Зима, ледена киша и прогрес

субота, 01. јануар 2011.



Претпостављам да су многи чули да је пре неколико дана у Москви падала ледена киша и да је град због тога имао проблема. Било је отежано кретање по улицама, падало је дрвеће, неки делови града су остали без електричне енергије. И сам сам био сведок како природна стихија за тили час измени услове живота. Никада нисам видео дрвеће на чијим се гранама налазе провидни комади леда у облицима који прате облике самих грана. Невероватно! Залеђени живот.

Читао сам мало, поводом тога, коментаре на неким информативним интернет презентацијама и остао ми је у сећању један коментар са "Б92" где је неко написао у стилу да Руси могу да лете у космос, а не могу да поправе ситуацију са снабдевањем електричном енергијом после ледене кише. То је било написано са негативном конотацијом у смислу - Ма, какви Руси. Погледајте шта они нису у стању да брзо санирају. Наравно, ради се о незнању које прати радикализам, острашћеност и заслепљеност. Многи људи су дошли у фазу када прилично уско посматрају ствари и политизују их не видећи да се оне дешавају у контексту целог човечанства. Као пример опасности од ледене кише у зимско доба, прочитајте шта се десило у Канади 1998.-ме године у писму које је једна Србкиња послала својима у Србији, а које се налази у књизи "Миланковић - прошлост, садашњост, будућност":

"КАТАСТРОФА У МОНТРЕАЛУ

Писма су данас реткост. Људи су се навикли на телефоне, факс поруке, пејџере, електронску пошту, Интернет, мобилне телефоне и то је сада одомаћено средство комуницирања. Писма припадају прошлости, хтели то или не да признамо, али никада нисте начисто да ли he ce нешто изненадно догодити, нека елементарна непогода која ће изменити цивилизацијски ток,
начинити прекид у комуникацијама и системима веза и једноставно вратити све на старо.

Једна таква катастрофа одиграла се почетком 1998. године у Канади у провинцији Квебек, доказала да је потребан само тренутак ескалације снаге елементарне непогоде, тренутак моћи природне силе па да све крене наопако. Тек тада схватамо колико смо као људска раса немоћни, колико је сила изнад нас, схватамо да смо слабији од поплава, пожара, земљотреса, вулкана, цунамија, бујица, суша, клизишта, оркана. Почетком 1998. године лед је оковао скоро једну половину канадске провинције Квебек и за све људе који су то доживели, можемо сасвим слободно да кажемо, осетили су кратак, али страшан тренутак леденог доба.

Наравно, када је описивао доласке и одласке тих хладних окова, Миланковић је знао да ти процеси не започињу нагло нити се тако завршавају. Њега нису занимале лркалне већ планетарне појаве, али у исто време не можемо пренебрећи чињеницу да су и те локалистичке појаве једна добра поука за човечанство које често заборавља природне законе и шта је сила природе. Те краткорочне догађаје Миланковић нити је желео нити је сматрао озбиљним предметом својих изучавања, јер су представљали исувише ситне коцкице за проблем који је решавао. Клима понекад уме да разоткрије један део своје дугопериодичне делатности и зато догађај који се одиграо у Монтреалу и широј околини 1998. године и треба схватити као манифестацију једног делића леденог доба које је наш научник јасно разумео и описао својим математичким апаратом.

О овој катастрофи најбоље сведочи писмо очевица или опис свега оног што се дешавало тих зимских дана у Квебеку.

Драги Бато,

данас је 26. јануар, први дан од како имам мало више времена да вам се јавим. Уствари, ово писмо ћe стићи тек у марту, јер прво путује у Калгари, па тек онда за Београд.

Надам се да сте нашу трагедију видели на телевизији; снашла нас је велика природна катастрофа 6. јануара 1998. године. Ти знаш да смо овде двадесет
година, од 1978. и тако нешто нисмо доживели, иако су за нама минуле веома јаке зиме. Желео си да ти све опишем, па ево то сада чиним. Тражио си исечке из новина, фотографије и слично; све то имаш у писму.

Почело је ненајављено. Првих пет дана јануара било је веома топло, само -5 степени Целзијуса. To вама звучи ненормално, али ти добро знаш да смо ми потпуно отворени ка северу, тако да хладноћа директно са пола доспева до нас. У ово доба године за очекиватије било -20 степени, a ca ударима ветра и -40 до -50 степени Целзијуса.

Удари ветра су посебно занимљиви. За оне који за њих први пут чују не значи ама баш ништа, али доживљај је нешто сасвим друго. Хладни ветрови са севера у стању су за тили час температуру ваздуха да спусте за двоструку вредност, што је итекако битно. Монтреал је град који се налази на источној обали Канаде, на реци Свети Лоренц. Повезан је са Атлантиком на истоку и изграђеним каналом и језерима Онтарио.

Ти, такође, знаш да арктичка ваздушна маса, било да долази са океана или копна, садржи малу количину водене паре. Овога пута ледена киша је падала целу ноћ између 5. и 6. јануара. Почело је са прекидима струје, јер су се леденице буквално лепиле за жице, а ове под теретом савијале, пуцале и тако висиле по улицама. Читавог 6. јануара киша није престајала да пада; изгледалоје као да смо у неком другом свету.

Најстрашнији је био 7. јануар. Канадска провинција Квебек броји 6,5 милиона становника, а тог дана је 3 милиона било без струје. Нестанак је погодио читав Монтреал и околину, отприлике 40 километара наоколо. Жице су висиле по путевима, поломљена дрвећа су лежала свуда, залеђене су биле пруге, путеви, куће. Све је било затворено; продавнице, школе, фабрике,
факултети, железница, аутобуси - ништа, ама баш ништа није радило.

Народ је био тотално неспреман, иако одавно навикнут на хладноћу. Питала сам се да ли то може да се деси у Канади? То је могуће, али у неразвијеним земљама. Најзад, ово је једна од најразвијенијих земаља, све је на електрични погон, почев од избора брачног партнера, па све до куповине чачкалица. Овде кућни камини служе за декорацију или романтичне вечери, јер одају топлоту само 3 метра испред. Неке куће имају старинске пећи, али ни то нема своју функционалну вредност. Пошто је воде у Канади на претек, свака кућа може да користи сопствени агрегат.

Ири, Хјурон, Мичиген, Супериор на западу. Утицај ових водених средина на климу овог дела Канаде свакако је велики, јер све те водене површине зими одају топлоту, а лети освежавају ваздух. Из тог разлога у околини језера Мичиген и Ири постоји "воћни појас" који нигде више није познат на тим географским ширинама. И поред тога, главни климатски фактор је северни ветар и поларна клима чије продоре са севера нема шта да спречи на том делу
америчког континента.

Када је несрећа кренула државно предузеће, и уосталом једино за производњу и дистрибуцију електричне енергије Хидро - Квебек, hyrn, шефови се договарају, али не дају никаква саопштења. Влада се не оглашава,јер неспремни не знају шта да кажу народу. Два дана се чека, а куће се хладе, затим леде иако је температура била само од -3 до -5 степени Целзијуса дању, а ноћу до око -8. За оводоба године чиста премија.

После два дана ишчекивања стиже епохално откриће: саопштено је да је квар на далеководима озбиљне природе и да се мора реаговати самоиницијативно! Почиње општа трка за генераторима, али где их наћи када је њихов број ограничен? Само највећи дрматори долазе до њих, затим болнице, полиција, општина. Организују се штабови, а народ се сналази како зна и уме. Одлази се код оних који имају какво-такво грејање, сече се шума, довозе дрва, живи се у избеглиштву... Одједном, схваташ како је велика ствар када имаш храну, кревет и када ти је топло.

Освануо је четврти дан. Ситуација се не поправља, једино центар Монтреала и поједина стратешка места имају струју. Та вест се брзо шири и почиње друга фаза избеглиштва. Сви они који имају рођаке или познанике крећу тамо. Е, ту настаје нови хаос. Сва четири моста који спајају нашу јужну страну са Монтреалом потпуно су залеђени и веома је опасно ићи преко њих. Постоји и тунел испод реке Свети Лоренц, али је отворена само једна трака. У нормалним условима тунел се прелази за 15 минута од наше куће до центра града, сада једва за 4 часа. Уколико немаш бензина у колима, онда је још већа мука, јер све бензинске пумпе раде на струју и џаба ти то што су њихови резервоари препуни кад не можеш одатле да извучеш ни кап. Постоје пумпе са сопственим агрегатом, али на таквим местима се чекало 2 и више
сати.

Народ се овом колачу није надао. Потпуно неспремни да живе на једном месту и са пуно света око себе, људи прво почињу да гунђају, јер су научили да је
сопствени стомак важнији од било чијег другог, а затим и да се свађају. Конфликти постају свакодневна појава, а прихватилишта све бројнија.

Власт коначно схвата колика је штета у питању. Када су сагледали све страхоте једног леденог таласа, брже-боље су позвали војску у помоћ из оних области Квебека које је катастрофа мимоишла. Почели су да долазе специјализоване екипе, монтери, електричари, а за то време велики део Монтреала и околина представљали су мртва насеља. Страдали су људи, нарочито старији и они о којима није имао ко да се брине, кућни љубимци, пси, мачке, птице, рибице, a o цвећу да и не говоримо. Замисли бонзаи стар око 150 и више година који узгајају генерације и генерације специјално школованих стручњака, а сада страда у једном таквом налету за тили час.

Цене скачу вртоглавом брзином. Воштане свеће постају права реткост; до тада се шест комада продавало за један долар, сада једна кошта два долара. Гаса за лампе нема нигде, а ни алкалних батерија.

Ипак, некаква организација почиње да се назире. Преко радија свакодневно почињу да саопштавају како се треба понашати у појединим тренуцима. Пуни су савета, трикова, сналажљивости, а један од циљева свакако је био подизање морала народу. За дивно чудо, упалило је. Данас, три недеље после катастрофе, још има 70 000 људи без струје.

Како смо ми преживели?

Нисмо имали струје 8 дана. Прва два дана и није било тако страшно, јер смо имали кампинг штедњак, a спавали смо у врећама. Ти знаш колико смо лета провели на језеру Мистасини ловећи рибу и колико је те опреме за камповање твој брат накуповао. Ипак, трећег дана већ ми је много тога било јасније. Позовем децу и сазнам да они имају струју, јер су у центру града. Било ми је само важно да маму пошаљем тамо. Јелена дође до метроа са наше стране, узме маму, а Владана и Ивана је сачекају на пола пута и одатле крену пешке до куће. Некако се догегају и када сам чула да су све три заједно главна брига мије била скинута са врата. Све остало, чиними се, могла сам сама.
Моја нова брига биле су водоводне цеви. Чим се охладе - пуцају, вода почиње да цури и ето поплаве у стану. Преспавала сам још једну ноћ у кући, а затим сам отишла кодједне пријатељице којаје имала пећ на дрва, a
налазила се недалеко од наше куће. Ту преспавам две ноћи, трећу се вратим кући, али деца ме зову да дођем код њих. Одем тамо метроом до једног дела пута, па одатле пешке и останем код њих две ноћи. Поново се вратим кући због водоводних цеви и на сву срећу, после осам дана од почетка катастрофе, добијемо струју. Тако се завршила наша прича.

Монтреал, један од најлепших градова Канаде, преживео је ледени удар стоички. Град отворене душе до којег је француски истраживач Жак Картје (Jacques Quarteir) доспео када је кренуо у освајање Америке, претрпео је катастрофу незабележену у својој историји. Ни најстарији житељи овога града тако нешто нису упамтили. A шта се уствари догодило? Зашто је до свега тога дошло?

Да бисмо све објаснили и дали одговоре на најважнија питања у помоћ ћемо позвати климатологију. У Канади не можете да живите, а да се свакодневно не информишете о времену, тренутном стању и прогнози за тај или наредна два-три дана. Посебно се то односи на оне који путују у зимском периоду, а како зима на овим просторима траје дуго, јасно је да је то постало свакодневна потреба. Због тога постоје телевизијски центри који по 24 часа искључиво дају обавештења о стању на путевима, правцима ветрова, киши, снегу, развоју облачности, температури, притиску. Све радне активности подређене су том фактору и без увида у метеоролошко стање не може да се живи. Радио станице у погледу информација не заостају за телевизијским. Метеоролошке станице су начичкане по читавој Канади и све повезане у неколико провинцијалних центара одакле се за рекордно кратко време могу добити сви значајни подаци о времену. Организација је беспрекорна, а дежура се непрекидно.

Па ипак, катастрофа се догодила. Још једном се потврдило да је клима веома коплексна и да ће још много тога морати да се учини да би се једна таква катастрофа избегла или бар ублажила.

Ледене кише у то доба године су реткост, а још ређе обилне падавине, какве су се догодиле почетком јануара. Уколико се догоде, трају краткотрајно, а затим се температура спушта и наставља да пада снег. Уме тај снег да пада и више од 24 часа, да напада преко један метар висине, али Канађани су одавно навикли на тако нешто. Можемо сасвим слободно да закључимо да је све то из домена реалног и да се сваке зиме понавља.

Шта је овом приликом температуру задржало на нули или блиско нули? Наравно, утицај Атлантика или топле Голфске струје, отвореност источних обала Северне Америке до високих географских ширина и правци ветрова. Да кажемо нешто о Голфској струји у овом делу света.

Познато је да се Голфска струја "рађа" у Мексичком заливу. Одатле се са средњом температуром од 28 степени креће кроз Флоридски мореуз, спаја са
североекваторијалном струјом која јој доноси главну масу топле воде и затим наставља да тече фантастичном брзином од 2,6 метра у секунди ка североистоку. Поред источне обале Северне Америке продире све до 45 степени северне географске ширине, a y близини Њу Фаундленда бива скренута ка истоку и Европи због утицаја западних ветрова. У северни део Атлантског
океана годишње донесе око 4 гигаџула по метру квадратном топлотне енергије, што је тек нешто незнатно мање од годишње Сунчеве енергије коју Атлантски океан добија на ширинама од 40 до 60 степени северно.

Али то свакако није једини утицај нити је само то могло да превагне у корист катастрофе. Да би се нешто крупно догодило потребно је да се склопи читав низ коцкица. Зато другу коцкицу можемо да назовемо атмосферско струјање.

За источни део Канаде познато је да у току јануара преовладава западни - северозападни ветар који са пола доноси хладан ваздух. У јулу је другачије: дува јужни - југоисточни ветар и доноси топли екваторијални ваздух. Трагичних јануарских дана у Монтреалу и околони није било тог доминирајућег утицаја ветра са поларног појаса, већ ваздушних маса са североистока који је донео маритимне карактеристике или особине једног дела Атлантског океана. Што је најважније, носио је обиље падавина, које су, како се из писма могло прочитати, трајале скоро 40 часова.

Трећа коцкица у овом низу била је отвореност обалске линије овог дела Америке или топографија терена. Монтреал и околина су у равници, тек се неких 200 -250 километара даље налазе обронци Вермонта као североисточни крак Апалачких планина, али ни то нема великог значаја, јер је са севера копно потпуно отворено.

Tor трагичног јануарског дана све се дакле сложило, истина неповољно по човека, материјално богатство Монтреала и ширу околину, природу. Страдале су многе младе биљке, животиње које су људи држали као кућне љубимце, али и то је била цена живљења на северу или простору на коме клима уме да испољи сву своју екстремност у веома кратком временском периоду.

У овом ограниченом и релативно кратком интервалу одиграло се нешто у шта већина људи из провинције Квебек није могла да верује. Била је то снага природе у њеном изворном елементу. За трен ока испољила је сву своју моћ, захватила један део територије, изручила ледени товар и нестала. Куће са
равним крововима су највише страдале, јер нису могле да издрже тежину нагомиланог леда. Наизглед безначајна лекција о стрмој равни која се учи још у основној школи показала се као стварно елементарна потреба - ко је није научио, сада је вишеструко плаћао. Стара и млада стабла су лежала по путевима ишчупана из корена као упечатљив доказ разорне природне моћи.

Далеководи су изгледали као преломљене шибице, неки поломљени при врху, поједини при дну, неки само накривљени, док је жица било свуда по снегу и леду.

Гвоздене конструкције нису издржале, што је био још један доказ њихове слабе моћи. Наиме, сем рђе, екстремне температуре су највећи противник гвожђу, тако да је оно током времена изгубило своју грађевинску функцију и предност у односу на бетон. Ово је још почетком двадесетог века или у својој раној инжењерској пракси Миланковић врло добро знао.

Најтрагичније и најтеже било је ипак нешто друго - људска несналажљивост. Иако се градска влада увек хвалила зимском организацијом, овом приликом она је потпуно затајила.

Монтреал, град на острву које подсећа на бумеранг, јер се простире од североистока ка југозападу све до свог централног дела, а одатле повија ка западу, био је неколико дана потпуно блокиран. Из правца Бушервила, Сент Хјуберта, Бросара, Кандијаса или Канавака, односно са југа и истока долази се до мостова Мерсије, Шамлин, Викторија и Жак Картје који су на реци Свети Лоренц и тек тада се улази у Монтреал.

Слично стање је било са западном обалом и мостовима Ил-о-Туртре и Галипо који су изнад језера Сент Луис и Ду Монтањ. Само је тунел Лафонтен био проходан, али то је мала утеха за све шта је требало преживети да би се стигло до жељеног одредишта.

Коначно, долазимо до оног закључка који се веома мало разликује од схватања праисторијског човека. У питању је страх од Природе и њене снаге. Догађај из Монтреала и околине потиче из високо развијеног света, где је било за очекивати да he ce квалитетом организације и високом технологијом ублажити необуздана сила. Али, то су била само пуста очекивања. Страдали су моћни, шта ли тек остаје онима који немају такву моћ, малим, сиромашним, онима који од уста одвајају?

"Страх је у свему", каже Добрица Ћосић, "у шумама и небу, једнако подмуклим, у сваком изласку и заласку Сунца, у Морави што једе њиве и људе и води пут ка истоку, Азији, и пружа га западу, Европи". Најмањи додир леденог доба био је довољан да се осети сва снага те климатолошке промене, а шта ли би се тек догодило када би се изненадно, као у Канади, којим случајем удружили Миланковићеви астрономски елементи и трајали дуже од два - три месеца. Шта ли би тада човек морао да истрпи! Боље да о томе и не мислимо.

Климу за сада још не можемо да контролишемо, иако је таквих покушаја било и биће их у будућности. Са стихијом морамо опрезно, јер је њена снага неизмерна, често рушилачка. Људска технологија је, такође, моћно оружје, али све као да чека развој војне технике да би покренуло и друге људске делатности. Зар никада нећемо испред рата поставити мир, испред смрти младост и живот, уместо разарања изградњу и срећу свих на планети?"


Ето шта се десило у Канади пре 12 година. Значи, није у питању само Русија, већ и друге земље у којима могу да се десе овакве природне непогоде. Узгред буди речено, последице ледене кише у Москви су прилично брзо саниране. Значи, нема места острашћености када се говори о оваквим питањима која се тичу целог човечанства.

Ово писмо је једна сјајна прича о бесмислености идеје о непрестаном прогресу и, уопште, о прогресистичком поимању историје. Идеја о прогресу је радикално безбожна, у њој нема мудрости и она води човечанство у погрешном смеру, у смеру катастрофе. А ево и зашто.

Па, очигледно је зашто. Џабе сав "напредак", џабе сви напори да се људско друштво организује по искључиво људским аршинима. Један краткотрајан налет сила природе и цео систем се руши. У оваквим случајевима као што је било у Канади, то је била опомена. Технички прогрес смањује степен слободе човека. На пример, без електричне енергије човек бива блокиран у екстремним ситуацијама. Независнији од прогреса, а то значи и слободнији су ови старообредници у сибирској тајги - Филм "Ксенија и Иларион" по идеји Никите Михалкова. Погледајте ту жену која пере веш на руке у леденој реци. И при томе је раздрагана и са осмехом на лицу. Ови људи не би били блокирани нестанком електричне енергије, јер им она није неопходна. Тако су устројили свој стил живота. Неко би могао да пита? Па, шта предлажеш? Да сви почнемо да живимо као ови људи у сибирској тајги? Не. Али, прогрес базиран на недуховним основама је сигуран пут у пропаст. Основа данашњег прогреса је безбожна. Она лежи у одрицању од Бога. Дакле, ако треба да буде прогреса, онда он треба да буде утемељен на духовним основама, колико је то могуће. То значи да развој науке и технике не требају да буду сврха самом себи или уздизању човека изнад Бога. Научним проналасцима треба пажљиво приступати. Човек треба да живи у сагласју са природом, а не да је брутално мења, јер такве интервенције не спадају у његов делокруг рада. На пример, човек треба да се стара да производи довољно хране, али та храна треба да остане природна, а не да је човек генетски модификује. Или на пример, коме треба зграда висока 100 спратова? Генетски модификована храна и зграда висока 100 спратова су симболи подивљалог ума и опустошене душе. Фанатици прогреса директно воде цео свет у катастрофу. О томе је писао и Ернст Јингер у својим "Сидеричним поглављима" у свом делу "Код зида времена", помињући потонуће "Титаника" као један од знакова времена.

И никакве међународне конференције где се говори о заједничким напорима људи да превазиђу неке проблеме техничког развоја цивилизације не помажу. Све бива горе и горе. Један од таквих примера је покушај да се спроведе у дело договор о смањењу емисије штетних гасова из Кјота, који је доживео фијаско.

При томе треба поменути и два основа модела времена која одражавају различите погледе на свет:

1) Модел вечног враћања (циклично време)
2) Линеарни модел

Линеарни модел, са своје стране, садржи два приступа времену:

1) Стрела времена - од неразвијеног почетка према будућности која је у бесконачности и током које се одвија непрестани прогрес и еволуција.

2) Регресивно време - хришћанско време од савршеног почетка у Рају према крају света и Армагедону током кога се одвија стално опадање човечанства. С тим што се овде после битке на Армагедону јасно каже да долазе ново небо и нова земља. Значи, неки нови почетак, али с тим да није речено да се овде ради о циклусу.

О овим моделима времена сам прочитао у једној књизи Александра Дугина која се бави социологијом. Они су важни, јер ако се посматрају у контексту историјских развојних етапа, јасно се види сагласје модела времена и друштвено-политичких модела. На пример, модел стреле времена потпуно одговара капитализму, комунизму, демократији, еволуцији, техничком прогресу, то јест свим оним историјским појавама које напрежу људско друштво до пуцања, а које ће на крају и пући. Идеја о бесконачном прогресу је, као што сам већ написао, суманута идеја која потиче од радикалних богоборних људи који су се на све могуће начине, током историје, трудили да је наметну човечанству. И у томе су скоро и успели. Али, они неће победити. Богоборци ће на крају бити поражени.

Овом приликом је важно да кажем још једну ствар која се тиче науке, која је, током историје, постала религија. Наука се данас сматра свемогућим средством за превазилажење свих проблема. Али, истина је другачија. Наука може помоћи, али није свемогућа и, као што сам већ написао, постоје предели у које наука не треба да задире, јер човековим рационалистичким упливом у те пределе, опасно се подкопавају темељи на којима је изграђен свет. Званична рационалистичка, позитивистичка наука тврди да је модерна религија настала из магије старих времена. Али, то није тачно. Као што је то рекао блаженопочивши владика Данило (Крстић), магија је, управо, била претеча науке, а не религије. У овом контексту, магија је негативна. То треба имати на уму када се говори о науци.

Дакле, техничка цивилизација коју је човек измислио у крајњем случају је немоћна да савлада Божију природу, што је сасвим нормално. Такозване природне катастрофе су опомене људском роду да се смири, да смири свој подивљали ум, чија подивљалост долази из греха који се зацарио у његовом срцу и души.

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP