Да ли су сви светски језици квалитативно једнаки? Шта опредељује увођење страног језика у школе? Како се испољава глобализација на нивоу језика? Шта можемо да урадимо да побољшамо тренутну ситуацију у србском школству?
У својој књизи "Језик и православна духовност" Др. Ксенија Кончаревић пише о томе да социолингвисти упозоравају на забрињавајуће размере лингвоцида "великих" језика, носилаца културних центризама, над средњим и малим језицима. Ја сам се први пут срео са речи "лингвоцид" у овој књизи Др. Ксеније Кончаревић и та реч је заиста оставила утисак на мене, јер је она у равни са речи "геноцид". "Геноцид" - уништавање једног народа од стране другог народа, "лингвоцид" - уништавање једног језика од стране другог језика.
Сви смо сведоци данас како енглески језик постепено уништава друге језике путем глобализације. Глобализацијом се многе речи не-енглеских језика замењују енглеским речима или се у не-енглеске језике убацују енглеске речи. То је лингвоцид. Против лингвоцида се треба борити свим силама.
И овде долазимо до питања са почетка текста - да ли су сви светски језици квалитативно једнаки? Нису. А ево и примера из већ поменуте књиге "Језик и православна духовност" Др. Ксеније Кончаревић:
"У оквирима националних култура, посебно у бившим социјалистичким земљама, евидентно је промовисање "глобалног суперјезика" као својеврсног "статусног симбола": поред школске, па и предшколске, наставе, деца масовно похађају и додатне курсеве енглеског језика; називи фирми, производа, огласи за пријем на престижна радна места, конкурси за доделу стипендија, рекламне поруке намењене локалном становништву итд. уобличавају се на енглеском; у језику медија све је израженији удео англицизама, тако да "мотив социјалног притиска" (у терминологији А. А. Леонтјева), изражен директно или индиректно, постаје све израженији стимулус за његово изучавање.
Иза ове експанзије, чини нам се, ипак не стоје само "алтруистички" и друштвено прихватљиви мотиви омогућавања веће доступности информација, боље перспективе школовања и запошљавања лицима са знањем енглеског језика. Настојање да се владањем њиме обухвати доминантни део светске популације свакако се може довести у везу са тежњама ка унификацији, једнообразности и једноумљу света и модела живљења, са стварањем принудне светске заједнице људи и народа без идентитета којима се може манипулисати као "послушним стадом" и којима се могу наметати вредности тржишне економије и потрошачког друштва, безрезервно прихваћене у англоамеричкој цивилизацији и увелико оличене у језику који ту цивилизацију опслужује."
Овде долазимо до приче о повезаности језика једног народа са његовим менталитетом и културом. О томе се даље говори у књизи "Језик и православна духовност":
"У језику налазе одраз специфична обележја "слике света" његових носилаца, одлике етничке свести, у основи чијег формирања и функционисања се налазе како самобитни, тако и чиниоци везани за међуетничку комуникацију, односно за утицај других етноса. Етнички стереотипи оличени у језику спадају у домен колективног несвесног, и они су обично изван саморефлексије просечног, "наивног" члана одређене етносоциокултурне заједнице, али се могу идентификовати разним објективним методама и тако постати чињенице индивидуалне и друштвене (само)свести.
...
Занимљив оглед о разликама између језгра језичке свести и структуре социокултурних стереотипа носилаца енглеског и руског језика понудила је Н. Д. Уфимцева (Уфимцева 1996), изводећи из добијених резултата импликације о различитости романско-германског и словенског виђења света и актуелним процесима у "колективном несвесном" носилаца руског језика у епоси обележеној њиховом све већом изложеношћу вредностима западне цивилизације (90-е године XX века). Основни налаз Уфимцеве је да се иза формалне сличности структуре језгра језичке свести Руса и Енглеза налазе дијаметрално супротне слике света: "Док је енглеска језичка свест усмерена пре свега на спољашње окружење, манифестујући вредности протестантског виђења света, најнеопходније за успешно функционисање тржишне привреде, дотле је слика света савремених Руса оријентисана потпуно другачије, премда је њена иманента логичност нарушена (скорашњим) инфилтрирањем представе о искључиво потрошачкој функцији новца. Руска језичка свест усмерена је и на себе, и на другога, у коме она види пре свега пријатеља и доброг човека. Могло би се рећи да је свест Руса "пријатељецентрична". Руси као да живе на оси ја - он и у унутарњем простору. Рус је пре свега мислећи и/или говорећи човек, и човек који све процењује (Уфимцева 1996, 160-161). Индикативан је, рецимо, податак да код Енглеза појам FRIEND (пријатељ) заузима 73. место у језгру њихове језичке свести (од укупно 75 појмова који улазе у његов састав, дакле лоциран је на његовом најудаљенијем крају), асоциријаући се пре свега са непријатељем (enemy) и противником (foe), док је за Русе међу асоцијатима ДРУГ (пријатељ) на изразито високом 8. месту и одликује се потпуно другачијом емоционалном маркираношћу, што показују најфреквентније реакције на овај стимулус: прави (настоящий), најбољи (лучший), верни (верный), поуздани (надежный) (Уфимцева 1996, 147-148). Или: анализа асоцијативне мреже појма MONEY/ДЕНЬГИ (новац) у енглеском и руском језику показала је "изразито економски начин мишљења код Енглеза", док је стереотип о новцу у свести просечног Руса "карикатура представе присутне у свести Енглеза", из чега ауторка изводи овакав закључак: "Може се са сигурношћу претпоставити да је висок рејтинг новца у свести савремених Руса један од резултата тристагодишње европеизације (од времена Петра Првог), док карикатурални карактер те представе у поређењу са европским оригиналом говори о "користи" што ју је Русима тај процес реално донео (Уфимцева 1996, 150). Наметање енглеског језика као не просто страног, него језика социјализације и социјалне промоције, како видимо, аутоматски претпоставља и формирање социокултурних стереотипа и слике света другачије од оне која се везује за матерњи језик, с тим што под утицајем тога процеса и ова примарна доживљава знатне измене. А није ли то непосредни интерес креатора "планетарне државе", којима је потребна управо ментална унификација људи и народа, њихово обликовање по моделу западне цивилизације, апсолутизоване и издигнуте на пиједестал свечовечанске? У пројектовању новог светског поретка данашњи "инжењери људских душа", рекли бисмо, свесно рачунају са језичком унификацијом као моћним чиниоцем жељене хомогенизације човечанства."
Дакле, није нимало неважно који ће се страни језик изучавати у србским школама. Данас се у србским основим школама од првог разреда учи енглески језик. То је лоше. Али, ајде нека и буде тако као резултат тренутног стања, које свакако може да се промени у свету. Али, зашто је деци одређено да као други страни језик од петог разреда уче француски? Чему француски језик? Где ће деца да употребљавају француски језик? Зашто не руски језик или, на пример, кинески језик? Ако говоримо о користи у глобализованом свету онда су свакако данас и руски и кинески језик кориснији од француског језика. Моја ћерка на јесен треба да пође у пети разред основне школе и она мора да учи француски језик. А хтела је да учи руски језик. Ко и са којим правом намеће мом детету француски језик? За време СФРЈ постојала је слобода у избору страног језика у основној школи, јер је МОГЛО ДА СЕ БИРА између 4 језика: енглеског, француског, руског и немачког, а сада, за време демократске Србије, деца НЕ МОГУ ДА БИРАЈУ! Њима се намећу два европска језика, од којих је један, француски, потпуно бескористан.
Дакле, није свеједно који се страни језик учи у школама, јер се употребом одређеног страног језика може утицати на промену менталитета човека. Колико сам само пута док сам живео у Канади чуо како родитељи кажу детету које нешто добро уради: "Гуд џоб!" ("Добро урађен посао!"). На пример, нацрта дете нешто у песку и они кажу то: "Гуд џоб!". Какав БРЕ "џоб"?! Ало! Није то БРЕ никакав "џоб". Не одрађује дете никакав "џоб" за паре за некакву корпорацију, већ дете испољава свој таленат за који не мора да буде плаћено новцем, већ треба да осети нормалну радост што је направило нешто лепо. Дакле, циљ није одрађивање посла да би се зарадиле паре, већ унутрашња радост због испољеног Богом даног талента који се манифестује у направљеном предмету лепоте. Како је то лепо написао Достојевски: "Лепота ће спасти свет.". Да. Рус Достојевски је написао: "Лепота ће спасти свет.", а не: "Паре ће спасти свет.". Нећу БРЕ да ми белосветске банке и корпорације образују децу да је лепо нацртана слика - "гуд џоб", јер она то није. Лепо нацртана слика у основној школи није "гуд џоб", већ је то предивно испољавање дечјег талента и маште коме дете треба да се радује као предмету лепоте који изазива блага осећања у души, а која дете усмеравају ка пријатељецентричном погледу на свет у коме ће дете постати личност која воли друге и коју ће други да воле, а не ка бруталном купопродајном погледу на свет у коме ће дете да постане артикал на некој од полица светског тржног центра који ће да буде потрошен и одбачен после употребе или одрађеног посла.
Шта можемо да урадимо да се ситуација око учења страних језика у србским школама побољша? Треба да се боримо да се деци омогући ДА ИМАЈУ ИЗБОР страног језика, а НЕ ДА ИМ СЕ НАМЕЋЕ који ће страни језик да уче. Треба да се боримо тако што ћемо да сами или удружени са онима који мисле исто као ми захтевамо да се деци омогући слободан избор страног језика. То треба да захтевамо почев од учитеља и наставника до министарства просвете Србије.
Read more...
