Лични преокрет као путоказ за моје потомке

среда, 13. јануар 2010.

Ево овде ћу укратко да опишем преокрет који се десио у мојим погледима на свет у протеклих 20-25 година.

Дакле, рођен сам у патријархалној породици средње класе за време социјализма у Југославији. Имам брата. Родитељи су нам пореклом са села, а касније су се доселили у град. Отац има завршен факултет, а мајка вишу школу. Родитељи су нам били строги у најбољој традицији те речи. Брат и ја смо били добри ђаци и завршили смо и факултете. Живели смо у једној мирној и здравој средини, где се имало довољно за пристојан живот. Живели смо у стану у Крагујевцу, а имамо и парче земље и викендицу недалеко од града. Све што је стечено, стечено је радом наших родитеља. Родитељи нам нису били убеђени комунисти, иако мислим да је отац био члан Савеза Комуниста Југославије. Нисмо били крштени. Брат и ја смо се самоиницијативно крстили почетком 90-тих година прошлог века. Родитељи су почели да славе славу Свети Георгије (Ђурђевдан) већ доста година уназад по пропису, а то значи да свештеник долази у кућу и да се славски колач носи у цркву.

Од детињства, социјалистичка Југославија је била окренута западу, тако да сам и ја био под тим утицајима. Слушао сам западну музику, читао западне писце и гледао на запад као на страну света којој треба тежити. Вероватно под утицајем књига шкотског писца Арчибалда Џозефа Кронина, сањао сам да једног дана одем у Балморал у Шкотској. Русе сам гледао ни позитивно ни негативно, већ незаинтересовано као људе са равним демоде шишкама на челу који немају везе са модерним светским, то јест западним стремљењима.

Деведесетих година прошлог века одмах сам пришао тадашњој опозицији у Србији која је била против Слободана Милошевића. Симпатисао сам Вука Драшковића из његове националистичке фазе, али сам постао члан Демократске странке. Духовно сам рођен у манастирима Овчарско-Кабларске клисуре. И дан данас познајем тамо доста монаха и монахиња од којих су ми неки и пријатељи. У то време сам открио и књиге Светог владике Николаја Велимировића, а преко садашњег свештеника Велибора Џомића, који је тада још био студент права у Крагујевцу, и мисао Димитрија Љотића. Велибор Џомић ми је поклонио и сабрана дела Димитрија Љотића. Тако је моја борба за промене у Србији добила и национални карактер, али је, ипак, главни противник остао Слободан Милошевић. Са још неким студентима са "Техничког факултета" у Чачку где сам студирао, учествовао сам у организацији неколико веома посећених трибина о Православљу у амфитеатру факултета, на којима су нам гости били епископ Игнатије (Мидић), блаженопочивши отац Лазар Милин и блаженопочивши епископ Данило (Крстић). Касније нам је практично забрањено од стране локалног чачанског СПС-а да организујемо трибине на "Техничком факултету" у Чачку са образложењем да на тај начин покушавамо да на мала врата уведемо веронауку у србско школство, тако да је блаженопочивши епископ Данило (Крстић) своја предавања одржао у једном чачанском биоскопу. На трибинама блаженопочившег епископа Данила (Крстића) нисам био, јер сам тада већ напустио Чачак одслушавши сва предавања. Та група студената којој сам припадао је била неформално православно братство које је било окупљено око манастира Преображење у Овчарско-Кабларској клисури. Све акције које смо предузимали су биле уз благослов старешине манастира Преображење. Ишао сам на многе митинге и демонстрације против Слободана Милошевића. Ја никада нисам шетао на тим демонстрацијама, ја сам увек демонстрирао. Иако сам био члан Демократске странке, дуго нисам био активан. Постао сам активнији крајем деведесетих година и једини циљ моје појачане активности је била борба за рушење Слободана Милошевића са власти. Био сам близак са челницима Демократске странке у Крагујевцу у то време. Учествовао сам у рату за одбрану Србије од НАТО пакта 1999.-те године у јединицима за против-ваздушну одбрану. После тога сам написао неколико текстова за крагујевачке "Погледе", за интернет презентацију "Слободна Србија", као и један текст за интернет презентацију Демократске странке. Ти текстови су били уперени против власти Слободана Милошевића. Био сам близак са неким члановима "Отпора" у Крагујевцу, али никада нисам био члан те организације. Због својих активности у то време моје име је споменуто у једном документу службе Државне Безбедности заједно са још двоје активиста "Отпора" из Крагујевца, где смо окарактерисани као они који су способни да организују отпор власти Слободана Милошевића. Ипак, никада нисам био хапшен. Овом приликом желим да кажем пуну истину о покрету "Отпор". Није тачно да је покрет "Отпор" од почетка био финансиран од стране запада и да је све време био инструментализован споља. Покрет "Отпор" је настао на Електротехничком факултету у Београду када су студенти тог факултета демонстративно шетали бунећи се против чистки које је на факултету спороводила тадашња власт Слободана Милошевића. У то време је на Електротехничком факултету у Београду излазио и студентски лист "Отпорник". Ово све знам из прве руке, јер сам преко електронске поште био у контакту са вођом студената на Електротехничком факултету у Београду, Стеваном Копривицом. Поред студената Електротехничког факултету у Београду у овим протестима су учествовали и студенти са Филолошког факултета у Београду. Касније је покрет "Отпор" инструментализован од стране тадашње опозиције у Србији и запада.

Себе сам сматрао равногорцем. Припадао сам радикалном крилу Демократске странке које је било за конфронтацију са влашћу Слободана Милошевића, али ми смо били у мањини. У предвечерје пада Слободана Милошевића, напустио сам Демократску странку и постао члан невладине организације "Г17+", јер сам веровао да они стварно желе да преко стручних пројеката помогну народу у Србији. Моја два кума и ја само направили предлог једног пројекта и предали га вођству "Г17+", али од тога није било ништа. Убрзо после тога десио се други конгрес "Г17+" и тамо је избио скандал о коме већина медија ништа није знала или није хтела да објави детаље. После тога сам напустио "Г17+". Касније је "Г17+" постао политичка партија.

Учествовао сам у рушењу Слободана Милошевића са власти 5.-ог октобра 2000.-те године у Београду. На демонстрацијама сам био сам. Био сам око Савезне Скупштине и у улици мајке Јевросиме, где смо принудили на предају групу полицијаца која се повукла у локалну полицијску станицу после жестоког обрачуна са каменицама и сузавцем, где је било и запаљених аутомобила и повређених са обе стране. Ја никога нисам повредио. Ако би ме неко питао да ли бих се опет борио против Слободана Милошевића, мој одговор је - не.

У то време сам се залагао за увођење капитализма у Србију и говорио како изнад главе сваког Србина треба да виси мач отказа да би у Србији било боље. О западу и животу на западу ништа нисам знао, осим онога што су причале тадашње опозиционе вође у Србији. Веровао сам да је социјалистичка Југославија била лоша за србски народ и да су комунисти били криви скоро за све. Те 2000.-те године је био и последњи пут да сам гласао на неким парламентарним изборима у Србији.

2001.-ве године сам се иселио у Канаду као суштински позападњачен, али са великим утицајем дела Светог владике Николаја Велимировића, као равногорац, али и са великим уважавањем мисли Димитрија Љотића. Веровао сам да је на западу боље него у Србији и да на западу влада правда, да је радна етика висока и да се поштено ради и добро зарађује.

Како је време док сам живео и радио у Канади одмицало, полако сам почео да мењам неке своје ставове у складу са оним што сам видео око себе. Како сам више улазио у систем, све више сам увиђао да је скоро све оно што сам слушао о западу у Србији неистина. Да неко не би помислио да су ти моји закључци произашли из личних разлога као што су могуће немање или тешко налажење посла или мала плата, рећи ћу да то није тако, јер за ових нешто више од осам и по година колико сам у Канади, нисам радио само првих месец и по дана, што је врло кратко. Од тада стално радим, а последње четири и по године сам и веома добро плаћен. Заправо, предузеће за које тренутно радим је и једина права светла тачка мог живота у Канади. Али, предузећа као ово за које тренутно радим су права реткост у Канади. Наћи добар посао у Канади, а то значи, посао који волиш, на коме ћеш се пријатно осећати и који ће бити добро плаћен је срећа. Систем у коме велику улогу у налажењу одговарајућег посла има срећа није добар систем. У Канади се доста људи запошљава преко везе, али то Канађани зову "мрежа" или препоруке. Што се тиче радног морала у Канади, довољно је да поменем како неки Канађани одговарају када их питате како су. Они кажу: "Almost Friday.", што значи: "Ускоро ће петак.". У Канади сам видео шта је заправо капитализам и како просечан становник Канаде живи. Капитализам је ужас, а просечан становник Канаде живи лоше. Основне и средње школе у Канади су лоше и циљ им је социјални инжењеринг на основама западне цивилизације која уништава свет у свим сегментима, политичком, економском, културном и моралном. Храна у Канади је права катастрофа. Скоро сва храна је генетски модификована. Чак и храна које се продаје као органска, врло често то није. Менталитет становника Канаде је потпуно другачији од нашег у негативном смислу, а то значи да га никако не треба примати. Ипак, мислим да живот у Канади најнегативније утиче на децу. Канадски систем преображава децу у егоистичне артикле на полицама неког од светских тржних центара. По канадским законима педери и лезбејке имају право да склапају бракове и да усвајају децу. У канадским школама, пре почетка наставе, сва деца морају да слушају канадску химну. Ја нисам чуо да се такав притисак на децу врши било где у свету. У Канади цвета национализам где се непрестано истичу канадски симболи и како је ово канадско, како је оно канадско. Канадски градови су пуни бескућника и особа са психичким проблемима. Скоро сви они су жртве система. Некада је бескућника било углавном у центрима великих градова, а сада их има скоро свуда. На жалост, имам утисак, да је таквих људи све више и више. Једном сам рекао да ако би се одједном, за тренутак, зауставили сви извори буке на улици у неком од канадских градова, да бисте могли да чујете како у позадини дише ђаво: "Хххрррр... хххрррр... хххрррр...". Канада је земља корумпираних политичара који су у тесној спрези са људима из врхова великих капиталистичких корпорација. Само у последњих неколико година су вођене истраге за разне врсте корупције против неколико бивших председника канадских влада, против Пола Мартина, Жана Кретијена и Брајана Малрунија. Нико од њих није осуђен, већ су сви они ослобођени или ће највероватније бити ослобођени. Те истраге су дуге и изгледа као да се намерно одуговлаче. Сви ти људи су и даље цењени чланови канадског друштва. Изгледа као да се све те истраге воде у циљу пропаганде која треба да покаже да је канадско друштво демократско друштво у коме постоји правна држава у којој нико није заштићен од силе закона. Али, нема осуђених. Такође, Канада је држава у којој полиција убија људе из специјалних пиштоља који се називају тејзерима и који могу да погоде људе електрицитетом и до 50000 волти. До сада је преко 20 људи убијено од стране полиције. Многи од тих људи су убијени без икаквог разлога, јер је опасност од њиховог хапшења била мала. Један Пољак који се управо исељавао у Канаду пре неколико година је брутално убијен на аеродрому у Ванкуверу, а ја бих чак рекао стрељан од стране четворице канадских полицајаца. Тај Пољак се мимоишао са својом мајком по слетању на аеродром и како није знао енглески језик, а нико се није побринуо да му помогне, почео је да баца неке ствари, али никога није ни покушао да повреди. Када су полицајци дошли, он није пружао никакав отпор. Полицајци су му показали да стане уза зид и погодили га тејзером. Пољак је пао и умро од последица електричног шока. Један од људи који је ту био случајно присутан је све снимио са мобилним телефоном. Полиција му је прво одузела мобилни телефон, а касније му га је вратила. Молим вас да пажљиво погледате шта се десило на аеродрому у Ванкуверу на овом снимку:



Касније, са доста закашњења и одлагања је покренута истрага против четворице полицајаца, али, колико ја знам, нико од њих није осуђен за убиство. Такође, колико знам, електрични пиштољ тејзер је и даље у употреби у Канади, али са неким ограничењима. Канада је земља у којој је извршен страшан геноцид над Индијанцима и то недавно, у двадесетом веку, уз учешће државе и неких цркава. Ја сам већ објавио текст о томе. Ево где можете прочитати више детаља о овом страшном геноциду:

Приче из Канаде: Беспризорни геноцид у Канади

Ипак, захваљујем се Богу да ми је дао могућност да видим какав је стварни живот на западу.

Пре негде око две године сам започео процес чишћења себе од западњаштва и почео сам са орусовљењем. Купио сам више од четрдесет књига од руских писаца из области православља, религије, философије, социолигије и геополитике. Такође сам гледао доста руских филмова и слушао доста руске музике. Почео сам да учим и руски језик. У Торонту сам куповао и сада купујем храну из руских продавница. Недавно сам први пут био и у Москви. Одушевљен сам руском културом и Русијом.

Такође, на западу сам постао поборник такозваног утопијског социјализма, али прихватам и позитивне стране класичног социјализма. На западу сам постао велики противник капитализма. Веома су ми блиске слободарске и социјалистичке идеје латино-америчких револуционара Фидела Кастра, Ернеста Че Геваре и Уга Чавеса. Такође имам и одређене симпатије према анархистичком покрету, али у домену у коме се он супротставља глобализацији и капитализму, док сам против ставова неких од њих који су уперени против религије.

Као што сам већ поменуо, ја нисам демократа и више не гласам на парламентарним изборима. Последњи пут сам гласао за нешто ван парламентарних избора, на референдуму за нови устав Србије, јер сам тада био у Србији. Никада више нећу гласати ни за шта, јер не верујем у демократију.

Такође, одбацио сам равногорску идеју јер је она атлантистичка, демократска и млака. При томе, одајем пошту генералу Дражи Михаиловићу и другим часним људима који су пали као жртве грађанског рата у Србији и туђе политике.

Дакле, темељи мојих животних и идеолошких ставова су: Православље, Србство, Русофилство, Евро-Азијство и хијерархијски самодржавни друштвено-политички системи. При томе ценим достигнућа социјализма и неке идеје анархизма. Ако бих требао да се определим да ли сам левичар или десничар, то не би било лако, јер има доста десничарских идеја које ми се допадају, али и левичарских. Ипак, рекао бих да сам десничар, али не десничар који је за парламентарну монархију или за било какве демократске десничарске варијанте. Узимајући у обзир историјске околности, а то значи правећи компромис, ја сам радикални контра-револуционарни десничар монархиста који је за самодржавну монархију и за строги хијерархијски духовни поредак. Међутим, не узимајући у обзир историјске околности, а то значи не правећи компромис, ја сам за повратак у рајско стање човечанства где нема класа ни касти или у нешто блажој варијанти за друштво са само две класе или касте, свештеничком и сви остали. Од историјских личности чије су ми идеје и начин деловања најближи издвојио бих румунског националисту Корнелија Зелеу Кодреануа и његову легију "Светог Архангела Михаила" ("Гвоздена гарда") али одбацујући његов антисемитизам, јер нисам антисемита, ни расиста. Такође, потпуно одбацујем период у раду "Гвоздене гарде" када је после Кодреануове смрти на њено чело дошао Хориа Сима. Од србских политичара издвајам Димитрија Љотића, али пре свега као идеолога. Не подржавам његово понашање и колаборацију са Немцима за време Другог светског рата.
Ето, то је пут који сам до сада прешао. Са западне странпутице сам се вратио на исток. Идемо даље.

Живела Србија, Русија и Куба!


Као додатак постављам овде и текстове који илуструју моје пређашње политичке ставове и рад:

1) Текст објављен на интернет презентацији Демократске странке

ŠTA JE PATRIOTIZAM?

Centar za komunikacije Demokratske stranke prenosi pismo Gorana Tešića pod naslovom "Šta je patriotizam?". Pismo prenosimo u celini.

"1389. se desila Kosovska bitka u kojoj su se sudarile dve velike vojske, srpska i turska. U toj velikoj i krvavoj bici pobedu je odnela turska vojska. Komandant srpske vojske knez Lazar Hrebeljanović je slavno poginuo, a sa njim i mnoge srpske vojvode i velikaši. Poginuo je i turski sultan Murat, a na njegov upražnjeni presto je došao njegov sin Bajazit. Kneza Lazara Hrebeljanovića je nasledio njegov tada još maloletni sin Stefan. Pošto on nije mogao tada još uvek da donosi pravosnažne odluke, njegova majka i Lazareva žena, kneginja Milica je odlučila, uz prethodnu saglasnost patrijarha srpskog i celog sabora sveštenih lica, da svoju najmlađu kćer Oliveru da za ženu novom sultanu Bajazitu, "da bi bilo spašeno hristoimenito stado od vukova, koji su ga klali”. Zajedno sa svojom sestrom sultanu je pošao i mladi knez Stefan Lazarević da bi se silom prilika poklonio novom gospodaru i od tada Srbija postaje deo velikog i narastajućeg Osmanskog carstva, kao vazalna država. Od tada, svake godine, Stefan i njegov brat Vukan su odlazili na poklonjenje turskom sultanu. Ovakva odluka je bila donesena iz razloga da se sačuva srpski narod od potpunog uništenja i propasti, kao i srpska država (despotovina). Pri tome je mladi knez Stefan pokušavao da balansira između jake Osmanske imperije i hrišćanske Ugarske države. Jednom prilikom kada je tajno pokušavao da sklopi nekakav dogovor sa Ugrima, našli su se u srpskom narodu neki velikaši koji su pretendovali na Stefanov položaj i potkazali su ga turskom sultanu. Po savetu svoje majke kneginje Milice, mladi Stefan sam odlazi kod sultana gde izgovara sledeće reči: "Gospodaru, umesto da me ko ocrnjuje pred tvojom moći, sam ću izneti sagrešenje moje, koje carstvu tvome neki za mene behu saopštili kako sam odstupio od službe tvojoj državi i da sam drug Ugrima. Rasudivši opet da je stvar neumesna, setih se vaspitanja, tvoje moći i zakletve i dođoh. Evo, život je moj pred Bogom u tvojoj ruci; šta hoćeš učini.” Posle ovakvog nastupa sultan Bajazit je prihvatio mladog kneza kao pravog zastupnika srpske despotovine a mladi knez je veštim manevrom uspeo da se održi na vlasti. Pored toga, knez Stefan Lazarević, učestvovao je 1394. na strani velikog i moćnog Osmanskog carstva sa srpskom vojskom u borbi protiv hrišćana Ugrovlaha koje je predvodio veliki vojvoda Jovan Mirča. U toj bici, Turci se bili poraženi, a pored kneza Stefana Lazarevića, kao vazal u turskoj vojsci je učestvovao i kralj Marko (u narodnim pesmama poznat kao Kraljević Marko). Tada je kralj Marko rekao sledeće: “Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu.”. Tako je i bilo. Hrišćani su odneli pobedu, a kralj Mrako je poginuo. U bici kod Nikopolja se ponovila ista situacija. Mladi knez Stefan opet sa srpskom vojskom učestvuje na strani Turaka da bi opstala srpska despotovina i da srpski narod ne bi izginuo. Takođe, 1402. Stefan Lazarević sa srpskom vojskom učestvuje u bici kod Angore (Ankare) na strani turske imperije u borbi protiv mongolskog zavojevača Tamerlana. Tu bitku Turci takođe gube a sam Bajazit biva zarobljen. Knez Stefan sa svojom odabranom vojskom iskazuje veliku hrabrost i ratnu veštinu i uspeva da se izvuče iz te bitke sa minimalnim gubicima. Na povratku u Srbiju, Stefan Lazarević posećuje vizantijskog cara koji mu daje despotsku titulu, a ubrzo zatim, kao despot, Stefan Lazarević se ženi sa jednom od kćeri carevog tasta. To je bio dokaz koliki je ugled Despot Stefan Lazarević uživao u pravoslavnom hrišćanskom svetu. U tom vremenu opadanja turske moći Despot je pobedio Turke u bici kod Gračanice oslobađajući srpske teritorije. Nadalje, Despot Stefan Lazarević izgrađuje dosta ruiniranu srpsku državu u svakom pogledu: političkom, vojnom, arhitektonskom, kulturnom… 1427, Despot Stefan umire, a nasleđuje ga njegov nećak Despot Đurađ Branković. Srbija nastavlja da živi do 1459. kada konačno pada pod tursku vlast. Dakle, 70 godina posle poraza srpske vojske na Kosovu Polju živi srpska država (despotovina) zahvajujući mudroj politici Despota Stefana Lazarevića.

Takav je bio Despot Stefan Lazarević.

Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Stefana i prepodobnu Evgeniju (Lazaravić) 1. avgusta po novom kalendaru (19. avgust po starom).

Od tada, 1389., prošlo je 610 godina. 1999. dogodio se napad NATO pakta, najveće svetske sile u istoriji na Kosovo i Srbiju. Ali, na čelu Srbije nije bio Despot Stefan Lazarević, već jedan drugi čovek."

2) Текст објављен на интернет презентацији "Слободне Србије"

Subota, 6. novembar 1999.

Pismo iz Kragujevca
Pozdrav svima,

Kao što je Vuk Drašković 19. avgusta doživeo demokratiju (što je svakako korisno za postizanje krajnjeg cilja - demokratske Srbije), tako je neophodno da demokratiju što pre dožive i lideri Saveza za promene. Zašto? Zbog toga što su pricali jedno, a uradili gotovo sasvim suprotno, i time su ujedno šanse za promenu režima sve manje.

Na žalost, SZP gubi inicijativu u političkom životu Srbije. Protivnici promena su uspeli da otupe našu, u početku britku, oštricu. Zašto? Zato što se srpska opozicija disciplinuje na izborima, što se pokazalo prethodnih 10 godina. Nema promena na izborima, ništa se nije promenilo u biračkom telu (mozda oko 5-10%) što je ipak nedovoljno. I sam sam bio u ratu i video sam šta misle obični ljudi. Nema promena, nema "donjeg praga"... Narod želi samo pečenje i pivo ili rakiju... A ako i želi "nesto drugo" onda to nije dostižno "mirnim šetnjama" nego žestokim demonstracijama koje treba da pritiskaju režim iz sata u sat, iz dana u dan...

SZP polako (a sada sve brže) pada u svojim nastojanjima da preko mitinga nešto ostvari. Nije tačna procena da (ovakvi kakvi su) mitinzi poboljšavaju rejting SZP. Samo tvrdo opoziciono jezgro još uvek podržava te mitinge koji sve više blede i slabe i kojih uskoro neće ni biti, na žalost, krivicom lidera koji su potcenili narod. Zašto? Zato što se ništa nije desilo ni 19. avgusta ni 21. septembra iako je bilo mnogo ljudi na ulicama (na primer u Kragujevcu preko 10.000). SZP-u mogu da pomognu samo žestoke demonstracije na kojima se sprovodi akcija, ovo nikako...

SZP samo priča, a slabo radi prave stvari. Velika je greška što idemo u pregovore sa Vukom Draškovićem, jer će se takav, pa makar i labavi savez raspasti na korist srboubice Slobodana Miloševića. Velika je greška što SZP hoće da ide na okrugli sto sa zločincima jer time praktično kolaborira i ruši sve što je prethodnih meseci stvarao. Velika je greška što čelnici (svi sem Vuka Obradovića) nisu otišli u Luksemburg, pokusavajuci da pridobiju svoje nepostojeće birace. Možete čelnici SZP-a da pričate šta hoćete, kako ste vi jedini partner EU i tako dalje, i tako dalje, ali se pokazalo da ste se poneli isto kao i srboubica Milošević u Rambujeu.

Niste nijednom rizikovali. Ako ste rekli: "Sad il' nikad, Mi ili oni..." onda se to ne radi tako. Mi smo pokušali da utičemo u Kragujevcu na sve ovo od samog početka, jos letos, ali bez rezultata. Odbornici Demokratke stranke ne izlaze na mitinge, što automatski znači da oni više nisu odbornici Demokratske stranke. Vi se plašite zapravo SPS-a i JUL-a, čelnici SZP-a, a takvi ljudi ne dobijaju rat sa njima, jer to je rat i taj rat ce biti, ali ga vi nećete voditi jer nemate hrabrosti.

Morate da shvatite da mi ne želimo izbore sa onima koji su ih jednom pokrali i onima koji su ubili Slavka Ćuruviju i pokušali da ubiju Vuka Draškovića. Izbore želi manji deo naroda koji je za demokratsku opoziciju apsolutna manjina u ukupnom skoru.

Sve ankete koje govore u prilog tome da SZP ili tzv. demokratski opozicioni blok (SPO nije opoziciona stranka, jer kakva je to opoziciona stranka koju postrojavaju Amerikanci da bi ih prinudila da se bore protiv Slobodana Miloševića) vodi su lažne i cilj im je disciplinovanje te i takozvane opozicije na izborima.

Ali, mi ćemo nastaviti da se borimo svom snagom protiv zločinackog režima Slobodana Miloševića. Naš cilj je demokratska Srbija u kojoj svi ljudi mogu iskreno reći sve što misle ljudima koji vode politiku, računajući i stranke, i Demokratsku stranku i SPO i Socijaldemokratiju i sve ostale, a da ne budu optuženi da su provokatori. Protesti u Kragujevcu su nekoliko puta zaustavljeni od strane čelnika DS-a kad je narod spontano krenuo prema prostorijama SPS-a i takav gest je proglašen za delo provokatora. Laž! To znaju svi koji su bili u toj koloni. Posle toga broj ljudi se stalno smanjivao, a samo jezgro protesta se polako raspalo. Zar vi mislite da ce "tapšači" i "aplauderi" pokrenuti SZP u napad? Nikad... A možda vi i ne želite da krenute u napad...

Mi smo to pokušavali da saopštimo čelnicima SZP iz Kragujevca, zato što smo se nadali da će obećanja biti ispunjena, ali ona nisu ispunjena, već pogažena usled nesposobnosti tih istih čelnika, i njihove želje za vladanjem - kao i kod Slobodana Miloševića, isti sindrom je u pitanju, isti podsvesni model ponašanja, isti kodeksi, samo su strane suprotne, ali i to je samo prividno.

Ne možete da promenite ovu činjenicu lideri SZP, iako vam ne ide u prilog...

3) Оставка на чланство у Демократској странци

Ostavka na clanstvo u Demokratskoj stranci

Ja, Tesic Goran, diplomirani inzenjer elektrotehnike, podnosim ostavku na clanstvo u Demokratskoj stranci iz sledecih razloga:

Neispunjena obecanja o neizlasku na izbore sa kradljivcima glasova iz 1996/97 i ubicama Slavka Curuvije data javno pred narodom od strane predsednika i celnika stranke iz Beograda, kao i od strane celnika DS u Kragujevcu, krajem leta i pocetkom jeseni 1999.

Neispunjeno obecanje predsednika stranke da ce podneti ostavku ako do Nove Godine ne izdejstvuje odlazak Slobodana Milosevica sa vlasti ili bar prevremene izbore u tom roku. Predsednik stranke, Dr. Zoran Djindjic, u maniru najcrnjih “Slobista” i njihovih prethodnika, inscenira klicanje baze: “Zoki ostani, mi te volimo!” i opet se kandiduje za predsednika, bez imalo stida i srama. Podanicko predsednistvo prihvata nekakav izvestaj o uspesnom radu predsednistva, zato sto je pitanje odlaska Slobodan Milosevica podignuto na “jedan visi nivo i zato sto o tome sada svi pricaju”. Pa o tome se prica vec 10 godina i nista. Znaci, razlog je potpuno sracunat na “vadjenje” rukovodilaca stranke za svoj cisti neuspeh u bavljenju opozicionarstvom u Srbiji u zadnjih 10 godina.

Sprecavanje celnika DS u Kragujevcu da narod “zavrsi posao” kako su oni to imali obicaj da nazivaju proteste u Kragujevcu u vise navrata.

Vredjanje mitingasa u Kragujevcu od strane vodje protesta u tom gradu izjavama da su provokatori oni koji pokusavaju da se krecu drugom marsrutom od one koju su oni zamislili u svojim opozicionarskim pametnim glavicama i koju su uredno prijavili svojoj “braci i sugradjanima” policajcima koji nas evo vec 10 godina bratski i sugradjanski odrase od batina svaki put kad se “drznemo” da trazimo ostavku Slobodana Milosevica.

Jedan od celnika DS u Kragujevcu je otvoreno, pred oko samo 150 clanova stranke koji su bili pozvani na nekakav zakasneli sastanak da bi se celnici DS u Kragujevcu navodno konsultovali sa “bazom” oko daljih poteza (kada je gungula sa protestima vec polako jenjavala i kada se videlo da od rusenja Milosevica do Nove Godine nece biti nista) izjavio da je DS izasao na ulice da bi predupredio pojavu novih Bogoljuba Arsenijevica-Makija, Novkovica ili Dinkica. Znaci, njemu nije bio cilj da narod zivi bolje nego da oni budu prvi koji ce poneti tzv. “baklju slobode” kroz porobljenu Srbiju. Njemu je bilo bitno da on bude prvi koji je izasao na ulicu, znaci veoma separatni cilj je u pitanju, a ne kako da se sto pre zavrsi vladavina zlocinackog rezima Slobodana Milosevica. Zato i nisu opozicione stranke podrzale nijednu “solo”-akciju moralnih i samopozrtvovanih ljudi poput Makija, Novkovica ili Dinkica, osim na konferencijama za stampu ili ako su bili prinudjeni da to urade kao u slucaju Mladjana Dinkica, ali da bi mu brze-bolje okrenuli ledja cim njihova stranacka taktika “jedinih spasioca” nadje za shodno da je dosao pogodan trenutak za to.

Odbornici DS u skupstini grada Kragujevca nicu podneli ostavke na svoja mesta niti su celnici DS u tom gradu preduzeli bilo kakve mere za njihovo smenjivanje, zato sto ti odbornici nisu izlazili na mitinge sa narodom koji ih je birao, vec su “imali pametnija posla”. Kad se pitanje smenjivanja tih odbornika povelo na tom besmislenom, neobavezujucem sastanku sa clanstvom, vecina clanova stranke je sa burnim odobravanjem pozdravila takav predlog.

Zbog svega toga, zbog negativne kadrovske politike koju vode, zbog nedemokratskih metoda kojima se koriste u odlucivanju, zbog gledanja iskljucivo licnih interesa, zbog nezainteresovanosti za prave promene, zbog toga sto su DS i njihovi prijatelji iz SPO-a vec 10 godina “tampon-zona” izmedju naroda i zlocinackog rezima Slobodana Milosevica, kao i zbog novih poraza koji nas cekaju sa Milosevicem ili bez njega, ja sam odlucio da podnesem ostavku u DS i to je jedan od mojih doprinosa demokratskoj i zdravoj Srbiji.

Borbu za slobodnu, demokratsku i zdravu Srbiju cu nastaviti drugim sredstvima.


Dole Slobodan Milosevic
Zivela SLOBODNA SRBIJA

4) Оставка на чланство у Г17+

Ostavka na clanstvo u G17+

Clan G17+ sam postao krajem 1999. prakticno od Osnivacke Skupstine, posle cega je ubrzo usledilo osnivanje lokalnih kancelarija po Srbiji od kojih je kragujevacka kancelarija bila prva. G17+ je osnovana kao nevladina organizacija ciji je cilj (bar na papiru) bila pomoc gradjanima Srbije preko projekata koji bi bili finansirani od strane donatora. Takodje, G17+ je aktivno ucestvovala u pobednickoj kampanji DOS krajem 2000.

Prijem clanstva u G17+ je bio organizovan preko testiranja i kasnijeg intervjuisanja potencijalnih kandidata. U pocetku rada G17+ su postojale dve grupe: clanovi i saradnici, koji su na taj nacin bili podeljeni po internim pravilima osnivaca G17+.

U pocetku postojanja G17+ postojala je direktiva da clanstvo pise predloge projekata ili cak citave projekte, koji bi se kasnije procenjivali da li mogu da se ponude nekom donatoru cime bi ti projekti bili realizovani. Mnogi od clanova su pisali projekte ili samo predloge projekata.

U cemu je zapravo problem? U tome da je u G17+ bilo aktivno zaista samo otprilike 5% clanstva ukljucujuci i sam vrh organizacije (koji je zapravo jedino i funkcionisao i to veoma uspesno). Svi ostali su bili samo jedna grupa (mahom fakultetski obrazovanih) ljudi koji nisu radili nista osim sto su posecivali nekakve sastanke na kojima se objektivno nista nije radilo, osim sto su se vodile beskonacne rasprave o profilisanju organizacije i slicno. Sve to traje vise od godinu dana i nista se za to vreme nije promenilo i dalje clanstvo G17+ stoji ("stojeci clanovi G17+" jer nema dovoljno stolica da bi svi eksperti mogli da sednu) na besmislenim sastancima gde se mahom kontemplira o "raznim pitanjima koja su neobicno vazna za razvoj Srbije".

Cak ni sva ta besmislenost takve organizacije i cak samog postojanja G17+ ne bi bile toliko strasne da se nije desila prva Skupstina G17+ godinu dana posle Osnivacke Skupstine. To je bilo u decembru mesecu 2000. u beogradskom Domu sindikata. Na toj Skupstini posle bljestavog uvodnog dela gde su defilovali bubnjari Dragoljuba Djuricica, gde su se delile clanske karte sa brojem nula (Rambo Amadeus), gde su se prikazivali filmovi o uspesima G17+, gde su se drzali prigodni govori (govorio je i norveski ambasador), bilo je predvidjeno da u drugom delu bude odrzana radna sednica na kojoj bi se donele odredjene odluke u vezi sa funcionisanjem G17+ u buducnosti. U tom drugom delu koji je bio zatvoren za novinare (jer je stvar trebalo da bude internog karatera) pokazalo se pravo i objektivno raspolozenje clanstva G17+. Inace, na samoj skupstini smo saznali da od tada postoje samo clanovi a ne vise i saradnici i obrazlozenje toga je bilo da eto G17+ umesto da se siri (kao neke tamo politicke stranke) on se "zgusnjava" otpisujuci saradnike zbog toga sto se eto oni nisu pokazali u svom radu a G17+ je veoma ozbiljna organizacija. To naravno nije bilo tacno, cak su se mnogi saradnici daleko vise angazovali (najcesce uzaludno) nego oni koji su spadali u clanove. Po mom licnom misljenju to je bila uvreda tih ljudi koji su cista srca i sa zeljom da budu deo neceg obecavajuceg (zaista obecavajuceg) pristupili G17+. Medjutim, sve to je bila "decija igra" za ono sto je sledilo. A to je bio pokusaj samog vrha G17+ da preko jednog naizgled bezazlenog predloga ispravke statuta pokaze svoje pravo lice. A to je bilo lice pravih totalitarista koji su zapravo odigrali zaista sjajnu igru manipulisanja velikim brojem ljudi koji su ipak svi mahom sa fakultetskim diplomama (dosta je i doktora nauka medju njima, magistara) koji imaju neki profesionalni i licni kredibilitet. Cela ta prica oko promene statuta (a koja se svodi da je vrh G17+ iz cistog nepoverenja prema tim i tako odabranim clanovima svoje organizacije preduzeo korake "zastite" organizacije, citaj lika i dela Mladjana Dinkica i ostalih " velikana" od samih clanova organizacije) izazvala je ubrzo prvo pojedinacno a uskoro zatim i slozno, spontano zestoko negodovanje skoro svih clanova koji su bili u tom trenutku prisutni u salu Doma sindikata u Beogradu. Medjutim, na opste zaprepascenje vecine prisutnih umesto da se rukovodeca ekipa povuce odmah, doslo je do sasvim neocekivane situacije da se ekipa za stolom koja je predsedavala Skupstinom grcevito bori prakticno protiv vecine svog clanstva da zadrzi kurs koji je zamislila. To je trajalo jako dugo i bilo je veoma neprijatno sedeti u sali gde su do malopre odjekivali "pobednicki i slavljenicki" bubnjevi Dragoljuba Djuricica i njegovih bubnjara. Kad je vec bilo jasno da se "duh koji je 5.oktobra izasao iz boce" ne moze vratiti nazad, Skupstina je prekinuta "do daljeg" bez izglasavanja bilo kakve odluke, gde je jedan od celnika cak izrazio svoje cudjenje reakcijom vecine prisutnih (sto je dodatno rezigniralo ionako rezignirano clanstvo koje je za taj dan doslo iz cele Srbije u Beograd sa nadom da je G17+ ipak nesto drugacije od dosadasnjih stranaka i njihovih rukovodstava). Time je prva Skustina G17+ dozivela klasicni fijasko (cak katastrofu). Medjutim, iza zatvorenih vrata vrhuska G17+ je bez prisustva clanstva odrzala zatvoreni sastanak gde je izabrala novog izvrsnog direktora i ostale funkcionere a to vece i sutradan mediji su javili da je Skupstina odrzana i da je na njoj izabran novi izvrsni direktor, predsednik Upravog Odbora i tako dalje i tako dalje…

Povrh svega toga, napori velike vecine clanova G17+ koji su slali svoje predloge projekata i cak citave projekte ostali su ne samo bez odgovora sta se misli o tim idejama i predlozima, nego cak i bez najkurtoaznije zahvalnice za ucinjeni trud, a sto je svakako deo najosnovije kulture u ophodjenju sa ljudima od profesije.

Moj licni zakljucak (sa kojim se slaze vecina mojih kolega sa kojima sam razgovarao iz G17+) je da se radi o zaista sjajnoj manipulaciji grupe ljudi koja je sve to preduzela iz politickih razloga (a uopste ne sumnjam da su kao profesionalci zaista strucni, ali ova prica nema veze sa strucnoscu) da bi se licno promovisali i u tome su uspeli oni licno sto je svakako jako dobro, ali onda nisu trebali da pricaju te price o "novim ljudima za novo doba", o projektima, o velikim planovima i slicno. Trebali su da se zadrze na toj maloj i zaista uspesnoj grupi ljudi i da to i ostane sto je bilo u pocetku i time bi sve bilo u redu, a ne da ovako ispadne da se vise od godinu dana prica jedna prica (sasvim lazna u kontekstu uloge clanstva G17+ u celom tom radu) a da je istina sasvim druga i jos da se sami rukovodioci G17+ pokazu u takvom svetlu u kakvom su se pokazali.

Prema tekucem razvoju situacije u G17+ i njene reorganizacije ispada da clanovi G17+ treba da budu ponosni zato sto su clanovi G17+ ili zato sto imaju clansku kartu G17+ (sindrom "dva prsta da viri iz dzepa") ili iz nekog sasvim drugog razloga. Moj licni razlog ulaska u celu tu pricu nije bio taj, niti sam licno ponosan sto su Mladjan Dinkic ili Miroljub Labus postigli to sto su postigli. Licno smatram da su ti ljudi veoma sposobni i sasvim je u redu da imaju licne ciljeve, ali to nema veze sa razlogom zasto su nas "pozvali" da se prikljucimo takvoj jednoj organizaciji.

Zbog svega toga sto se desilo i zato sto to traje vec isuvise dugo, a bez nagovestaja da ce se stvari poboljsati ne zelim vise da budem clan takve jedne organizacije. Cak se nadam da ce mozda ova moja ostavka nekog u G17+ bar malo zamisliti da li je bas moralo sve da bude tako kako je bilo.

Ako ne onda nista…

Ovime ujedno podnosim ostavku na clanstvo u G17+ a na ovaj nacin zato da bi neka buduca politika ili bavljenja oko politike bile sa postenjem i nepritvornoscu, da bi Srbija isla napred a ne da se primenjuju stari sabloni i stari nacini ponasanja u politici i oko politike koji su nas i doveli dovde.


Tesic Goran

5) Отворено писмо тадашњем, а и садашњем градоначелнику Крагујевца, Верољубу Стевановићу објављено у часопису "Погледи"

Otvoreno pismo Veroljubu Stevanoviću i SPO,

Gospodine Stevanoviću obraćam vam se ovim pismom sa željom da aktivno doprinesem demokratizaciji Srbije. Ja sam za Srbiju u kojoj svakom političaru bio on na poziciji ili u opoziciji njegovi sugrađani mogu da kažu javno šta misle o njegovom javnom delovanju.
Vaš stranački vođa je 19. avgusta doživeo demokratiju ali se nije poneo kao Nikola Pašić svojevremeno, već se poneo kukavički. Tada ste prošli pored mene (takođe sam bio na tom istom mitingu) sa izrazom lica veoma razočaranog čoveka u pratnji svojih vernih glavoklimača i aplaudera koji su isto tako izgledali. Zašto? Zato što je preko 100.000 mitingaša tog dana izviždalo vašeg stranačkog lidera, zbog otvorene kolaboracije sa uništiteljem srpskog naroda Slobodanom Miloševićem. Posle tog mitinga vi ste izjavili da su to učinili članovi Demokratske stranke i da je ¾ mitingaša napustilo taj veličanstveni skup kada je vaš stranački lider napustio miting.. Te iste noći vaši glavoklimači i aplauderi su ostavili četrdesetak mitingaša iz Kragujevca bez prevoza usred Beograda samo zato što su pripadali prvom autobusu Demokratske stranke. Zbog ovakve stvari vi treba da se stidite.
Vi niste monarhistička ni ravnogorska stranka što je pokazao vaš stranački lider optužujući svojevremeno Velimira Ilića rečima: “Veljo, nemoj da budeš moj Kalabić”. Gde je posle toga otišao Velimir Ilić a gde vaš stranački lider? Velimir Ilić je krenuo u borbu sa Slobodanom Miloševićem a vaš stranački lider je krenuo u otvorenu kolaboraciju sa uništiteljem srpskog naroda Slobodanom Miloševićem. Šta znači ta rečenica “…nemoj da budeš moj Kalabić”? U mozgu Vuka Draškovića znači da je on Draža Mihajlović i da je Nikola Kalabić, komandant Gorske garde izdao Dražu Mihajlovića. Ta rečenica ima međutim drugo značenje. To je izjava političkog komesara partizanskih odreda ili portparola Mike Špiljka. Da neko ima obraza da poredi sebe sa Dražom Mihajlovićem govori samo o mentalnom sklopu te ličnosti i o njegovom moralu, a izjava da je Nikola Kalabić izdao Dražu Mihajlovića govori o njegovom poznavanju ravnogorske istorije koju je očigledno učio iz knjiga posleratnih komunističkih “pisaca” i govoreći javno takve izmišljotine on ima očigledno za cilj diskreditovanje ravnogorske ideje i širenje komunističke laži o izdaji Draže od strane velikog junaka i anti-fašiste i anti-komuniste Nikole Kalabića. Ako se deklarišete kao opozicionar i kao ravnogorac onda vi ne možete podržavati takav stav.
Vi ste svojevremeno izjavili da je vaš stranački lider zaslužan za to što ste vi gradonačelnik Kragujevca. To nije tačno, vas su birali građani Kragujevca verujući da ćete učiniti nešto što će biti različito od vaših prethodnika. Na žalost, samo se u prvo vreme činilo da će to zaista tako biti, ali kada ste uskoro preuzeli vlast u svoje ruke, pokazali ste svoje pravo lice. Pozapošljavali ste svoje aplaudere i glavoklimače i što je još gore pozapošljavali ste ljude koji nisu iz Kragujevca po partijskoj liniji (primer Vodovoda), dok Kragujevčani ostaju bez posla i odlaze u Kanade, Nove Zelande, Australije, Južnoafričke republike… Time ni malo ne odudarate od ustaljenog običaja u Kragujevcu da Kragujevčani ostaju bez posla a da na njihova mesta dolaze ljudi iz Raške ili sa Kosova ili iz Bosne, kao što je pre par godina bio slučaj na Katedri za motore i motorna vozila na Mašinskom fakultetu u Kragujevcu kada je između dva kandidata (jedan je bio iz Kragujevca i bio je bolji student i imao sve ostale uslove bolje za prijem na mesto asistenta a drugi nije bio iz Kragujevca) izabran kandidat koji nije bio iz Kragujevca a naš Kragujevčanin je “izviso”. Vi ste gospodine Stevanoviću samo pokazali da ste isti soj kao i vaši prethodnici ili kao maloprepomenuti profesori sa Katedre za motore i motorna vozila na Mašinskom fakultetu u Kragujevcu, time što ste postavili te i takve ljude da upravljaju našim gradom i da rade takve stvari. Vi morate da snosite odgovornost zbog ovakvih postupaka.
Vas gospodine Stevanoviću nema na ulici kod Krsta zato što ste vi poslušnik u svojoj propaloj stranci koju Amerikanci postrojavaju da bi je naterali nekako da počne da se bori protiv zločinačkog režima Slobodana Miloševića. Na ulici kod Krsta su građani Kragujevca već skoro tri meseca zato što loše žive i zato što im je dosta Slobodana Miloševića, zato što im je dosta lažiranih izbora, zato što ti isti građani Kragujevca neće još jednom ići na vaše i njihove najdemokratskije izbore do sada.
Vi i vaša stranka optužujete one koji su na ulicama da hoće građanski rat i da oni ustvari srozavaju ugled srpske opozicije. Ugled srpske opozicije srozavaju oni koji nisu na ulicama i oni koje Amerikanci postrojavaju da bi ih naterali da se bore protiv Slobodana Miloševića. Vi i vaša stranka ste izjavili da ćete izaći na ulice ako režim ne prihvati uslove za izbore. Ko onda hoće građanski rat preko ulice? Ovi sadašnji mitingaši ili neki budući koje ćete vi navodno izvesti na ulice. Ni jedni ni drugi nego vi i vaš stranački lider hoćete da se igrate politike i opozicije u Srbiji time što ćete reći: “Kad ja kažem da se ide na ulice onda će se ići na ulice”.
Gospodine Stevanoviću, vi i vaš stranački lider virite ispod Miloševićevog šinjela i zadah od toga se širi Srbijom već evo 10 godina. Diskreditovali ste ideje monarhizma, ravnogorstva, demokratije i poštenja. Ali, znajte jednu stvar gospodine Stevanoviću – SRBIJA JE VEČNA DOK SU JOJ DECA VERNA, a vi i vaš stranački lider niste nasledili kao dedovinu tapiju na vođstvo u borbi za oslobođenje srpstva. Puna je Srbija verne dece i uskoro će vaskoliko srpstvo sijati plamenom slobode i demokratije.

Dole Slobodan Milošević
Dole lažna Miloševićeva opozicija
ŽIVELA SLOBODNA I DEMOKRATSKA SRBIJA


Tešić Goran – diplomirani inženjer elektrotehnike, sa željom da doprinese što skorijem odlasku Slobodana Miloševića i njegovog zločinačkog režima

6) Ауторски чланак објављен у часопису "Погледи"

Ukorenjivanje

ISTORIJA

Postoje dve istorije. Prva je “politička” ili “posledična” i satkana je od niza događaja i datuma i njihovih površinskih tumačenja (“Istorija je kaleidoskopsko svetlucanje na površini magijske zbilje” – Ernst Jinger). U ovoj istoriji uzroci za istorijske događaje se traže u svetskim dešavanjima i pisci ove istorije imaju “naučni” pristup u analizi istorijske građe.

Druga istorija je “sveštena” ili “uzročna” istorija. Naime, ne upravljaju sudbinom sveta i čoveka “prirodni zakoni”, jer su “prirodni zakoni” samo posledica Božanskog ustrojstva sveta u materijalnom smislu. “Prirodni zakoni” samo opisuju kako određeni segementi tog sveta fukcionišu. U “prirodnim zakonima“ mi vidimo savršenstvo “Božanske arhitekture”. Kad bi sudbinom sveta i čoveka vladali “prirodni zakoni”, onda bi čovek bio mašina ili robot. Ali, čovek to nije. Čovek je duhovno, moralno biće. U osnovi sveta i života i njegove dinamike je moralni zakon. On je aksiom, sve ostalo su posledice tog jedinog zakona. Po svojoj prirodi zakon daje svesno biće svesnom biću. Bog je dao ljudima moralni zakon (videti “Nauka o zakonu – Nomolgija”, vladika Nikolaj Velimirović).

Kako ljudi ispunjavaju moralni zakon po njihovoj slobodnoj volji (Bog ih neprestano usmerava na put poštovanja moralnog zakona na različite načine, ne zadirući u čovekovu konačnu odluku i ne uskraćujući čoveku slobodu odlučivanja), tako im kasnije biva u životu. To je ono što se dešava na mikro planu, u svetu individue, u mikrokosmosu svakog pojednica. Skup pojedinaca je društvo, nacija. Nacije tokom svog istorijskog postojanja formiraju države. Kad većina pojedinaca u jednoj naciji koja ima formiranu državu krši moralni, Božiji zakon, onda se to u “političkoj” istoriji manifestuje kao opadanje te države kroz različite vidove: ratovi, porazi u ratovima, smene vladajućih garnitura, politička ubistva, prevrati, političke krize… Kroz ovaj “mehanizam” se ispoljava sintagma da je svaka vlast od Boga. Kako narod koji pripada jednoj državi poštuje i ispunjava Božiji, moralni zakon, tako mu u političkoj istoriji i sleduje. Na njegovo čelo dolaze njegovi, u tom istorijskom trenutku, reprezentativni predstavnici koji sprovode politiku koja je odraz moralnog stanja tog naroda.

Iz ova dva kratka opisa dva tipa istorije, možemo zaključiti da je zapravo “sveštena” ili “uzročna” istorija, ustvari ona prava istorija – “učiteljica života”.

POLITIČARI

Shodno prethodnom razmatranju i prihvatajući “sveštenu” ili “uzročnu” istoriju za onu pravu, narodne prvake ili političare koji kreiraju nacionalnu, državnu politiku možemo procenjivati kao uspešne ili neuspešne.

Nije slučajnost da se tokom poslednja dva veka o politici i političarima u većoj ili manjoj meri uvrežilo mišljenje, koje se ukratko može izreći sledećom parolom – POLITIKA JE BLUDNICA, A POLITIČARI SU BLUDNIČARI. Takva razmišljanja sasvim odgovaraju svetu koji se formirao posle Francuske revolucije i koji je u dvadesetom veku skoro uspeo da nametne svoja pravila vaskolikom čovečanstvu. Oni koji su bili prvi utemeljitelji tog sveta, vođi Francuske revolucije, da bi postavili temelje svoje nove države, primenili su najkrvaviju silu i najužasniji teror protiv ne samo svojih političkih neistomišljenika nego i protiv čitavog Francuskog naroda odanog idealima patriotizma, vere, monarhizma i tradicije. Za vreme Francuske revolucije, revolucionari su na zverski način ubili preko 700.000 ljudi (videti “Istina o francuskoj revoluciji”, Dr. Marko S. Marković). Utemeljivači demokratije su preko zločina i ubistava ponudili svetu jednu novu (?) perspektivu. Na njihovom revolucionarnom tragu, sledeći ih u stopu, su bili oktobarski revolucionari. Isti metodi, ista sila, ista ideološka podloga, isti “mesijanski” pristup.

Iz takvog novonastalog miljea izrasta jedno od najstrašnijih čudovišta – liberalizam. Liberalizam nastupa kroz svoje, pre svega, ekonomske oblike, prikrivajući time svoju ideološku suštinu, a to je rušenje sveta u kome vladaju hrišćanske vrline, aristoktratska hijerarhija na čelu sa monarhom, poštovanje poretka i moralnog zakona. U dvadesetom veku, liberalizam konačno otkriva svoje pravo lice, naročito krajem dvadestog veka, kroz svoje neposredne oblike – totalitarizam demokratije i otvoreni poziv čitavom čovečanstvu na jedno gotovo nezapamćeno moralno posrnuće.

Liberalizam je ustvari novovremenski izraz za nekulturu, za nevaspitanje, za moralni pad, za laž, za vlast besprizornih. Gorespomenuta parola, samo je logičan sled u shvatanju uloge politike i političara i kroz takvo ponašanje onih koji su trebali da budu primer ostalima trebalo je da se pokaže da je sve dozvoljeno, da slobodu treba tretirati na takav način i da takav model treba da postane pravilo.

Međutim, stvari ne stoje tako, to je samo obmana liberalizma. Stvari stoje ovako - POLITIKA JE SVETA I STRAŠNA SLUŽBA SVOM NARODU I SVOJOJ OTADŽBINI. Političari treba da budu prvi na barikadama sprovođenja svojih političkih koncepata koji treba da budu na tragu nacionalne tradicije (ne odbacujući ono što može da doprinese boljitku svog naroda a što donosi moderni svet), oni treba da budu vođeni poštenjem, odgovornošću, ne kršenjem datih obećanja i nacionalnih zaveta, nepotkupljivošću, oni treba da se žrtvuju za svoj narod i za one ideale i vrednosti koje žive u istorijskom narodnom biću iz koga su i sami potekli.

IZVORIŠTA SNAGE - UKORENJIVANJE

Ali, postavlja se pitanje – kako doći do takvih narodnih prvaka i političkih lidera? Odgovor na to pitanje se može potražiti ako se postavi možda novo pitanje: Šta je srpski narod danas? Zašto baš ovo pitanje? Zato što da bi smo napravili nešto bolje, moramo prvo da vidimo gde smo i šta smo danas. Srpski narod danas je jedna beslovesna, hipnotisana gomila članova formalno nepostojeće komunističke partije Jugoslavije. To je jedna potpuno dezorjentisana, obezbožena masa ljudi koja srlja u nove katastrofe i nove poraze, koju jedna strašna matica nosi i odnosi u istorijska bespuća.

Zašto je to tako? Zato što je veća odgovornost, a samim tim i neka vrsta kazne, na onome ko je nekada držao veru pravoslavnu i poštovao moralni zakon Božiji, a takav je nekada bio srpski narod, a kasnije je odbacio sve te velike i neprolazne vrednosti svoje, zarad zadobijanja carstva zemaljskog, komunističkog, titoističkog, srboubilačkog.

I što je još gore, srpskom narodu ne pada na pamet da se pokaje za svoja velika sagrešenja, da se zaustavi u tom padu. On nastavlja da se kreće stranputicom, a na njegovom čelu su sadašnja pozicija i opozicija, dva oka u glavi istog čudovišta rođenog 1789., 1917., 1945. i 1985. Zato se nastavlja raspad, do skoro potpunog uništenja jedne nekada velike i ponosne nacije. I opet, kao što su uspon i slava zapisani u poštovanju moralnog zakona Božijeg, tako su pad i gubitak slave zapisani u nepoštovanju tog zakona.

Pa da li ipak ima nade za spas? Ako se vratimo na rečenicu ispred prethodne, dakle na tvrdnju - uspon i slava su zapisani u poštovanju moralnog zakona Božijeg, a pad i gubitak slave su zapisani u nepoštovanju tog zakona, jasno je da spas postoji.

Povratak istinskoj duhovnosti pravoslavlja, povratak srpskim manastirima, povratak srpskoj tradiciji koja je neodvojivo povezana sa pravoslavljem, ponovno i ponovno osmišljavanje velike srpske istorije, uranjanje u zlatnu srednjovekovnu srpsku književnost su pravac kojim treba krenuti i sigurna investicija za ma koje doba pa bilo to i ovo danas. Jednom rečju, ukorenjivanje onih koji su bez korena ostali je jedini način da pobedimo sve teškoće kojima smo ophrvani. Moramo se vratiti korenima svojih otaca i dedova, moramo izbaciti iz sebe kal komunizma, titoizma, kratke pameti, ateizma, liberalizma, nepoštenja, kukavičluka…

Zar se može zamisliti bolja literatura za ova današnja vremena Kosovske pogibije i opšte propasti srpskog naroda, nego što su žitija Despota Stefana Lazarevića, koja ne samo da podrobno opisuju život naslednika kneza Lazara, već stičemo detaljan uvid o vremenu u kom je on vladao, o političkom okruženju Srbije, o opštim prilikama u Evropi i svetu u to doba, kao i o potezima koje je Despot Stefan povlačio kao državnik i srpski vladar. Ta knjiga je recimo tipičan primer kako se iz srpske istorije mogu povlačiti pouke, čak i modeli ponašanja, za mnoge današnje nedaće kojima je izložen srpski narod.

Nema te metodologije ni ljudskog zakona koji lošeg čoveka može naterati da bude dobar dok se on iznutra ne preobrati, preobrazi, pokaje, izbori sa onim lošim u sebi. Ne možemo dobiti preko noći bolju vlast i opoziciju, zato jer se narod iz koga potiče ta vlast i opozicija ne može preko noći promeniti. Treba prestati slušati nadri-Srbe i nadri-političare, nadri-četnike i nadri-opozicionare, treba prestati po vasceli dan slušati preglasne damare Titovih i Slobinih sledbenika i njihovih vodonoša.

Taj naopaki kolektivizam koji oni svesrdno šire, direktni proizvod liberalizma zapravo, uništava svaku indiviudalnost. Dvosmislene poruke tipa “Free your mind” ili “Open mind”, zapravo poručuju – napustite svoje korene i sve ono što je bilo sveto i blagosloveno i prepustite se liberalnom ugođaju svoje sopstvene propasti. Takav način razmišljanja i delovanja prija ljudskoj slabosti, prija gordosti, stvara privid samovažnosti, privid različitosti. Njegov stvarni cilj je da razbije odbranu ljudske duše, oslabi volju i odlučnost da se ide ka dobru, da uništi moć razlikovanja dobra od zla na osnovnom nivou i otvori prostor za loše misli, loša dela i sve ono što takve stvari prati.

U toj borbi za povratak korenima nema objektivnih okolnosti i subjektivnih slabosti, nema odlaganja. Da bi se iz srpskog naroda iskorenilo zlo i moralna palost, treba da bude “borba neprestana” od strane svakoj pojedinca. Svaki dan, svaki svesni trenutak treba da bude utrošen na taj cilj. Izgovor da se nema vremena zbog neprestane i surove borbe za opstanak ne stoji, jer evo u čemu bi se sastojala ta svakodnevna “borba neprestana”: ne ulazite preko reda kod lekara, za hleb, mleko ili ulje, ne prelazite preko ulice kada je crveno, ne psujte Boga i svetinje, krstite se i krstite svoju decu, venčavajte se u crkvi, posećujte crkvu što je moguće češće, postite, molite se Bogu, ne idite na slave samo zbog čašćavanja i ne govorite na slavama samo o politici, ne gledajte informativne emisije RTS-a, ne učlanjujte se u SPS, JUL, SRS, SPO, DS ili ma koju drugu stranku da biste dobili posao, radite na svom radnom mestu ma kakvo ono bilo pošteno i predano dajući sve od sebe iako vam je plata možda mala zbog sebe i svog ličnog kredibiliteta, ne obmanjujte druge, ne obmanjujte sebe, ne pokušavajte da nepravedno steknete bolji položaj u odnosu na svoje kolege, ne ulazite u politiku radi lične koristi nego zato da biste svojim kvalitetima doprineli opštem dobru…

Samo na taj način će se formirati narod koji će jednog dana moći da bude temelj za obnovu monarhije, srpskog prirodnog državnog poretka. Samo na taj način će se stvoriti uslovi za “akciju koju će preduzeti elite kojima je draža opasnost od robovanja” (Ernst Jinger).

10 comments:

Анониман је рекао...

"Никада више нећу гласати ни за шта, јер не верујем у демократију"

Na koji nacin mislite da drustvo moze da se promeni u onakvo kakvo vi zelite? Sta ako vecina nije za takvo uredjenje?

Zivim u Kanadi 15-ak godina, i moja percepcija zapada je dosta razlicita, u celini pozitivna.

ex - il@miro је рекао...

Драги Горане,

коментар и није толико битан (можда и није заслужио да се у таквом облику ту нађе), али твоја „ИСКРЕНОСТ И ХРАБРОСТ У ОПХОЂЕЊУ СА САМИМ СОБОМ“ ме је задивила... други дио коментара је био само информативног карактера и износи мој лични став...

Тешић Горан је рекао...

Хвала као и увек на коментару, Мирославе.

У овом тексту ја сам само изнео оно што се дешавало из мог угла и то је као неки мали историјат. Бележење догађаја, мисли и стања душе. Задњих 20-ак година на просторима бивше Југославије је био један велики политички, економски и друштвени ковитлац, са јаким субверзивним утицајима у духовној сфери. У светлу књиге "Комитет 300 - хијерархија заверника" од Др.-а Џона Колмана и његове приче о институту "Тависток" и њиховим радовима на промени поимања света од стране човека ("променљиве слике човека") применом метода бихејвиоралне психологије, ова моја прича је допринос контра-нападу против онога што ради институт "Тависток". Ја нисам дозволио да моје поимање света буде промењено у правцу који желе Атлантисти и ту сам предузео два корака. Први је самоодбрана, то јест промена себе радом на себи, са циљем да идем правцем за који ја сматрам да је добар, а не којим Атлантисти хоће да ме усмере, а други је практично деловање када за то дође време у складу са извршеном променом на себи.

Што се тиче Димитрија Љотића, ја сам додао нешто у вези њега и не само у вези њега у мој првобитни текст.

Тешић Горан је рекао...

Анонимни брате,

Пре свега, хвала на коментару.

А ево и одговора на ваша питања.

Како мислим да друштво може да се промени и шта ако већина није за такво уређење? Пре свега, већина не значи истину. Истина нема никакве везе са већином. Већина је само већина и ништа више. Када говоримо о већини као некаквој мери за нешто, онда говоримо о квантификацији људског друштва, што је погрешно. А грешка је системска, јер људско друштво треба да буде вођено квалитативним, а не квантитативним начелима. Ево једноставног примера из мог текста поводом бруталног убиства пољског емигранта на аеродрому у Ванкуверу од стране канадске полиције електричним пиштољима. Ја сам поставио видео запис уз мој текст и свако може јасно да види да када је полиција дошла несрећни Пољак није пружао никакав отпор. Они су му наредили да стане уза зид и једноставно га стрељали електричним пиштољима. Несрећни Пољак никога није напао ни повредио. Он је био бесан и понашао се недолично. Зато је стрељан од стране представника канадске државе, то јест од канадске полиције. Ово је за мене убиство. Ако би се сутра одржао референдум у Канади о томе да ли су ови полицајци криви или нису и ако би већина гласала да нису криви, то би само значило да је већина за то да они нису криви за смрт несрећног Пољака, али та већина нема везе са чињеницом да је после акције канадске полиције несрећни Пољак умро. Дакле, већина није исто што и истина. А што се тиче начина промене друштва, ја сматрам да се друштво може променити на два начина. Први је појава неке личности која ће својим високим духом и храброшћу толико да утиче на народ да се преокрене ток историје, као што је на пример био Свети Сава у Србији или Свети кнез Владимир у Русији, а други је устанак, то јест револуција где ће стари систем да буде потпуно срушен и успостављен нови. Мислим да данашњи светски поредак који је заснован на атлантистичким верским догмама не може да буде поправљен, већ да га треба потпуно срушити.

Што се тиче вашег поимања живота у Канади које се разликује од мога, ја немам ништа против тога. Различити људи, различита схватања живота. Ја могу у свако доба да одбраним ово што сам написао о Канади са конкретним примерима. Свако своме јату.

Анониман је рекао...

"Први је појава неке личности која ће својим високим духом и храброшћу толико да утиче на народ да се преокрене ток историје, као што је на пример био Свети Сава у Србији или Свети кнез Владимир у Русији, а други је устанак, то јест револуција где ће стари систем да буде потпуно срушен и успостављен нови. "

Prvi je u stvari demokratski, koji vi a priori odbacujete. Pojavi se neko koga ljudi postuju i zele.
Drugi je vrlo opasan, isproban neuspesno. Znamo da su komunisti to praktikovali i doveli do katastrofe iako su verujem iskreno bili uvereni u ispravnost svog puta i ciljeva za koje su se borili.

Kad poredite Kanadu i Rusiju, treba da poredite iste stvari. Govoriti da u Kanadi ima gladnih i tome suprostavljati duhovnost Rusije nema smisla, jer se radi o dve razlicite kategorije. Treba da poredite gladne u Kanadi sa gladnima u Rusiji, standard sa standardom, slicno sa korupcijom, nasiljem, obrazovanjem, zdravljem itd. Iznenadicete se koliko u tom slucaju slika islgeda drugacija.

Slazem se za slucaj Dziekanskog, ali imate li podatke o nasilju policije u Rusiji? Da li vi znate koliko mladih Rusa bude prebijeno, osakaceno ili ubijeno u ruskoj vojsci, i uporedite to sa Kanadskom vojskom? Kandaska proslost nije ruzicasta, ali treba da je poredite sa prosloscu Rusije. Logori i masovna preseljenja se se i u Rusiji (nemojmo sve svaljivati na SSSR, Rusija je tu bila dominantna) desavala. Paralelno sa osvajanjem severne Amerike, osvojen je (da, osvojen i otet od domacih plemena) i Sibir, pa se na to ne gleda kao na zlocin.

Meni je Rusija draga i voleo bih da je posetim, ali mislim voleo da zivim u njoj. Vi ste je vidim posetili, i drago mi je da odgovara onome sto ste zamisljali, kako mi se cini iz vaseg bloga. Zelim Vam (ako Vam je to cilj) da se preselite i na istoku nadjete svoj mir. Sve najbolje.

ex - il@miro је рекао...

Што се тиче демократије, већине и ИСТИНЕ која из тога проистиче, историја нам нуди довољно негативних примјера - па и Хитлер је демократским путем дошао на власт...

Да. Револуције су можда прије и имале смисла. Али у њима су текле ријеке крви и пливали лешеви... и све су биле изузетно грозне...и све су у кратком времену злоупотријебљене... и ни једна није донијела „бољитак и препород“...

Сви новији модели власти су се такође показали као неадекватни... и шта сад? У овом блогу је чешће помињана ријеч „САБОРНОСТ“... Мислим да је она кључна у изналажењу рјешења за Србе али и остале Православне народе.
Оживјети Саборност.
Оживјети Братство.
У њиховим најизворнијим облицима.

Но како?
Како привољети „богатијег брата“ да „подијели дио свог колача“ са сиромашним?
Како „укротити апетите сиромашнијих“ и „онемогућити“ их да „употребом силом“ изнуде од богатијег...али такође, како их „онемогућити“ западања у „кметску зависност и потлаченост“, како их „онемогућити“ величања „сјаја новца и богатства“?
Како пронаћи ПРАВЕДНОГ СТАРЦА/СТАРЈЕШИНУ? (или ако га већ има, како да се чује његов глас?)
Како обезбиједити да змије и жабе живе задовољно у истој бари?

...у овом блогу често је помињана и ЦРКВА...а њој није непозната ријеч САБОРНОСТ, па она се на њу увијек и позива... можда би (кажем сасвим опрезно) ЦРКВА могла да одигра ту историјску улогу по наш народ... Но, да ли је она вољна?
Има ли жеље и снаге „за веома многе и болне резове“? Да ли жели ЦРКВА (кажем опет опрезно) да брине само о себи (о ПРАВОСЛАВЉУ) или спашава СРБСТВО и ЊИХОВУ ДРЖАВУ? Да ли је вољна и способна да ово ТРОЈСТВО „стави под једну капу“?

...ако претјерах у „размишљању“...ако претјерах у „радикализму“ опрости ми БРАТЕ, а надам се да БОГ зна да нисам никад био „богохулан“...

ЗА УЈЕДИЊЕНО СРБСТВО!

Тешић Горан је рекао...

Свети Сава нема никакве везе са демократијом, јер у време када је он живео у Србији није постојала демократија, већ је Србија тада била самодржавна монархија, а то је управо оно што се мени свиђа као облик државног уређења. И није се Свети Сава појавио због народне воље, већ се појавио по милости Божијој. Такође, у самодржавној монархији власт не долази одоздо, од народа, као у демократији, већ одозго, то јест самодржавни монарх се помазује на краљевство или на царство по Божијој вољи. На овим принципима је било засновано, на пример, Ромејско царство (Византија) и трајало је око 1000 година. Ето доказа о успешности самодржавне монархије.

Када сам писао о устанцима или револуцијама, нисам мислио само на комунистичке револуције. Мислио сам и на Велику француску револуцију која је по својим злочинима била гора од Октобарске револуције и за време које је било убијено између 500.000 и 1.000.000 људи верних монархији и вери. Такође, у устанке спадају и Први и Други србски устанак, као и кубанска револуција која није била комунистичка, већ ослободилачка револуција. У устанке или револуције спада и оружана побуна потомака Маја индијанаца у мексичкој покрајини Чијапас у скорије време.

Што се тиче поређења Русије и Канаде, ја их нигде нисам поредио у овом тексту, али према ономе што сам видео у Русији, за мене је Русија боља за живот. Говорећи о полицијским методама, полиција је груба у готово свим земљама света, али ми је прихватљивије, на пример, и ломљење руке некоме ко се понаша недолично, него да буде стрељан, то јест убијен, као овај несрећни Пољак. Зар четворица канадских тренираних полицајаца нису могла да ухапсе једног човека? Он им није чак пружао никакав отпор. Они су га једноставно стрељали. Уза зид и пали. И нико није осуђен због овога. Зашто? Зато што иза та четири канадска полицајца стоји канадска држава која је, заправо, прави кривац за ово брутално убиство. Канадска држава је та која је тренирала канадске полицајце и снабдела их електричним пиштољима. Канадска држава је та која је повезана са америчком компанијом која производи те ужасне електричне пиштоље. Ту је велики посао у питању. Када би се ти електрични пиштољи избацили из употребе, као што би требало да се уради, пропао би нечији велики посао. А у тај посао је умешана и канадска држава. Дакле, та четворица канадских полицијаца нису осуђена за убиство да би се заштитила канадска држава и нечији посао. Значи, нема правде. А замислите само каква би била реакција када би се тако нешто десило у Србији. Дакле, боље, на пример, и поломљена рука, него мртав човек.

Тешић Горан је рекао...

Тако је, брате Мирославе. Саборност. Заједништво. Братство. Али на духовним основама. Имам два прилога на овом мом интернет дневнику о руском селу Давидову. То је то. Друштвени живот заснован на духовним принципима.

Али, ти лепо питаш, шта ако онај који има више неће да подели и шта ако онај који има мање хоће на силу да отме оно што је онај који има више непоштено стекао? Као што сам већ написао, ја мислим да се систем који је тренутно преовлађујући у свету не може поправљати, јер се предалеко отишло. Да би човечанство имало будућност, тај чудовишни систем треба потпуно срушити и градити нови. Али, мислим да се овде већ, можда, ради о моћним силама које воде свет у једном правцу који се не може значајније променити. Ипак, ми не знамо када ће доћи последња времена и треба да се бринемо о спасењу својих душа и спасењу душа наших најближих. Циљеви и средства која користимо да дођемо до тих циљева треба да нам буду Благословени, а сва нада треба да нам је у Бога.

Анониман је рекао...

Opet ja:)

Ne govorim o odbrani Rusije od Mongola i Tatara, vec o osvajanju Sibira. To sto vi pricate o tome sta je bilo pre vise hiljada godina je irelevantno, tad Rusi kao nacija nisu ni postojali. i ceo taj govor opasno lici na pricu o "povratku" izabranog naroda u obecanu zemlju.

Cinjenice pokazuju nesto sasvim drugo, Rusi krace zive, losijeg su zdravlja, daleko su nasilniji, beskucnika ima vise i korupcija je rasirenija nego u Kanadi. Podaci postoje, treba samo procitati nije tesko.

Svejedno, sve najbolje.

Тешић Горан је рекао...

Какви подаци постоје? Ко је припремио те податке? Одбацујем све податке који су припремљени на западу, а прихватам податке са истока. Подаци са запада нису веродостојни, јер су догматски обојени са циљем да шире пропаганду о томе да западни животни стил нема алтернативу.

Лично сам се уверио у то како се живи у Канади и могу да кажем да то нема везе са пропагандом која се шири по свету о томе да су западно друштвено уређење и западни животни стил супериорни. Управо је супротно - западно друштвено уређење и западни животни стил су инфериорни у односу на источна друштвена уређења и источни животни стил.

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP