Против капитализма! За комунитаризам!
понедељак, 3. јануар 2011.
Мы на горе всем буржуям
Мировой пожар раздуем,
Мировой пожар в крови -
Господи, благослови!
Александр Блок
Не подносим капитализам, ни било какво иживљавање над људима! Ни у најмањој мери! Не подносим искоришћавање људи и да се неко поставља изнад некога у смислу да надмено УПРАВЉА њиме. Свет је данас пун некаквих "менаџера", то јест управљача који "управљају" другима. Ти "менаџери", то јест управљачи су главни дрпатори пара које нису они зарадили. Од њих су једино гори они који се налазе у врховима приватних предузећа, то јест приватни власници, капиталисти. То су они који најмање раде. А највише зарађују.
Имаш новац? Одакле ти? Јел' си га сам зарадио? Јеси? Лепо. Онда га и даље сам зарађуј. Остави се приче да ти "запошљаваш" друге и "инвестираш" у нешто! ТИ САМО НАЈМИШ ДРУГЕ ДА РАДЕ ЗА ТЕБЕ И САМО ИНВЕСТИРАШ У СЕБЕ! А та прича о "запошљавању" других и "инвестирању" у некога или у нешто је једна невиђена замена теза са циљем да се сакрије права природа капитализма. Некада се то одвратно, али поштено звало - најамни рад. А плата се звала најамнина. Одвратно, али, бар, поштено.
Није ми јасно одакле неким људима који себе доживљавају као православне хришћане да подржавају било какав облик капитализма. Нека ми покажу ти људи једно место у Библији или у светоотачкој литератури где се о искоришћавању туђег рада говори као о нечему добром. Не могу да ми покажу такво место, јер га нема. Капитализам, то јест искоришћавање туђег рада да би тај који искоришћава за себе стекао непоштену материјалну корист никакве везе нема са православним хришћанством. Ако ти се ради и хоћеш још новца, иди па ради. Засучи рукаве и ради! Сам ради! Или запосли своје најближе. Запосли своју породицу. Можеш да запослиш и рођаке, ако хоће да раде заједно са тобом. То је оно што се зове мала привреда. Породична предузећа довољна да се једна породица или проширена породица издржавају. То подржавам. Али, да ми се ту шириш и да мрчиш народ, као ти ћеш да му одредиш некакву плату, па ће као народ да ти буде захвалан, јер си му ТИ ДАО посао и некакву цркавицу, то не би могло у свету у коме влада поредак. А поредак значи хијерархију. Али, не било какву хијерархију. А СВАКАКО НЕ ТРГОВАЧКО-МЕШЕТАРСКУ И МЕНАЏЕРСКУ ХИЈЕРАРХИЈУ! А данашњим капиталистичким светом управо владају трговци-мешетари и менаџери. И зеленаши. А они најмање раде. Значи, они који најмање раде, највише зарађују. А, шта, они организују посао? А да, да. Мењају одела, подижу телефонску слушалицу, померају усне, говоре! Преговарају! Веома сложено! Они знају како се махерски организује посао. Док су њихови подређени глупи и они не знају како да организују посао. Њихово је да рмбаче и да буду захвални за плату. То јест најамнину. То јест цркавицу. Није поредак у било каквој хијерархији! Поредак је у правилној хијерархији! А у правилној хијерархији НЕМА МЕСТА НА ВРХУ за трговце-мешетаре и менаџере!
Главни заговорници капиталистичке приче у Србији су били четници, а данас су то неки који себе доживљавају као идеолошке наследнике тих четника. И то је за њих природно. Они шире причу о некаквој домаћинској Србији која никада није постојала. Када се чита историја Србије из времена с краја 19.-ог и почетком 20.-ог века, види се огромна уситњеност земљишног поседа. При томе је само велика мањина поседовала више земље. Значи, већина је живела бедно или се тек једва издржавала док су на другој страни били кулаци као мањина. Па, један мој деда је радио као најамни радник код кулака. А био је човек са села. Мало се имало. Морало је да се иде у најамни рад. Мој деда је писао песме. Иако није завршио школе. А опет је морао да ради код кулака. То је та четничка идеологија која у потпуности следи капитализам, то јест мрчење људи од стране приватних власника. И нема ту никаве хуманизације. Нема ту никаквог капитализма са хуманим ликом. Најсмешније и најбесмисленије су ми управо оне политичке партије које себе називају социјал-демократским, демо-хришћанским и слично. Када у старту постоји власник који зарађује на основу рада већине других који рмбаче за њега, цела прича је завршена. Значи, унајмио си друге да раде за тебе и још им завлачиш руку у џеп. То се кратко зове - крађа. Значи, капитализам - то је још и лоповлук. Ако ти се више ради, ради сам. Шта, обим посла се повећава? Ништа с тим. Смањи обим и ради колико је довољно за твоју породицу и тебе. А шта, ти нећеш? Теби треба више него што ти стварно треба? Мало су ти једна кола, хоћеш још једна. Мало ти је једна кућа, хоћеш још једну. Мало ти је једна радња, хоћеш другу, трећу. Хоћеш читав ланац радњи. Па, кад ти буде мало 20 радњи, онда ћеш да тражиш такве исте као ти, да се удружујете, да се спајате, да се фузионишете, да правите монопол, да уништавате друге групације, сличне вама. Мало ти БРЕ то што имаш, па хоћеш још, хоћеш да се надимаш, док не пукнеш. Хоћете да се фузионишете и надимате док цео свет не пукне од беснила фузионисања и надимања. И док се ви рокате међусобно у том вашем фузионисању и надимању, они који једини заиста и раде, обични радници, е, они ће, кад се неком од вас смркне, то јест кад му фузионисање и надимање не иде како је замислио, управо раднике, то јест оне који једини раде, да шутну на улицу. А када ти јадни радници не буду имали где да се запосле због криза које, јел' те, у капитализму, долазе циклично, онда ћете их послати на преквалификацију. На додатно учење. На пример, неко ко је 20 година био економиста, сада ће да учи да ради као оператер на ЦНЦ машини. И тако до краја живота. Перманентно образовање. Перманентно вршење велике нужде. По главама оних који једини раде, по главама радника.
Поштено је рећи да четници никада прстом нису мрднули за раднике. Четничка идеологија никада није марила за раднике. Четничка идеологија се увек старала за јадне, мале капиталисте и остале приватнике. Реституција и приватизација. Не, БРЕ! Апропријација и подруштвљавање.
Па, управо је из кругова заговорника реституције и приватизације кроз перо Френсиса Фукујаме дошла сплачина о "крају историје" и победи либералног капитализма. Понадали сте се да је све готово, па сте брже боље прогласили своју победу и крај историје. Ал' мало сте поранили са оценама и слављем. Као савршени одговор на сплачину о крају историје, дошао је гром из ведра неба о - крају економије. И то ничије друге до ваше пропале, лоповске економије. ЗНАТЕ ДА ТРУБИТЕ О РЕСТИТУЦИЈИ И ПРИВАТИЗАЦИЈИ, А КАД ЈЕ ЕКОНОМСКИ СИСТЕМ ПОЧЕО ДА СЕ РУШИ УПРАВО ЗАХВАЉУЈУЋИ ВАШЕМ БЕСПРИЗОРНОМ ФУЗИОНИСАЊУ И НАДИМАЊУ, ОНДА СТЕ НАГЛО ПРЕШЛИ НА ПОДРУШТВЉАВАЊЕ ГУБИТАКА! ПОЧЕЛИ СТЕ ДА ПЛАЧЕТЕ КОД ВЛАДА ДРЖАВА ДА ВАМ СЕ ПОМОГНЕ! ПОДРУШТВИЛИ СТЕ СВОЈЕ ГУБИТКЕ, ТАКО ШТО СУ ВАМ ИХ ПОКРИЛИ ОНИ КОЈЕ СТЕ ГОДИНАМА МРЧИЛИ И КОЈИ СУ РМБАЧИЛИ ЗА ВАС! ТО СУ ВАМ ОМОГУЋИЛЕ ВЛАДЕ ДРЖАВА ИЗ СВОЈИХ РЕЗЕРВИ У КОЈИМА СЕ НАЛАЗИО НОВАЦ ПОРЕСКИХ ОБВЕЗНИКА! ГДЕ ВАМ ЈЕ САДА СЛОБОДНО ТРЖИШТЕ? НЕМА ГА САДА! ГДЕ СУ САДА ТРЖИШНИ ЗАКОНИ? НЕМА ИХ САДА! А ИМА ИХ КАДА ВАМА ОДГОВАРА, ТО ЈЕСТ КАДА ВАМ ИДЕ ДОБРО. А КАДА ИДЕ ЛОШЕ, ОНДА ТРЖИШНИ ЗАКОНИ ВИШЕ НЕ ВАЖЕ, ОНДА ВАЖИ ПРОТЕКЦИОНИЗАМ И ПОДРУШТВЉАВАЊЕ ВАШИХ ГУБИТАКА! Е, па, не може тако.
Значи, четници никада нису марили за судбину радника. Комунисти су бар имали петљу да изађу на улице и да се крљају за права радника. И скрљали су капиталисте и кулаке. Па су после опет капиталисти и кулаци скрљали њих. Али, радници су опет ти који су изгубили. И шта је сада на реду? Нови круг скрљавања? Значи, ништа нисмо научили из историје.
И стално то четничко чекање или тактика крени-стани. Увек се нешто чекало. Или се чекало на миг из Лондона, или се чекало искрцавање савезника на јадранској обали, или се чекало да шума озелени. И никада се није ишло до краја. Није се имало снаге. Или је неко издао. Исто тако и данас. Данас они који себе сматрају четницима, чекају да се Русија подигне. И све пораз за поразом Србије. Читам по разним дискусионим групама, пуна Србија и земље где живе Срби четника. Све четник до четника. А Србија све мања и ситуација у Србији све гора.
Али, ја се опет питам откуд онима који себе доживљавају као православне хришћане да подржавају капитализам? Откуд им тај поглед на економију? Нека ми покажу један православни манастир где је економски живот организован на капиталистичким основама. Нема таквог манастира. Или они, можда, мисле да је молити се Богу једно, а економисати искоришћавајући туђи рад нешто сасвим друго. Е, па то се не може раздвојити. Бити православни хришћанин је начин живота у целости. Ако једна од заповести каже - не укради, како неко ко себе сматра православним хришћанином, може да завуче руку у џеп радника, брата свог, и да му отме вишак вредности који је, управо, тај радник, брат његов, створио? А вишак вредности постоји. Итекако постоји. Када приватник организује посао онда га увек организује тако да сума новца која треба да му се врати буде већа од суме новца коју је уложио. А, где се дела разлика? Па, наравно, већина иде њему у џеп. И онда опет иде цела прича о томе како је он некоме нешто дао и како њему неко за нешто треба да буде захвалан. Приватници, менаџери, дрпање пара. Послови, ширење, фузионисање, надимање, долазак криза у циклусима, пуцање, радницима шут ногом у задњицу и на улицу. Са или без преквалификација. Сплачине.
Доста сам писао на овом свом интернет дневнику о путевима ка утопији и у том смислу сам помињао разне идеолошке и политичке правце. Један од њих је био и анархизам. О њему нисам много писао, али сада ћу кратко поменути један снажан анархистички покрет који се јавио у Русији за време револуције 1917.-те године. То је био покрет Нестора Махна или Баћке Махна у Украјини. Нестор Ивановић Махно се родио 1889.-те године у сиромашној сељачкој породици у великом украјинском селу Гуљајпоље, које се налази у Јекатеринославској губернији између Дњепра и Азовског мора. Отац му је умро док је још био мали, тако да је био приморан да рано почне да ради. Због учешћа у терористичкој акцији у којој је погинуо сеоски полицајац, Нестор Махно је био осуђен на робију. 1917.-те године бива амнестиран и враћа се у Украјину у родно село Гуљајпоље, где почиње да организује народ на анархистичким основама. Неки људи мисле да је анархизам некакво безвлашће и хаос, што нема никакве везе са стварношћу. Анархизам није стремљење ка безвлашћу и хаосу, већ је то идеја о другачијој организацији људског друштва, где људи сами непосредно, без икаквих посредника управљају својом заједницом. Анархистичке идеје су у данашње време доживеле велики успех у економској сфери, у такозваним кооперативама, о којима сам већ писао на овом свом интернет дневнику. Дакле, нешто као директна демократија без учешћа политичких партија или било кога другога у процесу одлучивања. То је, по мом мишљењу, много ближе словенском менталитету него класични, етатистички комунизам. Дакле, Нестор Махно је прво успео да организује народ у том делу Украјине и да га покрене у снажне борбене јединице. Те борбене јединице су имале у себи доста од козачких карактеристика и борци који су се борили у њима су били фанатични. Устаници су имали и своје песме и у једној од њих се певало: "Ура, ура, ура! Мы идем на врага, за матушку Галину, за батька Махно!". Иначе, Галина Андрејевна Кузменка је била жена Нестора Махна. При томе је важно рећи да се радило о не много образованим људима, сељацима, који су од срца прихватили анархистичке, слободарске (либертаријанске) идеје Нестора Махна. Војска Нестора Махна, карактеристична по својој црној анархистичкој одећи, имала је много успеха. Махновци су се борили и против комуниста, бољшевика и против беле, царске армије и против Немаца и Аустријанаца у тим тешким годинама. Значи, Махновљеви анархисти су били противници свих ових формација. Нестор Махно је био човек делања и одмах је приступио стварању првих комуна на територији коју је контролисао. У комунама је живело између 100 до 300 људи. Иако је само мањина била анархистички образована, људи су у тим заједницама живели у пуној једнакости и били су посвећени кропоткинском принципу узајамне помоћи. Иначе, Петар Кропоткин је био један од најзначајнијих идеолога анархистичког покрета уопште. Прва анархистичка комуна коју су створили следбеници Нестора Махна звала се "Роза Луксембург". После тешких борби са многобројним непријатељима, на крају је устаничка војска Нестора Махна била поражена од стране бољшевика, а сам Нестор Махно је, некако, успео да напусти Русију. Наставио је да живи у Паризу, где је 1934.-те године умро од туберкулозе. Нестор Махно је за живота био легенда и чувени војсковођа. Писао је и песме. Ево једне:
Проклинайте меня, проклинайте
Проклинайте меня, проклинайте,
Если я вам хоть слово солгал,
Вспоминайте меня, вспоминайте,
Я за правду, за вас воевал.
За тебя, угнетенное братство,
За обманутый властью народ.
Ненавидел я чванство и барство,
Был со мной заодно пулемет.
И тачанка, летящая пулей,
Сабли блеск ошалелый подвысь.
Почему ж от меня отвернулись
Вы, кому я отдал свою жизнь?
В моей песни не слова упрека,
Я не смею народ упрекать.
От чего же мне так одиноко,
Не могу рассказать и понять.
Вы простите меня, кто в атаку
Шел со мною и пулей сражен,
Мне б о вас полагалось заплакать,
Но я вижу глаза ваших жен.
Вот они вас отвоют, отплачут
И лампады не станут гасить...
Ну, а батько не может иначе,
Он умеет не плакать, а мстить.
Вспоминайте меня, вспоминайте,
Я за правду, за вас воевал...
(1921)
Анархизам је занимљива појава у историји човечанства. То је одјек прастаре људске чежње за потпуном слободом и братством свих људи. Откуда та чежња? Она се јавља као реакција човечанства на праслику о изгубљеном Рају која стоји негде дубоко у његовом колективном несвесном. То је реакција на сећање на Златно Доба покривено слојевима и слојевима заборава и греха. То је радикално драматична реакција палог човечанства да се првобитно стање васпостави одмах и сада. То је нагли, преки пут. То је велика чежња и велика идеја. Међутим, анархисти, не виде суштинску ствар - нема васпостављања првобитног стања без претходног преображаја духа. О томе се и у комунизму говори као о нечем што ће се десити у будућности, као завршној фази светске револуције. Бескласно друштво. Рај на земљи. Када за то дође време. Анархисти су људи дејства. Они најкраћим могућим путем хоће да се врате у рајско стање, употребљавајући при томе оружје као средство за остварење својих идеала. Срушити постојећу корумпирану власт која спутава слободу људи и одмах организовати Рај. Анархисти хоће да организују Рај. Али, без претходне промене духа. То је немогуће.
Али, немогућ је и опстанак оних држава у историји, без обзира на њихову унутрашњу политичку организацију и главно религиозно усмерење, које не остварују идеју социјалне правде. При томе, не неког облика социјалне правде, него чисте Јеванђељске социјалне правде. Држава која не остварује социјалну правду не може се назвати хришћанском. Бог даје људима шансу и дуго чека да се људи поправе, али када поправка нема, онда следи историјски преврат. Тако је пала Византија, тако је пала царска Русија. Како је то лепо рекао Свети владика Николај Велимировић: "Бог те неће јурити, али ће те чекати.". Ја мислим да то важи и на личном и на ширем државном и политичком плану. Онај ко мисли да је све резултат некакве завере и да Божије правде нема, тај се вара. И управо често бива да онај против кога се држава, која себе сматра хришћанском и светом, бори, бива победник над таквом државом, ако та држава не испуњава хришћанске идеале. У складу са речима руског мислиоца из времена Ивана Грозног, Ивана Пересветова, да хришћанска вера уобличена од датих људи у датом историјском тренутку у религију и појам правде нису једно исто.
Ево неколико фотографија Нестора Махна и његових војника (Нестор Махно је са белом шубаром):
А ево и једне новије песме "Батька Махно", посвећене Нестору Махну коју пева позната руска група "Љубе":
13 comments:
Hmmm ne slazem se uopste, slobodne trziste, konkurencija, motiv za sticanje profita, privatna svojina i preduzetnicka inicijativa su preduslovi za uspesnost privrede jedne zemlje i visok zivotni standard njenih gradjana, a kapitalizam je sirok pojam, postoje vise veoma razlicitih tipova kapitalizma, kapitalizam je dobar, ali samo uz dobru socijalnu politiku, jaku srednju klasu, siroko dostupuno i kvalitetno obrazovanje i zdravstvo, dobro radno zakonodavstvo, garantovane minimalne zarade, sindikalno organizovanje radnika, kapitalizam je dosta sirok pojam, mislim da je skandinavski tip kapitalizma mnogo bolji nego onaj liberani, anglo-saksonski tip kapitalizma ili onaj latino-americki tip kapitalizma.
Већ сам написао у самом тексту да капитализам у старту значи лоповлук, јер се непоштено присваја вишак вредности који створи радник, а не приватник. Ту је крај приче о оправданости капитализима. Капитализам је, такође, анти-хришћански, јер у хришћанству нема личне својине. Пример за то је православни манастир. Тамо нема личне својине и то је идеални образац ка коме треба тежити.
Такође, у капитализму, без обзира на тип, нема никакве друштвене иницијативе, већ се све ради у циљу личне зараде и личне промоције. Значи, све је усмерено на стварање "имиџа" или лажне слике, јер "имиџ" је лажна слика и ништа више. То се данас зове маркетинг, али прави израз је стварање лажне слике о некоме да би тај неко нешто продао некоме кроз ту створену лажну слику. А зашто се, уопште, гради та лажна слика или "имиџ"? Коме то треба, ако је са основама капитализма и са поривима капиталиста све у реду? Па, наравно да је разлог за стварање "имиџа" или лажне слике, то јест маркетинга, управо да се прикрије стварна основа капитализма и да се прикрију стварни пориви капиталиста.
Него, реци ми, Владимире, због чега било ком капиталисти у било ком типу капитализма требају, на пример, двоја или троја кола? Зашто му нису довољна једна? А обичан радник има једна или нема ниједна. Зашто капиталисти требају две куће, три куће, пет кућа? А обичан радник има једну или ниједну? Ја у пориву за више аутомобила, за више кућа и више чега све не, управо видим алавост, која нема никакве везе са хришћанском скромношћу.
А суштина капитализма је, управо, потрошња. А потрошња везе нема са хришћанством. Суштина треба да буде у задовољавању основних потреба, а не у алавој потрошњи.
Naravno, nikome ne treba vise od jednog auta, ali mislim da vecina kapitalista-milijardera 99,9% svog bogatsva drze u akcijama u kompanijama u kojima su osnivaci, a samo 0,1% u realnoj imovini tipa kuce, stanovi, auti, namestaj,... mnogi veliki i uspeni kapitalisti imaju svoje dobrotvorne fondacije, tipican primeri za to su Bil Gejts i Voren Bafet - njih dvojca su najveci kapitalista na svetu i najbogatiji ljudi na svetu, gledao sam jedan dokumentarac o Bil Gejtsu i video sam da on vozi neki prosecan Ford, skoro sve sto ima drzi u akcijama i u dobrotvornim fondacijama, ili recimo drugi najbogatiji covek na svetu Voren Bafet jos uvek zivi u kuci koju je kupio pre 50 godina, itd. A inace 99,9% hriscanskih i desnicarskih politickih snaga u svim hriscanskim zemljama su za kapitalizam i protiv su komunizma, naravno. A evo primer sta su komunisti radili sa crkvama - Moskva 1931. godine:
http://en.wikipedia.org/wiki/Church_of_Christ_the_Savior#Demolition
On 5 December 1931, by order of Stalin's minister Kaganovich, the Cathedral of Christ the Saviour was dynamited and reduced to rubble. It took more than a year to clear the debris from the site.
A evo u sta su pretvorili Hram Hrista Spasitelja:
http://en.wikipedia.org/wiki/Moskva_Pool
Не видим смисао у томе да се било када као пример за пут којим треба ићи у друштвеном, политичком, економском или ма ком другом смислу узима било ко са Запада. На пример, Бил Гејтс. Човек је створио предузеће монструма "Мајкрософт", које је један од највећих монополиста на свету. Нећу сада да улазим дубље у то шта је радио и шта сада ради Бил Гејтс. Ко хоће, нека га узима као пример за шта год хоће. Ја нећу. Ја сам православни хришћанин и ја ћу узимати примере из нашег света.
А поводом овога "A inace 99,9% hriscanskih i desnicarskih politickih snaga u svim hriscanskim zemljama su za kapitalizam i protiv su komunizma, naravno." могу само да кажем оно што сам већ написао у свом тексту, а то је да ја не разумем како неко може себе да сматра православним хришћанином и да буде за било коју врсту капитализма. Па, Свети владика Николај Велимировић управо је писао о комунизму светих. Ево где: О КОМУНИЗМУ СВЕТИХ.
Ја сматрам да је један од главних узрока опадања хришћанства као организоване религије у свету управо неслеђење за чистим хришћанским идеалима. При томе, у комунизму има много више од изворног хришћанског, него у било ком облику капитализма. При томе, само да кажем, ја нисам за класични, како га Свети владика Николај Велимировић зове, боксерски комунизам, већ сам управо за комунизам светих. А оно што би могао да буде први корак ка комунизму светих је такозвани - нови социјализам који је главни правац у евроазијском поимању економије. Ускоро ћу писати више о новом социјализму који заговара вођа Међународног евроазијског покрета Александар Дугин. Такође, није тачно да велика већина светских десничара подржава капитализам. При томе ћу као пример светских десничара који су деловали у историји, а који су били против капитализма, узети Србина Димитрија Љотића и Румуна Корнелија Кодреануа. Уопште гледано, права десница и права левица су веома блиске. Та блискост се огледа и у малим стварима, као што је на пример ословљавање десничара са - друже. Наравно, постоје и суштинске разлике.
Иначе, ја не сматрам себе ни десничаром ни левичаром, мада ми се свиђају многе идеје и са праве деснице и са праве левице. Ја сам православни хришћанин.
Такође, мислим да сваки православни хришћанин треба да прочита дело Светог владике Николаја Велимировића "Средњи систем". Ево неколико извода:
"ПРВА ХРИШЋАНСКА КИНОВИЈА У ЈЕРУСАЛИМУ
1. Питао си ме, Теодуле, о киновији - општежићу - првих хришћана у Јерусалиму; чиме се та киновија држала и да ли би се она могла опет установити међу људима?
2. Пре свега отворимо Дела Апостолска и прочитајмо шта стоји о томе написано у II и IV глави. А сви који вјероваше бијаху заједно, и имаху све заједно. И течевину и имање продаваху и раздаваху свима као што требаше. И сваки дан бејаху једнако једнодушно у цркви, и ломљаху хљеб по кућама, и примаху храну с радошћу и у простоти срца хвалећи Бога. А у народа који вјерова бјеше једно срце и једна душа, и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све бјеше заједничко. И Апостоли с великом силом свједочаху Васкрсеније Господа Исуса Христа. Тако пише у II глави, а у IV овако: И благодат велика бјеше на свима њима. Јер ниједан међу њима не бјеше сиромашан, јер колико их год бјеше који имају њиве или куће продаваху и доношаху новац што узимаху за то, и метаху пред ноге апостолима, и даваше се свакоме како што ко требаше."
"3. Онда се наводе два примера таквог уопштавања имовине. Једно је пример искрености и поштења а друго пример неискрености и непоштења. Први пример: Варнава имадијаше њиву и продавши је донесе новац и метну апостолима пред ноге. То је доцнији знаменити апостол Варнава (син утехе) рођак и сатрудник апостола Павла. Други пример: Неки човек по имену Ананија са својом женом Сапфиром такође продаде своје имање, али сакри један део новца, и само део од узете цене предаде апостолима.
4. Апостол Петар тада изобличи Ананију и рече му: Ананија, зашто напуни сатана срце твоје да слажеш Духу Светоме и сакријеш од новца што узе за њиву. Кад је била у тебе, не бјеше ли твоја? И кад је продаде не бјеше ли у твојој власти? Зашто си дакле такову ствар метнуо у срце твоје? Људима нијеси слагао него Богу. И кад Ананија чу ове речи паде мртав. Потом и жена његова, саучесница у лажи и непоштењу, такође паде и издахну.
5. Потребно је још, Теодуле, да прочитамо и почетак главе VI Дела Апостолских да би добили јасну слику комуног, киновијског, живота првих хришћана. Ту стоји написано, како Грци дигоше вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху када се дељаше храна сваки дан. Чувши овај протест апостоли сазваше верне и рекоше: Није прилично нама да оставимо ријеч Божију па да служимо око трпезе. Него нађите браћо, седам поштијених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити над овим послом. А ми ћемо у молитви и у служби ријечи остати. Тај предлог би угодан свима и усвојен од свију. И изабраше седам службеника, ђакона на челу са Стефаном и представише их апостолима. А апостоли помолише се Богу и метнуше руке на њих. Тако се, не без извесних тешкоћа, уређивало право хришћанско општежиће - киновија - пре 19 векова."
"6. Из ових кратких описа првог хришћанског општежића пет ствари су нам потпуно јасне, и то: 1) Да је имовина првих хришћана уопштавана драговољно и слободно, без икаквог спољног притиска и присиљавања. 2) Да су земаљску имовину уопштавали они људи који су имали једно срце и једну душу и једну веру и једну наду, људи, за које је земаљска имовина споредан и мален значај, пошто су они полагали главну бригу и труд око исправљања своје душе, свога карактера, угађања Богу и задобијање царства Небескога. 3) Да је свак полагао своју имовину пред ноге светих Божјих људи; дакле не економских вештака и специјалиста, него апостола, најсветијих и најпоштенијих и најправеднијих људи, којима је главни посао био неземаљски, тј. објављивање оног света и Васкрсења Христова из мртвих и припремања људи за онај свет. 4) Да су се при том првом покушају комунистичког уређења друштва једни људи показали поштени и искрени (као Варнава) а други непоштени и неискрени (Ананија и Сапфира), и 5) Да се и у том првом општежићу или киновији поред неповерења једних јавило још и неповерење и протест других поводом неједнаког подељивања и хране и других намирница због расних разлика (Грци и Јевреји).
7. У тој првој киновији хришћанској ми уочавамо дакле три позитивне и две негативне или разорне особине. Позитивне су: 1) Апостоли или свети људи, крајње несебични и за земљу непривезани, држе врховну управу над том киновијом. 2) Киновија или општежиће уређује се потпуно драговољно од стране оних који се одричу земаљског царства и брину о небеском. 3) Потпуно поверење у апостоле свих улагача своје имовине у комуну. Негативне су особине: 1) Лаж због себичности. 2) Бунт и неповерење због неједнакости издржавања улагача."
"8. Према томе закључујемо, на основу тога древног искуства и покушаја, да се једно киновијски засновано друштво може идеално уредити и без потреса одржати само под ова три услова: 1) Да су сви чланови тога друштва једног и истог верског убеђења и одушевљења за небеско царство. 2) Да су једнаког часног и искреног карактера, и 3) Да су једне и исте расе или народности. Припадници прве хришћанске комуне били су истина једног и истог верског убеђења, али нису сви били подједнако зрелог и јаког карактера нити пак једне и исте расе и народности. Ово последње двоје стварало је дисхармонију у тој идеалној заједници.
9. Но та комуна, та киновија, првих година хришћанске епохе, није осујећена нити прекраћена толико због повремене унутрашње дисхармоније, нити непоштења и незадовољства појединаца, колико због спољне судбе Христове цркве. Не може се тачно рећи докле је она трајала у Јерусалиму, али је јасно из описа тадашњих догађаја у Делима Апостолским, да су спољашњи узроци утицали на њено слабљење и њен престанак. А ти спољашњи узроци то су гоњење хришћана нaјпре од Јевреја а потом и од Римљана. Као и што стоји написано мало даље: А у тај дан, то јест када архиђакон Стефан би убијен, настаде велико гоњење на цркву у Јерусалиму, и сви се расејаше по крајевима Јудејским и Самаријским, осим апостола. Потом и већина апостола разиђе се по свету на проповед Евангелија.
10. Оволико је записано и оволико се зна о првој имовинској комуни хришћанског света. Но и такву комуну нити је Христос нарочито проповедао нити су је апостоли наглашавали и препоручивали као неопходни и једини облик имовинског и друштвеног слоја и спасења људског. Нити је та комуна постала из бучних савремених гесала: да се тобож задовољи друштвена правда или да се сви људи уравнају и изједначе у правима, дужностима и земаљским задовољствима. Него су биле следеће побуде: ослободити се што је могуће више земаљских брига да би се човек могао више предати молитви и слављењу Бога, потом радост од што чешћег састајања и општења са вернима, и најзад радост имућних у помагању потребитих. Јер је очигледна и веома оригинална црта ове комуне, да су њу створили имућни људи а не сиромаси, да она дакле није резултат борбе пролетера против богаташа него плод хришћанског одушевљења за царство небеско и љубави према Христу и ближњима."
Значи, Свети владика Николај Велимировић овде јасно раздваја хришћанску и комунистичку комуну. Али, очигледно је да постоје сличности. При томе, комунисти не виде да нема праве комуне без Бога. Са друге стране, у капитализму нема ни речи о било каквом принципу заједничке имовине. Капитализам је економски систем директно изникао из обожавања Златног Телета.
Ne znam, recimo Obraz imaju drugacije tumacenje dela Vladike Nikolaja Vladimirovica, oni su za onaj liberali kapitalizam, znaci protiv su bilo kakvog mesanja drzave u privredu, pozivaju se na Adama Smita, Miltona Fridmana, a i na Vladiku Nikolaja Velimirovica:
ОТАЧАСТВЕНИ ПОКРЕТ ОБРАЗ
КАО СРБСКА ЛИБЕРТЕРИЈАНСКА ДЕСНИЦА
http://www.text-upload.com/read.php?id=93&c=2946294
Мислим да не треба никакво друго тумачење онога што је написао Свети владика Николај Велимировић до његовог сопственог тумачења.
Ја сам већ писао на овом свом интернет дневнику да у Србији не постоји ниједна организована снага која има визију будућег пута Србије. У "Образу" нису лоши момци, али та организације нема потенцијал, јер највише што може да уради је битка по улицама и онда сви у затвор. Значи, способни су за један налет и крај приче. Као и већина Срба и момци из "Образа" живе огорчено, али не умеју да каналишу енергију на дуже стазе. Не умеју да притискају власт и да држе тензију. Не умеју да држе пажњу на себи. А немају ни харизматичног вођу. Ево да кажем и о србском сабору "Двери". Веома добри људи, честити. Али, политички превише везани за четништво. То знају и то је разумљиво, јер живе у Србији. Али, четништво је чиста про-западна, атлантистичка идеологија. Значи, следити идеју четништва, то јест равногорства, то је, по мени, тотални промашај који води у пропаст.
Као што сам већ доста пута овде писао, народ у Србији је у политичком, економском и културном смислу, практично, потпуно одсечен од Русије и од Истока. Чак и они који себе сматрају србским националистима и русофилима, у многоме у својим идејама имају западне узоре. А у Русији и на Истоку постоји читав један свет блиставих, свежих идеја који је штета не открити. Ја га откако сам се преселио у Русију свакодневно откривам и могу да кажем да сам неки пут запањен таквом слободом мисли и огромним знањем руског човека.
Има у Србији још једна патриотска и проруска политичка организација - зове се Моја Русија.
Ја немам ништа против било кога ко се имало бори против запада, али мислим да нема праве снаге која може да измени тренутну ситуацију у Србији.
И не треба чекати никога. Треба радити на личном плану и то је довољно.
Поводом назива ове политичке организације "Моја Русија". И ја волим Русију. Ја живим у Русији. Жена ми је Рускиња. Али, ја сам Србин. Ја нисам Рус. Срби и Руси су браћа по крви и вери. Али, Срб је Срб, а Рус је Рус. Ја сам за добровољни савез србске и руске државе на равноправним основама. Али сам против тога да Србија улази у савез са Русијом на начин како то чини у случају Европске Уније, а то је без достојанства, самопонижавајуће, бедно. Ја сам против назива "Моја Русија". Назив треба да буде "Моја Србија". Србима и не треба да не буду достојанствени и да се самопонижавају пред Русима, јер Руси то не траже од њих. Срби су поносан народ. Прво је моја Србија, а затим моја Русија. Срби треба сами да крену у огорчену борбу за слободу!
Постави коментар