О скраћивању времена по Рене Генону и о техничкој цивилизацији

Скраћивање времена при крају историје је једна од најинтересантнијих ствари које се помињу у Светом Писму. У тексту који следи ћу покушати да бацим светло на ово питање из другог угла и при томе ћу користити цитате Беле Хамваша и Рене Генона. Такође, мало ћу повезати тему о скраћивању времена са метафизичком природом техничке цивилизације користећи запажања руског философа Николаја Берђајева и руског езотеричара Георгија Гурџијева.

У овом тексту ће доста бити заступљен поглед на свет који се заснива на цикличним кретањима, а што је у вези са хиндуистичком доктрином. Када се говори о цикличном кретању света, онда је неизбежно да се помену четири велика доба унутар једног циклуса земаљског човечанства који се назива - манвантара. Та доба унутар једног циклуса земаљског човечанства се називају - југе. Ево како Бела Хамваш описује југе:

"Хинду баштина учи да златно раздобље, Крта-југа траје четири хиљаде божјих година. Једна божја година износи шездесет хиљада Сунчевих година. Богови бораве међу људима, међу људима влада једнакост, оно не знају за власништво ни за Ја, непрекидно живе у изобиљу и ведро. Жива бића су браћа и сестре. Главно занимање им је проучавање Веде и тапас, самопрегор. Основно осећање живота јесте радост. Нема огрешења, греха и зла. Цело човечанство говори једним језиком који разумеју богови, животиње, птице и биљке. Сви су задовољни, искрени и учени. Људска бића су слично боговима лепа, снажна, здрава, јер је болест непозната на земљи. Просечни животни век је четири хиљаде година.

Друго раздобље је Трета-југа, сребрно раздобље. Просечан животни век људи је три хиљаде година. Појављују се патња, болест и грех. Али се још могу победити самопрегором и урањањем у божанско знање. Људи више нису онако лепи као што су били у златном раздобљу. Губи се братство међу људима, већ постоје две касте: духовна и недуховна. И жива бића су се одвојила, човек иступа из велике заједнице осталих бића. Снага истине опада, и појављује се лаж. Богови још станују на земљи, али већ траже далеке планине, усамљене шуме, морске хридине. Благостање и изобиље полако нестају, јављају се глад и сиромаштво.

Треће раздобље је Двапара-југа. Просечни људски век је две хиљаде година. Двапара-југа траје две хиљаде божјих година. Веда постаје забрањена за поједине људе. Самопрегор се све мање сматра највећим задатком живота. Богови одлазе са земље. Све је већа оскудица, глад и сиромаштво. Човечанство се дели на три касте. Појављује се новац, неправедност, свесна суровост. Жртва и ритуал су већ само привилегије духовне касте. У првом раздобљу болест је била само духовна и само нарушени смисао, замагљеност у глави; у другом раздобљу се шири на удове. Сада, у трећем раздобљу болест је већ запосела труп и постала телесна.

Четврто раздобље је Кали-југа, тамно раздобље, гвоздено раздобље. Просечан људски век све се више смањује испод хиљаду година, на крају раздобља није већи од десет година. Људи су све више згурени, све су мањи, постају све мршавији и ружнији. На крају раздобља не достижу висину ни од једног метра, жене постају мајке у трећој години и прецветају у петој. Веду више нико не чита и нико не практикује самопрегор, сви сулудо јуре како би напунили свој стомак, јер је на земљи завладала глад и оскудица. Нестају касте, јер сви постају обескашћени, избачени. Не зна се више за истину. На земљи бесне ужасни ратови, и од насиља и суровости само је већа завист, грамзивост, пожудност и поквареност појединих људи. Болест се већ раширила на цело тело и стално наступају нове, мучне и ужасне болештине од којих се људи злопате дуги низ година, све док смежурани и трули не умру. Безверје је опште, нико неће ни да зна за богове, цео дух постаје лицемерство. Култура назадује, изумиру добро васпитање и добро понашање. Људи, заслепљени страшћу, газе једни друге. Владајући тон у браку јесте раздор. Пријатељство постаје непознато, велике епидемије десеткују човечанство. По трагу унутарње и спољне нечистоте општи постају духовно затамњење и одвратна спољња појава. Окончава се кружно кретање света.

Међутим, на крају Кали-југе неколицина ће опет открити Веду, почеће да је читају и почеће да живе самопрегорним животом. Оно што ће човек постићи у унутарњој просветљености, почиње да се јавља и у спољашњости: животни век се продужује, стас и лице се пролепшавају, човек почиње да разуме и да одржава истину, право, почиње да одстрањује насиље, грамзивост, завист, настају пријатељства, бракови постају срећнији. Зима опет прелази у пролеће, старост се подмлађује, тама се разведрава, земља обилније сипа своја блага, и Кали-југа достиже Крта-југу, од гвозденог постаје златно раздобље."

У својој књизи "Мрачно доба" Рене Генон каже да се ми сада налазимо у четвртом добу, то јест у Кали-југи или у "мрачном добу". Даље, Рене Генон каже да се у Кали-југи налазимо "већ више од шест хиљада година, то јест од времена које извесно претходи свим познатим датумима "класичне" историје. Почевши од тог времена, свима доступне истине постају скривеније и неприступачније. Они који их поседују све су малобројнији и премда се благо "не-људске" мудрости не може никада изгубити, оно се, ипак, увија све непрозирнијим веловима који га скривају од погледа и под којим га је изузетно тешко открити."

Што се тиче питања скраћивања времена, Рене Генон то тумачи на следећи начин:

"Прва од тих примедаба јесте да не само да свака фаза једног временског циклуса, уосталом било ког, поседује свој сопствени квалитет који утиче на одређивање догађаја већ и брзина са којом се ти догађаји одвијају јесте нешто што зависи исто тако од тих фаза те је, следствено томе, више квалитативне него стварно квантитативне категорије. Тако, када се говори о тој брзини догађаја у времену, по аналогији са брзином тела које се премешта у простору, треба извршити извесну транспозицију овог појма брзине, који тада више не допушта да буде сведен на квантитативни израз попут оног израза који се у механици придаје брзини у правом смислу речи. Оно што желимо да кажемо јесте да се, пратећи различите фазе циклуса, међусобно упоредиве серије догађаја не испуњавају у квантитативно једнаким трајањима; ово се нарочито јасно јавља када је реч о великим циклусима, категорији у исто време космичкој и људској, и један од најзначајнијих примера налазимо у опадајућој пропорцији датих трајања четири Југаса, чија укупност образује Манвантара. Управо зато се догађаји одвијају брзином за коју претходне епохе не пружају пример, брзином која ће се без престанка убрзавати и која ће тако наставити да расте све до краја циклуса; овде постоји једна врста прогресивне "контрадикције" трајања, чија граница одговара "тачки заустављања", на коју смо већ направили алузију; мораћемо касније да се посебно вратимо на ова разматрања и да их потпуније објаснимо.

Друга примедба се односи на силазни правац кретања циклуса, уколико се он разматра као хронолошки израз једног процеса појавности који подразумева постепено удаљавање од принципа; али о овоме смо већ доста често говорили да бисмо допустили да на томе поново инсистирамо. Ако ово питање овде још помињемо, то је нарочито зато што, у спрези са оним што је управо било речено, пружа повода једној просторној аналогији довољно достојној интересовања: повећање брзине догађања, у оној мери којој се приближавамо завршетку циклуса, може се лако упоредити са убрзањем које постоји у покрету падања тела које поседује тежину; садашње кретање човечанства заиста личи на кретање тела пуштеног низ косину, које иде тим брже што је ближе доњој тачки; чак иако неке реакције у супротном смеру, у оној мери у којој су могуће, ствари чине нешто мало сложенијим, ово зато не представља мање тачну слику цикличног покрета узетог у његовој општости.

Најзад, трећа примедба је следећа: будући да се силазно кретање појавности и, следствено томе, кретање циклуса чији израз оно представља, обавља од позитивног или есенцијалног пола постојања ка свом негативном или супстанцијалном полу, из њега произлази да све ствари морају да приме вид све мање и мање квалитативан а све више и више квантитативан; и зато последњи период циклуса мора посебно да тежи да се потврди као "владавина квантитета"."

Ево и једног мог запажања о "владавини кванитета" у временском смислу у времену у коме живимо. У Канади су недавно извршена "унапређења" на две тачке у јавном саобраћају. На семафорима на улици су постављени бројачи који откуцавају време уназад до паљења следећег светла. Значи, ако је упаљено светло које значи да пешак може да пређе улицу, после неколико секунди бројач почиње да броји секунде уназад: 10, 9, 8, 7, ... 3, 2, 1, 0, када се пали сигнал који значи да пешак не може да пређе улицу. Друго "унапређење" је бројач на екранима у метроу који, такође, одбројава уназад у минутима до наиласка следећег воза. Овде су могућа два тумачења. Једно је прогресистичко, то јест у светлу верске догме о непрестаном прогресу, према коме су се људи потрудили да дају пешацима на улици и путницима у метроу више информација о томе када ће моћи да наставе даље да ходају или да уђу у следећи воз, а друго је непрогресистичко, које посматра ова "унапређења" као знаке времена у коме влада квантитет, где се све мери некаквим јединицама са циљем да се дефинише на некаквој скали или на некаквом графикону и где ће суме тих јединица уствар бити мера квалитета. За мене је појава бројача уназад на пешачким прелазима и на екранима у метроу онеспокојавајућа појава. Штоповање времена - кад крећем на посао, колико ми треба да стигнем на посао, колико радим на послу до паузе за ручак, пауза за ручак, до када настављам да радим после ручка, када завршавам радни дан, када идем кући, колико ми треба до куће, колико имам слободног времена кући, када идем на спавање и све изнова. Сат је увек на руци или при руци или стоји на месту где могу лако да га видим. Сад су ми убацили сат-бројач уназад и на пешачки прелаз и у метро да могу боље да прорачунам време које ми треба за то и то. Шта да кажем на све то? Јел ти журиш негде, побратиме? Ако журиш, жури, трчи, уклизавај на аутобуским станицама и на станицама метроа, јуришај, штопуј време... Нико ти то не брани. Али, остави мене, брате, на миру да идем својим темпом. Немој да ме убацујеш у временску машину. Немој да ме подсећаш на оно што је теби важно, јер ја нисам ти. Не желим да обраћам претерану пажњу на време. Знам где и када треба да стигнем, али нећу да будем у временској машини која ме непрестано убрзава и подсећа на то колико је секунди остало до краја нечега. Ја нећу "прогрес" - брже, више, јаче. Ја хоћу прогрес - спорије, онолико колико ми је неопходно, мирније.

Ево шта даље каже Рене Генон о феномену скраћивања времена у својој књизи "Мрачно доба":

"Једна друга значајна последица која се може извући из ових разматрања јесте та да је завршетак циклуса "непролазан" исто као и његов почетак, што изискује неумољива аналогна сагласност која постоји између ова два крајња појма; и тако завршетак, за човечанство тог циклуса, представља успостављање "примордијалног стања", на шта, с друге стране, указује симболичан однос "Небеског Јерусалима" са "Земаљским Рајем". То је такође и повратак "средишту света", које је, на два краја циклуса, споља изражено датим облицима "Земаљског Раја" и "Небеског Јерусалима", са "осовинским" дрветом које се уздиже у средишту једног као и у средишту другог; у сваком раздобљу, другим речима у самој дужини циклуса, ово средиште је напротив скривено, и то све више и више, јер се човечанство кретало поступно се удаљавајући од њега, што у основи представља прави смисао "пада"."

Дакле, нема никавог прогреса. Прогрес је само једна обична, лажна верска догма и та лажна верска догма о прогресу представља знаке краја времена. Прогрес је тесно повезан са квантификацијом, а квантификација са наплатом. Владавина теоретичара важности новца, обртача новца и трговаца. Капитализам у овом или оном облику. Одвратно. Владавина треће касте на лествици духовне хијерархије - владавина ваишија.

Ево шта о прогресу, то јест о владавини технике пише велики руски философ Николај Берђајев:

"Али, сада када смо ушли у техничку епоху, постоје и друге страшне теме. Ако се човек раније плашио демона природе, иако га је Христ тога ослободио, данас се он плаши светског механизма природе. Власт технике је последња метаморфоза царства Ћесара. Она не захтева такву сакрализацију какву је царство Ћесара захтевало у прошлости. То је последњи стадијум секуларизације, распадање центра и образовање издвојених, аутономних сфера.

...

Криза коју човек преживљава повезана је с његовом неодговарајућом душевном и физичком организацијом, са савременом техником. Душа и тело човека обликовали су се када је његов живот још био у сагласности с ритмом природе, када је за њега још постојао космички поредак. Човек је био повезан са мајком-земљом. Власт технике означава крај телурске епохе.

...

Космос у античком, грчком смислу речи, космос Аристотела, Томе Аквинског, Дантеа - више не постоји. Природа више није Богом установљени хијерархијски поредак на који је могуће ослонити се. Та промена започела је са Коперником.

...

Појављује се нова реалност, различита и од природне неорганске, и од природне органске реалности. Та нова реалност представља организовану реалност. Човек има посла не с природом као творевином Бога, него с новом реалношћу, коју су изградили човек и цивилизација, с реалношћу машина и технике, којих у природи нема. Машина се ствара помоћу материјалних елемената, узетих из старе природе, али с њом настаје нешто потпуно ново, нешто што није природно, што не припада старом космичком поретку."

А ево и на крају једне врло интересантне мисли руског езотеристе Георгија Гурџијева који каже да "то што људи из природе извлаче електрицитет и коришћењем га уништавају, представља један од основних узрока скраћивања људског живота".