Србска кшатријска света књига - "Друга књига сеоба" Милоша Црњанског

Ево једног поглавља из србске кшатријске свете књиге - "Друге књиге сеоба" Милоша Црњанског. Црвена енергија вечних ратника...

"РОСИЈСКА КОМАНДА БИЛА ЈЕ: АТАКА, АТАКА, АТАКА!

Поменуте године, у суботу, уочи Крстопоклоне недеље, на дан 42 мученика у Амореји, почео је био, за Исаковиче, и њихове сератлије, досељенике, у Кијеву, и парад, који су звали у Аустрији: Fassung. Примање хране, порционих новаца, оружја, росијске униформе – и росијских, пуковских, застава.

Била је то велика свечаност, пред баракама штапсквартере Витковича. Костјурин је, лично, присуствовао паради оних Срба, који су били сад већ распоређени, у пукове Шевича и Прерадовича.

Око тридесетак људи имало је да оде у козачки пук, у Чернигов.

Већина досељеника дошла је са својим униформама.

Са својим коњима и својим оружјем и децом и женама.

Онима, који дођоше без оружја, Костјурин је раздавао оружје и коње, као и одела војена, сакупљена, збрда, здола.

На пољани, у четверокуту штапсквартере, очишћеној од снега, била је, за Костјурина, подигнута, од дрвета, мала трибина, где се командант Кијева, окружен кијевским гренадирима, књажевима и грофовима, сместио, да види Србе.

Био је врло добро расположен тог дана.

Прелетао је погледом, стојећи, испред своје сјајне пратње, са Витковичем – који му је стајао у потиљак – шаренило дошљака, који су имали да буду одведени у Миргород, у Крилов, у Бахмут, да их разместе по насељима, с тим, да се, те јесени, појаве на маневрима.

Слика, коју је Костјурин имао да гледа, била је шарена.

Надесно, испред њега, видео је више од двеста досељеника, који су били уписани у пехоту. Ти људи су стајали тамо, тог још зимског дана, од раног јутра, већ сатима. Налево су били поређани ескадрони коњаника, уписаних у хусарске пукове ђенерала Шевича и Прерадовича. Коњи су били назебли, уморни, и људима је било дозвољено да их водају, али су заустављени, у формацију, при појави Костјурина и његовог штаба. Редови коња трзали су узде и махали главама, а добри коњи копали копитама. Коњаници су били добили бољу одећу од својих сународника у пехоти, па су се дизали у седлу, одвикнути од седења, и исправљали, као да су хтели, што више, да надвисе оне своје земљаке, који су стајали, мирно, на земљи, у пехоти, раскреченим ногама. Пехота се црнела и зеленела.

А коњица црвенела и плавела.

На десном крилу стајале су три роте кијевског, гренадирског пука, које је Костјурин извео ради употребе, контра оних сербских пехотних редова, које је хтео да испроба. На левом крилу, на немирним коњима, са копљима у десној узенгији и руци, била је формација козака, који су били додељени у Чернигов. По њих је био дошао капетан Укшумович, који се вртео, у круг, на вранцу, испред ескадрона, псујући коња и ударајући га, у главу, песницом.

Из тих формација, Костјурин је видео падине под снегом, разливени Дњепар, који је носио санте отопљеног леда, а преко реке, бескрајну раван, још белу, изукрштану дугим редовима врба и јабланова.

На дну видика небо је треперило, од Сунца, као да се смрзнута и завејана земља светлуца. А над тим светлуцањем, издалека, плавело се небо тога дана, тако плаво, као да се Росија у Италију претвара.

Костјурин је мирно одстајао читање записника, протокола, и спискова, нових формација, са пописом броја војника и официра.

Док се то читало, наредио је Витковичу да одобри став, вољно.

Костјурин је знао, из извештаја, које му је слала канцеларија грофа Кајзерлинга, и Колегија из Санкт-Петерсбурга, да Аустрија – предвиђајући наставак рата са Прајском – врши реорганизацију сербских пукова, у Аустрији, на пограничном подручју, дуж турске границе, и да уводи, не само униформе аустријске, него и немецку команду. Знао је и да се команда даје, у Аустрији, сад – колико је год могуће – само Немцима, папежничке цркве, а знао је и за низ побуна, Срба. Иако није знао детаље, о томе, како се сад, тамо, успоставља и униформише Личка регимента, Оточанска регимента, Огулинска, Слуњска, Првобанска, Другобанска, Костјурин је знао да се тамо ради на сахрани једне сербске армије, која је ишла испред аустријске, кад је Аустрија у Турску улазила, а иза аустријске, као заштитница, кад је аустријска бежала.

За Исаковиче, који су сад пред собом видели остатке те армије која се пресвлачила, слика пред њиховим очима, тог дана, била је још тужнији доживљај исељеника.

Армија, која је гинула, не само на Рајни, него остављала своје мртве и у Прованси, Оландији, Италији, била је сахрањена и нестала. Они су, овде, у Кијеву, били, као неки дуси из гроба, прешли Русима.

Аустријски император, Фердинанд, ословљавао је главешине тих армија, као хришћане, пречасне, велеможне, племените, благородне, њему, каже, од срца драге! Тако је писало у царским рескриптима.

Њихову смрт и војевање, уз Аустрију, уз хришћанство, називао је лепим примером. Примером, који је, каже, вредан за углед, и који се не да доста нахвалити! Тако је писало у писмима, из Беча.

Тако се говорило сербској милицији, и на општенародном конгресу у Карловцима, године 1731. Тако им је говорила и жена гувернера Србије, Александра Виртембершкога, принципеса, која је, те године, примила 150 дуката, као поклон. Тако им је говорио и гроф Георг Оливие, Валис, који је командовао приликом повлачења пред Турцима. Тако им је некад писао и принц Евгеније од Савоје, освајач Београда, маршал. Сербска мајка, коме је Текелија отварао капије рата и Турака.

Александар Карло, принц од Виртемберга, који је постао командант у Србији, године 1720, са разлога – како је писао у молби – да би се материјално помогао, примио је – кад му је жена примила 150 дуката – 300 дуката. А ђенерал господин гроф Марули, исте године, 200 дуката.

Сви су они, о Сербима, лепо говорили.

Али, док је Костјурин знао само за неколико таквих, и сличних, података, који су до њега стизали, на папиру, као ситница, међу, многобројним ситницама, аката и извештаја, о Србима, Исаковичи су пресвлачење тих трупа гледали са много дубљим сазнањем и слутњом, онога, што се целом њиховом национу догађа – као судбина. Костјурин је мислио, размишљао, у глави, о прошлости тих трупа.

Није их био видео, у прошлости.

Исаковичи су ту прошлост носили у очима. У сузама.

Иако је та балканска гомила Срба, при повлачењу Пиколоминија, била само огромна гомила одрпанаца, на коњима, са копљима турским у рукама, то је била, ипак, страшна коњица, која је, као ветар и олуја, залазила, и клала, у турским провинцијама, испод Београда и Темишвара.

Као чопор курјака пратила је Турке при повлачењу од Будима.

Кости су се људске белеле, њиховим трагом, педесет година.

А њихова црвена аба пролепршала се, после, и свим европским бојиштима, па се памтила. А памтила се, у туђим земљама, и лепота, и мушкост тих коњаника, који су долазили, однекуда, прошли, и одлазили некуда, без смисла, са неразумљивим говором, и тужним песмама – без трага.

Исаковичи су, из детињства, памтили ту војску.

Кад је Аустрија скинула ту армију, са коња, она им је била оставила ту црвену абу, у пехоти, па је тај црвени гуњ – ротмантлера – прошао, и пешке, кроз Европу, и остајао, на мртвима, на свим бојиштима.

Црвени, сербски, гуњ, памтио се, неко време, у свим војскама.

После су, међутим, толике пешадије имале црвене шињеле.

А та пехота, већином у опанцима, и у ратовима, са два пиштоља и јатаганом у појасу, памтила се само по стаситости и голим грудима, зараслим у траг рана и читавих жбунова маља. И по калпацима, који је и најсиромашнији, међу њима, носио, са, у њега, заденутим краставцима, ротквама, репама, шљивама, жутим лишћем, и цветом сунцокрета.

Памтили су се по покољима, у францеским и прајским ратовима.

А памтили и по музикантима, фрулашима и гајдашима, који су ишли, са зурлашима, бубњарима, и диплама, на челу трупа.

Последњих година, међутим – после францеских и прајских ратова – изменише се, и појавише, као да су васкрсли из неких давних, њихових времена, у сребру и чохи, у скрлету. Њихови официри, са сребром окованим сабљама, сребрним дугметима, са зубунима сребром ишпартаним, и са бисерима, а било их је и са златним наруквицама.

Били су високи, прави, са челенкама као перја паунова.

Жене, у царствујушчој Вијени, почеше причати о њима, као и о Венгрима.

А пошто их је било много из Хорватске и пошто су били помешани са хорватским трупама, и слични Хорватима, звали су их Рацима и Кроатама. Сад, кад је Аустрија почела да их облачи у једнаку униформу, са аустријским трупама, утонули су у гомилу војника, који су се распознавали само по бројевима, и лицима, и говору.

Али су се, још увек, распознавали ударом о земљу, цокула.

Сваки је аустријски официр знао, кад је Првобанска, или Другобанска, пролазила, ко пролази, и чији је то корак, што, по калдрми бечкој, одзвања. Одузеше им заставе, које су, тобоже, биле црквене, одузеше копља, јер су у Европи била застарела, одузеше сербске команде, јер је немецки језик постао језик свих аустријских армија. А нису ни сањали да су ти, што неће у пехоту, и што се селе у Росију, знак, да је једна велика армија заувек сахрањена. Они су се после појавили, као васкрсли, још једном, у аустријској војсци, за време Наполеонових ратова. О њима се говорило као о чуду и тада. Али то више није био народ. Под оружјем.

Него регименте најамника и слугерања. Који се, и тада, прославише, својим јуришима, и бајонетима, али који више нису знали, шта је то отаџбина.

Било је, међу њима, баруна, грофова, ордена Марије Терезије каваљера, аустријских ђенерала и фелдмаршала, али је песма њихова била замрла. Трупе више нису певале о биткама, него о сукњама. Ђенерал Давидов, један од најелегантнијих, аустријских, коњаника, долазио је у своје село, у Банату, да летује, место да се у царској бањи, Ишлу, купа, али, кад би одлазио од своје мајке, сељанке, праштао би се, као да се од Марије Терезије и принцеза прашта: Кистиханд!

А мати га је гледала, као суклату, сузним очима.

Ђенерал који је носио име Пувала, почео је да једе слова свог имена, и да га пише: Пухало. Стидљиво.

Једини понос, који су били још сачували, и у који нису смели да дирну, од срамоте, пред ландсманима, било је име њиховог села, родног места, порекла. Кад су добијали племство, од Аустрије, барунство, узимали, су, за предикат, име родног села: па су били племенити „от Брлог“.

Будим, Гран, Темишвар, Липа, Сента, биле су битке оне прве армије, победе читавог њиховог национа. Последње, после сто година – Кустоца, Солферино – нису биле више битке национа, него аустријске битке, са употребом сербских солдата.

Костјурин је, тог касног, зимског, дана, године 1753, у Кијеву, желео само да се увери у могућност претварања тих досељеника, у ритама, у стајаћу војску, коју је Росија, тих година, стварала, и за рат припремала. Он је зато, тога дана, замолио бригадира Витковича да му само покаже, какви ће изгледати ти људи, барусави, дугих бркова, у униформама. Био је зашао у гомилу, која је испред трибине стајала, непомично, са коњима и заставама. Стављао је људима питања.

Са трибине, затим, ослушкивао је, како се крећу, према првим росијским командама, и како вичу, и јављају се, росијски, воктмајстерима.

Кад се цела та гомила продера: „Да здравствујет његово високоблагородије, високопревасходителни, високородни господин генерал-лајтнант, каваљер и баћушка наш, Иван Иванович Костјурин!“ – он се насмеја и остаде насмешен, задовољно.

Иако тај поздрав није био тачан, према росијском егзерциру, њему би мило. Потапша, окренувши се, Витковича, по рамену.

Официри кијевског, гренадирског пука, који беху присутни, смејали су се исто тако, и подгуркивали, међусобно.

Били су срећни да та шарена гомила одлази из Кијева.

Серби су били почели да уносе немир у гренадирску касарну.

Псовали су официрима мајку.

Костјурин се тог дана, на паради, појавио у бунди.

У њој, тај човек, чинио се још блеђи, уморнији, још нежнијег здравља, иако је био широких рамена, и стасит. Његове бледе, зелене очи гледале су тог дана сетно и замишљено.

Егзерцирао је трупе пред својом трибином, као да су играчке.

Срби нису ни сањали да их је жалио. Знао је да ће све то изгинути у ратовима, ускоро, а били су му се допали, јер су били, већином, високи и лепо израсли, а егзерцирали, поносито.

Кад је са Витковичем сео, дизао је, с времена на време, руку, показивао му нешто у даљини. Затим је опет устајао и стајао, ћутке, замишљено.

Иако је био почео да стари, његово лице, наборано од ветрова и избраздано од зиме, било је, ипак, као да је опаљено од неког Сунца, које је на њега, невидљиво, увек сјало.

Док су те, новообучене, дошљачке, трупе, заузимале своја места уз гласну, сад већ росијску, команду, Костјурин се окретао своме штабу и говорио официрима, поучително, али лежерно. Круг официра, чим би Костјурин говорио, окупљао се око њега, и трудио да чује.

Као да му је до тога јако стало.

Слушали су га и они који су стајали испод трибине.

Међу њима су били и Исаковичи.

Према Костјуриновом мишљењу, радило се о томе, да се новодошле, сербске, аустријске, трупе, што пре, навикну на росијску команду. А у ширем смислу, ради се о томе, према плану Колегије, да се створи, што пре, што бројнија, росијска, пехота, која ће се супротставити, Прајсу. Мужик, каже, има да се научи да стане и да гине, у месту!

Према извештајима шпијуна, које је био примио, Прајси се опет припремају, а њихов краљ, прави Сотона у људском облику, ко зна какве ће опет уловке, стратешке и тактичке, измислити, у идућем рату.

Кажу, да вежба једну нову атаку, опкољавањем, с бока.

Кажу, да артиљерију шаље чак у претходницу.

Кажу, да му пехота пуца, по један плотун, у сваком минуту.

Колегија, рече Костјурин, сматра да је росијска атака тамо, где је била шведска, у тридесетогодишњем рату. Неке усијане главе у Колегији траже да коњица напусти и одбаци росијску џиду. Главни је задатак његових официра да пазе да редови пехоте не пуцају високо. Зато ће им бити додељени штапови, англијски, да плотун поравнају, ниже, право! Францески пук, који се зове chasseurs de Grassin – (Костјурин је, то, францески рекао) – спречио је, плотунима, и ловачком ватром, маневар опкољавања, читаве једне бригаде. Погрешка је била што је армија, у Криму, застајала, око укрепљених места. Треба их обићи. Ићи, ићи!

Укрепљена места падају, после, као зреле крушке.

Колегија жели већу брзину у маневру, а нарочито у пехоти.

Битку у пољу! Атаку, атаку!

За све време те орације ђенералове, официрски круг је ћутао, иако је Костјурин, не само праштао, него и тражио критику.

То је официрима било изричито речено.

После те орације Костјуринове, неколико официра вршило је вежбе, са ротама кијевских гренадира и козацима сербским, по које је био капетан Укшумович дошао. Међу официрима Шевича, први је дошао на ред Петар.

Он је, пред хусарима Живана Шевича, дојахао пред трибину.

Био је врло леп на коњу.

Био је заборавио Стритцескову клетву, био је провео ноћ поред Варваре, која је била у седмом месецу бременитости и која је сад Петра волела, као што се сестра окреће брату.

Тешила га је да ће родити у Кијеву и да се навикава, полако, на живот, у Кијеву. Петар је био устао, сав сретан – и заљубљен, у своју жену – то јутро.

Костјурин му довикну да жели да чују његову, руску, команду.

Петар онда ободе коња – неку, немирну, луду, артиљеријску, кобилу – па показа неколико егзерцира у швадрону. Људи Живана Шевича – који је био строг – изводили су покрете, као да их Петар води на неку шаховску таблу. А Петар је росијску команду већ знао.

Костјурин је био задовољан.

Кад је Петар завршио егзерцир, и дошао, на коњу пред трибину, Костјурин га запита, гласно, шта би било команда, кад би му се, с бока, појавила пехота, гренадирска, уз пуцњаву?

Петар, збуњен, одговори да би атакирао.

Костјурин га запита још по нешто, а затим рече Витковичу да је то официр врло лепог понашања, и да се, и његовој жени, и ћеркама, допао. Чули су да има, за жену, неку бојарку. Намерава, каже, да Петра задржи у свом штабу, кад се врати са насеља, на Донецу.

То је, каже, лепотан.

Красавец!

Петар Исакович, међутим, одјаха, међу воктмајстере и коњушаре, који су били довели артиљеријске коње и који су стајали, иза трибине, у блату и снегу. Кобила се узјогуни, кад јој је коњушар пришао, а коњушар јој запрети кнутом. Ваљда уплашена црвеним рукавом, пред очима, животиња се, изненада, пропе, тако, да се Петар накривио. Он је онда удари шаком по врату и хтеде да сиђе, из седла.

Није знао кога је ударио.

Та кобила имала је обичај да, изненада, легне на леђа, са јахачем у седлу. Петар је, главачке, пао на земљу, а она га удари, копитом, у главу. Иако тај ударац није био јак, него узгред, у трзању, Петар дрекну, па се затим и онесвестио.

Коњушари, који су били притрчали, морали су да га однесу.

Фелчер, који је био позват, наредио је да га кући однесу, у постељу. У саонама, Петар се освестио, па кад чу, шта би, и куд га возе, поче да моли да га не носе кући, где има жену бремениту. Уплашиће је јако. У замешатељству, око њега, нико га, међутим, није слушао, а затим се опет онесвестио. Само је јечао.

Ни Костјурин, ни Виткович, па ни Исаковичи, нису видели, шта се Петру било десило, нити су на то обратили пажњу.

Пад са коња, на паради, иначе, строго се кажњавао, али не у оваквој, незваничној, прилици, коју је Костјурин сматрао за разоноду.

Костјурин је знао да дошљаци јашу на позајмљеним коњима, који су били доведени из артиљерије, али Костјурину, сад, није било више стало да види, како дошљаци јашу, него да чује њихову команду.

Коњи, које је артиљерија позајмила, међутим, били су праве бестије, са чупавим, погнутим, главама, тврдим жвалама, трбушати, дуга репа.

А под новим јахачем су се ритали, као чопор маторих магараца.

Шевич је, пред трибином, наставио да официре позива, са свог списка, као што је хусаре позивао, на чишћење латрина – преко својих воктмајстера.

Кад је дошао ред на Јурата Исаковича – сада Георгија Исаковича Зеремског – Ђурђе дојаха, леп, као лепи Циганин, пред Костјурина.

Имао је да егзерцира, са две роте гренадирског пука, који су имали нож на пушци, бајонет, који је тек био уведен, тих година.

Пехота је, марширала, чврсто, право на Ђурђа.

Ђурђе је, као што је био научио, на парадама, полазио, укорак, према њима, и трудио се да своје хусаре поравна, у два реда. Као зид, који се светлуца, он се кретао, мајестетично, на пешаке.

Дошавши ближе, хусари су, на команду, откочили пиштоље, па су опалили на пешадију, тако да је сва била у црн дим завијена.

Затим су, на Ђурђеву команду, повадили сабље.

Костјурин је наредио да стану.

Окренувши се својим официрима, рече да је то, што су видели, прошлост. Колегија је такав егзерцир забранила. До недавна, чак и гренадири, прилазили су непријатељу, каже, на коњима. Сјахали, тек пред непријатељем, припремили, пешице, гренаду.

То је била тешка операција.

Тога више ни у Росији нема.

Коњица, која би пехоти прилазила, као та, тешко да би победила.

Капетан је егзерцир, каже, извео добро, онако, како му је наређено. Он, Костјурин, хтео је да им покаже, како нема, за коњицу, победе, осим кад се употреби козачка џида! Он је за џиду, али није Колегија.

Нека господа, дакле, запамте, ово, што су видели, и да му ни један официр, на маневрима које спрема, не доводи коњицу, која не зна шта је џида!

Костјурин се, затим, ваљда, био сетио да је тај, дебели, официр, добијао чинове, за заробљавање непријатељских официра, у заседама. Тек, он се, изненада, продера Ђурђу, да притера коња, ближе. А кад је Ђурђе пришао ближе, довикну му да добро отвори очи и да се осврне и погледа, доле, предграђе Подоља, па реку, па и раван преко Дњепра.

Тамо, на равни, прилази реци, штаб једног ешалона, који је на маршу према Кијеву, а чија је извидница у варош већ ушла – и заробљена. Штаб то не зна. Прилази, у саонама, са пратећим хусарима, реци.

Где би била капетанова заседа?

Ђурђе, који се не би био препао од непријатеља, био се препао од тог моћног и великог господина, од кога му је – тако је мислио – судбина у Росији зависила. Не само његова, него и женина, и дечија.

Ђурђе је мислио да је, егзерциром на гренадире, показао како коњица јаше, неустрашиво, на пешака, како пуца, плотуном, из пиштоља.

И заиста, његов прилаз, у два реда – као неких кентаура – била је слика, која се не заборавља. То је био зид, шума, коња и јахача, која бљује ватру, а којој – тако му се чинило – никаква пехота не би могла да одоли.

Сад, кад му Костјурин даде нов задатак, Ђурђе се трже.

Ободе коња и окрену га, па виде пред собом зимски дан, Дњепар, и раван у снегу, који се топио, и ишарао цео простор црним дрвећем и чамцима. На реци, код острва Туркханов, виде на обали неко лико залеђених скела, а на једно триста корака, одатле, да има, завејана, црна, мрачна, шумица.

Он се продера: „Там! Ваше Високоблагородије!“

Иза те шумице, каже, чекао би, да се штаб укрца у скеле, и да скеле ослободи санти леда. Нашао би тада и побио пратеће хусаре, а официре штаба, трудио би се да добије живе.

Костјурин виде дебелог Ђурђа, како се беше дигао у седлу – а гузица му је, очигледно, била тешка – па се насмеја.

Ђурђе му се био допао, како приђе, као зид, гренадирима. Кавалкада коњаника, малопре, у плавим и црним хусарским курткама, са белим, росијским кокардама, била је марцијална. Чинило се да пехота неће моћи да издржи прилаз, те коњице, која је јахала право на њу, неодољива. Сад, кад Ђурђе, тако брзо, изабра заседу, Костјурин је био опет задовољан.

Окренув се официрима, рече да тај дебељко није тако глуп као што изгледа. Добар је то официр. Могло би да му се деси да штаб, који прилази Дњепру, изашаље неколико пратећих хусара, да виде, не крије ли се нешто иза тог шумарка, али то није вероватно. Капетан има право. Решио се за ту шумицу, која је једино згодно место за заседу. Иако је оголела, мрак је, и снег, испод њеног грања. Изненађење би било велико.

Једино не ваља што капетан узима, као сигурно, да би добио живе официре штаба. Не ваља рачунати на предају непријатељских официра. Официри, који су размажени, који воле живот, можда се и предају. Росијски – узвикну Костјурин – никада!

Кад је дошао ред на Трифуна, очигледно је било да Костјурин, међу Исаковичима, највише воли Трифуна. Одобравао је сваки покрет и сваку команду Трифуна. Најзад га је позвао к себи, на трибину.

Окренувши се официрима, кијевскаго, гренадирског, пука, Костјурин им довикну да добро погледају овог официра, који има неколико рана, који има шесторо деце, и љубљену жену, а све је то напустио, само да би дошао у Росију, па је, још на путу у Росију, учествовао у нападу на непријатеља – пре него што и стиже до Кијева.

Нема – повика Костјурин – веће светиње, веће тајне, него то, да је, ето, сигурно да Росија има, у свету, пријатеља и брата свог, о ком није знала. Трифун Исакович ће служити на част, сасвим сигурно, ахтирском коњичком пуку, у који мисли да га пошаље, за заменика команданта, кад се сврши насељавање Исаковича. Парцела, за њихово насељавање, већ је одређена и одобрена. Измерена је земља плодна, црна, дуж Донеца, у пределу зеленом, идиличном.

Коју тамо називају Рајевка!

Трифун – у некој, недоличној, старој, росијској, униформи – није баш био, тог дана, елегантна појава, али је, у црнини око врата, и белини свог жабоа, са мрким лицем, носат, бркајлија, крупан – са росијском, белом, кокардом, на трикорну – био права војничина.

Стајао је раскречених ногу, у ставу мирно, испред Костјурина, загледан у Костјурина, својим крупним, воденим, очима, боје сребра, уморно, и као празан. Није могао да протумачи себи, откуд толика предусретљивост, толика љубазност, према њему, већ на првом кораку, код тог велеможног, иначе тако строгог, човека.

Костјурин му међутим рече да појаше, јер жели да росијски официри чују, како је лепа, у Трифуна, већ, росијска команда.

Трифун онда отрча, узјаха, па поче да егзерцира хусаре, као да није ни кренуо са темишварског егзерциришта.

Викао је при томе росијске команде из свег гласа, промукло.

Костјурин је сваку одобравао.

Кад је Трифун завршио, и кад га је Костјурин позвао на трибину, понова, упита га: шта би била команда, да је наишао на коњицу, која је, два пута, бројнија, него његова?

Трифун – који је ћутке слушао, кад је Живан Шевич причао, како Костјурин увек хоће да се напада – продера се сад: „Атака!“

Костјурин га упита, а шта би била, ако би, при упаду у Кијев, у запаљеним улицама, натрапао на пехоту гренадира?

Костјурин је то питао смешкајући се.

Трифун се продера, опет: „Атака!“

„Лепо“, повика Костјурин, „а ако би се појавила артиљерија?“

И не чекајући да Костјурин изговори, Трифун дрекну: „Атака!“

Костјурин му приђе и гласно се насмеја.

Тако треба! Таквог официра треба!

Официри гренадирског пука, иза леђа Костјуринових, подгуркивали су се, кикотали, тихо. (Они су имали обичај да се изненада питају, и код жена, и при игранкама и пијанкама: „Но, књаз, что будет команда?“ Тако је то причао Живан Шевич Исаковичима.)

Тек при крају егзерцира, кад се Костјурин спремао да иде и да руча – подне је било давно прошло – Виткович успе да га подсети на Павла, који је стајао у гомили официра, испред трибине.

Виткович се, после оног јахања препона, поносио Павлом.

Желео је да истакне свог рођака, кога је сматрао за разборитог и врло уљудног официра, а ценио, и као посинка, свог рођака, Вука.

Костјурин онда нареди да Павле узјаше коња и покаже шта хоће, што мисли да је научио добро, из австријског, егзерцира.

Павле онда отрча и узјаха и дође пред трибину.

Он је, једини, међу Исаковичима – иако то није било наређено – сад довео свог коња. Јахао је вранца, којег је био купио од Татара, на сајму Подоља. Костјурин је задовољно посматрао тог коња.

Исакович је тог дана био у новој, росијској униформи – која и није била росијска – него набављена, на брзу руку, у штапсквартери Витковича. Била је, међутим, раскошна.

Била је црна, а личила је сад на францески фрак Костјурина. Узана у пасу, тесна у раменима, крилата низ кук. Имала је широке ревере, оперважене, росијским, ширитима, а огрлицу, високу, која се пела под кику, испод трикорна.

Исто је тако била сва сребрна, на рукавима.

Павле је јахао у белим, кожним, чакширама, а на грудима, у тој црнини капута, имао је бели прслук и свилени жабо.

Његова дугмад, сребрна, у два реда, светлуцала су, тупо.

У црнини, оковратника, Павлово лице чинило се као од злата, са брцима, и увојцима косе, боје старог злата. Исакович је имао плаве очи, које су тог дана биле тамне, боје љубичица, а црте оштре, немилосрдне, као да ће да гледа смрти у очи тог дана.

Костјурин је, зачуђен, посматрао тог дошљака.

Павле је на коњу, прав, миран, био врло лепа појава.

Костјурин није био оценио добро тог Исаковича, о коме је имао неповољан извештај од Вишњевскога. Да је Павле, надути Австријац, уображен, свађалица, коцкар, који спава са слушкињама.

Волков, то јест Кајзерлинг, је, међутим, био препоручио тог Исаковича и Костјурин није хтео да га вређа, или запоставља. Костјурин је био добар јахач и није био превидео Исаковичево добро узимање препона. Он је мислио да је тај официр прост, сељачког порекла, завидљив – нити зна да игра, нити да пева, него само да коцка. Костјурин није мрзео Павла, али га је оценио у себи као дрског, брбљивог, официра, који је жељан да се истакне, да се покаже учеван, па, као ћорава кока, нађе каткад и зрно бисера.

Павлу Исаковичу, међутим, чинила се, сва та церемонија, сав тај егзерцир тога дана, та парада, досадна, смешна, па и глупава. Пратио је сва питања, и слово поучително, Костјуриново, које су официри, око њега, понављали, као да је евангелија. Костјурин му се чинио педант, као нека дрвена лутка, а његов егзерцир, као игра играчкама. Осим тога, било га је раздражило и то, што је Костјурин, у своја питања, уносио неку врсту чикања, детињастог, неку врсту стављања смешних загонетки, које су се Павлу чиниле, мудрост, плитка.

Јер, иако беше самоук, честњејши Исакович није био глуп, па је о многим, и војеним, стварима, размишљао, у последње време, као што учени људи седе па размишљају. Као што пастири, и сељаци, често, изненаде, питањима, и својим мислима, о звездама, о животу људском, и смрти, школована лица – тако је и Павле, у последње време, размишљао, не само о својој селидби у Росију, и судбини својих братенаца, него и о великој господи, и великим догађајима. Зашто да читав његов национ буде тако несретан? Чему људска нада? Зашто толика неправда у свету? Зашто толико жалости и у животу Трифуна, и Петра, и Ђурђа? А нарочито га је вређао Костјурин, што је око себе волео да види сва та лица, тако ласкава, тако снисходљива. Он је сасвим другаче замишљао свет, који ће срести код Костјурина, команданта Кијева.

Павлу се његов братенац, Ђурђе, са својим егзерциром тога дана, чинио права чизма, на коњу. А Трифунови одговори, комедија.

Црвенео је, кад чу како Трифун одговара.

Павле се сетио онога, што му је Вишњевски причао о Костјурину и схватао је, добро, потребу, руске војске, коју је Колегија хтела да задовољи својим наређењем да се створи, што пре, бројна, росијска пехота, у којој неће парадирати само гренадирски пукови Санкт-Петерсбурга, него стотине хиљада људи са села – велика армија руских мужика. Исакович је увидео, иако је био самоук, и то, да је џида, азијска, слабо оружје против францеских ловаца и прајске пешадије, која може да опали плотун сваког минута. Коњаник, међутим, у Исаковичу, није пристајао на нестанак коњице из армија.

Кад га Костјурин запита: виде ли егзерцир Ђурђев, Исакович замоли да се, његовом благородију, преведе да је он учио, у сирмијским хусарима, да францески прилаз коњице пехоти, и парада, лаганог јахања, на редове пешака, може уплашити децу, али не пехоту, која је готова да мре, на месту где је постављена. Слушао је да се, у последњем рату, дешавало да пехота пође трчећим кораком на коњицу и да она напада. Њему се маневар Ђурђев не допада.

Костјурин се насмеја и запита, а како би, он, да напада? Нека каже слободно! Зато и јесте приређена ова парада. Сваки дошљак из страних армија има да изнесе своја искуства. Има да се саслуша!

Исакович је онда изразио мишљење да сирмијски хусари, и Венгри, у Аустрији, нападају у гомили, као олуја. Не носе више копља, оружје им је сабља. Пиштољ је само помоћно оружје, у борби око застава, у гужви по улицама. Пехота се ломи јуришем без застанка. Таквим јуришем ломио се отпор и најбољих пукова ловаца. Пролазило се кроз сав дим плотуна. Коњица је била, у прошлом рату, још увек, краљица битака! Он је видео хусаре, који, једним ударцем, замахом, сабље, скидају главу човека. Видео коњанике, који, и коњанику, у галопу, док пројахују крај њега, у осврту, натрашке, десном руком, одсеку главу, као да је длака испод бријача. Имао је људе, у свом швадрону, који могу сабљом, без муке, да преполове човека!

Он би молио да му се дозволи да демонстрира јуриш сирмијских хусара, који су сад росијска аквизиција.

Костјурин онда викну Шевича: да преда капетану коњицу!

А Павлу рече да може почети! И он је, каже, коњаник, и он мисли као капетан, сумња само да између онога што су видели од Георгија Исаковича, и онога, што каже Павел Исакович да ће показати, може бити велика разлика. Колегија је изгубила веру у коњицу, иако је коњица трећина росијских армија. Жељна је да се створи бројна пехота, по прајском примеру, и артиљерија. Било како било, да чују бар каква је капетанова, росијска команда. Бар то!

Иако се спремао да оде, Костјурин је још једном сео и почео, са бригадиром Витковичем, да ћерета. За њега је тај егзерцир био, не само разонода, него и пун успомена, и анегдота.

Био се решио да сачека, као неки театар, и егзерцир Павла.

Костјурин је себи, од Павла, створио играчку, тог дана – Србина, који је дошао у Росију, са гомилом својих сународника, а као паун по Кијеву шета; удовац, у нади да га у Росији очекује богатство и слава.

У то доба, у Росију су били дошли Славонци и Венецијани, са грофовоким титулама, купљеним у Рагузина, па узеше неколико руских књагиња и оденуше се у беле прслуке, са брилијантима.

Санкт-Петерсбург је, међутим, после, прокљувио да су та грофовства, купљена од Рагузина, лажна, и да су та браћа, шпијуни које плаћа Данска, Шведска, Францеска, Венеција.

Костјурин није сумњичио ничим сличним Павла.

Али га је сматрао за полтрона Аустрије, који не може да заборави своју императрицу, и коме се Вијена чини центар света.

Пошто су осећали да је егзерцир Павлов последња тачка дивертисмана у програму тога дана, и булумента официра, око трибине Костјурина, била је добро расположена, иако је била нестрпљива.

Официри Костјуринове команде, и штаба, као и кијевскаго гренадирског пука, сматрали су да им је дужност да се покажу љубазни према тим официрима из стране војске, које је Колегија насељавала.

Били су љубазни и према Исаковичима, с почетка.

После месец, два дана, међутим, нису позивали Трифуна, човека, очигледно, сиромашног стања, ћутљивог и брижног, а нису позивали у своје куће ни Ђурђа, чија жена није више долазила у друштва. Највише су сад волели Петра.

Павле је, ипак, успео, тог дана, да пробуди њихову радозналост, више него ма који од његових братенаца, јер је од њега увек долазило нешто ново, нешто лудо, неочекивано, и на пиштољу, и на препонама, па су се питали, неће ли нешто смешно, ћораво, искрснути, и сада, у егзерциру, који се са тим надутим, надменим, Србином, завршава. Они су му довикивали да буде разуман (Буђ разумен!), и, као у шали, гледали да га задрже, при извршењу задатка, који му је Костјурин дао. Довикујући му да остане међу њима (Оставатсја! Оставатсја!). А Живана Шевича су задржавали и питали, је ли то последњи Србин егзерцира.

Исакович међутим одјаха, за Шевичем – и не погледавши га – до на крај егзерциришта, које је било дуго неких пет-шест стотина корака, и које се завршавало топовским шупама Костјурина. Пољана је била још под танким покровцем снега, који се топио, а који је био залеђен, на страни, према падини брега. Павле изабра леву страну поља и сачека окупљање коњаника, око Шевича.

Већина тих досељеника знала га је, и памтила.

Неки су међу тим, сирмијским, хусарима, били одјахали.

Други су седели у седлу и причали један другоме, о својим мукама, оставши без кућа, жена, па и редовних порционих новаца. Сваки дан се чуло да је царица дала велику своту злата, чуло се да им је додељена земља, да ће добити оружја, али све се свршавало на томе да им је дата росијска униформа, да се обуку, и гомила татарских, бесних, коња, онима, који су били доселили се без коња.

Једино што је било добро, од оног што су добили, била је сабља, Светла, оштра, нова, китњаста, чудна, крива, азијска.

У том се зачу Павлова команда: „По коња!“

Исакович, на свом црном коњу, издалека, био је видан јасно, на тврдој ледини, под покровцем снега. Он је имао глас, који одјекује, као глас пастира, глас какав се често чује, у сервијским породицама, и кад више нису породице пастира.

Био је тако јак да га и Костјурин чу.

Подигао је био свој дурбин – који је у то доба био последња мода међу ђенералима – и посматрао скупљање коњаника, око капетана.

Није му било јасно шта Исакович спрема.

Павле је водио групе коњаника чак иза топовских шупа, где се егзерцириште спуштало, благо, низбрдо, према долини Дњепра.

Пре него што је Костјурин могао да дозове Шевича и да га запита, шта тај Исакович хоће, и да ли мисли да одведе хусаре кући, и да руча, Павле се појави, у лаком трабу, на челу гомиле коњаника, који нису јахали у два реда, него као гомила. У истом тренутку зачу се: „Атака!“

Из једног лаког траба, цела та гомила хусара, са обнаженим сабљама, прешла је у лудачки галоп, право према трибини Костјурина.

Костјурин је опазио само Павла пред њима, на црном коњу, његову сабљу, која се витла и сева, а иза њега лудачку масу коња, и људи који урличу и витлају сабљама. Ура! Ура!

Чинило се да земља тутњи и да се тресе, под копитама коња.

Та страшна гомила јурила је право на њега, на трибину, као нека олуја која ће однети, као поплава, и њега, и официре, који су стајали испред трибине. Није било могуће да неко задржи ту лудачку гомилу коњаника, са голим сабљама у руци.

Костјурин је био спустио дурбин и зграбио рукама ограду трибине. Уста су му била отворена, али није пустио ни гласа. Гледао је у коњицу која је јурила на њега, исколаченим очима. То је била његова младост. То је била његова сабља. То је био његов јуриш, за време последњег турског и прајскаг рата. То је била росијска коњица.

Тај сирмијски хусар дочарао му је, још једном, његову прошлост!

Кад је тај луди талас људи и коња био већ на неколико десетина корака, од трибине, међу официрима који су стајали испод трибине наста комешање. Чинило се да ће Исакович претурити, и трибину, и официре испод трибине. Да ће се, све, завршити једним лудачким ломљењем, и људских удова, и коњских ногу, и дрвета и дасака.

Било је срамота устукнути, али, у последњем тренутку, смејући се, официри испред трибине почеше да се склањају и да се пењу чак на трибину, код Костјурина.

Нико није могао да замисли да та бујица коњице може стати, на неких двадесет корака.

Али је стала, сасвим близу, испред Костјурина.

Коњ, црн, са Исаковичем који је урлао команде, зауставио се, и пропињао, на неколико корака од трибине. А око Павла се пропињала, пушила, вртела, сва та гомила коња, и људи са високо уздигнутим сабљама у руци.

Све се свршило добро, у смеху, у вици, у тупом удару копита о земљу, која је летела увис, под заузданим коњма, помешана снегом.

У општој веселости, на трибини, и око трибине, чуо се глас Костјуринов, да су господа, сад, видела једног лудака, али чија је команда одлична и који заслужује да му се да један чин више. Њему је мило да је тај дошљак показао да коњица још није неупотребљива. Још ће се, на бојиштима, овако, видети, росијска коњица.

Исакович је затим, кроз гомилу официра – који су се смејали, тапшали га, и ударали га, у леђа – доведен пред Костјурина.

Костјурин је, окренувши се Витковичу, похвалио Павла, а гласно додао да Хорват и Шевич и Прерадович предлажу формироват четири пука од досељеника, по два пехотна, по два коњичка, и да ће он, Костјурин, предложити да се Србима да коњ.

Али, ђенерал је, у исти мах, као нека машина, почео и Исаковичу да ставља питања, иако је капетан стајао пред њим задуван, са досадом која је била очигледна. Лепо је то јуришати, али, да је, ту, на месту трибине, стајала пехота, у два реда, и пуцала: шта би била команда? Атака?

Исакович онда поче да врда, како је он учио да, коњици, треба моменат изненађења, па је он изабрао да се појави иза топовских шупа – па да пехота, која пуни пушку, у два реда, и треба јој, већ за први плотун, два-три минута, сигурно не би била издржала.

Уосталом коњица се употребљава да заврши битку.

Лепо, лепо – било је мишљење Костјурина – али, шта би капетан био урадио, да му се, поред пехоте, пред њим, појавила пехота и са бока?

Павле онда узврда, како се коњица употребљава у пољу, па би он био, свакако, морао видети, ту пехоту, која му долази с бока, пре јуриша, па имао времена, да се решава.

Лепо, лепо – али, шта би било да је, изненада, добио ватру и у леђа?

Исакович на то заћута.

Костјурин се на то насмеја, па рече, још увек је команда требала да буде,
атака!

А шта би била команда капетанова, кад би, поред пехоте пред собом и с бока, и са леђа, пехота спреда пропустила и артиљерију, да пуца? Шта би била команда? Что будет команда?

Павлу се, у том тренутку, тај човек, са лицем избораним ветровима, зимом и биткама, учини као неки Вишњевски, који каже да ће пред њега стати, и уздићи се, као Карпати. Све је то глупа игра судбина, са њим, која га је, и пред овог Гарсулија, довела.

Све је то његова несрећа која га прати и не напушта.

Он је сасвим другаче замишљао да ће са њим говорити Росија.

Костјурин је, међутим, био добро расположен, па понови питање.

А Павле онда рече, да би команда била: Молитва!

Кад Исакович то рече, настаде тишина, али се чуо кикот једног младог прапорчика кијевскаго гренадирског пука.

Костјурин је био отворио уста, разрогачио очи, и није скидао поглед са Павла. Чинило се да је у недоумици, шта да мисли. Је ли то што је капетан рекао, немоћ, или глупост, или шала? Шала на рачун његовог питања?Костјуриновог питања?

Србин је, међутим, стајао пред њим, вољно, хусарски, са прекрштеним ногама. Из Павлових очију, бар се Костјурину тако чинило, избијала је нека неизмерна туга, а затим као нека мржња.

Костјурин није знао да су ти прости људи, официри сервијске милиције, осетљиви јако, и без страха пред силнима и моћнима. Да су били навикли, очајни, обесни, распуштени, да опсују, не само владике, него и њиховог митрополита, па и грофа Мамулу и грофа Валиса.

Костјурину се, у том тренутку, чинило да је то, што Павле рече, увреда за њега. Он се, као опарен, окрете Витковичу, па рече да се каже капетану да је егзерцир, у росијској војсци, не само зато, да се чује команда, него испроба и карактер и нарав официра. Послушност официра, према старијем, ма каква он стављао питања. Он, Костјурин, неће капетану ништа. Неће да га казни, да му затвори врата, у Росији, већ на првом кораку. Зна да је удовац, да је био у затвору, и да је задовољио грофа Кајзерлинга. Али, каријера његова – нека чује ако има уши – завршиће се усекованијем јазика, кнутом, и караулом. Он неће да га кажњава. Нека иде куд га очи воде и нека му се више не појављује пред очима. У његову кућу капетан више приступа нема!

У општој тишини, која је била настала, а која је била све официре око Костјурина укрутила, као да су лутке од дрвета, Костјурин Павлу окрете леђа, и потрча, са трибине, као да га је змија ујела. Виткович је ишао за њим, млатарајући рукама, а Шевич се трудио, услужно, да ђенералу отвори пут, кроз гомилу, која је била збуњена – и да му доведе кола.

Са том гомилом одоше и Трифун и Ђурђе.

Око Павла Исаковича, који је стајао и даље, на трибини, вољно, са прекрштеним ногама, не остаде нико.

Чуо је само како одјекује, у пољу, росијска команда, и коњица одлази, са егзерциришта, као и пехота гренадира.

Подне је било давно прошло и Сунце је почело да силази на раван Дњепра."