасове у московским књижарама и то „Рат и мир језика и култура” и „Језик и међукултурна комуникација”. У овим књигама, Тер-Минасова се бави детаљном анализом међусобног утицаја језика, а понајвише обраћа пажњу на однос руског и енглеског језика. Пошто су србски и руски језик веома блиски и по унутрашњој структури и по духу, готово све што је ауторка написала о односу руског и енглеског језика, може се применити и на србски и енглески језик.

Ево неких примера где се показује негативан утицај енглеског језика на менталитет оних којима је руски матерњи језик.

1) Егоистично истицање себе и својега „Ја” у енглеском језику. Погледајте и упоредите следеће:

пуши ми се - покурить бы - I feel like smoking;
мислим - думается, что - I think;
гладан сам - есть охота - I am hungry;
хладно ми је - мне холодно - I am cold;
не спава ми се - мне не спится - I don't feel like sleeping;

У енглеском језику се обавезно почиње са „I”, то јест „Ја”. У руском и србском језику то није обавезно. Такође, обратите пажњу на ово, јако је занимљиво и јасно показује психо-језичке финесе, то „I” у енглеском језику се пише великим словом не само на почетку реченице, већ и унутар реченице. Упоредите ово:

1) Енглески језик:

I told you I couldn't come this evening because I need to finish some job.

Изгледа коректно.

2) Србски језик: Ја сам ти рекао да Ја не могу да дођем вечерас зато што Ја треба да завршим неки посао.

Ово не изгледа коректно ни граматички, ни по духу србског језика.

Овде видимо дух енглеског језика у коме се јако истиче то „Ја”, што је повезано са израженом егоистичком цртом Енглеза и то је за њих нормално, али не и за нас. Егоизам је тесно повезан са индивидуализмом, који је део владајуће идеологије запада. А индивидуализам је даље тесно повезан са причом о људским правима. Све је то један ланац.

У србском језику, то истицање свога „Ја” се користи у ретким случајевима, на пример, када говоримо некоме нешто важно и када хоћемо да подвучемо да смо му баш ми то рекли, попут: „Ја ти кажем да ће бити баш тако и никако другачије.”

Зато је главна одлика англо-саксонског света - егоизам, а србског и руског - колективизам. Али, не због језика, него обрнуто. Језик је проистекао из менталитета народа. Е сада, ако се неко исели у Америку, Канаду, Аустралију или Велику Британију и остане тамо да живи и тамо му се роде деца, која почну од малих ногу да говоре енглески језик, а у многим случајевима већ у другој генерацији, практично, забораве матерњи језик родитеља, онда само говорење енглеског језика и његов дух почну да потискују оно што постоји у колективном несвесном сваког човека који припада једном народу. Под утицајем енглеских фраза које одсликавају један унутрашњи свет, почиње да се мења унутрашњи свет човека који је изложен духу енглеског језика. Тиме се прекида веза те особе са својим најдубљим коренима, што може да доведе до личних психолошких потреса на врло дубоком нивоу. Архетипи једног народа, на пример, србског или руског, који живе дубоко у колективном несвесном Срба и Руса, почињу да бледе пред новим, непознатим архетипима англо-саксонских народа. Тако се преко страног језика врши дубински социјални инжењеринг, то јест промена свести једног аутохтоног народа, који под таквим утицајима престаје да буде аутохтон.

Још један јако добар пример англо-саксонског егоизма и истицања себе је неразликовање „ти” и „ви” („ты” и „вы” у руском језику) у писменом облику, јер у енглеском језику постоји само „you”. Управо потпуно супротно енглеском језику где се само истиче „Ја”, кроз „I” које се пише велико, а „you” никада не, у србском и руском језику „Ви”, то јест „Вы” се пише велико у писмима, чиме се изражава поштовање према другој особи. На пример:

1) Србски језик:

Хвала Вам за ваше време.

Ово сам навео само као пример за писање речи „Вам”, мада се каже другачије: „Извините што сам вам одузео време.”

2) Енглески језик:

Thank you for your time.

Занимљиво је и то да је некада у германским језицима, у које, иначе, спада и енглески, постојало то разликовање „ти” и „ви” и у писању, али је под утицајем либералне (у врло негативном, ретрогадном смислу) револуције током 60-тих година XX-ог века било избачено, као што се десило у данском језику. Ту либералну, ретрогадну револуцију је, углавном, спровела студентска омладина и то против ауторитарности и притиска старијих који су, углавном, били на руководећим позицијама на универзитетима. Тако је у данском језику некада било du („ти”) и De („Ви”). Као последица те ретрогадне револуције, De („Ви”) је престало да се користи у данском језику, да би односи међу људима били фамилијарнији.

Ево још једне изузетно важне ствари, а то су промене, чак, и енглеског језика у складу са владајућом идеологијом у смеру политичке коректности. Разни индивидуалистички (егоистички) покрети, као на пример феминистички или сексистички, успели су да сруше чак и старије конструкције у енглеском језику да би постигли своје циљеве. На пример, рушење „полне доминације” мушкараца у језику, прављењем језика полно неутралним:

chairman - chairperson
spokesman - spokesperson
cameraman - camera operator
foreman - supervisor
fireman - fire fighter
postman - mail carrier
businessman - executive, business woman
stuardess - flight attendant
headmistress - headteacher

Као што можете видети, уместо дела речи који се односи на мушкарца „man” сада се ставља полно неутрално „person”.

Дакле, неким језичким интервенцијама се руше ментални светови и самих Англо-Саксонаца.

А ево и веома занимљивог огледа како се енглески и руски језик односе према људској души.

Ево шта кажу речници:

1) Енглески:

Soul - the part of a person which some people believe is spiritual and
continues to exist in some form after their body has died, or the part of a person which is not physical ana experiences deep feelings and emotions.

Soul - the quality of a person or work of art which shows or produces deep good feelings.

2) Руски:

Душа - Внутренний психический мир человека, его переживания, настроения, чувства и т. п.

Душа - Совокупность характерных свойств, черт, присущих личности; характер человека.

Ако упоредимо ове дефиниције, видимо да су руске дефиниције много конкретније и, могло би се рећи, сигурније око тога шта је душа, док су енглеске дефиниције уздржане. Та уздржаност се огледа у „some people believe” („неки људи верују”), што значи да неки не верују. Значи, руска сигурност и енглеска релативизација.

А ево неких упоредних примера коришћења речи „душа” у руским и енглеским фразама:

1. душа моя! - ту dear.
2. жить душа в душу - to live in (perfect) harmony.
3. быть душой чего-либо - to be the life and soul of smth.
4. в глубине души - in one's heart of hearts.
5. в душе (про себя) - at heart.
6. в душе (по природе) - by nature, innately.
7. до глубины души - to the bottom of one's heart.
8. вкладывать душу - to put one's heart into.
9. всей душой - with all one's heart.
10. всеми силами души - with all one's heart.
11. залезть в душу кому-либо - to worm oneself into smb's confidence.
12. работать с душой - to put one's heart into one's work.
13. брать за душу - to pull (tag) at (on) smb's heartstrings.
14. (у кого-либо) душа в пятки уходит - smb has his heart in his boots (mouth); His heart sank into his boots.
15. душа (у кого-либо) нараспашку, разг. - smb is open-hearted.
16. душа (сердце) у кого-либо, чья-либо (чье-либо) не лежит, не лежала к кому-либо, к чему-либо - smb dislikes smb, smth; smb does not feel like doing smth.
17. (у кого-либо) душа не на месте - smb is troubled (worried).
18. души в ком-либо не чаять, разг. - to think the world of smb.
19. у кого-либо за душой есть, имеется что-либо, нет чего-либо - in one's possession.
20. делать что-либо как бог кому-либо на душу положит - to do smth as the spirit moves one.
21. камень на душе - smb's heart is heavy with sorrow, guilt, etc.
22. у кого-либо камень чего-либо с души свалился - it is (was) a load (weight) off smb's mind.
23. у кого-либо кошки скребут на душе - smb feels uneasy, restless or depressed.
24. кривить (покривить) душой - to act against one's conscience, usually by deliberately telling a lie.
25. надрывать кому-либо душу - to break (rend) smb's heart.
26. что-то/кто-то не по душе кому-либо - smb does not like smth, smb.
27. отводить душу - to relieve one's feelings by doing smth to unburden one's heart. (oneself).
28. поговорить, побеседовать с кем-либо по душам - to have a heart-to-heart chat (talk) with smb.
29. спасите наши души - save our souls.
30. сколько душе угодно - to one's heart content.
31. стоять над душой - pester/harass/plague smb.
32. в чем только душа держится - smb is so thin and feeble.
33. открыть свою душу - to unbosom one's soul.
34. ни души - not a soul.

Из овог материјала се види да од 34 фразе, а које су узете само као узорак, 15 које садрже реч „душа” се преводе са речју „срце” („heart”) и само 4 са речју „душа” („soul”). Ово значи да се реч „душа” много шире употребљава у руском језику, него у енглеском, а то свакако одражава менталитет народа, то јест на шта народ обраћа пажњу. Ситуација са србским језиком је веома слична оној са руским.

Архетипови из колективног несвесног Срба и Руса су или једнаки или веома слични, а језици су сродни, словенски. Иако и германски језици, а то значи и енглески језик, као и словенски и романски, имају исто порекло, од санскрита, током времена је дошло до значајног диференцирања ових језичких група, услед промене менталитета народа који припадају овим великим групама. Зато, практично, нема негативних ефеката ако се као језик социјализације користи руски, јер је веома близак србском језику. Најдубље менталне слике код Срба и Руса су, као што сам већ написао, или једнаке или веома сличне. Када Србин говори руски или када Рус говори србски, душа не трпи штету, него се обогаћује.

Ево једног занимљивог цитата из књиге „Речник сродних санскртских и србских речи” Браниславе Божиновић, која је, иначе, била експерт за санскрт, стари језик из кога су проистекли сви индо-аријевски језици, па и србски:

„Кад смо већ у друштву Англосаса, ослушнимо како изговарају позајмљене речи: оцеан, акција, Азија: оушн, акшн, Еиша! Овакве феномене Ч. Вељанчић назива ”рђањем консонаната„. Језик проистиче из мисли, а ове из мозга. Помућени вокали, помућен мозак, зарђали консонанти, зарђале мисли модерних и ”напредних„ у односу на старе и ”назадне„. Првоспоменути, просто напросто, не знају шта да чинем с онима код којих није дошло до мућења самогласника и рђања сугласника.”

Све ово што сам овде навео је само мали део од свега онога што је руска професорка Светлана Григорјевна Тер-Минасова написала у својим фантастичним књигама „Рат и мир језика и култура” и „Језик и међукултурна комуникација”.

Препоручио бих онима које занима истина да набаве ове две књиге и да их прочитају. Ево адресе где можете наћи књигу „Језик и међукултурна комуникација” на руском језику:

Језик и међукултурна комуникација

Read more...

Сверуски изложбени центар "ВВЦ"

недеља, 29. август 2010.

Сверуски изложбени центар (Всероссийский выставочный центр) "ВВЦ" је изложбени комплекс који се налази у Северо-Источном округу Москве, који се некада звао "Изложба достигнућа народног домаћинства СССР". Ради се о огромном простору на коме се данас налази велики број приватних радњи и где се одржавају разни трговински сајмови. Ево неколико фотографија из "ВВЦ"-а (кликом на фотографију добијате увећану верзију):

Улаз у "ВВЦ"

Детаљ са улаза у "ВВЦ"

Народ у покрету

Вртови "ВВЦ"-а

Историјско памћење

За све народе Русије

Историјско памћење

Предузетништво и народ у покрету

Фонтана унутар "ВВЦ"-а

Детаљи на фонтани унутар "ВВЦ"-а

Павиљон посвећен Карелији

Један павиљон унутар "ВВЦ"-а

Сајам белоруске робе

"Радник и колхозница", зграда и небо

"Радник и колхозница"

"Радник и колхозница"

Руске бунде

Руски мед

Read more...

Евроазијски светови: Језеро Исик-Куљ!

недеља, 22. август 2010.


Невероватан је свет Евроазије. За разлику од досадне Европе и њене тоталитарне, унификоване цивилизације, Евроазија блиста лучезарним сјајем. Каква пространства, какви народи, каква историја.

Ево, надовезујем се на претходни текст са овог интернет дневника у коме сам у једном изванредном руском документарном филму сазнао о језеру Исик-Куљ у Киргизији. Као што сам тамо написао, то језеро се помиње као место где је некада била прва престоница Аријеваца који су се после великих климатских промена, то јест захлађења, спустили из своје северне арктичке прадомовине на југ. Тај град или више градова су затим, такође, услед тектонских промена били потопљени.

Претражујући интернет у вези са језером Исик-Куљ, наишао сам на сјајан реферат једне руске студенткиње са Санкт-Петербуршког универзитета који говори о мистичним аспектима везаним за језеро. Ево неких делова реферата. Језеро Исик-Куљ се, као што сам већ написао, налази у Киргизији. То је слано језеро, које спада у једно од највећих језера на свету. Језеро је дугачко 178 километара, широко око 60 километара, а дубоко 668 метара.

Арехолози сматрају да се на дну језера налази најмање 10 градова, а такође и манастири и друге насеобине. Неки Киргизи сматрају да је и сам Џингис Кан сахрањен у граду Исик-Куљ који се налази на обали језера, а да се у самом језеру налази његово благо. Такође, постоји прича да је на обалама језера или у самом језеру белогардејски "црни барон" Унгерн фон Штернберг тамо сакрио своје благо. Даље, велики руски уметник Иља Глазунов је написао књигу "Распета Русија" у којој развија теорију да се на дну језера Исик-Куљ налази древни руски град Китеж и величанствена аријевска цивилизација. А из књиге Иље Глазунова сам сазнао да се руска река Волга некада звала - Ра! Невероватно! То "Ра" има индо-аријевско порекло. Такође, Глазунов пише да је тамо постојао и град Рај у коме је живео велики пророк Персије - Заратустра.

Read more...

Остаци Хипербореје на полуострву Кола на северу Русије

Обратите пажњу на речи генерал-мајора Георгија Георгијевича Рогозина који је радио на паранормалним пројектима у Служби безбедности председника Русије за време док је на власти био Борис Јељцин, посебно на део од 25:50-ог минута, где он говори о постојању Хипербореје у области Северног пола, о одласку Аријеваца на југ у време наступања леденог доба и о постојању двораца под водом језера Исик-Куљ (Иссык-Куль) које се налази у данашњој Киргизији, а који се могу видети из хеликоптера. На том месту се налазио први главни град Аријеваца после њихове селидбе из северне прадомовине на југ.

Read more...

Аркаим - аријевска сакрална тврђава у уралској степи

Read more...

Путеви ка утопији: Руски старообредници у тајгама

субота, 21. август 2010.

Ево још једног филма о руским старообредницима који живе у тајгама. Филм је на руском језику.

Read more...

Анти-капитализам: Прича о самоуправљачкој фабрици "Занон" у Аргентини

Ево приче о чувеној фабрици "Занон" у Аргентини. Ради се о фабрици која је била затворена од стране капиталиста, то јест приватних власника, при чему су радници добили отказ и остали на улици. Али, радници су имајући два избора, да се боре да поново раде или да пасивно чекају шта ће даље бити и да гладују у земљи која је била готово уништена неолибералном економијом и у којој је мало било посла, одлучили да се боре. Радници су заузели фабрику у којој су некада радили, бранили је свим средствима, укључујући и силу и сами су поново покренули производњу без учешћа приватних власника. Самоуправљање, заједништво и висока свест у борби за бољи живот. Превод је на руском језику.

Read more...

Филм "Стаљин и трећи Рим"

четвртак, 19. август 2010.

Ево једног занимљивог документарног филма који баца другачије светло на Стаљина и Руску Православну Цркву у светлу идеје о Москви као Трећем Риму.


Сталин и третий Рим

Read more...

Магијски бољшевизам, соларни пролетаријат и Андреј Платонов

четвртак, 12. август 2010.

Увек се радо сећам социјализма. Сећам се када сам почео да радим у фабрици аутомобила "Црвена Застава" у Крагујевцу половином 90-тих година. Тада је још увек у Србији био социјализам и било је лепо радити тамо. Иако је било тешко. Економске санкције, недостатак електричне енергије... Сећам се радничке мензе и мириса јела припреманих тамо. Дивни мириси. Сећам се да су сви јели заједно, и руководиоци и инжењери и обични радници. Сећам се заједништва. Сећам се људи... Незаборавни тренуци у социјалистичкој "Застави"...

Читајући књигу "Руска ствар" Александра Дугина, открио сам једног невероватног руског писца - Андреја Платонова. Хвала Александру Дугину за то фантастично откриће. Ко је био Андреј Платонов? Као што сам већ написао Андреј Платонов је био руски писац који је писао за време Совјетског Савеза. Андреј Платонов је био комуниста. Иако је био комуниста и иако је на почетку своје списатељске каријере писао у корист револуције, Андреј Платонов је, такође, био међу онима кога су закачиле репресије тридесетих година. Али, оно што је специфично за Андреја Платонова је да је он био један од оних који су припадали кругу комуниста који су разумевали бољшевичку револуцију на једном дубљем нивоу, који је сезао до езотеријских дубина, па отуда и назив - магијски бољшевизам.

Овом приликом хоћу да скренем пажњу да је класични приступ руској бољшевичкој револуцији, који је, уствари, поглед на руску револуцију са запада и споља, погрешан. При овоме ћу се задржати на мањкавости тог спољашњег погледа на руску револуцију. Спољашњи поглед на историју не узима у обзир езотеријске и магијске аспекте историјских догађаја који се дешавају иза кулиса. Да парафразирам Ернста Јингера - историја је калеидоскопско светлуцање на површини магијске збиље. Дакле, руска бољшевичка револуција. Писао сам о томе како је руски философ и писац Дмитриј Мерешковски описао генезу руске револуције од времена Петра Великог. Смисао исходишта руске бољшевичке револуције лежи у дубокој прошлости Русије и тесно је повезан са примањем хришћанства у Русији и са идејом о стварању Раја на земљи са једне стране и са непрестаним праћењем шта ради држава у светлу те идеје о стварању Раја на земљи од стране народа. Руси су ту идеју о стварању Раја на земљи прихватили као циљ ка коме треба стремити и та идеја јесте утопистичка идеја у позитивном смислу. Уопштено говорећи, од свих философских, политичких и социолошких идеја, једино је утопијска идеја вредна борбе. Остале идеје се у мањој или већој мери могу свести на прихватање такозване историјске реалности. Али сва та прихватања историјских реалности, која су посебно данас актуелна у Србији, воде ка сагињању и ка оправдавању ропства, које готово неминовно, у светским оквирима, води ка Армагедону. Утопистичка идеја, идеја Царства Божијег на земљи, идеја о обнови Златног Доба, јесте једина идеја за коју се вреди борити. Остало је варка, дим...

Андреј Платонов и његова књига "Чевенгур". У Србији је та књига преведена под насловом "Последња комуна" од стране Миливоја Јовановића, а издала ју је издавачка кућа "Логос". Капитално дело руске совјетске књижевности. Никада тако нешто нисам читао. Невероватно дело. Како је о "Чевенгуру" писао Александар Дугин, та књига представља базични текст револуције. Она, такође, спада у кључне текстове руског национал-бољшевизма. "Чевенгур" је са једне стране анти-утопијски роман, а са друге стране тотални јуриш у будућност. Дугин каже да је "Чевенгур" учење, нео-сакрални текст. И у праву је. Револуција је у свом последњем, онтолошком значењу ствар душе. Бољшевичка револуција као дело душе? Комунизам? Откуда сад па то? Са Истока. У свом есеју "Устанак Истока" из 1920.-те године, Андреј Платонов пише: "Нама неће помоћи Запад, већ Исток. Исток ће завршити револуцију, која је почела у Русији." И још пише: "Запад - то је мењшевик." И даље: "Исток је бодар, млад и силан. Исток - бољшевик." А у самој књизи "Чевенгур": "Совјетска Русија је - убеђивао је Дванов Достојевског - као млада бреза на коју је насрнула коза капитализма. - Чак је цитирао паролу из новина: - Терај брезу да порасте, како је не би појела коза Европе!" Бреза као симбол руског простора и коза Европа која хоће да поједе руску брезу. Ово је, такође, и евроазијска идеја. Ово је идеја о улози Великог Истока у светској историји.

Чевенгур је назив малог места у руској степи у коме људи покушавају да организују комунизам. Чевенгур као последња комуна. Чевенгур као утопија. Иако је сам роман, као што сам већ написао, анти-утопија са једне стране, јер кроз невероватну иронију и хумор критикује практичне примене совјетске власти оног времена, он је, уједно, и велики манифест магијског бољшевизма. Револуција је по Платонову, као што сам већ, написао, ствар душе. Али, не било које душе понасоб, већ свеопште, сведуше. Јунаци "Чевенгура" хрле ка социјализму, који је "у даљини", у "оближњој земљи". Социјализам "расте из траве", открива се "крај пута" ка Рози Луксембург: зато се мора "видети" или "наслутити" међу "живим травама". Књига је пуна необичних описа. Јунаци књиге су тужни. Књига је драматична. Како је написао Миливоје Јовановић у свом поговору књиге: "Оснивање утопије и стицање разних јунака у њој припремљени су оригиналном концепцијом времена - његовим двоструким схватањем (време у природи и историји које протиче и "заборавља се" и време у човеку које је "вечна туга")." Бескомпромисна тежња за укидањем историје и за успостављањем вечног лета. Сјај сунца социјализма. И како пише Дугин, у Чевенгуру ради сунце, које је главни "небески пролетер". А на земљи, у Чевенгуру, у последњој комуни - соларни пролетаријат. Невероватна књига, са невероватном енергијом. И опет Дугин: "Велики Андреј Платонов, који се родио век уназад, који се родио век унапред. Који се родио Чевенгуром, који је родио Чевенгур."

И овде се показује стварни карактер руске бољшевичке револуције, која нема велике везе са теоријама завере које, уствари, представљају поглед на револуцију са Запада. Прича је потпуно другачија. Окренимо своја лица, браћо и сестре, ка Истоку. Послушајмо другу причу. Русија је неверованта и мистична. А Андреј Платонов је изданак те и такве Русије.

Овом темом желим да позовем све оне који трагају да преиспитају званичне истине које су нам, углавном, сервиране са запада и да крену према другим световима. Андреј Платонов и његово дело свакако спадају у блистава достигнућа Истока.

Као илустрацију светова магијског бољшевизма представљам вам и филм "Земља" Александра Довженка:

Read more...

Нова Москва - изградња, солидност живота и музика

уторак, 10. август 2010.

Земфира - "Бесконечность":

































Read more...

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP