Иван Пересветов и историјске лекције

Ево приче о једном православном мислиоцу из средњевековне Русије који је мало познат ван граница своје земље, а чија се мисао одликује великом дубином.

Иван Пересветов је рођен у литовској Русији, служио као војник у Мађарској и Чешкој, а затим прешао у Москву. Пересветов се бавио суштинским темама везаним за организацију државе у светлу православља. Тако, на пример, он пише о узроцима пропасти византијског царства и каже да се Божија благодат повукла са ове велике православне империје зато што, иако хришћанска, није следила за Правдом Божијом. Пересветов тврди да су се византијски великаши били осилили, богатили, а на народ нису много обраћали пажњу. Он ту уводи разлику између вере и правде, које, по њему, не иду обавезно заједно. По њему је творење правде изнад вере. То значи да неко друго царство чија религија није православна, у датом историјском тренутку, може творити Правду Божију, а царство чија је религија православна може да не твори Правду Божију. Ту Пересветов наводи пример турског султана Мехмеда Другог који је освојио Византију и наводи примере његовог творења Правде Божије. Пересветов стоји на страни идеје о московској Русији као наследници Византије, али пише да то не мора да буде по некаквом историјском аутоматизму, већ да држава треба да се стара да твори Правду Божију. Он је био против наследних права руских бојара и сматрао је да њихово понашање није у складу са Правдом Божијом и да одмаже цару у вршењу његове улоге. Такође, Пересветов је сматрао да цар Русије треба чврстом руком да води државу, па отуда неки мисле да начин на који је Иван Грозни касније владао Русијом потиче, можда, од његових савета које је он послао цару. То би, укратко, биле основне идеје које је Иван Пересветов заступао.

Ја бих се овде задржао на једној од њих, за коју сматрам да је од суштинске важности за постојање и опстанак државе у историји. Ради се о идеји спровођења Правде Божије на земљи. Како људи мало или нимало не уче на сопственим грешкама. Позната је изрека да је историја учитељица живота. Али, по томе како се одвија историја човечанства, чини ми се да људи слабо уче на сопственим грешкама из прошлости.

Ниједан догађај у историји се не дешава случајно. Такође, ниједан догађај у историји се не генерише брзо. Случајности нема, јер случајност одриче постојање Бога. А да би се нешто десило и било видно многима, потребно је да прође одређено време. Догађаји сазревају. Тако на пример, ниједна револуција у свету није настала услед једносмерних утицаја. Шта то значи? На пример, многи тврде да је Француска буржоаска револуција настала као резултат деловања масонских организација. То је тачно. Али, то није потпуна истина. Други део истине је и тај да је француска монархија била зрела за пад. Владање народом није било добро и "испунила се мера времена" за француску монархију. Ја не верујем да страдања тако великих размера, као што су била страдања у француској буржоаској револуцији, могу да дођу само са једне стране. А што је најгоре у тако великим страдањима, често највише страдају управо они који су најмање криви. Много људи у таквим догађајима губи животе, здравље. При томе је веома важна одговорност челника државе, а ако они нису свесни колико судбина држе у својим рукама, онда последице могу да буду катастрофалне.

А све почиње у сфери духа. У почетном стадијуму неког догађаја који ће се тек касније десити, долази до иницијалне грешке која има потенцијал да покрене лавину. На пример, једна једина промена неког од такозваних системских закона, а која у том тренутку не изгледа превише опасна, може да се развије током година у читав низ поремећаја, који ће на крају довести до неке политичке катастрофе.

Погрешно је следити само за тренутним трендовима зарад добијања поена у народу. Држава треба много озбиљније, а то значи много дубље да посматра ствари. За то је неопходно свештено поимање света. Чисто рационалистичко, профано, није довољно. Да би приступ државе у вођењу политике био дубљи, то јест да би имао и свештену димензију, неопходно је да и свештенички ред буде на одређени начин укључен у доношење одлука. Међутим, данас су државе у свету у већини секуларне и отуда мањак мудрости, а вишак конфликта. Одвајање државе од цркве није донело жељени мир. Мада је питање да ли су уопште они који су одвојили државу од цркве и желели мир. Рационалистички ум слабо познаје појмове као што су мета-историја и мета-политика. Данас се, углавном, барата са видљивим, док оно што је невидљиво, а, заправо, кључно, остаје неузето у обзир. Ернст Јингер је писао о тим преломним тачкама у историји. Тако на пример, помињао је чувену Драјфусову аферу после које свет више није био исти. Увек се дешавају некакве промене, али оне нису све истог интензитета. Постоје промене које изазивају тектонске поремећаје у функционисању света. Просечан човек који нема довољно знања, а ни времена, често не схвата важност таквих великих промена за будућност.

У историји је увек било мудрих људи. Неки од њих су мало познати. Треба трагати и откривати такве личности, јер могу да помогну својим идејама. Једна од њих је свакако и Иван Пересветов.