Московско лето 2010.-те

Земфира - „Хочешь”:


Чудно, претопло московско лето... Велико уживање...

Заволео сам да ходам Тверском, узбрдо... горе до Пушкинске плошјади. Па, онда седнем у паркић код памјатника Пушкину и гледам свет како пролази. А доле у пролазу према станици метроа, црвенкасто светло од свеће упаљене у част оних који више нису живи, које убише кавкаски бандити...

Заволео сам све станице метроа и њихова магична бољшевичка имена, Актјабрскаја, Барикаднаја, Парк Куљтури, Лубјанка, Кропоткинскаја... Тунели под земљом, подземни дворци, подземне уметничке галерије... Долази воз. Улазим. Врата се затварају. Двјери закривајутсја...

Стари Арбат и руски слаткиш картошка. :) Тамо даље низ улицу, руски ресторан из ланца брзе, квалитетне, руске и источњачке хране „Теремок”... Акрошка, бљини, сок од брезе... Заволео сам овде сок од брезе. Па, онда азербејџански ресторани „Шеш Беш”, супа „Харћо”, пилав... Руски ресторани „Јолки Палки”...

Пре неки дан се враћамо метроом покисли са руско-белоруског сајма на „ВДНХ”, а преко пута нас седи старија жена потпуно одевена у црно. Има и црну мараму на глави. Чита неку књижицу. Чини ми се да је књижица религиозна. Покушавам да видим наслов, али не могу. Жена нас повремено пажљиво погледа. Чини ми се да је припадница неке старообредничке секте, а можда и није. Читао сам у једној књизи Жана Парвулеска, коју сам купио у просторијама „Евроазијског покрета” да је мајка Леонида Брежњева била сва у црном и са црном марамом на глави и да је припадала некој старообредничкој секти и да је син са њом често разговарао. Та жена у возу ме је подсетила на Брежњевљеву мајку...

Мислим о реду „Поларника” и да ли је Андропов био „Поларник” или Атлантиста. Причамо о томе и упоређујемо податке, али су противречни и не можемо да докучимо мистерију Андропова...

Сваки дан масе у покрету. Москва пролази лево и десно од мене...

У Москви сам у потпуном трансу. Град ме је опио, да уопште не морам да пијем вотку. Мада ми се омакне по неки пут...

Усред оне врућинчине и смога седнемо на електрићку и кренемо у Бјелоусова са надом да ће тамо бити мање дима. Ја гледо' на интернету где су пожари и где се креће дим, па кренулу онако на треф. Све време уз пут који траје више од једног сата видљивост није већа од 50 метара. Понели смо и маске, али их не у возу нисмо ставили на лице. Људи као у трансу. Москва гори од врелине, Подмосковље такође... И стигнемо тако у Обњинск. И тамо нема дима. Каква радост. Идемо улицама новог, ниског града, који је потпуно саграђен у социјалистичком стилу. Хрушчовке на све стране. Тргови огромни са фонтанама. Улице широке. Људи иду улицама. Ја одушевљен што сам поново у социјализму. Бар по кулисама. Ни врућина нам више не смета. Нађосмо неки супер ресторан са клима-уређајем. Унутра пријатно, расхлађено, по зидовима фотографије америчких глумаца и предмети из доба Совјетског Савеза. Тотално нереална атмосфера. Једемо и пијемо. Излазимо и удара нас жара. Чини нам се као да дим долази и у Обњинск. Идемо у Бјелоусова. Кад ми тамо, а оно и дим тамо. Не знамо шта да радимо. Дал' да се вратимо у Москву под окриље стана са клима-уређајем или да преноћимо у Бјелоусову. Излазимо и као у бунилу идемо малим местом изграђеним, такође, у социјалистичком стилу и тражимо неку продавницу где бисмо могли да купимо вентилатор. Налазимо један повећи тржни центар и тетурамо се по њему. Али у том тржном центру нема вентилатора, јер су сви распродати. Једна жена која ту ради види да смо прсли и зове телефоном некога у Обњинск да провери има ли тамо који да је остао, али нема ни тамо. Све распродато. Ипак, остајемо у Бјелоусову и враћамо се у стан. Дим око нас. Људи нормално иду улицама. Пролазимо кроз насеља. Прво се дивимо стамбеној згради коју је направио „Газпром”, а мало после у једном насељу поред нас, у диму, лагано пролазе младић и девојка. Младић има на себи мајцу на којој пише нешто у част словенског братсва. То ми се баш допало...

У вреле вечери изађемо напоље, купимо воду или сок, одемо у парк у насељу, седимо, причамо, а онда одемо до хотела „Украјина”, предивне стаљинске висотке. Тамо опет седнемо и гледамо грађевину. И причамо тако. Ја често бацам поглед горе, на највиши спрат, где су некакви прозори иза којих гори светло. Све мислим да је Стаљин горе и сваки тренутак очекујем да га видим како гледа кроз прозор и како се са осмехом брине о свима нама...

Преко дана, по најгорој врућини, волим да одем до станице метроа „Универзитет” и да купим некакве кифлице са виршлама и нешто за пиће. Онда идем пешице по сунцу, по најгорој врућини, према Универитету „Ломоносов” и гледам једно велико градилиште и дивим се људском труду. Видим да ће нова огромна зграда за становање личити по стилу на стаљинску архитектуру и то ме чини срећним. Рад, труд... Мир, труд, мај! Рим, труд, мај! Онда дођем до Универзитета „Ломоносов”, седнем у велики парк у социјалистичком стилу који се налази иза здања и читам и дивим се здању. После обиђем око зграде и одем пешице по сунцу, по најгорој врућини, до Воробјових гора, где бацим поглед на Москву, па се спустим кроз парк до метроа и онда се вратим кући...

Нема где не волим да се шетам по Москви, по сунцу, по најгорој врућини. Заволео сам да се шетам по Кутузовском проспекту, заволео сам да се шетам преко Бородинског моста, до висотке Министарства Спољних Послова, па од Смаљенске, дуж старог Арбата, до раскрснице са Новим Арбатом...

Често одем до Кремља, ту седнем на клупу, читам, гледам народ како пролази, гледам децу како се купају по фонтанама и онда устанем и наставим да се шетам... Често завршим у некој од московских књижара где зароним у књиге и копам по хиљадама књига... Највише волим „Библио-Глобус” на Лубјанки, „Московски дом књиге” на Новом Арбату, „Руско зарубежје” на Таганки и „Маладују гвардију” на Паљанки...

Онда се опет спустим у метро... Подземне галерије... Масе у покрету... Град ври под земљом... Москва никада не спава... Мислим о радничкој класи... Мислим о црвеној империји... Мислим о Андреју Платнову и „Чевенгуру”... Друг Копјонкин јаше на коњу који се зове Пролетерска Сила...