Документарни филмови Сергеја Лознице

Идемо даље са откривањем Великог Истока. Овог пута вам представљам 5 документарних филмова украјинског режисера Сергеја Лознице.

Read more...

Земфира на фестивалу "Новая Волна 2010"

Погледајте сјајан наступ руске поп-рок краљице Земфире Рамазанове, иначе Татарке, на фестивалу "Новая Волна 2010". Енергичан, чврст гитарски звук. Радост електрицитета...



А ево и једног старијег интервјуа који су са Земфиром водили Татјана Толстаја и Авдотја Смирнова у емисији "Школа злословия" на каналу "НТВ".

Read more...

Медведев на форуму у Давосу: "Не треба нас, наравно, подучавати - треба радити заједно"

Руски председник Дмитриј Медведев је ових дана кратко боравио и на форуму у Давосу, где је одржао говор у коме је било речи о економским променама у Русији, борби против тероризма и другим стварима.

У једном тренутку, док је говорио о проблемима са којима се Русија суочава, али и о очигледном напретку који је постигла, Медведев је јасно рекао: "Мы учимся сами, и мы готовы принимать дружеские советы. Но вот поучать, конечно, нас не надо – надо работать вместе.". У преводу: "Ми сами учимо и спремни смо да примимо пријатељске савете. Али, не треба нас, наравно, подучавати - треба радити заједно." Ево тог инсерта из његовог говора:



Значи, то је један нормалан приступ међународним односима који подразумева отвореност за сарадњу, али одбацује наметање решења са стране. То се зове достојанство. И то нема везе са величином земље. То има везе са квалитетом владајућих структура. И то је једини нормалан пут ка грађењу међународних односа, који треба да буду засновани на мултиполарности и међусобном уважавању, а не на једнополарности, то јест на диктату Запада.

Read more...

Домодедовским жртвама

Бог душу да прости домодедовским жртвама.

Read more...

Србска кшатријска света књига - "Друга књига сеоба" Милоша Црњанског

Ево једног поглавља из србске кшатријске свете књиге - "Друге књиге сеоба" Милоша Црњанског. Црвена енергија вечних ратника...

"РОСИЈСКА КОМАНДА БИЛА ЈЕ: АТАКА, АТАКА, АТАКА!

Поменуте године, у суботу, уочи Крстопоклоне недеље, на дан 42 мученика у Амореји, почео је био, за Исаковиче, и њихове сератлије, досељенике, у Кијеву, и парад, који су звали у Аустрији: Fassung. Примање хране, порционих новаца, оружја, росијске униформе – и росијских, пуковских, застава.

Била је то велика свечаност, пред баракама штапсквартере Витковича. Костјурин је, лично, присуствовао паради оних Срба, који су били сад већ распоређени, у пукове Шевича и Прерадовича.

Око тридесетак људи имало је да оде у козачки пук, у Чернигов.

Већина досељеника дошла је са својим униформама.

Са својим коњима и својим оружјем и децом и женама.

Онима, који дођоше без оружја, Костјурин је раздавао оружје и коње, као и одела војена, сакупљена, збрда, здола.

На пољани, у четверокуту штапсквартере, очишћеној од снега, била је, за Костјурина, подигнута, од дрвета, мала трибина, где се командант Кијева, окружен кијевским гренадирима, књажевима и грофовима, сместио, да види Србе.

Био је врло добро расположен тог дана.

Прелетао је погледом, стојећи, испред своје сјајне пратње, са Витковичем – који му је стајао у потиљак – шаренило дошљака, који су имали да буду одведени у Миргород, у Крилов, у Бахмут, да их разместе по насељима, с тим, да се, те јесени, појаве на маневрима.

Слика, коју је Костјурин имао да гледа, била је шарена.

Надесно, испред њега, видео је више од двеста досељеника, који су били уписани у пехоту. Ти људи су стајали тамо, тог још зимског дана, од раног јутра, већ сатима. Налево су били поређани ескадрони коњаника, уписаних у хусарске пукове ђенерала Шевича и Прерадовича. Коњи су били назебли, уморни, и људима је било дозвољено да их водају, али су заустављени, у формацију, при појави Костјурина и његовог штаба. Редови коња трзали су узде и махали главама, а добри коњи копали копитама. Коњаници су били добили бољу одећу од својих сународника у пехоти, па су се дизали у седлу, одвикнути од седења, и исправљали, као да су хтели, што више, да надвисе оне своје земљаке, који су стајали, мирно, на земљи, у пехоти, раскреченим ногама. Пехота се црнела и зеленела.

А коњица црвенела и плавела.

На десном крилу стајале су три роте кијевског, гренадирског пука, које је Костјурин извео ради употребе, контра оних сербских пехотних редова, које је хтео да испроба. На левом крилу, на немирним коњима, са копљима у десној узенгији и руци, била је формација козака, који су били додељени у Чернигов. По њих је био дошао капетан Укшумович, који се вртео, у круг, на вранцу, испред ескадрона, псујући коња и ударајући га, у главу, песницом.

Из тих формација, Костјурин је видео падине под снегом, разливени Дњепар, који је носио санте отопљеног леда, а преко реке, бескрајну раван, још белу, изукрштану дугим редовима врба и јабланова.

На дну видика небо је треперило, од Сунца, као да се смрзнута и завејана земља светлуца. А над тим светлуцањем, издалека, плавело се небо тога дана, тако плаво, као да се Росија у Италију претвара.

Костјурин је мирно одстајао читање записника, протокола, и спискова, нових формација, са пописом броја војника и официра.

Док се то читало, наредио је Витковичу да одобри став, вољно.

Костјурин је знао, из извештаја, које му је слала канцеларија грофа Кајзерлинга, и Колегија из Санкт-Петерсбурга, да Аустрија – предвиђајући наставак рата са Прајском – врши реорганизацију сербских пукова, у Аустрији, на пограничном подручју, дуж турске границе, и да уводи, не само униформе аустријске, него и немецку команду. Знао је и да се команда даје, у Аустрији, сад – колико је год могуће – само Немцима, папежничке цркве, а знао је и за низ побуна, Срба. Иако није знао детаље, о томе, како се сад, тамо, успоставља и униформише Личка регимента, Оточанска регимента, Огулинска, Слуњска, Првобанска, Другобанска, Костјурин је знао да се тамо ради на сахрани једне сербске армије, која је ишла испред аустријске, кад је Аустрија у Турску улазила, а иза аустријске, као заштитница, кад је аустријска бежала.

За Исаковиче, који су сад пред собом видели остатке те армије која се пресвлачила, слика пред њиховим очима, тог дана, била је још тужнији доживљај исељеника.

Армија, која је гинула, не само на Рајни, него остављала своје мртве и у Прованси, Оландији, Италији, била је сахрањена и нестала. Они су, овде, у Кијеву, били, као неки дуси из гроба, прешли Русима.

Аустријски император, Фердинанд, ословљавао је главешине тих армија, као хришћане, пречасне, велеможне, племените, благородне, њему, каже, од срца драге! Тако је писало у царским рескриптима.

Њихову смрт и војевање, уз Аустрију, уз хришћанство, називао је лепим примером. Примером, који је, каже, вредан за углед, и који се не да доста нахвалити! Тако је писало у писмима, из Беча.

Тако се говорило сербској милицији, и на општенародном конгресу у Карловцима, године 1731. Тако им је говорила и жена гувернера Србије, Александра Виртембершкога, принципеса, која је, те године, примила 150 дуката, као поклон. Тако им је говорио и гроф Георг Оливие, Валис, који је командовао приликом повлачења пред Турцима. Тако им је некад писао и принц Евгеније од Савоје, освајач Београда, маршал. Сербска мајка, коме је Текелија отварао капије рата и Турака.

Александар Карло, принц од Виртемберга, који је постао командант у Србији, године 1720, са разлога – како је писао у молби – да би се материјално помогао, примио је – кад му је жена примила 150 дуката – 300 дуката. А ђенерал господин гроф Марули, исте године, 200 дуката.

Сви су они, о Сербима, лепо говорили.

Али, док је Костјурин знао само за неколико таквих, и сличних, података, који су до њега стизали, на папиру, као ситница, међу, многобројним ситницама, аката и извештаја, о Србима, Исаковичи су пресвлачење тих трупа гледали са много дубљим сазнањем и слутњом, онога, што се целом њиховом национу догађа – као судбина. Костјурин је мислио, размишљао, у глави, о прошлости тих трупа.

Није их био видео, у прошлости.

Исаковичи су ту прошлост носили у очима. У сузама.

Иако је та балканска гомила Срба, при повлачењу Пиколоминија, била само огромна гомила одрпанаца, на коњима, са копљима турским у рукама, то је била, ипак, страшна коњица, која је, као ветар и олуја, залазила, и клала, у турским провинцијама, испод Београда и Темишвара.

Као чопор курјака пратила је Турке при повлачењу од Будима.

Кости су се људске белеле, њиховим трагом, педесет година.

А њихова црвена аба пролепршала се, после, и свим европским бојиштима, па се памтила. А памтила се, у туђим земљама, и лепота, и мушкост тих коњаника, који су долазили, однекуда, прошли, и одлазили некуда, без смисла, са неразумљивим говором, и тужним песмама – без трага.

Исаковичи су, из детињства, памтили ту војску.

Кад је Аустрија скинула ту армију, са коња, она им је била оставила ту црвену абу, у пехоти, па је тај црвени гуњ – ротмантлера – прошао, и пешке, кроз Европу, и остајао, на мртвима, на свим бојиштима.

Црвени, сербски, гуњ, памтио се, неко време, у свим војскама.

После су, међутим, толике пешадије имале црвене шињеле.

А та пехота, већином у опанцима, и у ратовима, са два пиштоља и јатаганом у појасу, памтила се само по стаситости и голим грудима, зараслим у траг рана и читавих жбунова маља. И по калпацима, који је и најсиромашнији, међу њима, носио, са, у њега, заденутим краставцима, ротквама, репама, шљивама, жутим лишћем, и цветом сунцокрета.

Памтили су се по покољима, у францеским и прајским ратовима.

А памтили и по музикантима, фрулашима и гајдашима, који су ишли, са зурлашима, бубњарима, и диплама, на челу трупа.

Последњих година, међутим – после францеских и прајских ратова – изменише се, и појавише, као да су васкрсли из неких давних, њихових времена, у сребру и чохи, у скрлету. Њихови официри, са сребром окованим сабљама, сребрним дугметима, са зубунима сребром ишпартаним, и са бисерима, а било их је и са златним наруквицама.

Били су високи, прави, са челенкама као перја паунова.

Жене, у царствујушчој Вијени, почеше причати о њима, као и о Венгрима.

А пошто их је било много из Хорватске и пошто су били помешани са хорватским трупама, и слични Хорватима, звали су их Рацима и Кроатама. Сад, кад је Аустрија почела да их облачи у једнаку униформу, са аустријским трупама, утонули су у гомилу војника, који су се распознавали само по бројевима, и лицима, и говору.

Али су се, још увек, распознавали ударом о земљу, цокула.

Сваки је аустријски официр знао, кад је Првобанска, или Другобанска, пролазила, ко пролази, и чији је то корак, што, по калдрми бечкој, одзвања. Одузеше им заставе, које су, тобоже, биле црквене, одузеше копља, јер су у Европи била застарела, одузеше сербске команде, јер је немецки језик постао језик свих аустријских армија. А нису ни сањали да су ти, што неће у пехоту, и што се селе у Росију, знак, да је једна велика армија заувек сахрањена. Они су се после појавили, као васкрсли, још једном, у аустријској војсци, за време Наполеонових ратова. О њима се говорило као о чуду и тада. Али то више није био народ. Под оружјем.

Него регименте најамника и слугерања. Који се, и тада, прославише, својим јуришима, и бајонетима, али који више нису знали, шта је то отаџбина.

Било је, међу њима, баруна, грофова, ордена Марије Терезије каваљера, аустријских ђенерала и фелдмаршала, али је песма њихова била замрла. Трупе више нису певале о биткама, него о сукњама. Ђенерал Давидов, један од најелегантнијих, аустријских, коњаника, долазио је у своје село, у Банату, да летује, место да се у царској бањи, Ишлу, купа, али, кад би одлазио од своје мајке, сељанке, праштао би се, као да се од Марије Терезије и принцеза прашта: Кистиханд!

А мати га је гледала, као суклату, сузним очима.

Ђенерал који је носио име Пувала, почео је да једе слова свог имена, и да га пише: Пухало. Стидљиво.

Једини понос, који су били још сачували, и у који нису смели да дирну, од срамоте, пред ландсманима, било је име њиховог села, родног места, порекла. Кад су добијали племство, од Аустрије, барунство, узимали, су, за предикат, име родног села: па су били племенити „от Брлог“.

Будим, Гран, Темишвар, Липа, Сента, биле су битке оне прве армије, победе читавог њиховог национа. Последње, после сто година – Кустоца, Солферино – нису биле више битке национа, него аустријске битке, са употребом сербских солдата.

Костјурин је, тог касног, зимског, дана, године 1753, у Кијеву, желео само да се увери у могућност претварања тих досељеника, у ритама, у стајаћу војску, коју је Росија, тих година, стварала, и за рат припремала. Он је зато, тога дана, замолио бригадира Витковича да му само покаже, какви ће изгледати ти људи, барусави, дугих бркова, у униформама. Био је зашао у гомилу, која је испред трибине стајала, непомично, са коњима и заставама. Стављао је људима питања.

Са трибине, затим, ослушкивао је, како се крећу, према првим росијским командама, и како вичу, и јављају се, росијски, воктмајстерима.

Кад се цела та гомила продера: „Да здравствујет његово високоблагородије, високопревасходителни, високородни господин генерал-лајтнант, каваљер и баћушка наш, Иван Иванович Костјурин!“ – он се насмеја и остаде насмешен, задовољно.

Иако тај поздрав није био тачан, према росијском егзерциру, њему би мило. Потапша, окренувши се, Витковича, по рамену.

Официри кијевског, гренадирског пука, који беху присутни, смејали су се исто тако, и подгуркивали, међусобно.

Били су срећни да та шарена гомила одлази из Кијева.

Серби су били почели да уносе немир у гренадирску касарну.

Псовали су официрима мајку.

Костјурин се тог дана, на паради, појавио у бунди.

У њој, тај човек, чинио се још блеђи, уморнији, још нежнијег здравља, иако је био широких рамена, и стасит. Његове бледе, зелене очи гледале су тог дана сетно и замишљено.

Егзерцирао је трупе пред својом трибином, као да су играчке.

Срби нису ни сањали да их је жалио. Знао је да ће све то изгинути у ратовима, ускоро, а били су му се допали, јер су били, већином, високи и лепо израсли, а егзерцирали, поносито.

Кад је са Витковичем сео, дизао је, с времена на време, руку, показивао му нешто у даљини. Затим је опет устајао и стајао, ћутке, замишљено.

Иако је био почео да стари, његово лице, наборано од ветрова и избраздано од зиме, било је, ипак, као да је опаљено од неког Сунца, које је на њега, невидљиво, увек сјало.

Док су те, новообучене, дошљачке, трупе, заузимале своја места уз гласну, сад већ росијску, команду, Костјурин се окретао своме штабу и говорио официрима, поучително, али лежерно. Круг официра, чим би Костјурин говорио, окупљао се око њега, и трудио да чује.

Као да му је до тога јако стало.

Слушали су га и они који су стајали испод трибине.

Међу њима су били и Исаковичи.

Према Костјуриновом мишљењу, радило се о томе, да се новодошле, сербске, аустријске, трупе, што пре, навикну на росијску команду. А у ширем смислу, ради се о томе, према плану Колегије, да се створи, што пре, што бројнија, росијска, пехота, која ће се супротставити, Прајсу. Мужик, каже, има да се научи да стане и да гине, у месту!

Према извештајима шпијуна, које је био примио, Прајси се опет припремају, а њихов краљ, прави Сотона у људском облику, ко зна какве ће опет уловке, стратешке и тактичке, измислити, у идућем рату.

Кажу, да вежба једну нову атаку, опкољавањем, с бока.

Кажу, да артиљерију шаље чак у претходницу.

Кажу, да му пехота пуца, по један плотун, у сваком минуту.

Колегија, рече Костјурин, сматра да је росијска атака тамо, где је била шведска, у тридесетогодишњем рату. Неке усијане главе у Колегији траже да коњица напусти и одбаци росијску џиду. Главни је задатак његових официра да пазе да редови пехоте не пуцају високо. Зато ће им бити додељени штапови, англијски, да плотун поравнају, ниже, право! Францески пук, који се зове chasseurs de Grassin – (Костјурин је, то, францески рекао) – спречио је, плотунима, и ловачком ватром, маневар опкољавања, читаве једне бригаде. Погрешка је била што је армија, у Криму, застајала, око укрепљених места. Треба их обићи. Ићи, ићи!

Укрепљена места падају, после, као зреле крушке.

Колегија жели већу брзину у маневру, а нарочито у пехоти.

Битку у пољу! Атаку, атаку!

За све време те орације ђенералове, официрски круг је ћутао, иако је Костјурин, не само праштао, него и тражио критику.

То је официрима било изричито речено.

После те орације Костјуринове, неколико официра вршило је вежбе, са ротама кијевских гренадира и козацима сербским, по које је био капетан Укшумович дошао. Међу официрима Шевича, први је дошао на ред Петар.

Он је, пред хусарима Живана Шевича, дојахао пред трибину.

Био је врло леп на коњу.

Био је заборавио Стритцескову клетву, био је провео ноћ поред Варваре, која је била у седмом месецу бременитости и која је сад Петра волела, као што се сестра окреће брату.

Тешила га је да ће родити у Кијеву и да се навикава, полако, на живот, у Кијеву. Петар је био устао, сав сретан – и заљубљен, у своју жену – то јутро.

Костјурин му довикну да жели да чују његову, руску, команду.

Петар онда ободе коња – неку, немирну, луду, артиљеријску, кобилу – па показа неколико егзерцира у швадрону. Људи Живана Шевича – који је био строг – изводили су покрете, као да их Петар води на неку шаховску таблу. А Петар је росијску команду већ знао.

Костјурин је био задовољан.

Кад је Петар завршио егзерцир, и дошао, на коњу пред трибину, Костјурин га запита, гласно, шта би било команда, кад би му се, с бока, појавила пехота, гренадирска, уз пуцњаву?

Петар, збуњен, одговори да би атакирао.

Костјурин га запита још по нешто, а затим рече Витковичу да је то официр врло лепог понашања, и да се, и његовој жени, и ћеркама, допао. Чули су да има, за жену, неку бојарку. Намерава, каже, да Петра задржи у свом штабу, кад се врати са насеља, на Донецу.

То је, каже, лепотан.

Красавец!

Петар Исакович, међутим, одјаха, међу воктмајстере и коњушаре, који су били довели артиљеријске коње и који су стајали, иза трибине, у блату и снегу. Кобила се узјогуни, кад јој је коњушар пришао, а коњушар јој запрети кнутом. Ваљда уплашена црвеним рукавом, пред очима, животиња се, изненада, пропе, тако, да се Петар накривио. Он је онда удари шаком по врату и хтеде да сиђе, из седла.

Није знао кога је ударио.

Та кобила имала је обичај да, изненада, легне на леђа, са јахачем у седлу. Петар је, главачке, пао на земљу, а она га удари, копитом, у главу. Иако тај ударац није био јак, него узгред, у трзању, Петар дрекну, па се затим и онесвестио.

Коњушари, који су били притрчали, морали су да га однесу.

Фелчер, који је био позват, наредио је да га кући однесу, у постељу. У саонама, Петар се освестио, па кад чу, шта би, и куд га возе, поче да моли да га не носе кући, где има жену бремениту. Уплашиће је јако. У замешатељству, око њега, нико га, међутим, није слушао, а затим се опет онесвестио. Само је јечао.

Ни Костјурин, ни Виткович, па ни Исаковичи, нису видели, шта се Петру било десило, нити су на то обратили пажњу.

Пад са коња, на паради, иначе, строго се кажњавао, али не у оваквој, незваничној, прилици, коју је Костјурин сматрао за разоноду.

Костјурин је знао да дошљаци јашу на позајмљеним коњима, који су били доведени из артиљерије, али Костјурину, сад, није било више стало да види, како дошљаци јашу, него да чује њихову команду.

Коњи, које је артиљерија позајмила, међутим, били су праве бестије, са чупавим, погнутим, главама, тврдим жвалама, трбушати, дуга репа.

А под новим јахачем су се ритали, као чопор маторих магараца.

Шевич је, пред трибином, наставио да официре позива, са свог списка, као што је хусаре позивао, на чишћење латрина – преко својих воктмајстера.

Кад је дошао ред на Јурата Исаковича – сада Георгија Исаковича Зеремског – Ђурђе дојаха, леп, као лепи Циганин, пред Костјурина.

Имао је да егзерцира, са две роте гренадирског пука, који су имали нож на пушци, бајонет, који је тек био уведен, тих година.

Пехота је, марширала, чврсто, право на Ђурђа.

Ђурђе је, као што је био научио, на парадама, полазио, укорак, према њима, и трудио се да своје хусаре поравна, у два реда. Као зид, који се светлуца, он се кретао, мајестетично, на пешаке.

Дошавши ближе, хусари су, на команду, откочили пиштоље, па су опалили на пешадију, тако да је сва била у црн дим завијена.

Затим су, на Ђурђеву команду, повадили сабље.

Костјурин је наредио да стану.

Окренувши се својим официрима, рече да је то, што су видели, прошлост. Колегија је такав егзерцир забранила. До недавна, чак и гренадири, прилазили су непријатељу, каже, на коњима. Сјахали, тек пред непријатељем, припремили, пешице, гренаду.

То је била тешка операција.

Тога више ни у Росији нема.

Коњица, која би пехоти прилазила, као та, тешко да би победила.

Капетан је егзерцир, каже, извео добро, онако, како му је наређено. Он, Костјурин, хтео је да им покаже, како нема, за коњицу, победе, осим кад се употреби козачка џида! Он је за џиду, али није Колегија.

Нека господа, дакле, запамте, ово, што су видели, и да му ни један официр, на маневрима које спрема, не доводи коњицу, која не зна шта је џида!

Костјурин се, затим, ваљда, био сетио да је тај, дебели, официр, добијао чинове, за заробљавање непријатељских официра, у заседама. Тек, он се, изненада, продера Ђурђу, да притера коња, ближе. А кад је Ђурђе пришао ближе, довикну му да добро отвори очи и да се осврне и погледа, доле, предграђе Подоља, па реку, па и раван преко Дњепра.

Тамо, на равни, прилази реци, штаб једног ешалона, који је на маршу према Кијеву, а чија је извидница у варош већ ушла – и заробљена. Штаб то не зна. Прилази, у саонама, са пратећим хусарима, реци.

Где би била капетанова заседа?

Ђурђе, који се не би био препао од непријатеља, био се препао од тог моћног и великог господина, од кога му је – тако је мислио – судбина у Росији зависила. Не само његова, него и женина, и дечија.

Ђурђе је мислио да је, егзерциром на гренадире, показао како коњица јаше, неустрашиво, на пешака, како пуца, плотуном, из пиштоља.

И заиста, његов прилаз, у два реда – као неких кентаура – била је слика, која се не заборавља. То је био зид, шума, коња и јахача, која бљује ватру, а којој – тако му се чинило – никаква пехота не би могла да одоли.

Сад, кад му Костјурин даде нов задатак, Ђурђе се трже.

Ободе коња и окрену га, па виде пред собом зимски дан, Дњепар, и раван у снегу, који се топио, и ишарао цео простор црним дрвећем и чамцима. На реци, код острва Туркханов, виде на обали неко лико залеђених скела, а на једно триста корака, одатле, да има, завејана, црна, мрачна, шумица.

Он се продера: „Там! Ваше Високоблагородије!“

Иза те шумице, каже, чекао би, да се штаб укрца у скеле, и да скеле ослободи санти леда. Нашао би тада и побио пратеће хусаре, а официре штаба, трудио би се да добије живе.

Костјурин виде дебелог Ђурђа, како се беше дигао у седлу – а гузица му је, очигледно, била тешка – па се насмеја.

Ђурђе му се био допао, како приђе, као зид, гренадирима. Кавалкада коњаника, малопре, у плавим и црним хусарским курткама, са белим, росијским кокардама, била је марцијална. Чинило се да пехота неће моћи да издржи прилаз, те коњице, која је јахала право на њу, неодољива. Сад, кад Ђурђе, тако брзо, изабра заседу, Костјурин је био опет задовољан.

Окренув се официрима, рече да тај дебељко није тако глуп као што изгледа. Добар је то официр. Могло би да му се деси да штаб, који прилази Дњепру, изашаље неколико пратећих хусара, да виде, не крије ли се нешто иза тог шумарка, али то није вероватно. Капетан има право. Решио се за ту шумицу, која је једино згодно место за заседу. Иако је оголела, мрак је, и снег, испод њеног грања. Изненађење би било велико.

Једино не ваља што капетан узима, као сигурно, да би добио живе официре штаба. Не ваља рачунати на предају непријатељских официра. Официри, који су размажени, који воле живот, можда се и предају. Росијски – узвикну Костјурин – никада!

Кад је дошао ред на Трифуна, очигледно је било да Костјурин, међу Исаковичима, највише воли Трифуна. Одобравао је сваки покрет и сваку команду Трифуна. Најзад га је позвао к себи, на трибину.

Окренувши се официрима, кијевскаго, гренадирског, пука, Костјурин им довикну да добро погледају овог официра, који има неколико рана, који има шесторо деце, и љубљену жену, а све је то напустио, само да би дошао у Росију, па је, још на путу у Росију, учествовао у нападу на непријатеља – пре него што и стиже до Кијева.

Нема – повика Костјурин – веће светиње, веће тајне, него то, да је, ето, сигурно да Росија има, у свету, пријатеља и брата свог, о ком није знала. Трифун Исакович ће служити на част, сасвим сигурно, ахтирском коњичком пуку, у који мисли да га пошаље, за заменика команданта, кад се сврши насељавање Исаковича. Парцела, за њихово насељавање, већ је одређена и одобрена. Измерена је земља плодна, црна, дуж Донеца, у пределу зеленом, идиличном.

Коју тамо називају Рајевка!

Трифун – у некој, недоличној, старој, росијској, униформи – није баш био, тог дана, елегантна појава, али је, у црнини око врата, и белини свог жабоа, са мрким лицем, носат, бркајлија, крупан – са росијском, белом, кокардом, на трикорну – био права војничина.

Стајао је раскречених ногу, у ставу мирно, испред Костјурина, загледан у Костјурина, својим крупним, воденим, очима, боје сребра, уморно, и као празан. Није могао да протумачи себи, откуд толика предусретљивост, толика љубазност, према њему, већ на првом кораку, код тог велеможног, иначе тако строгог, човека.

Костјурин му међутим рече да појаше, јер жели да росијски официри чују, како је лепа, у Трифуна, већ, росијска команда.

Трифун онда отрча, узјаха, па поче да егзерцира хусаре, као да није ни кренуо са темишварског егзерциришта.

Викао је при томе росијске команде из свег гласа, промукло.

Костјурин је сваку одобравао.

Кад је Трифун завршио, и кад га је Костјурин позвао на трибину, понова, упита га: шта би била команда, да је наишао на коњицу, која је, два пута, бројнија, него његова?

Трифун – који је ћутке слушао, кад је Живан Шевич причао, како Костјурин увек хоће да се напада – продера се сад: „Атака!“

Костјурин га упита, а шта би била, ако би, при упаду у Кијев, у запаљеним улицама, натрапао на пехоту гренадира?

Костјурин је то питао смешкајући се.

Трифун се продера, опет: „Атака!“

„Лепо“, повика Костјурин, „а ако би се појавила артиљерија?“

И не чекајући да Костјурин изговори, Трифун дрекну: „Атака!“

Костјурин му приђе и гласно се насмеја.

Тако треба! Таквог официра треба!

Официри гренадирског пука, иза леђа Костјуринових, подгуркивали су се, кикотали, тихо. (Они су имали обичај да се изненада питају, и код жена, и при игранкама и пијанкама: „Но, књаз, что будет команда?“ Тако је то причао Живан Шевич Исаковичима.)

Тек при крају егзерцира, кад се Костјурин спремао да иде и да руча – подне је било давно прошло – Виткович успе да га подсети на Павла, који је стајао у гомили официра, испред трибине.

Виткович се, после оног јахања препона, поносио Павлом.

Желео је да истакне свог рођака, кога је сматрао за разборитог и врло уљудног официра, а ценио, и као посинка, свог рођака, Вука.

Костјурин онда нареди да Павле узјаше коња и покаже шта хоће, што мисли да је научио добро, из австријског, егзерцира.

Павле онда отрча и узјаха и дође пред трибину.

Он је, једини, међу Исаковичима – иако то није било наређено – сад довео свог коња. Јахао је вранца, којег је био купио од Татара, на сајму Подоља. Костјурин је задовољно посматрао тог коња.

Исакович је тог дана био у новој, росијској униформи – која и није била росијска – него набављена, на брзу руку, у штапсквартери Витковича. Била је, међутим, раскошна.

Била је црна, а личила је сад на францески фрак Костјурина. Узана у пасу, тесна у раменима, крилата низ кук. Имала је широке ревере, оперважене, росијским, ширитима, а огрлицу, високу, која се пела под кику, испод трикорна.

Исто је тако била сва сребрна, на рукавима.

Павле је јахао у белим, кожним, чакширама, а на грудима, у тој црнини капута, имао је бели прслук и свилени жабо.

Његова дугмад, сребрна, у два реда, светлуцала су, тупо.

У црнини, оковратника, Павлово лице чинило се као од злата, са брцима, и увојцима косе, боје старог злата. Исакович је имао плаве очи, које су тог дана биле тамне, боје љубичица, а црте оштре, немилосрдне, као да ће да гледа смрти у очи тог дана.

Костјурин је, зачуђен, посматрао тог дошљака.

Павле је на коњу, прав, миран, био врло лепа појава.

Костјурин није био оценио добро тог Исаковича, о коме је имао неповољан извештај од Вишњевскога. Да је Павле, надути Австријац, уображен, свађалица, коцкар, који спава са слушкињама.

Волков, то јест Кајзерлинг, је, међутим, био препоручио тог Исаковича и Костјурин није хтео да га вређа, или запоставља. Костјурин је био добар јахач и није био превидео Исаковичево добро узимање препона. Он је мислио да је тај официр прост, сељачког порекла, завидљив – нити зна да игра, нити да пева, него само да коцка. Костјурин није мрзео Павла, али га је оценио у себи као дрског, брбљивог, официра, који је жељан да се истакне, да се покаже учеван, па, као ћорава кока, нађе каткад и зрно бисера.

Павлу Исаковичу, међутим, чинила се, сва та церемонија, сав тај егзерцир тога дана, та парада, досадна, смешна, па и глупава. Пратио је сва питања, и слово поучително, Костјуриново, које су официри, око њега, понављали, као да је евангелија. Костјурин му се чинио педант, као нека дрвена лутка, а његов егзерцир, као игра играчкама. Осим тога, било га је раздражило и то, што је Костјурин, у своја питања, уносио неку врсту чикања, детињастог, неку врсту стављања смешних загонетки, које су се Павлу чиниле, мудрост, плитка.

Јер, иако беше самоук, честњејши Исакович није био глуп, па је о многим, и војеним, стварима, размишљао, у последње време, као што учени људи седе па размишљају. Као што пастири, и сељаци, често, изненаде, питањима, и својим мислима, о звездама, о животу људском, и смрти, школована лица – тако је и Павле, у последње време, размишљао, не само о својој селидби у Росију, и судбини својих братенаца, него и о великој господи, и великим догађајима. Зашто да читав његов национ буде тако несретан? Чему људска нада? Зашто толика неправда у свету? Зашто толико жалости и у животу Трифуна, и Петра, и Ђурђа? А нарочито га је вређао Костјурин, што је око себе волео да види сва та лица, тако ласкава, тако снисходљива. Он је сасвим другаче замишљао свет, који ће срести код Костјурина, команданта Кијева.

Павлу се његов братенац, Ђурђе, са својим егзерциром тога дана, чинио права чизма, на коњу. А Трифунови одговори, комедија.

Црвенео је, кад чу како Трифун одговара.

Павле се сетио онога, што му је Вишњевски причао о Костјурину и схватао је, добро, потребу, руске војске, коју је Колегија хтела да задовољи својим наређењем да се створи, што пре, бројна, росијска пехота, у којој неће парадирати само гренадирски пукови Санкт-Петерсбурга, него стотине хиљада људи са села – велика армија руских мужика. Исакович је увидео, иако је био самоук, и то, да је џида, азијска, слабо оружје против францеских ловаца и прајске пешадије, која може да опали плотун сваког минута. Коњаник, међутим, у Исаковичу, није пристајао на нестанак коњице из армија.

Кад га Костјурин запита: виде ли егзерцир Ђурђев, Исакович замоли да се, његовом благородију, преведе да је он учио, у сирмијским хусарима, да францески прилаз коњице пехоти, и парада, лаганог јахања, на редове пешака, може уплашити децу, али не пехоту, која је готова да мре, на месту где је постављена. Слушао је да се, у последњем рату, дешавало да пехота пође трчећим кораком на коњицу и да она напада. Њему се маневар Ђурђев не допада.

Костјурин се насмеја и запита, а како би, он, да напада? Нека каже слободно! Зато и јесте приређена ова парада. Сваки дошљак из страних армија има да изнесе своја искуства. Има да се саслуша!

Исакович је онда изразио мишљење да сирмијски хусари, и Венгри, у Аустрији, нападају у гомили, као олуја. Не носе више копља, оружје им је сабља. Пиштољ је само помоћно оружје, у борби око застава, у гужви по улицама. Пехота се ломи јуришем без застанка. Таквим јуришем ломио се отпор и најбољих пукова ловаца. Пролазило се кроз сав дим плотуна. Коњица је била, у прошлом рату, још увек, краљица битака! Он је видео хусаре, који, једним ударцем, замахом, сабље, скидају главу човека. Видео коњанике, који, и коњанику, у галопу, док пројахују крај њега, у осврту, натрашке, десном руком, одсеку главу, као да је длака испод бријача. Имао је људе, у свом швадрону, који могу сабљом, без муке, да преполове човека!

Он би молио да му се дозволи да демонстрира јуриш сирмијских хусара, који су сад росијска аквизиција.

Костјурин онда викну Шевича: да преда капетану коњицу!

А Павлу рече да може почети! И он је, каже, коњаник, и он мисли као капетан, сумња само да између онога што су видели од Георгија Исаковича, и онога, што каже Павел Исакович да ће показати, може бити велика разлика. Колегија је изгубила веру у коњицу, иако је коњица трећина росијских армија. Жељна је да се створи бројна пехота, по прајском примеру, и артиљерија. Било како било, да чују бар каква је капетанова, росијска команда. Бар то!

Иако се спремао да оде, Костјурин је још једном сео и почео, са бригадиром Витковичем, да ћерета. За њега је тај егзерцир био, не само разонода, него и пун успомена, и анегдота.

Био се решио да сачека, као неки театар, и егзерцир Павла.

Костјурин је себи, од Павла, створио играчку, тог дана – Србина, који је дошао у Росију, са гомилом својих сународника, а као паун по Кијеву шета; удовац, у нади да га у Росији очекује богатство и слава.

У то доба, у Росију су били дошли Славонци и Венецијани, са грофовоким титулама, купљеним у Рагузина, па узеше неколико руских књагиња и оденуше се у беле прслуке, са брилијантима.

Санкт-Петерсбург је, међутим, после, прокљувио да су та грофовства, купљена од Рагузина, лажна, и да су та браћа, шпијуни које плаћа Данска, Шведска, Францеска, Венеција.

Костјурин није сумњичио ничим сличним Павла.

Али га је сматрао за полтрона Аустрије, који не може да заборави своју императрицу, и коме се Вијена чини центар света.

Пошто су осећали да је егзерцир Павлов последња тачка дивертисмана у програму тога дана, и булумента официра, око трибине Костјурина, била је добро расположена, иако је била нестрпљива.

Официри Костјуринове команде, и штаба, као и кијевскаго гренадирског пука, сматрали су да им је дужност да се покажу љубазни према тим официрима из стране војске, које је Колегија насељавала.

Били су љубазни и према Исаковичима, с почетка.

После месец, два дана, међутим, нису позивали Трифуна, човека, очигледно, сиромашног стања, ћутљивог и брижног, а нису позивали у своје куће ни Ђурђа, чија жена није више долазила у друштва. Највише су сад волели Петра.

Павле је, ипак, успео, тог дана, да пробуди њихову радозналост, више него ма који од његових братенаца, јер је од њега увек долазило нешто ново, нешто лудо, неочекивано, и на пиштољу, и на препонама, па су се питали, неће ли нешто смешно, ћораво, искрснути, и сада, у егзерциру, који се са тим надутим, надменим, Србином, завршава. Они су му довикивали да буде разуман (Буђ разумен!), и, као у шали, гледали да га задрже, при извршењу задатка, који му је Костјурин дао. Довикујући му да остане међу њима (Оставатсја! Оставатсја!). А Живана Шевича су задржавали и питали, је ли то последњи Србин егзерцира.

Исакович међутим одјаха, за Шевичем – и не погледавши га – до на крај егзерциришта, које је било дуго неких пет-шест стотина корака, и које се завршавало топовским шупама Костјурина. Пољана је била још под танким покровцем снега, који се топио, а који је био залеђен, на страни, према падини брега. Павле изабра леву страну поља и сачека окупљање коњаника, око Шевича.

Већина тих досељеника знала га је, и памтила.

Неки су међу тим, сирмијским, хусарима, били одјахали.

Други су седели у седлу и причали један другоме, о својим мукама, оставши без кућа, жена, па и редовних порционих новаца. Сваки дан се чуло да је царица дала велику своту злата, чуло се да им је додељена земља, да ће добити оружја, али све се свршавало на томе да им је дата росијска униформа, да се обуку, и гомила татарских, бесних, коња, онима, који су били доселили се без коња.

Једино што је било добро, од оног што су добили, била је сабља, Светла, оштра, нова, китњаста, чудна, крива, азијска.

У том се зачу Павлова команда: „По коња!“

Исакович, на свом црном коњу, издалека, био је видан јасно, на тврдој ледини, под покровцем снега. Он је имао глас, који одјекује, као глас пастира, глас какав се често чује, у сервијским породицама, и кад више нису породице пастира.

Био је тако јак да га и Костјурин чу.

Подигао је био свој дурбин – који је у то доба био последња мода међу ђенералима – и посматрао скупљање коњаника, око капетана.

Није му било јасно шта Исакович спрема.

Павле је водио групе коњаника чак иза топовских шупа, где се егзерцириште спуштало, благо, низбрдо, према долини Дњепра.

Пре него што је Костјурин могао да дозове Шевича и да га запита, шта тај Исакович хоће, и да ли мисли да одведе хусаре кући, и да руча, Павле се појави, у лаком трабу, на челу гомиле коњаника, који нису јахали у два реда, него као гомила. У истом тренутку зачу се: „Атака!“

Из једног лаког траба, цела та гомила хусара, са обнаженим сабљама, прешла је у лудачки галоп, право према трибини Костјурина.

Костјурин је опазио само Павла пред њима, на црном коњу, његову сабљу, која се витла и сева, а иза њега лудачку масу коња, и људи који урличу и витлају сабљама. Ура! Ура!

Чинило се да земља тутњи и да се тресе, под копитама коња.

Та страшна гомила јурила је право на њега, на трибину, као нека олуја која ће однети, као поплава, и њега, и официре, који су стајали испред трибине. Није било могуће да неко задржи ту лудачку гомилу коњаника, са голим сабљама у руци.

Костјурин је био спустио дурбин и зграбио рукама ограду трибине. Уста су му била отворена, али није пустио ни гласа. Гледао је у коњицу која је јурила на њега, исколаченим очима. То је била његова младост. То је била његова сабља. То је био његов јуриш, за време последњег турског и прајскаг рата. То је била росијска коњица.

Тај сирмијски хусар дочарао му је, још једном, његову прошлост!

Кад је тај луди талас људи и коња био већ на неколико десетина корака, од трибине, међу официрима који су стајали испод трибине наста комешање. Чинило се да ће Исакович претурити, и трибину, и официре испод трибине. Да ће се, све, завршити једним лудачким ломљењем, и људских удова, и коњских ногу, и дрвета и дасака.

Било је срамота устукнути, али, у последњем тренутку, смејући се, официри испред трибине почеше да се склањају и да се пењу чак на трибину, код Костјурина.

Нико није могао да замисли да та бујица коњице може стати, на неких двадесет корака.

Али је стала, сасвим близу, испред Костјурина.

Коњ, црн, са Исаковичем који је урлао команде, зауставио се, и пропињао, на неколико корака од трибине. А око Павла се пропињала, пушила, вртела, сва та гомила коња, и људи са високо уздигнутим сабљама у руци.

Све се свршило добро, у смеху, у вици, у тупом удару копита о земљу, која је летела увис, под заузданим коњма, помешана снегом.

У општој веселости, на трибини, и око трибине, чуо се глас Костјуринов, да су господа, сад, видела једног лудака, али чија је команда одлична и који заслужује да му се да један чин више. Њему је мило да је тај дошљак показао да коњица још није неупотребљива. Још ће се, на бојиштима, овако, видети, росијска коњица.

Исакович је затим, кроз гомилу официра – који су се смејали, тапшали га, и ударали га, у леђа – доведен пред Костјурина.

Костјурин је, окренувши се Витковичу, похвалио Павла, а гласно додао да Хорват и Шевич и Прерадович предлажу формироват четири пука од досељеника, по два пехотна, по два коњичка, и да ће он, Костјурин, предложити да се Србима да коњ.

Али, ђенерал је, у исти мах, као нека машина, почео и Исаковичу да ставља питања, иако је капетан стајао пред њим задуван, са досадом која је била очигледна. Лепо је то јуришати, али, да је, ту, на месту трибине, стајала пехота, у два реда, и пуцала: шта би била команда? Атака?

Исакович онда поче да врда, како је он учио да, коњици, треба моменат изненађења, па је он изабрао да се појави иза топовских шупа – па да пехота, која пуни пушку, у два реда, и треба јој, већ за први плотун, два-три минута, сигурно не би била издржала.

Уосталом коњица се употребљава да заврши битку.

Лепо, лепо – било је мишљење Костјурина – али, шта би капетан био урадио, да му се, поред пехоте, пред њим, појавила пехота и са бока?

Павле онда узврда, како се коњица употребљава у пољу, па би он био, свакако, морао видети, ту пехоту, која му долази с бока, пре јуриша, па имао времена, да се решава.

Лепо, лепо – али, шта би било да је, изненада, добио ватру и у леђа?

Исакович на то заћута.

Костјурин се на то насмеја, па рече, још увек је команда требала да буде,
атака!

А шта би била команда капетанова, кад би, поред пехоте пред собом и с бока, и са леђа, пехота спреда пропустила и артиљерију, да пуца? Шта би била команда? Что будет команда?

Павлу се, у том тренутку, тај човек, са лицем избораним ветровима, зимом и биткама, учини као неки Вишњевски, који каже да ће пред њега стати, и уздићи се, као Карпати. Све је то глупа игра судбина, са њим, која га је, и пред овог Гарсулија, довела.

Све је то његова несрећа која га прати и не напушта.

Он је сасвим другаче замишљао да ће са њим говорити Росија.

Костјурин је, међутим, био добро расположен, па понови питање.

А Павле онда рече, да би команда била: Молитва!

Кад Исакович то рече, настаде тишина, али се чуо кикот једног младог прапорчика кијевскаго гренадирског пука.

Костјурин је био отворио уста, разрогачио очи, и није скидао поглед са Павла. Чинило се да је у недоумици, шта да мисли. Је ли то што је капетан рекао, немоћ, или глупост, или шала? Шала на рачун његовог питања?Костјуриновог питања?

Србин је, међутим, стајао пред њим, вољно, хусарски, са прекрштеним ногама. Из Павлових очију, бар се Костјурину тако чинило, избијала је нека неизмерна туга, а затим као нека мржња.

Костјурин није знао да су ти прости људи, официри сервијске милиције, осетљиви јако, и без страха пред силнима и моћнима. Да су били навикли, очајни, обесни, распуштени, да опсују, не само владике, него и њиховог митрополита, па и грофа Мамулу и грофа Валиса.

Костјурину се, у том тренутку, чинило да је то, што Павле рече, увреда за њега. Он се, као опарен, окрете Витковичу, па рече да се каже капетану да је егзерцир, у росијској војсци, не само зато, да се чује команда, него испроба и карактер и нарав официра. Послушност официра, према старијем, ма каква он стављао питања. Он, Костјурин, неће капетану ништа. Неће да га казни, да му затвори врата, у Росији, већ на првом кораку. Зна да је удовац, да је био у затвору, и да је задовољио грофа Кајзерлинга. Али, каријера његова – нека чује ако има уши – завршиће се усекованијем јазика, кнутом, и караулом. Он неће да га кажњава. Нека иде куд га очи воде и нека му се више не појављује пред очима. У његову кућу капетан више приступа нема!

У општој тишини, која је била настала, а која је била све официре око Костјурина укрутила, као да су лутке од дрвета, Костјурин Павлу окрете леђа, и потрча, са трибине, као да га је змија ујела. Виткович је ишао за њим, млатарајући рукама, а Шевич се трудио, услужно, да ђенералу отвори пут, кроз гомилу, која је била збуњена – и да му доведе кола.

Са том гомилом одоше и Трифун и Ђурђе.

Око Павла Исаковича, који је стајао и даље, на трибини, вољно, са прекрштеним ногама, не остаде нико.

Чуо је само како одјекује, у пољу, росијска команда, и коњица одлази, са егзерциришта, као и пехота гренадира.

Подне је било давно прошло и Сунце је почело да силази на раван Дњепра."

Read more...

Концерт Ине Желанаје у Јекатеринбургу

Ево снимка целог концерта руске певачице Ине Желанаје који је одржан у "Теле-клубу" у Јекатеринбугу. Иначе, група је издала и ДВД под називом "Live in Tele-club".

Read more...

Филм "У потрази за црним монасима"

Ево сјајног документарног филма који је снимила једна руска експедиција која је трагала за удаљеним монашким скитом у тајги у Самарској области. И пронашли су их!

Read more...

Интерву са блаженопочившим владиком Данилом (Крстићем)

Read more...

Руски студент данас

Христос се роди!

Ево још једног прилога који вам открива нову Русију.

Руско одељење америчког предузећа "Гугл" је направило пројекат "Руски студент данас". Пројекат се састојао у анкетирању студената 8 великих руских универзитета преко интернета и обради резултата анкете. На основу тих резултата формиран је портрет сваког уинверзитета. Питања која су постављана студентима тицала су се обичних ствари у њиховом животу као што су колико времена студент проводи учећи, колико времена проводи на интернету, да ли су задовољни својим образовањем, колико троше и колико зарађују, када планирају да заснују породицу, да ли планирају да напусте родни град, које су им омиљене књиге, филмови, историјске личности и друго.

Мени је у овом пројекту било интересантно неколико ствари. Пре свега, то је ведри дух руских студената. Затим је ту већинска орјентисаност на руску уметност и висок проценат руских историјских личности које студенти сматрају вредним помена, укључујући Петра Првог, Лењина и Стаљина. Велики број студената од данашњих политичара цени Владимира Путина и Дмитрија Медведева. Руски студенти у просеку планирају да заснују породицу око 25 година. Такође, мислим да је проценат студената који желе да остану да живе у Русији доста висок.

Било би добро да се овакав пројекат спроведе и у Србији и да се упореде резултати.

Погледајте и све видео записе са појединих универзитета, као и закључни видео запис.

Read more...

Иван Пересветов и историјске лекције

Ево приче о једном православном мислиоцу из средњевековне Русије који је мало познат ван граница своје земље, а чија се мисао одликује великом дубином.

Иван Пересветов је рођен у литовској Русији, служио као војник у Мађарској и Чешкој, а затим прешао у Москву. Пересветов се бавио суштинским темама везаним за организацију државе у светлу православља. Тако, на пример, он пише о узроцима пропасти византијског царства и каже да се Божија благодат повукла са ове велике православне империје зато што, иако хришћанска, није следила за Правдом Божијом. Пересветов тврди да су се византијски великаши били осилили, богатили, а на народ нису много обраћали пажњу. Он ту уводи разлику између вере и правде, које, по њему, не иду обавезно заједно. По њему је творење правде изнад вере. То значи да неко друго царство чија религија није православна, у датом историјском тренутку, може творити Правду Божију, а царство чија је религија православна може да не твори Правду Божију. Ту Пересветов наводи пример турског султана Мехмеда Другог који је освојио Византију и наводи примере његовог творења Правде Божије. Пересветов стоји на страни идеје о московској Русији као наследници Византије, али пише да то не мора да буде по некаквом историјском аутоматизму, већ да држава треба да се стара да твори Правду Божију. Он је био против наследних права руских бојара и сматрао је да њихово понашање није у складу са Правдом Божијом и да одмаже цару у вршењу његове улоге. Такође, Пересветов је сматрао да цар Русије треба чврстом руком да води државу, па отуда неки мисле да начин на који је Иван Грозни касније владао Русијом потиче, можда, од његових савета које је он послао цару. То би, укратко, биле основне идеје које је Иван Пересветов заступао.

Ја бих се овде задржао на једној од њих, за коју сматрам да је од суштинске важности за постојање и опстанак државе у историји. Ради се о идеји спровођења Правде Божије на земљи. Како људи мало или нимало не уче на сопственим грешкама. Позната је изрека да је историја учитељица живота. Али, по томе како се одвија историја човечанства, чини ми се да људи слабо уче на сопственим грешкама из прошлости.

Ниједан догађај у историји се не дешава случајно. Такође, ниједан догађај у историји се не генерише брзо. Случајности нема, јер случајност одриче постојање Бога. А да би се нешто десило и било видно многима, потребно је да прође одређено време. Догађаји сазревају. Тако на пример, ниједна револуција у свету није настала услед једносмерних утицаја. Шта то значи? На пример, многи тврде да је Француска буржоаска револуција настала као резултат деловања масонских организација. То је тачно. Али, то није потпуна истина. Други део истине је и тај да је француска монархија била зрела за пад. Владање народом није било добро и "испунила се мера времена" за француску монархију. Ја не верујем да страдања тако великих размера, као што су била страдања у француској буржоаској револуцији, могу да дођу само са једне стране. А што је најгоре у тако великим страдањима, често највише страдају управо они који су најмање криви. Много људи у таквим догађајима губи животе, здравље. При томе је веома важна одговорност челника државе, а ако они нису свесни колико судбина држе у својим рукама, онда последице могу да буду катастрофалне.

А све почиње у сфери духа. У почетном стадијуму неког догађаја који ће се тек касније десити, долази до иницијалне грешке која има потенцијал да покрене лавину. На пример, једна једина промена неког од такозваних системских закона, а која у том тренутку не изгледа превише опасна, може да се развије током година у читав низ поремећаја, који ће на крају довести до неке политичке катастрофе.

Погрешно је следити само за тренутним трендовима зарад добијања поена у народу. Држава треба много озбиљније, а то значи много дубље да посматра ствари. За то је неопходно свештено поимање света. Чисто рационалистичко, профано, није довољно. Да би приступ државе у вођењу политике био дубљи, то јест да би имао и свештену димензију, неопходно је да и свештенички ред буде на одређени начин укључен у доношење одлука. Међутим, данас су државе у свету у већини секуларне и отуда мањак мудрости, а вишак конфликта. Одвајање државе од цркве није донело жељени мир. Мада је питање да ли су уопште они који су одвојили државу од цркве и желели мир. Рационалистички ум слабо познаје појмове као што су мета-историја и мета-политика. Данас се, углавном, барата са видљивим, док оно што је невидљиво, а, заправо, кључно, остаје неузето у обзир. Ернст Јингер је писао о тим преломним тачкама у историји. Тако на пример, помињао је чувену Драјфусову аферу после које свет више није био исти. Увек се дешавају некакве промене, али оне нису све истог интензитета. Постоје промене које изазивају тектонске поремећаје у функционисању света. Просечан човек који нема довољно знања, а ни времена, често не схвата важност таквих великих промена за будућност.

У историји је увек било мудрих људи. Неки од њих су мало познати. Треба трагати и откривати такве личности, јер могу да помогну својим идејама. Једна од њих је свакако и Иван Пересветов.

Read more...

Шта Путин мисли о Стаљину

Владимир Путин одговара на питање да ли сматра Стаљина у целости добрим или лошим.

Он одбија да одговори у целости, то јест да уопшти историјску личност Стаљина. Путин оцењује Стаљина узимајући у обзир и његова позитивна и његова негативна дела, што је потпуно нормално. Путин каже да је у време када је Стаљин био на власти од 1924.-те до 1953.-ће године земља била измењена и да се претворила из аграрне у индустријску. Такође, каже да је за време Стаљина СССР победио нацистичку Немачку у Другом светском рату и да се није тако десило да би последице за земљу биле много горе. То је узео као позитивне стране Стаљинове владавине. Са друге стране, као негативне стране узима велике репресије које је Стаљин спроводио над сопственим народом и да то не треба заборавити. На крају, Путин каже да сваки историјски догађај треба анализирати у свој његовој целокупности. И то је све.

Значи, нема клизећег старта и неконтролисаног пљувања по сопственој историји, него човек лепо и разумно каже шта је било добро, а шта је било лоше. А замислите једну од последица да је Путин, на пример, оценио Стаљина као потпуно лошег у историји. То би онда значило и да је победа над нацистичком Немачком у Другом светском рату на чијем је челу он стајао, такође, лоше дело. Е, у том случају би простор за напад непријатеља Русије у будућим политичким борбама био много шири.

Read more...

Против капитализма! За комунитаризам!

Мы на горе всем буржуям
Мировой пожар раздуем,
Мировой пожар в крови -
Господи, благослови!

Александр Блок


Не подносим капитализам, ни било какво иживљавање над људима! Ни у најмањој мери! Не подносим искоришћавање људи и да се неко поставља изнад некога у смислу да надмено УПРАВЉА њиме. Свет је данас пун некаквих "менаџера", то јест управљача који "управљају" другима. Ти "менаџери", то јест управљачи су главни дрпатори пара које нису они зарадили. Од њих су једино гори они који се налазе у врховима приватних предузећа, то јест приватни власници, капиталисти. То су они који најмање раде. А највише зарађују.

Имаш новац? Одакле ти? Јел' си га сам зарадио? Јеси? Лепо. Онда га и даље сам зарађуј. Остави се приче да ти "запошљаваш" друге и "инвестираш" у нешто! ТИ САМО НАЈМИШ ДРУГЕ ДА РАДЕ ЗА ТЕБЕ И САМО ИНВЕСТИРАШ У СЕБЕ! А та прича о "запошљавању" других и "инвестирању" у некога или у нешто је једна невиђена замена теза са циљем да се сакрије права природа капитализма. Некада се то одвратно, али поштено звало - најамни рад. А плата се звала најамнина. Одвратно, али, бар, поштено.

Није ми јасно одакле неким људима који себе доживљавају као православне хришћане да подржавају било какав облик капитализма. Нека ми покажу ти људи једно место у Библији или у светоотачкој литератури где се о искоришћавању туђег рада говори као о нечему добром. Не могу да ми покажу такво место, јер га нема. Капитализам, то јест искоришћавање туђег рада да би тај који искоришћава за себе стекао непоштену материјалну корист никакве везе нема са православним хришћанством. Ако ти се ради и хоћеш још новца, иди па ради. Засучи рукаве и ради! Сам ради! Или запосли своје најближе. Запосли своју породицу. Можеш да запослиш и рођаке, ако хоће да раде заједно са тобом. То је оно што се зове мала привреда. Породична предузећа довољна да се једна породица или проширена породица издржавају. То подржавам. Али, да ми се ту шириш и да мрчиш народ, као ти ћеш да му одредиш некакву плату, па ће као народ да ти буде захвалан, јер си му ТИ ДАО посао и некакву цркавицу, то не би могло у свету у коме влада поредак. А поредак значи хијерархију. Али, не било какву хијерархију. А СВАКАКО НЕ ТРГОВАЧКО-МЕШЕТАРСКУ И МЕНАЏЕРСКУ ХИЈЕРАРХИЈУ! А данашњим капиталистичким светом управо владају трговци-мешетари и менаџери. И зеленаши. А они најмање раде. Значи, они који најмање раде, највише зарађују. А, шта, они организују посао? А да, да. Мењају одела, подижу телефонску слушалицу, померају усне, говоре! Преговарају! Веома сложено! Они знају како се махерски организује посао. Док су њихови подређени глупи и они не знају како да организују посао. Њихово је да рмбаче и да буду захвални за плату. То јест најамнину. То јест цркавицу. Није поредак у било каквој хијерархији! Поредак је у правилној хијерархији! А у правилној хијерархији НЕМА МЕСТА НА ВРХУ за трговце-мешетаре и менаџере!

Главни заговорници капиталистичке приче у Србији су били четници, а данас су то неки који себе доживљавају као идеолошке наследнике тих четника. И то је за њих природно. Они шире причу о некаквој домаћинској Србији која никада није постојала. Када се чита историја Србије из времена с краја 19.-ог и почетком 20.-ог века, види се огромна уситњеност земљишног поседа. При томе је само велика мањина поседовала више земље. Значи, већина је живела бедно или се тек једва издржавала док су на другој страни били кулаци као мањина. Па, један мој деда је радио као најамни радник код кулака. А био је човек са села. Мало се имало. Морало је да се иде у најамни рад. Мој деда је писао песме. Иако није завршио школе. А опет је морао да ради код кулака. То је та четничка идеологија која у потпуности следи капитализам, то јест мрчење људи од стране приватних власника. И нема ту никаве хуманизације. Нема ту никаквог капитализма са хуманим ликом. Најсмешније и најбесмисленије су ми управо оне политичке партије које себе називају социјал-демократским, демо-хришћанским и слично. Када у старту постоји власник који зарађује на основу рада већине других који рмбаче за њега, цела прича је завршена. Значи, унајмио си друге да раде за тебе и још им завлачиш руку у џеп. То се кратко зове - крађа. Значи, капитализам - то је још и лоповлук. Ако ти се више ради, ради сам. Шта, обим посла се повећава? Ништа с тим. Смањи обим и ради колико је довољно за твоју породицу и тебе. А шта, ти нећеш? Теби треба више него што ти стварно треба? Мало су ти једна кола, хоћеш још једна. Мало ти је једна кућа, хоћеш још једну. Мало ти је једна радња, хоћеш другу, трећу. Хоћеш читав ланац радњи. Па, кад ти буде мало 20 радњи, онда ћеш да тражиш такве исте као ти, да се удружујете, да се спајате, да се фузионишете, да правите монопол, да уништавате друге групације, сличне вама. Мало ти БРЕ то што имаш, па хоћеш још, хоћеш да се надимаш, док не пукнеш. Хоћете да се фузионишете и надимате док цео свет не пукне од беснила фузионисања и надимања. И док се ви рокате међусобно у том вашем фузионисању и надимању, они који једини заиста и раде, обични радници, е, они ће, кад се неком од вас смркне, то јест кад му фузионисање и надимање не иде како је замислио, управо раднике, то јест оне који једини раде, да шутну на улицу. А када ти јадни радници не буду имали где да се запосле због криза које, јел' те, у капитализму, долазе циклично, онда ћете их послати на преквалификацију. На додатно учење. На пример, неко ко је 20 година био економиста, сада ће да учи да ради као оператер на ЦНЦ машини. И тако до краја живота. Перманентно образовање. Перманентно вршење велике нужде. По главама оних који једини раде, по главама радника.

Поштено је рећи да четници никада прстом нису мрднули за раднике. Четничка идеологија никада није марила за раднике. Четничка идеологија се увек старала за јадне, мале капиталисте и остале приватнике. Реституција и приватизација. Не, БРЕ! Апропријација и подруштвљавање.

Па, управо је из кругова заговорника реституције и приватизације кроз перо Френсиса Фукујаме дошла сплачина о "крају историје" и победи либералног капитализма. Понадали сте се да је све готово, па сте брже боље прогласили своју победу и крај историје. Ал' мало сте поранили са оценама и слављем. Као савршени одговор на сплачину о крају историје, дошао је гром из ведра неба о - крају економије. И то ничије друге до ваше пропале, лоповске економије. ЗНАТЕ ДА ТРУБИТЕ О РЕСТИТУЦИЈИ И ПРИВАТИЗАЦИЈИ, А КАД ЈЕ ЕКОНОМСКИ СИСТЕМ ПОЧЕО ДА СЕ РУШИ УПРАВО ЗАХВАЉУЈУЋИ ВАШЕМ БЕСПРИЗОРНОМ ФУЗИОНИСАЊУ И НАДИМАЊУ, ОНДА СТЕ НАГЛО ПРЕШЛИ НА ПОДРУШТВЉАВАЊЕ ГУБИТАКА! ПОЧЕЛИ СТЕ ДА ПЛАЧЕТЕ КОД ВЛАДА ДРЖАВА ДА ВАМ СЕ ПОМОГНЕ! ПОДРУШТВИЛИ СТЕ СВОЈЕ ГУБИТКЕ, ТАКО ШТО СУ ВАМ ИХ ПОКРИЛИ ОНИ КОЈЕ СТЕ ГОДИНАМА МРЧИЛИ И КОЈИ СУ РМБАЧИЛИ ЗА ВАС! ТО СУ ВАМ ОМОГУЋИЛЕ ВЛАДЕ ДРЖАВА ИЗ СВОЈИХ РЕЗЕРВИ У КОЈИМА СЕ НАЛАЗИО НОВАЦ ПОРЕСКИХ ОБВЕЗНИКА! ГДЕ ВАМ ЈЕ САДА СЛОБОДНО ТРЖИШТЕ? НЕМА ГА САДА! ГДЕ СУ САДА ТРЖИШНИ ЗАКОНИ? НЕМА ИХ САДА! А ИМА ИХ КАДА ВАМА ОДГОВАРА, ТО ЈЕСТ КАДА ВАМ ИДЕ ДОБРО. А КАДА ИДЕ ЛОШЕ, ОНДА ТРЖИШНИ ЗАКОНИ ВИШЕ НЕ ВАЖЕ, ОНДА ВАЖИ ПРОТЕКЦИОНИЗАМ И ПОДРУШТВЉАВАЊЕ ВАШИХ ГУБИТАКА! Е, па, не може тако.

Значи, четници никада нису марили за судбину радника. Комунисти су бар имали петљу да изађу на улице и да се крљају за права радника. И скрљали су капиталисте и кулаке. Па су после опет капиталисти и кулаци скрљали њих. Али, радници су опет ти који су изгубили. И шта је сада на реду? Нови круг скрљавања? Значи, ништа нисмо научили из историје.

И стално то четничко чекање или тактика крени-стани. Увек се нешто чекало. Или се чекало на миг из Лондона, или се чекало искрцавање савезника на јадранској обали, или се чекало да шума озелени. И никада се није ишло до краја. Није се имало снаге. Или је неко издао. Исто тако и данас. Данас они који себе сматрају четницима, чекају да се Русија подигне. И све пораз за поразом Србије. Читам по разним дискусионим групама, пуна Србија и земље где живе Срби четника. Све четник до четника. А Србија све мања и ситуација у Србији све гора.

Али, ја се опет питам откуд онима који себе доживљавају као православне хришћане да подржавају капитализам? Откуд им тај поглед на економију? Нека ми покажу један православни манастир где је економски живот организован на капиталистичким основама. Нема таквог манастира. Или они, можда, мисле да је молити се Богу једно, а економисати искоришћавајући туђи рад нешто сасвим друго. Е, па то се не може раздвојити. Бити православни хришћанин је начин живота у целости. Ако једна од заповести каже - не укради, како неко ко себе сматра православним хришћанином, може да завуче руку у џеп радника, брата свог, и да му отме вишак вредности који је, управо, тај радник, брат његов, створио? А вишак вредности постоји. Итекако постоји. Када приватник организује посао онда га увек организује тако да сума новца која треба да му се врати буде већа од суме новца коју је уложио. А, где се дела разлика? Па, наравно, већина иде њему у џеп. И онда опет иде цела прича о томе како је он некоме нешто дао и како њему неко за нешто треба да буде захвалан. Приватници, менаџери, дрпање пара. Послови, ширење, фузионисање, надимање, долазак криза у циклусима, пуцање, радницима шут ногом у задњицу и на улицу. Са или без преквалификација. Сплачине.

Доста сам писао на овом свом интернет дневнику о путевима ка утопији и у том смислу сам помињао разне идеолошке и политичке правце. Један од њих је био и анархизам. О њему нисам много писао, али сада ћу кратко поменути један снажан анархистички покрет који се јавио у Русији за време револуције 1917.-те године. То је био покрет Нестора Махна или Баћке Махна у Украјини. Нестор Ивановић Махно се родио 1889.-те године у сиромашној сељачкој породици у великом украјинском селу Гуљајпоље, које се налази у Јекатеринославској губернији између Дњепра и Азовског мора. Отац му је умро док је још био мали, тако да је био приморан да рано почне да ради. Због учешћа у терористичкој акцији у којој је погинуо сеоски полицајац, Нестор Махно је био осуђен на робију. 1917.-те године бива амнестиран и враћа се у Украјину у родно село Гуљајпоље, где почиње да организује народ на анархистичким основама. Неки људи мисле да је анархизам некакво безвлашће и хаос, што нема никакве везе са стварношћу. Анархизам није стремљење ка безвлашћу и хаосу, већ је то идеја о другачијој организацији људског друштва, где људи сами непосредно, без икаквих посредника управљају својом заједницом. Анархистичке идеје су у данашње време доживеле велики успех у економској сфери, у такозваним кооперативама, о којима сам већ писао на овом свом интернет дневнику. Дакле, нешто као директна демократија без учешћа политичких партија или било кога другога у процесу одлучивања. То је, по мом мишљењу, много ближе словенском менталитету него класични, етатистички комунизам. Дакле, Нестор Махно је прво успео да организује народ у том делу Украјине и да га покрене у снажне борбене јединице. Те борбене јединице су имале у себи доста од козачких карактеристика и борци који су се борили у њима су били фанатични. Устаници су имали и своје песме и у једној од њих се певало: "Ура, ура, ура! Мы идем на врага, за матушку Галину, за батька Махно!". Иначе, Галина Андрејевна Кузменка је била жена Нестора Махна. При томе је важно рећи да се радило о не много образованим људима, сељацима, који су од срца прихватили анархистичке, слободарске (либертаријанске) идеје Нестора Махна. Војска Нестора Махна, карактеристична по својој црној анархистичкој одећи, имала је много успеха. Махновци су се борили и против комуниста, бољшевика и против беле, царске армије и против Немаца и Аустријанаца у тим тешким годинама. Значи, Махновљеви анархисти су били противници свих ових формација. Нестор Махно је био човек делања и одмах је приступио стварању првих комуна на територији коју је контролисао. У комунама је живело између 100 до 300 људи. Иако је само мањина била анархистички образована, људи су у тим заједницама живели у пуној једнакости и били су посвећени кропоткинском принципу узајамне помоћи. Иначе, Петар Кропоткин је био један од најзначајнијих идеолога анархистичког покрета уопште. Прва анархистичка комуна коју су створили следбеници Нестора Махна звала се "Роза Луксембург". После тешких борби са многобројним непријатељима, на крају је устаничка војска Нестора Махна била поражена од стране бољшевика, а сам Нестор Махно је, некако, успео да напусти Русију. Наставио је да живи у Паризу, где је 1934.-те године умро од туберкулозе. Нестор Махно је за живота био легенда и чувени војсковођа. Писао је и песме. Ево једне:

Проклинайте меня, проклинайте

Проклинайте меня, проклинайте,
Если я вам хоть слово солгал,
Вспоминайте меня, вспоминайте,
Я за правду, за вас воевал.

За тебя, угнетенное братство,
За обманутый властью народ.
Ненавидел я чванство и барство,
Был со мной заодно пулемет.

И тачанка, летящая пулей,
Сабли блеск ошалелый подвысь.
Почему ж от меня отвернулись
Вы, кому я отдал свою жизнь?

В моей песни не слова упрека,
Я не смею народ упрекать.
От чего же мне так одиноко,
Не могу рассказать и понять.

Вы простите меня, кто в атаку
Шел со мною и пулей сражен,
Мне б о вас полагалось заплакать,
Но я вижу глаза ваших жен.

Вот они вас отвоют, отплачут
И лампады не станут гасить...
Ну, а батько не может иначе,
Он умеет не плакать, а мстить.

Вспоминайте меня, вспоминайте,
Я за правду, за вас воевал...

(1921)

Анархизам је занимљива појава у историји човечанства. То је одјек прастаре људске чежње за потпуном слободом и братством свих људи. Откуда та чежња? Она се јавља као реакција човечанства на праслику о изгубљеном Рају која стоји негде дубоко у његовом колективном несвесном. То је реакција на сећање на Златно Доба покривено слојевима и слојевима заборава и греха. То је радикално драматична реакција палог човечанства да се првобитно стање васпостави одмах и сада. То је нагли, преки пут. То је велика чежња и велика идеја. Међутим, анархисти, не виде суштинску ствар - нема васпостављања првобитног стања без претходног преображаја духа. О томе се и у комунизму говори као о нечем што ће се десити у будућности, као завршној фази светске револуције. Бескласно друштво. Рај на земљи. Када за то дође време. Анархисти су људи дејства. Они најкраћим могућим путем хоће да се врате у рајско стање, употребљавајући при томе оружје као средство за остварење својих идеала. Срушити постојећу корумпирану власт која спутава слободу људи и одмах организовати Рај. Анархисти хоће да организују Рај. Али, без претходне промене духа. То је немогуће.

Али, немогућ је и опстанак оних држава у историји, без обзира на њихову унутрашњу политичку организацију и главно религиозно усмерење, које не остварују идеју социјалне правде. При томе, не неког облика социјалне правде, него чисте Јеванђељске социјалне правде. Држава која не остварује социјалну правду не може се назвати хришћанском. Бог даје људима шансу и дуго чека да се људи поправе, али када поправка нема, онда следи историјски преврат. Тако је пала Византија, тако је пала царска Русија. Како је то лепо рекао Свети владика Николај Велимировић: "Бог те неће јурити, али ће те чекати.". Ја мислим да то важи и на личном и на ширем државном и политичком плану. Онај ко мисли да је све резултат некакве завере и да Божије правде нема, тај се вара. И управо често бива да онај против кога се држава, која себе сматра хришћанском и светом, бори, бива победник над таквом државом, ако та држава не испуњава хришћанске идеале. У складу са речима руског мислиоца из времена Ивана Грозног, Ивана Пересветова, да хришћанска вера уобличена од датих људи у датом историјском тренутку у религију и појам правде нису једно исто.

Ево неколико фотографија Нестора Махна и његових војника (Нестор Махно је са белом шубаром):

А ево и једне новије песме "Батька Махно", посвећене Нестору Махну коју пева позната руска група "Љубе":

Read more...

Назив једне радње у Москви

Сликом на слику добијате увећану верзију

Read more...

Филм "Волжскиј Китеж"

Филм "Волжскиј Китеж" говори о школи за дечаке при једном мушком манастиру у Поволожју.

Read more...

Писма из провинције: Владивосток

Read more...

Писма из провинције: Засеок Прјажа у Карелији

Read more...

Писма из провинције: Бјелазјорск

Read more...

Писма из провинције: Астрахан

Read more...

Писма из провинције: Тула

Ево прилике да људи у Србији виде како се живи у руској провинцији. Почињем са градом Тулом.

Read more...

Зима, ледена киша и прогрес

Претпостављам да су многи чули да је пре неколико дана у Москви падала ледена киша и да је град због тога имао проблема. Било је отежано кретање по улицама, падало је дрвеће, неки делови града су остали без електричне енергије. И сам сам био сведок како природна стихија за тили час измени услове живота. Никада нисам видео дрвеће на чијим се гранама налазе провидни комади леда у облицима који прате облике самих грана. Невероватно! Залеђени живот.

Читао сам мало, поводом тога, коментаре на неким информативним интернет презентацијама и остао ми је у сећању један коментар са "Б92" где је неко написао у стилу да Руси могу да лете у космос, а не могу да поправе ситуацију са снабдевањем електричном енергијом после ледене кише. То је било написано са негативном конотацијом у смислу - Ма, какви Руси. Погледајте шта они нису у стању да брзо санирају. Наравно, ради се о незнању које прати радикализам, острашћеност и заслепљеност. Многи људи су дошли у фазу када прилично уско посматрају ствари и политизују их не видећи да се оне дешавају у контексту целог човечанства. Као пример опасности од ледене кише у зимско доба, прочитајте шта се десило у Канади 1998.-ме године у писму које је једна Србкиња послала својима у Србији, а које се налази у књизи "Миланковић - прошлост, садашњост, будућност":

"КАТАСТРОФА У МОНТРЕАЛУ

Писма су данас реткост. Људи су се навикли на телефоне, факс поруке, пејџере, електронску пошту, Интернет, мобилне телефоне и то је сада одомаћено средство комуницирања. Писма припадају прошлости, хтели то или не да признамо, али никада нисте начисто да ли he ce нешто изненадно догодити, нека елементарна непогода која ће изменити цивилизацијски ток,
начинити прекид у комуникацијама и системима веза и једноставно вратити све на старо.

Једна таква катастрофа одиграла се почетком 1998. године у Канади у провинцији Квебек, доказала да је потребан само тренутак ескалације снаге елементарне непогоде, тренутак моћи природне силе па да све крене наопако. Тек тада схватамо колико смо као људска раса немоћни, колико је сила изнад нас, схватамо да смо слабији од поплава, пожара, земљотреса, вулкана, цунамија, бујица, суша, клизишта, оркана. Почетком 1998. године лед је оковао скоро једну половину канадске провинције Квебек и за све људе који су то доживели, можемо сасвим слободно да кажемо, осетили су кратак, али страшан тренутак леденог доба.

Наравно, када је описивао доласке и одласке тих хладних окова, Миланковић је знао да ти процеси не започињу нагло нити се тако завршавају. Њега нису занимале лркалне већ планетарне појаве, али у исто време не можемо пренебрећи чињеницу да су и те локалистичке појаве једна добра поука за човечанство које често заборавља природне законе и шта је сила природе. Те краткорочне догађаје Миланковић нити је желео нити је сматрао озбиљним предметом својих изучавања, јер су представљали исувише ситне коцкице за проблем који је решавао. Клима понекад уме да разоткрије један део своје дугопериодичне делатности и зато догађај који се одиграо у Монтреалу и широј околини 1998. године и треба схватити као манифестацију једног делића леденог доба које је наш научник јасно разумео и описао својим математичким апаратом.

О овој катастрофи најбоље сведочи писмо очевица или опис свега оног што се дешавало тих зимских дана у Квебеку.

Драги Бато,

данас је 26. јануар, први дан од како имам мало више времена да вам се јавим. Уствари, ово писмо ћe стићи тек у марту, јер прво путује у Калгари, па тек онда за Београд.

Надам се да сте нашу трагедију видели на телевизији; снашла нас је велика природна катастрофа 6. јануара 1998. године. Ти знаш да смо овде двадесет
година, од 1978. и тако нешто нисмо доживели, иако су за нама минуле веома јаке зиме. Желео си да ти све опишем, па ево то сада чиним. Тражио си исечке из новина, фотографије и слично; све то имаш у писму.

Почело је ненајављено. Првих пет дана јануара било је веома топло, само -5 степени Целзијуса. To вама звучи ненормално, али ти добро знаш да смо ми потпуно отворени ка северу, тако да хладноћа директно са пола доспева до нас. У ово доба године за очекиватије било -20 степени, a ca ударима ветра и -40 до -50 степени Целзијуса.

Удари ветра су посебно занимљиви. За оне који за њих први пут чују не значи ама баш ништа, али доживљај је нешто сасвим друго. Хладни ветрови са севера у стању су за тили час температуру ваздуха да спусте за двоструку вредност, што је итекако битно. Монтреал је град који се налази на источној обали Канаде, на реци Свети Лоренц. Повезан је са Атлантиком на истоку и изграђеним каналом и језерима Онтарио.

Ти, такође, знаш да арктичка ваздушна маса, било да долази са океана или копна, садржи малу количину водене паре. Овога пута ледена киша је падала целу ноћ између 5. и 6. јануара. Почело је са прекидима струје, јер су се леденице буквално лепиле за жице, а ове под теретом савијале, пуцале и тако висиле по улицама. Читавог 6. јануара киша није престајала да пада; изгледалоје као да смо у неком другом свету.

Најстрашнији је био 7. јануар. Канадска провинција Квебек броји 6,5 милиона становника, а тог дана је 3 милиона било без струје. Нестанак је погодио читав Монтреал и околину, отприлике 40 километара наоколо. Жице су висиле по путевима, поломљена дрвећа су лежала свуда, залеђене су биле пруге, путеви, куће. Све је било затворено; продавнице, школе, фабрике,
факултети, железница, аутобуси - ништа, ама баш ништа није радило.

Народ је био тотално неспреман, иако одавно навикнут на хладноћу. Питала сам се да ли то може да се деси у Канади? То је могуће, али у неразвијеним земљама. Најзад, ово је једна од најразвијенијих земаља, све је на електрични погон, почев од избора брачног партнера, па све до куповине чачкалица. Овде кућни камини служе за декорацију или романтичне вечери, јер одају топлоту само 3 метра испред. Неке куће имају старинске пећи, али ни то нема своју функционалну вредност. Пошто је воде у Канади на претек, свака кућа може да користи сопствени агрегат.

Ири, Хјурон, Мичиген, Супериор на западу. Утицај ових водених средина на климу овог дела Канаде свакако је велики, јер све те водене површине зими одају топлоту, а лети освежавају ваздух. Из тог разлога у околини језера Мичиген и Ири постоји "воћни појас" који нигде више није познат на тим географским ширинама. И поред тога, главни климатски фактор је северни ветар и поларна клима чије продоре са севера нема шта да спречи на том делу
америчког континента.

Када је несрећа кренула државно предузеће, и уосталом једино за производњу и дистрибуцију електричне енергије Хидро - Квебек, hyrn, шефови се договарају, али не дају никаква саопштења. Влада се не оглашава,јер неспремни не знају шта да кажу народу. Два дана се чека, а куће се хладе, затим леде иако је температура била само од -3 до -5 степени Целзијуса дању, а ноћу до око -8. За оводоба године чиста премија.

После два дана ишчекивања стиже епохално откриће: саопштено је да је квар на далеководима озбиљне природе и да се мора реаговати самоиницијативно! Почиње општа трка за генераторима, али где их наћи када је њихов број ограничен? Само највећи дрматори долазе до њих, затим болнице, полиција, општина. Организују се штабови, а народ се сналази како зна и уме. Одлази се код оних који имају какво-такво грејање, сече се шума, довозе дрва, живи се у избеглиштву... Одједном, схваташ како је велика ствар када имаш храну, кревет и када ти је топло.

Освануо је четврти дан. Ситуација се не поправља, једино центар Монтреала и поједина стратешка места имају струју. Та вест се брзо шири и почиње друга фаза избеглиштва. Сви они који имају рођаке или познанике крећу тамо. Е, ту настаје нови хаос. Сва четири моста који спајају нашу јужну страну са Монтреалом потпуно су залеђени и веома је опасно ићи преко њих. Постоји и тунел испод реке Свети Лоренц, али је отворена само једна трака. У нормалним условима тунел се прелази за 15 минута од наше куће до центра града, сада једва за 4 часа. Уколико немаш бензина у колима, онда је још већа мука, јер све бензинске пумпе раде на струју и џаба ти то што су њихови резервоари препуни кад не можеш одатле да извучеш ни кап. Постоје пумпе са сопственим агрегатом, али на таквим местима се чекало 2 и више
сати.

Народ се овом колачу није надао. Потпуно неспремни да живе на једном месту и са пуно света око себе, људи прво почињу да гунђају, јер су научили да је
сопствени стомак важнији од било чијег другог, а затим и да се свађају. Конфликти постају свакодневна појава, а прихватилишта све бројнија.

Власт коначно схвата колика је штета у питању. Када су сагледали све страхоте једног леденог таласа, брже-боље су позвали војску у помоћ из оних области Квебека које је катастрофа мимоишла. Почели су да долазе специјализоване екипе, монтери, електричари, а за то време велики део Монтреала и околина представљали су мртва насеља. Страдали су људи, нарочито старији и они о којима није имао ко да се брине, кућни љубимци, пси, мачке, птице, рибице, a o цвећу да и не говоримо. Замисли бонзаи стар око 150 и више година који узгајају генерације и генерације специјално школованих стручњака, а сада страда у једном таквом налету за тили час.

Цене скачу вртоглавом брзином. Воштане свеће постају права реткост; до тада се шест комада продавало за један долар, сада једна кошта два долара. Гаса за лампе нема нигде, а ни алкалних батерија.

Ипак, некаква организација почиње да се назире. Преко радија свакодневно почињу да саопштавају како се треба понашати у појединим тренуцима. Пуни су савета, трикова, сналажљивости, а један од циљева свакако је био подизање морала народу. За дивно чудо, упалило је. Данас, три недеље после катастрофе, још има 70 000 људи без струје.

Како смо ми преживели?

Нисмо имали струје 8 дана. Прва два дана и није било тако страшно, јер смо имали кампинг штедњак, a спавали смо у врећама. Ти знаш колико смо лета провели на језеру Мистасини ловећи рибу и колико је те опреме за камповање твој брат накуповао. Ипак, трећег дана већ ми је много тога било јасније. Позовем децу и сазнам да они имају струју, јер су у центру града. Било ми је само важно да маму пошаљем тамо. Јелена дође до метроа са наше стране, узме маму, а Владана и Ивана је сачекају на пола пута и одатле крену пешке до куће. Некако се догегају и када сам чула да су све три заједно главна брига мије била скинута са врата. Све остало, чиними се, могла сам сама.
Моја нова брига биле су водоводне цеви. Чим се охладе - пуцају, вода почиње да цури и ето поплаве у стану. Преспавала сам још једну ноћ у кући, а затим сам отишла кодједне пријатељице којаје имала пећ на дрва, a
налазила се недалеко од наше куће. Ту преспавам две ноћи, трећу се вратим кући, али деца ме зову да дођем код њих. Одем тамо метроом до једног дела пута, па одатле пешке и останем код њих две ноћи. Поново се вратим кући због водоводних цеви и на сву срећу, после осам дана од почетка катастрофе, добијемо струју. Тако се завршила наша прича.

Монтреал, један од најлепших градова Канаде, преживео је ледени удар стоички. Град отворене душе до којег је француски истраживач Жак Картје (Jacques Quarteir) доспео када је кренуо у освајање Америке, претрпео је катастрофу незабележену у својој историји. Ни најстарији житељи овога града тако нешто нису упамтили. A шта се уствари догодило? Зашто је до свега тога дошло?

Да бисмо све објаснили и дали одговоре на најважнија питања у помоћ ћемо позвати климатологију. У Канади не можете да живите, а да се свакодневно не информишете о времену, тренутном стању и прогнози за тај или наредна два-три дана. Посебно се то односи на оне који путују у зимском периоду, а како зима на овим просторима траје дуго, јасно је да је то постало свакодневна потреба. Због тога постоје телевизијски центри који по 24 часа искључиво дају обавештења о стању на путевима, правцима ветрова, киши, снегу, развоју облачности, температури, притиску. Све радне активности подређене су том фактору и без увида у метеоролошко стање не може да се живи. Радио станице у погледу информација не заостају за телевизијским. Метеоролошке станице су начичкане по читавој Канади и све повезане у неколико провинцијалних центара одакле се за рекордно кратко време могу добити сви значајни подаци о времену. Организација је беспрекорна, а дежура се непрекидно.

Па ипак, катастрофа се догодила. Још једном се потврдило да је клима веома коплексна и да ће још много тога морати да се учини да би се једна таква катастрофа избегла или бар ублажила.

Ледене кише у то доба године су реткост, а још ређе обилне падавине, какве су се догодиле почетком јануара. Уколико се догоде, трају краткотрајно, а затим се температура спушта и наставља да пада снег. Уме тај снег да пада и више од 24 часа, да напада преко један метар висине, али Канађани су одавно навикли на тако нешто. Можемо сасвим слободно да закључимо да је све то из домена реалног и да се сваке зиме понавља.

Шта је овом приликом температуру задржало на нули или блиско нули? Наравно, утицај Атлантика или топле Голфске струје, отвореност источних обала Северне Америке до високих географских ширина и правци ветрова. Да кажемо нешто о Голфској струји у овом делу света.

Познато је да се Голфска струја "рађа" у Мексичком заливу. Одатле се са средњом температуром од 28 степени креће кроз Флоридски мореуз, спаја са
североекваторијалном струјом која јој доноси главну масу топле воде и затим наставља да тече фантастичном брзином од 2,6 метра у секунди ка североистоку. Поред источне обале Северне Америке продире све до 45 степени северне географске ширине, a y близини Њу Фаундленда бива скренута ка истоку и Европи због утицаја западних ветрова. У северни део Атлантског
океана годишње донесе око 4 гигаџула по метру квадратном топлотне енергије, што је тек нешто незнатно мање од годишње Сунчеве енергије коју Атлантски океан добија на ширинама од 40 до 60 степени северно.

Али то свакако није једини утицај нити је само то могло да превагне у корист катастрофе. Да би се нешто крупно догодило потребно је да се склопи читав низ коцкица. Зато другу коцкицу можемо да назовемо атмосферско струјање.

За источни део Канаде познато је да у току јануара преовладава западни - северозападни ветар који са пола доноси хладан ваздух. У јулу је другачије: дува јужни - југоисточни ветар и доноси топли екваторијални ваздух. Трагичних јануарских дана у Монтреалу и околони није било тог доминирајућег утицаја ветра са поларног појаса, већ ваздушних маса са североистока који је донео маритимне карактеристике или особине једног дела Атлантског океана. Што је најважније, носио је обиље падавина, које су, како се из писма могло прочитати, трајале скоро 40 часова.

Трећа коцкица у овом низу била је отвореност обалске линије овог дела Америке или топографија терена. Монтреал и околина су у равници, тек се неких 200 -250 километара даље налазе обронци Вермонта као североисточни крак Апалачких планина, али ни то нема великог значаја, јер је са севера копно потпуно отворено.

Tor трагичног јануарског дана све се дакле сложило, истина неповољно по човека, материјално богатство Монтреала и ширу околину, природу. Страдале су многе младе биљке, животиње које су људи држали као кућне љубимце, али и то је била цена живљења на северу или простору на коме клима уме да испољи сву своју екстремност у веома кратком временском периоду.

У овом ограниченом и релативно кратком интервалу одиграло се нешто у шта већина људи из провинције Квебек није могла да верује. Била је то снага природе у њеном изворном елементу. За трен ока испољила је сву своју моћ, захватила један део територије, изручила ледени товар и нестала. Куће са
равним крововима су највише страдале, јер нису могле да издрже тежину нагомиланог леда. Наизглед безначајна лекција о стрмој равни која се учи још у основној школи показала се као стварно елементарна потреба - ко је није научио, сада је вишеструко плаћао. Стара и млада стабла су лежала по путевима ишчупана из корена као упечатљив доказ разорне природне моћи.

Далеководи су изгледали као преломљене шибице, неки поломљени при врху, поједини при дну, неки само накривљени, док је жица било свуда по снегу и леду.

Гвоздене конструкције нису издржале, што је био још један доказ њихове слабе моћи. Наиме, сем рђе, екстремне температуре су највећи противник гвожђу, тако да је оно током времена изгубило своју грађевинску функцију и предност у односу на бетон. Ово је још почетком двадесетог века или у својој раној инжењерској пракси Миланковић врло добро знао.

Најтрагичније и најтеже било је ипак нешто друго - људска несналажљивост. Иако се градска влада увек хвалила зимском организацијом, овом приликом она је потпуно затајила.

Монтреал, град на острву које подсећа на бумеранг, јер се простире од североистока ка југозападу све до свог централног дела, а одатле повија ка западу, био је неколико дана потпуно блокиран. Из правца Бушервила, Сент Хјуберта, Бросара, Кандијаса или Канавака, односно са југа и истока долази се до мостова Мерсије, Шамлин, Викторија и Жак Картје који су на реци Свети Лоренц и тек тада се улази у Монтреал.

Слично стање је било са западном обалом и мостовима Ил-о-Туртре и Галипо који су изнад језера Сент Луис и Ду Монтањ. Само је тунел Лафонтен био проходан, али то је мала утеха за све шта је требало преживети да би се стигло до жељеног одредишта.

Коначно, долазимо до оног закључка који се веома мало разликује од схватања праисторијског човека. У питању је страх од Природе и њене снаге. Догађај из Монтреала и околине потиче из високо развијеног света, где је било за очекивати да he ce квалитетом организације и високом технологијом ублажити необуздана сила. Али, то су била само пуста очекивања. Страдали су моћни, шта ли тек остаје онима који немају такву моћ, малим, сиромашним, онима који од уста одвајају?

"Страх је у свему", каже Добрица Ћосић, "у шумама и небу, једнако подмуклим, у сваком изласку и заласку Сунца, у Морави што једе њиве и људе и води пут ка истоку, Азији, и пружа га западу, Европи". Најмањи додир леденог доба био је довољан да се осети сва снага те климатолошке промене, а шта ли би се тек догодило када би се изненадно, као у Канади, којим случајем удружили Миланковићеви астрономски елементи и трајали дуже од два - три месеца. Шта ли би тада човек морао да истрпи! Боље да о томе и не мислимо.

Климу за сада још не можемо да контролишемо, иако је таквих покушаја било и биће их у будућности. Са стихијом морамо опрезно, јер је њена снага неизмерна, често рушилачка. Људска технологија је, такође, моћно оружје, али све као да чека развој војне технике да би покренуло и друге људске делатности. Зар никада нећемо испред рата поставити мир, испред смрти младост и живот, уместо разарања изградњу и срећу свих на планети?"

Ето шта се десило у Канади пре 12 година. Значи, није у питању само Русија, већ и друге земље у којима могу да се десе овакве природне непогоде. Узгред буди речено, последице ледене кише у Москви су прилично брзо саниране. Значи, нема места острашћености када се говори о оваквим питањима која се тичу целог човечанства.

Ово писмо је једна сјајна прича о бесмислености идеје о непрестаном прогресу и, уопште, о прогресистичком поимању историје. Идеја о прогресу је радикално безбожна, у њој нема мудрости и она води човечанство у погрешном смеру, у смеру катастрофе. А ево и зашто.

Па, очигледно је зашто. Џабе сав "напредак", џабе сви напори да се људско друштво организује по искључиво људским аршинима. Један краткотрајан налет сила природе и цео систем се руши. У оваквим случајевима као што је било у Канади, то је била опомена. Технички прогрес смањује степен слободе човека. На пример, без електричне енергије човек бива блокиран у екстремним ситуацијама. Независнији од прогреса, а то значи и слободнији су ови старообредници у сибирској тајги - Филм "Ксенија и Иларион" по идеји Никите Михалкова. Погледајте ту жену која пере веш на руке у леденој реци. И при томе је раздрагана и са осмехом на лицу. Ови људи не би били блокирани нестанком електричне енергије, јер им она није неопходна. Тако су устројили свој стил живота. Неко би могао да пита? Па, шта предлажеш? Да сви почнемо да живимо као ови људи у сибирској тајги? Не. Али, прогрес базиран на недуховним основама је сигуран пут у пропаст. Основа данашњег прогреса је безбожна. Она лежи у одрицању од Бога. Дакле, ако треба да буде прогреса, онда он треба да буде утемељен на духовним основама, колико је то могуће. То значи да развој науке и технике не требају да буду сврха самом себи или уздизању човека изнад Бога. Научним проналасцима треба пажљиво приступати. Човек треба да живи у сагласју са природом, а не да је брутално мења, јер такве интервенције не спадају у његов делокруг рада. На пример, човек треба да се стара да производи довољно хране, али та храна треба да остане природна, а не да је човек генетски модификује. Или на пример, коме треба зграда висока 100 спратова? Генетски модификована храна и зграда висока 100 спратова су симболи подивљалог ума и опустошене душе. Фанатици прогреса директно воде цео свет у катастрофу. О томе је писао и Ернст Јингер у својим "Сидеричним поглављима" у свом делу "Код зида времена", помињући потонуће "Титаника" као један од знакова времена.

И никакве међународне конференције где се говори о заједничким напорима људи да превазиђу неке проблеме техничког развоја цивилизације не помажу. Све бива горе и горе. Један од таквих примера је покушај да се спроведе у дело договор о смањењу емисије штетних гасова из Кјота, који је доживео фијаско.

При томе треба поменути и два основа модела времена која одражавају различите погледе на свет:

1) Модел вечног враћања (циклично време)
2) Линеарни модел

Линеарни модел, са своје стране, садржи два приступа времену:

1) Стрела времена - од неразвијеног почетка према будућности која је у бесконачности и током које се одвија непрестани прогрес и еволуција.

2) Регресивно време - хришћанско време од савршеног почетка у Рају према крају света и Армагедону током кога се одвија стално опадање човечанства. С тим што се овде после битке на Армагедону јасно каже да долазе ново небо и нова земља. Значи, неки нови почетак, али с тим да није речено да се овде ради о циклусу.

О овим моделима времена сам прочитао у једној књизи Александра Дугина која се бави социологијом. Они су важни, јер ако се посматрају у контексту историјских развојних етапа, јасно се види сагласје модела времена и друштвено-политичких модела. На пример, модел стреле времена потпуно одговара капитализму, комунизму, демократији, еволуцији, техничком прогресу, то јест свим оним историјским појавама које напрежу људско друштво до пуцања, а које ће на крају и пући. Идеја о бесконачном прогресу је, као што сам већ написао, суманута идеја која потиче од радикалних богоборних људи који су се на све могуће начине, током историје, трудили да је наметну човечанству. И у томе су скоро и успели. Али, они неће победити. Богоборци ће на крају бити поражени.

Овом приликом је важно да кажем још једну ствар која се тиче науке, која је, током историје, постала религија. Наука се данас сматра свемогућим средством за превазилажење свих проблема. Али, истина је другачија. Наука може помоћи, али није свемогућа и, као што сам већ написао, постоје предели у које наука не треба да задире, јер човековим рационалистичким упливом у те пределе, опасно се подкопавају темељи на којима је изграђен свет. Званична рационалистичка, позитивистичка наука тврди да је модерна религија настала из магије старих времена. Али, то није тачно. Као што је то рекао блаженопочивши владика Данило (Крстић), магија је, управо, била претеча науке, а не религије. У овом контексту, магија је негативна. То треба имати на уму када се говори о науци.

Дакле, техничка цивилизација коју је човек измислио у крајњем случају је немоћна да савлада Божију природу, што је сасвим нормално. Такозване природне катастрофе су опомене људском роду да се смири, да смири свој подивљали ум, чија подивљалост долази из греха који се зацарио у његовом срцу и души.

Read more...