Посета Србији - кроз тамно стакло

петак, 16. јул 2010.

Био сам у Србији. Срео сам се са родбином и пријатељима. Скоро да и нисам чуо човека који каже нешто добро о ситуацији у земљи. Мислим да су неке ствари отишле предалеко и да ће бити веома тешко поправити их. Мој лични утисак је да тама прекрива Србију.

У Србију сам ишао возом из Москве преко Украјине и Мађарске. Да кажем да за оне који имају нови србски биометријски пасош, за Украјину треба транзитна виза, а за Мађараску не. Транзитна виза се вади у украјинској амбасади и плаћа се. Ако путујете из Москве у Србију и назад, треба вам двократна украјинска транзитна виза. Претпостављам да је исто ако неко путује из Србије у Русију и назад.

Путовао сам у руском вагону који је ишао за Солун. Вагон је чист и има клима уређај, а особље је услужно на словенски начин и присно у опхођењу са путницима, што значи да путници и особље понекад заједно једу, попију понешто и поразговарају о обичним стварима. Био сам у купеу са мајком и ћерком, Рускињама, које су путовале у Солун где имају свој стан или кућу. Из разговора са њима током пута сам схватио да доста често путују. Што би реко наш народ - има се, може се. Моје сапутнице су биле разговорљиве и разменили смо доста интересантних информација. Ја сам њима причао о повезаности србског и руског народа, о Ивану Иљину, Александру Дугину и евроазијској идеји, а они су мени рекли, на пример, да је скоро било гласање на руској телевизији о највећој личности у руској историји и да су међу бројним одабраним личностима из свих сфера руског живота после првог круга гласања у супер-финале ушли Свети Александар Невски и Стаљин. У том супер-финалу је победио Свети Александар Невски. Овај улазак Стаљина у велико финале је још један доказ да Руси правилно разумеју своју историју и улогу појединих личности у њој у смислу да су неке историјске личности радиле и добре и лоше ствари у периоду када су биле на власти, а не само лоше. Још једном да поновим да је ово веома важно због националног достојанства и јединства у борби са Атлантистима и Западом који теже ка томе да натерају своје непријатеље кроз црне митове које фабрикују о њима да се посипају пепелом са циљем да им се наметне осећај кривице, а затим и комплекс ниже вредности у свим сферама живота како би им се лакше наметнуо Западни начин живота. Руси су томе рекли - не. Дакле, видимо у том гласању за највећу личност руске историје противречност на први поглед, јер су се у супер-финалу нашли један представник Свете Русије или њеног, у овом случају условно речено, белог крила јер је бели покрет настао касније - Свети Александар Невски и један представник црвене Русије - Стаљин. Један од двојице наших домаћина у вагону је показао да је веома добро информисан о ситуацији у Србији када је у негативном смислу поменуо Бориса Тадића, а такође је и рекао да не одобрава то што се Срби не боре за своју територију Косово и Метохију. Други од двојице домаћина у вагону ме је у току разговора замолио, ако могу, да му купим дрес Црвене Звезде када будем био у Србији.

Србија, 2010.-те године. Лето. Владају апатија, разочараност и одсуство спремности на борбу за бољу будућност. Готово да је сваки отпор Западу престао. За 10 година колико Запад влада Србијом преко својих људи постављених у србској власти, земља је тешко разрушена у готово сваком погледу. Највише у моралном. Срби као да више немају достојанства. Политика коју води влада Србије је, као што сам већ рекао, у служби Запада, а на штету људи који живе у Србији. Економија је уништена. Земља је презадужена. Међутим, оно што је готово невероватно је да већина Срба не схвата на прави начин да је један велики део њене територије, то јест Косово и Метохија, под окупацијом Запада. А право разумевање чињенице да су Косово и Метохија под окупацијом Запада је да прво треба силом ослободити тај део окупиране територије, а затим радити даље. Који народ данас у свету који држи до себе може мирно да седи док му је део територије окупиран? И не само мирно да седи већ да окупаторе назива пријатељима. И још тим својим "пријатељима", а уствари окупаторима продадоше већину србске имовине у виду предузећа. Значи, неко те бомбардовао, рушио ти земљу, убијао ти народ, отео ти део територије, а ти му сутра дајеш могућност да купује за мале паре твоје богатство да би се он, то јест твој "пријатељ" окупатор даље богатио и да би ти народ претварао у робље. Шта очекивати од народа који то дозвољава? Има ли такав народ будућност?

А обратите пажњу на још једну ствар. На језик и писмо. Србија је покошена латиницом и страним називима. Каже ми брат да у Ариљу постоји једно успешно предузеће које се зове "Јасмил", које се бави производњом одеће и да је оно ангажовало једну маркетиншку агенцију која је урадила анализу око тога какав производ би могао да прође на србском тржишту. По тој анализи назив производа би требао да буде на страном језику. И у складу са том анализом предузеће "Јасмил" има линију производа "Extreme Intimo". Али, то је само један од многих примера у Србији. Па, погледајте само називе радњи по србским улицама и све ће вам бити јасно. Народ који је до те мере потучен да му је све страно, укључујући и називе, боље од свог домаћег, нема чему да се нада.

Још једно схватање у Србији не даје много наде да ће се Србија извући са пута пропасти којим иде, а које је у одређеној мери заступљено и код оних Срба код којих постоји национална свест. То је схватање да Србија може без Русије и да треба да води некакву несврстану политику. То је велика заблуда. Сви су се определили и свако иде у већој или мањој мери за неком силом. Србија не може да се ослободи Запада без Русије и Србија не може да опстане као независна држава без Русије. Последице 200-годишње европеизације Србије, од Првог србског устанка па до данас су катастрофалне и тај погубни утицај Запада се не може одстранити трибинама, млаким акцијама и политиканством, већ само снажним контра-ударом и коренитим системским променама.

Био сам и у Чачку и Ивањици. Чачак је лепо место које волим и због атмосфере у њему и због чињенице да сам тамо студирао. У Чачку сам био у једној доброј књижари у "Дому културе" која има готово све књиге издавача "Клио" и "Геопоетика", као и у малој, али одличној књижари "Светосавље" која продаје књиге православног садржаја.

О Ивањици сам већ писао раније на овом интернет дневнику, али да поновим да је то једно мало, али заиста живописно место подно планине Јавор. Смирена паланачка атмосфера у најбољем значењу речи паланка. Паланка као уточиште од буке и беспокојства градова и велеградова који пламте у огњу изазваном артиљеријским нападом топова глобализације и иза кога остаје подивљалост и пустош. Супротстављам паланачки начин живота као добро ономе што је о паланци у негативном смислу написао Радомир Константиновић у књизи "Философија паланке".

Проведох и два дана по манастирима у Овчарско-Кабларској клисури. При томе бих споменуо случајни сусрет са председником србског сабора "Двери" и његовим блиским рођаком. При томе сам много дуже разговарао са његовим рођаком, који је, испоставило се, про-србски и про-руски орјентисан човек са широким знањем из многих области. Ту сам, такође, видео и упознао групу старијих жена из Русије које су као ходочасници обилазиле србске манастире.

Оно што сматрам да је највећа негативност у Србији је скоро потпуна медијска блокада која се врло тешко пробија, а чије ће последице по будућност србског народа бити тешке, јер се србски народ силом гура у правцу Запада где га чека уништење, а што је сваком човеку који жели слободну, достојанствену и просперитетну земљу видљиво. Оно што спада у посебну област медијске обраде и социјалног инжењеринга у Србији је однос просечног Србина према Русији. Застрашујуће је колико Срби не знају и о Русији уопште и о модерној Русији. Просечан Србин посматра Русију кроз црне митове које је о Русији фабриковао Запад са циљем да изазове више или мање отворени анимозитет према њој. Велики део Срба се томе предао. То је велика грешка која Србију скупо кошта. Овај интернет дневник је мој прилог у борби за србско-руско братство и за рушење црних митова које је Запад намерно фабриковао о Русији.

Иначе, онај дрес Црвене Звезде сам купио у Крагујевцу и када сам се враћао у Москву, поново сам срео Руса који ради у вагону на линији Москва-Солун и поклонио му га.

Ево и неколико слика из Србије:

Ивањица

Са пијаце на Златибору

Златибор

Манастир Сретење на Овчару

У манастиру Свете Тројице на Овчару

2 comments:

Андрија је рекао...

Одличан текст, тј. констатација тренутног стања у Србији. Надам се да не замераш, пренео сам га овде http://www.kosovoimetohija.org/analiza/poseta-srbiji.
Поздрав

Тешић Горан је рекао...

Нема проблема. Хвала.

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP